Povratak

Ne pamtim kada sam poslednji put bio na tom mestu, a opet, kao da je juče bilo.

Prema položaju sunca negde je između "dobro jutro" i "dobar dan", obasjane su obe strane ulice, tende iznad izloga izvučene su do polovine širokog trotoara; preko puta, ispred bifea opatošenog daskama, stolovi zastrveni karo stolnjacima, na svakom od njih po plehana piksla... Sve je tako poznato, a opet tako nestvarno: u centru sam grada, odnekud sam siguran u to, a okružuju me oronule fasade zgrada od kojih tek poneka ima tri-četiri sprata, prepodne je a ljudi nigde, tu i tamo prođe poneki automobil, ali samo ga čujem, nikako i da ga vidim. Iz daljine se čuje dolajavanje pasa, sa druge strane, opet u daljini, oglašava se gugutka, još dalje huk saobraćaja. Vrlo razgovetno čuje se beton-mikser, čuje se klep kesera, dovikivanje radnika na gradilištu...

Stojim ispred poznate ograde gradilišta koja je tu gde jeste oduvek, prolazim kroz procep koji postoji od kako je ograda postavljena, ulazim na oduvek prazan plac: tu i tamo je pokoja manja ili veća gomila šuta, iz jedne izviruje davno odbačeni kućni aparat, frižider ili šporet, možda mašina za pranje rublja, iz druge automobilska guma, preko treće nabacana rezedo građevinska stolarija, po obodima placa zacarili kiselo drvo i plastične kese sa logoom lanca samoposluga koji ko zna od kada ne postoji, između dina od šuta zeleni se kopriva, nasred srede roje se muve oko skorelog govna... "Nekoga je baš priteralo", bezglasno komentarišem.

Udaljavam se od muvljeg zuza kao kapilar uskom stazicom prema gustišu zasenjenom krošnjama zove koja tek što nije procvala. Beton-mikser se više ne čuje, zamrlo je dovikivanje radnika i klep kesera, gugutka se više ne čuje... Sve su zaglušili vrapci galamom kakvu samo vrapci mogu da naprave.

Provlačim se pognut kroz preplet grana zove kao kroz onisku kapiju, blaga nizbrdica završava se ševarom trstike iznikle na obodu bare natkrivene vrbakom sa jedne i gorostasnim topolama sa druge strane, odovud se oglasi kos, odonud štiglic, vilini konjici nečujno lebdeći izvode svoj ljubavni ples, po površini trči buba gazivoda, koji centimetar niže punoglavci plivaju u cik-cak, belouška koja se do pre koji tren sunčala bešumno skliznu u vodu.

Uz omanju uzvisinu penjem se stazom kojom sam već stotinu puta prošao, u stvari, ja sam je i utabao, na prevoju me okružuje nebrojeno leptirova u treptavom baletu uz zvuke flauta, oboa i fagota, violina, viola i čela, smenjuju se Grig i Vivaldi... Na gong leptirovi se kao zavesa raskriljuju: na redu je Vagner.

Preda mnom je jezero zategnuto kao devojački čaršav, nad njim granitna stena koja se okomito strmoglavljuje u plavetnilo vode. Tamo još nisam bio, tamo sada idem.

Stojim na ivici stene, gledam dole, voda je sve dalja i dalja, jezero sve manje i manje. Koračam unazad, odmeravam daljinu za zalet, odeća na meni bledi do nestajanja... "Koj’ će mi moj odeća?", govorim dok ubrzavam u troskoku: sa obe noge odbacujem se u vis i dalj, raširenih ruku balansiram u paraboličnom letu. "Kako je lepo biti ptica", pevušim. "Bože, daj da budem ptica!"

Posle cele večnosti, sklapam ruke iznad glave i uz tihi "buć" nastavljam let pod vodom, grabim u daljinu i dubinu, pritisak u grudima me opominje da ka svetlosti krenem, nemam više vazduha, pluća hoće da prsnu. "Došao je i taj čas", mirim se sa sudbinom: udahnem... Pa udahnem opet... Pa opet... "Dišem pod vodom!"

Plivam nagore, plivam nadole, unapred, unazad, postrance, pravim kolutove, vertikalne i horizontalne piruete, smenjuju se svetlost površine i tama dubine u nepojamnoj bestežinskoj slobodi kretanja... "Kako je lepo biti riba", radujem se. "Bože, daj da budem riba, kad već nisam ptica!"

Jan Anderson mahnita flautom, Džimi Hendriks zavrće indijansku vatru gitari, debele crnkinje u belim togama pevaju "Oh, happy day", moje telo bledi i nestaje... "Koj’ će mi moj telo", ravnodušan sam. "Bože, daj da ovo nikad ne prestane!", kričim.

Iz dubine beskraja, isprva beznačajno tiho, potom sve glasnije i glasnije, kao crvotočina u drvo, u kosmičku kakofonsku harmoniju uvlači se sintetizovan zvuk električnog zvona, sa svakim ponavljanjem širi pukotinu, sve dok je ne rasprši: "Prokleti mobilni telefon, proklet da je onaj ko ga je izmislio, proklet da je i onaj koji ga je u svaki džep i svaku torbicu posejao, koji ga je u svaku šaku posadio, tako duboko i tako gusto da kad se jedared zapati, poput kiselog drveta nikad se ne iskoreni."

"Gospodine Majdin, izvinite ako vas u nečemu ometam, želim samo da proverim da li ste dobili naš poziv za...", dopire iz slušalice cvrkutav glas.

Iz krošnje zove obrasle bršljanom čuje se kos, čuje se štiglic – ovog proleća su odlučili da se opet tu nastane, moj pas se dolajava sa komšijskim, na obližnjem gradilištu dovikuju se radnici, klepeću keseri, beton-mikser ujednačeno melje, u daljini se čuje brum saobraćaja na auto-putu...

Ćutim.

"Gospodine Majdin, da li ste još tu?"

"Ne znam."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net