POVRATAK CRVENIH: Uspon radikalne levice u Grčkoj / foto: reuters

Izbori u Srbiji i međunarodna situacija, koja se intenzivira >

Kreće se lađa francuska sa pristaništa solunska

Pre i za vreme drugih srpskih opštih izbora posle 1990, u Evropi je padala vlada za vladom, rasle su socijalne napetosti, a politički procesi su menjali kurs kao igla na seizmografu. Po pravilu "što južnije to tužnije", u Srbiji potencijal za napetosti mogao bi biti veći, ali je i teži odgovor na pitanje: "Šta posle?" To je možda odredilo i ponašanje birača

Bučnom završnicom pred drugi krug predsedničkih izbora, u Srbiji se završava ta u osnovi dosadna kampanja koja nije pokazala šta je bila tema drugih opštih izbora posle 1990...

Pre završetka parlamentarnih izbora vladajuća koalicija je javila da je manje kažnjena od opozicionih izazivača i da je od birača dobila mandat da nastavi dosadašnju politiku, omeđenu potragom za strateškim partnerima, investitorima u doba najnovije evropske krize i revizijama MMF-a.

Po objavljivanju parlamentarnih rezultata i vesti o sporazumu o vladi Tadić–Dačić, razgorela se svađa u kojoj je dosadašnja vladajuća nomenklatura nastojala da spreči infiltraciju evropski obučenih radikala u progresivne evro-atlantske redove, a oni na koji se to odnosi, po imenu naprednjaci, nastojali su, metodama koje je u Mađarskoj primenio desničarski lider Viktor Orban, da potkopaju kredibilnost vladajuće strukture, pa reklo bi se i institucija, koje inače u srpskom javnom mnjenju uživaju slabo poverenje.

Bar što se tiče vlade, dosadašnja vladajuća koalicija najverovatnije ostaje u sedlu, možda malo rekonstruisana, jer su glasači manje kaznili nju nego njene izazivače, naprednjake.

Dobro su prošli, s obzirom na to da je javnost pokazivala znake zasićenosti beskrajnim ponavljanjem promene po padežima reči reforma: reforma, reforme, reformi, reformu, o reformo... Neki etnolozi su zabeležili slučaj jednog plemena koje je videvši avion napravilo imitaciju letelice od granja i igralo oko nje, imitirajući njen zvuk, magijom je pozivajući da poleti.

CRVENI: Pre i za vreme srpskog izbornog procesa na svim nivoima, u Grčkoj, Španiji, Francuskoj politički procesi su menjali kurs kao igla na seizmografu. Kratko se u medijima ispoljavala zabrinutost zbog porasta uticaja krajnje desnice (Nacionalnog fronta Marine Lepen u Francuskoj koji je dobio 17,9 odsto glasova i profašističke Zlatne zore u Grčkoj, sa 7 odsto).

Uzbuđenje je raslo na vest o povratku na scenu nove radikalne levice u Francuskoj (Melanšon, koji je sa 11 odsto glasova držao jedan od ključeva tamošnjih predsedničkih izbora). Svetlo u mnogim kancelarijama noću upaljenim drži vest koja govori da je 70 odsto grčkih glasača, čije su plate pale za 25 odsto u poslednje dve godine, podržalo partije koje su obećale da će da pocepaju paket mera koji su prethodna koalicija i oktroisani premijer Papademos, evrokrata i bivši guverner grčke banke, prihvatili radi reprograma i delimičnog otpisa grčkog duga od 130 milijardi evra.

Uzbunu je izazvao uspeh radikalne leve koalicije Siriza u Grčkoj, koalicije antikapitalističkih grupa, komunista, trockista, maoista, nacionalnih, revolucionarnih i demokratskih socijalista, evroskeptika, eko-socijalista, radikalnih levičara i feministkinja, koja je osvojila 17 odsto glasova zahvaljujući retorici nepristajanja na iz Berlina i Brisela izdiktirane mere štednje radi sanacije enormnog grčkog duga i u pregovorima o vladi nije htela da "donese hrabru odluku" i da prekrši obećanja.

Izborni zemljotres u Grčkoj razorio je politički establišment PASOK-a i Nove demokratije koji je dominirao zemljom u poslednjih 40 godina, a možda i koncept velikih koalicija. Uticaj grčke "velike koalicije" pao je sa 80 odsto na 30 odsto podrške. (U Srbiji, možda samo u partijskoj propagandi pominjana moguća "velika koalicija" naprednjaka (29,2) i demokrata (26,8) ima ukupnu podršku 56 odsto aktivnih birača.)

Na obnovljene spekulacije o mogućnosti da Grčka bankrotira, berze su reagovale negativno. Italijanske i španske državne obveznice su momentalno počele da gube vrednost. Ministri finansija su počeli da održavaju sastanke na koje su ulazili užurbano, izbegavajući ćaskanje s novinarima.

U fokusu pažnje proteklih dana je ipak izbor socijaliste Fransoa Olanda, koji je u utorak 15. maja položio zakletvu, zbog toga što je nagovestio promenu pravca kojim se kreće Francuska, a time uzdrmao citadele fiskalne ortodoksije u Briselu, Frankfurtu i Berlinu i učinio aktuelnim pitanje u kakvom je stanju nemačko-francuska osovina (vidi tekst "Merkoland ili propast").

Uticajni mediji, kao britanski "Gardijan", uočavaju da se revolt protiv "mera štednje" širi Evropom u kojoj se produbljuje recesija, dok se u zemljama kao što su Španija i Grčka, ali i Britanija, smanjuje broj radnih mesta, povećava nezaposlenost mladih i smanjuje životni standard, a povećavaju dugovi.

Čak su i međunarodni finansijski mandarini počeli da menjaju poziciju: predsednik Evropske centralne banke Mario Dragi govori o "kompaktnom rastu", a šefica MMF-a Kristina Lagard otkriva da "fiskalna štednja zaustavlja rast i pogoršava uslove".

Prethodnih nedelja saveznici "gazdarice Evrope", nemačke kancelarke Angele Merkel, jedan za drugim su silazili sa scene: dosadašnji francuski predsednik Nikola Sarkozi, holandski premijer Mark Rute, na domaćoj nemačkoj sceni Jost de Jager, neuspešni kandidat na izborima u Šlezvig-Holštajnu, a, prošle nedelje, neuspešni kandidat Hrišćanskih demokrata za guvernera pokrajine Severna Rajna-Vestfalija, Norbert Retgen, dosadašnji ministar za ekologiju, pominjan kao potencijalni naslednik Merkelove na mestu nemačkog kancelara.

Retgenu se izmaklo da kaže da su izbori u toj pokrajini bili mini-referendum o Angeli Merkel, a kad su u Berlinu zbog toga počeli da besne, izjavio je da je on jedini odgovoran za debakl i podneo je ostavku na partijske funkcije.

U pokrajini Severna Rajna-Vestfalija je 2005, porazom socijaldemokrata na pokrajinskim izborima, bio najavljen odlazak s vlasti prethodnog kancelara Gerharda Šredera. Petina nemačkog stanovništva živi u toj pokrajini, a koncentracija industrije je čini motorom nemačke privrede. Tamo je sada Socijaldemokratska partija osvojila 39,1 odsto glasova, pa osigurava parlamentarnu većinu u koaliciji sa Zelenima, koji imaju 11 odsto. Hrišćanske demokrate su na tim izborima pale sa 35 na 26 odsto podrške, a njihovi saveznici "slobodne demokrate" doživljavaju kolaps. Uspon doživljavaju Pirati, koji su svojih osam odsto glasova pozdravili uz votku i laptope, ali pitanje je da li to znači nešto više od kriznog krunjenja političke scene.

Od Holandije do Rumunije padale su vlade zbog smanjenja sigurnosti zaposlenih i povećanja poreza. U Irskoj se povećava broj onih koji će zaokružiti "ne" na referendumu 31. maja o predlogu novog evropskog ugovora o nadnacionalnoj kontroli nacionalnih budžeta.

POSAO: Svetska ekonomska kriza je trend smanjenja nezaposlenosti, koji je u Evropskoj uniji bio jako izražen, prethodnih godina preokrenula u suprotnom smeru, pa je nezaposlenost sa 7,1 odsto iz 2008. godine povećana na 9,2 odsto u septembru 2009. godine. Tada je postalo izvesno da se ne može ostvariti osnovni cilj Lisabonske strategije iz 2000. godine, da Evropska unija do 2010. godine smanji nezaposlenost do nivoa ispod pet odsto, kada se smatra da problem nezaposlenosti više praktično i ne postoji. Obrnuto, nezaposlenost u EU je porasla na preko 10 odsto.

Južnije je tužnije: portugalska ekonomija smanjuje obim za 3,3 odsto ove godine, a portugalski premijer Pedro Pasos Koeljo savetuje zemljacima da se, ako mogu, sele u kolonije jer kriza neće skoro završiti. Portugalski budžetski deficit je povećan tri puta u nekoliko meseci ove godine. Španija se sizifovski bori s dužničkim teretom. Jedan od četiri Španca je bez posla.

Pošto su na izborima odbacili socijaliste Hozea Luisa Sapatera i doveli konzervativca Marijana Rahoja Breja, koji je nametnuo izdiktirani paket restriktivnih mera, Španci sada demonstriraju. U Madridu na trgu Puerta del sol 100.000 ljudi nastavlja višednevne demonstracije; najmanje 20.000 njih protestovalo je prethodnih dana u Barseloni; protesni marševi su organizovani u 80 gradova uključujući Bilbao, Malagu i Sevilju. Samo 16 odsto španskih radnika je inače sindikalno organizovano, a u zemljama EU u sindikatima ih je znatno više, oko 23 odsto.

LEVO, LEVLJE, LEPŠE: U trenutku kada u Evropi puca štit apsolutne dominacije konzervativaca, kada prolaze kroz krizu dosadašnje partije levog i desnog centra, a raste uticaj radikalne levice i radikalne desnice, izborni rezultat u Srbiji, bar što se vlade tiče, pomerio je kazaljku na levi centar. Socijalisti su vratili petokraku, a demokrate su pojačale svoju levu retoriku i govore o socijalnom dijalogu sa sindikatima.

To je socijaldemokratija na rečima: glavne poruke zastrašivanja protivnika nisu govorile da će nešto razgneviti radničku klasu, već da će ova ili ona nepodopština uplašiti investitore – i pokvariti sve.

S malo preterivanja moglo bi se reći da je to neka utopistička socijaldemokratija budućih poslodavaca – s obzirom na to da u partijski kontrolisanom javnom sektoru (administracija na svim nivoima, obrazovanje, zdravstvo, vojska i policija) radi više od četvrtine formalno zaposlenih u Srbiji. Uz to treba dodati da na penzije ide oko 3,5 milijardi evra godišnje (1,25 zaposlenih izdržava jednog penzionera, pa se fond dotira iz budžeta).

KAKAV JE TAJ NAŠ KAPITALIZAM?: Sociolog Zoran Vidojević ukazivao je svojevremeno ("Restauracija i inovacija", zbornik Pet godina tranzicije u Srbiji) da tranzicija u istočnim zemljama stvara novu istorijsku dramu. On skreće pažnju na fenomen partijske kvazisvojine i "partitokratsko preduzetništvo". Partije, one važne, imaju svoje ljude na najvažnijim položajima u privredi, te preduzeća i čitave njene grane tretiraju kao nešto što im pripada po prirodi same raspodele vlasti kao "plena". Sem toga, svaka od njih nastoji da u svojim redovima ima neke od krupnih bogataša. To je jedan od uzroka činjenice da se ne omogućuje razotkrivanje puteva sticanja bogatstva, i da se "velika kriminalna revolucija" (A. Panarin), kao manje-više opšta tranzicijska pojava, uz druge neophodne uslove, saseče u korenu.

Predizborne pismene izjave o "departijaciji" u tom kontekstu nisu mnogo ubedljive.

U Srbiji ima 83.787 preduzeća, godišnje se otvori između 6000 i 9000, a zatvori oko 2000. U poređenju s Hrvatskom, gde privatni sektor učestvuje u BDP-u sa 60 odsto, u Makedoniji sa 65 odsto, u Rumuniji sa 70 odsto, i čak sa 75 odsto u Bugarskoj, on je u Srbiji relativno slabiji.

Od oko pet miliona stanovnika Srbije u radnom dobu, zaposleno je, prema RSZ-u, 2,39 miliona. Za Cvetkovićeve vlade posao je izgubilo 400.000 ljudi, a zaposlilo se 200.000. U privatnim preduzećima za platu radi 950.000 radnika. Njihov broj se više nego udvostručio između 2001. i 2005. godine (sa 200.000 na 400.00 zaposlenih), u najvećoj meri kroz privatizaciju postojećih društvenih ili mešovitih preduzeća, a ne zahvaljujući stvaranju novih privatnih preduzeća.

ZAPOSLENJE "POSLEDNJEG UTOČIŠTA": Stanovništvu, koje, po inerciji, očekuje pomoć države i društva u nalaženju posla, odgovara se neoliberalnom ideološkom porukom da je svako kreator svoje sudbine. Ne može se reći da se ljudi ne snalaze, kao oni Hruščovljevi pilići, kojima su dali po četrnaest kopejaka, pa neka kupe šta hoće: "nepoljoprivredna samozaposlenost", koja uključuje i male preduzetnike, obuhvata 570.000 ljudi. Samozapošljavanje, bitno tokom tranzicije, ni u jednoj razvijenoj zemlji, međutim, ne predstavlja dominantan oblik zaposlenosti. Izgleda da su u Srbiji ti kanali poodavno prilično zapušeni.

Prema jednoj studiji Mihajla Arandarenka, stopa samozaposlenosti u Srbiji u 2004. bila je 31,4 odsto, u odnosu na prosek OECD-a od 17,4 odsto (jedino Turska i Meksiko imaju veće stope). Od zemalja u tranziciji jedino Poljska, sa 27 odsto, ima stopu samozaposlenosti približnu Srbiji, dok je u Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj učešće samozaposlenosti u ukupnoj zaposlenosti negde oko 15 odsto. U Evropskoj uniji ova stopa je u proseku 15,7 odsto, a u SAD svega 7,6 odsto...

Za razliku od Rumunije i drugih novih članica EU, gde je poljoprivreda, kao "zaposlenost poslednjeg utočišta", bila glavni katalizator tranzicije, jer je upijala radnu snagu otpuštenu iz privatizovanih državnih preduzeća, broj poljoprivrednika u Srbiji je na početku tranzicije bio previsok, tako da je neznatno porastao u poslednjih nekoliko godina na 600.000. Prema jednoj studiji ekonomiste Mihajla Arandarenka, zbog niske produktivnosti u poljoprivredi Srbije neke okvirne računice ukazuju da bi polovina ovog broja bila dovoljna da ostvari sadašnji udeo poljoprivrede u BDP-u.

Zavisno od metodologija i evidencija, nezaposlenih je između 568.000 i 820.000, ali ti podaci su nepouzdani. Neki nezaposleni se ne prijavljuju službama za zapošljavanje jer su izgubili nadu, a neki zaposleni u sivom sektoru čekiraju se samo da bi dobili socijalno osiguranje, ili markicu za prevoz. Neki formalno zaposleni su zapravo nezaposleni...

Sve u svemu, dok se mnogo reči troši na marginalne pomodne izlobirane teme – zabašuruje se činjenica da je oko milion radno sposobnih ljudi "socijalno isključeno". Srbija rasipa jedini resurs koji ima.

Onog ko vodi državu moralo bi da zabrinjava to što je u strukturi nezaposlenih dominantno učešće najmlađe grupe između 15 i 25 godina (44,83 odsto). To je čak tri puta više od prosečne stope nezaposlenosti ove starosne grupe u zemljama EU (oko 15 odsto). Istovremeno, povećava se i broj starijih od 50 godina, bez šanse za zaposlenje.

VAZALNI KAPITALIZAM: Sociolog Zoran Vidojević (zbornik Dvadeset godina višestranačja u Srbiji) iznosi ocenu da je Srbija, kao i većina drugih zemalja postrealsocijalističke "tranzicije", već ušla u kapitalizam kolonijalnog i vazalnog tipa, kapitalizam ogromnih socijalnih nejednakosti, masovne nezaposlenosti, siromaštva i bede. (Po sociologu Vladimiru Vuletiću, najveće klasne razlike su najvidljivije u državama Latinske Amerike, u SAD i Rusiji. Društveni slojevi su najmanje razuđeni u skandinavskim zemljama. Srbija je negde na sredini.)

Vidojević dijagnosticira da u tranziciji ne nastaje preduzetnički, a pogotovo ne socijalizovani kapitalizam, nego je to u suštini nomenklaturno-kriminogeni, korumptivni i razvojno nesposobni, ili malo sposobni kapitalizam.

On sugeriše da se mora sagledavati i splet uzroka naraslog, izrazito većinskog i dubokog socijalnog nezadovoljstva građana rezultatima ekonomske tranzicije.

Dodaje, međutim, da solidarnost sa onima koji su žrtve takve tranzicije i koji mogu, eventualno, biti nosioci nekog novog, široko zasnovanog socijalnog bunta, ili revolucije po već viđenom istorijskom obrascu, mora biti dopunjena pitanjem: šta posle?

Vidojević konstatuje: čak i da se postojeći sistem, pod navalom talasa socijalno gnevnih i nezadovoljnih, ukloni s istorijske scene relativno mirnim putem, poput rušenja prethodnog režima u Srbiji oktobra 2000. godine, nije sigurno da bi socijalni bunt, ma koliko rasprostranjen, doveo do sloma celokupnog sadašnjeg sistema, s obzirom na stvarnu snagu mase nezadovoljnih, na spremnost nomenklaturno-mafioznog kapitala da se svim sredstvima brani, kao i na opšti međunarodni kontekst...

Hipnotička formula je proverena: "Međunarodna situacija se intenzivira...", Miloš Janča "Krunski svedok", 1982.

Vidojević procenjuje i da ozbiljnija preraspodela malog društvenog proizvoda, iako potrebna i moralno opravdana, sama po sebi ne otklanja one izvore siromaštva u veoma zaostaloj tehnologiji, niskoj produktivnosti, mnoštvu preduzeća koja decenijama prave velike gubitke, i tome sličnom.

Možda je takva nekakva dijagnoza odredila rezultat upravo završenih izbora u Srbiji, pa bi trebalo da je budu svesni oni koji su sada opijeni pobedom i koji samo još čekaju da im Pera pisar iz administrativnog odeljenja javi radosnu vest.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

KONFUZIJA I NEUSPEH: Radikalna desnica u Srbiji<br><br>foto: tanjug

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net