Vidovdan 1989. / foto: draško gagović

Psihijatrija i psihoanaliza >

Nacionalizam, prinuda ili izbor

"Etnonacionalizam je polimorfan: on je i socijalni i politički pokret, i ideologija, i pogled na svet, i mentalitet. On je i racionalan i iracionalan. On je i banalan – utkan u rituale svakodnevice, deo svakodnevnog života ljudi"

Istraživači koji su se bavili temama nacionalnog identiteta i nacionalizma ističu da je pre devedesetih godina prošlog veka na našim prostorima nacionalna pripadnost bila rangirana po važnosti tek negde na devetom mestu u odnosu na ostale pripadnosti. Devedesetih godina nacionalna pripadnost dolazi na prvo mesto, a iza nje se nalaze profesionalna, generacijska, klasno-slojna i konfesionalna. Nacionalna pripadnost gubi na značaju jedino 1999. godine, što se objašnjava kao posledica bombardovanja – porazom tadašnje politike, nacija je percipirana negativno i u svetskom i u lokalnom kontekstu, pa se ispitanici distanciraju od nje.

Ovaj nalaz je, međutim, privremen i reaktivan – već 2002. čak polovina ispitanika kaže da prema drugim narodima treba biti oprezan i uzdržan čak i kad su nam prijatelji. Istraživanje na temu nacionalnog identiteta uradila je Jasna Milošević Đorđević 2002. godine, u kome se bavi pitanjem prirode nacionalnog identiteta – da li je on prinuda ili izbor. To su dva suprotstavljena stanovišta: primordijalizam, po kome su nacije prirodne, urođene kategorije, spram instrumentalizma, po kome su one sredstvo za ostvarivanje drugih dobiti. Jasna Milošević Đorđević je istraživanje iz 2002. zaključila na sledeći način: "Iako su oružani sukobi prestali, primordijalističko shvatanje nacije je bez sumnje još uvek jedino moguće u razumevanju i shvatanju nacije u Srbiji. Građani ne mogu razumeti nacionalnu pripadnost na drugi način jer je korist od države čiji su građani veoma mala ili nepostojeća. Srbija je i dalje u medijima predstavljena loše, imidž joj je negativan. Stoga ne čudi što je u situaciji slabe pokretljivosti i nedovoljne informisanosti čovek s ovih prostora vezan za pradedove, lozu i religiju."

ETNONACIONALIZAM: Dušan Kecmanović, profesor psihijatrije u emigraciji u Sidneju, s iskustvom izbeglištva iz BiH, u brojnim knjigama i tekstovima analizira odnos etničkog i nacionalnog. Po njemu, etnonacionalizam postaje dominantan način mišljenja i ponašanja u "etničkim vremenima", odnosno onda kad etnički identitet postaje najvažnije određenje pojedinca. Tada se etničko-biološko-kulturno poistovećuje s geografsko-državno-administrativnim. On polazi od razvijenih država s multietničkom strukturom, gde je nacionalni identitet određen kao građanstvo, u civilno-legalnom smislu. Nacionalizam je samo jedan vid ispoljavanja grupnog ponašanja mi-oni, antropološki mnogo starijeg od nastanka nacionalizma kao takvog. "Etnonacionalizam je polimorfan: on je i socijalni i politički pokret, i ideologija, i pogled na svijet, i mentalitet. On je i racionalan i iracionalan. On je i banalan – utkan u rituale svakodnevice, dio svakodnevnog života ljudi... Funkcionalno je polivalentan: zadovoljava čak i suprotne potrebe, kao što su potreba za napadom i potreba za zaštitom... potreba za izjednačavanjem, i razlikovanjem od drugih, potreba da se bude značajan i potreba za poništavanje vlastite individualnosti", kaže Kecmanović. On smatra da ne postoji jedan tip ličnosti koji ispoljava sve karakteristike etnonacionaliste, ali postoje preklapanja s nekim drugim tipovima ličnosti, recimo autoritarnim tipom ličnosti. To su osobe koje karakteriše pokornost autoritetu, rigidnost, autoritarna agresivnost, sklonost razmišljanju u crno-belim kategorijama, nesigurne osobe koje oslonac traže izvan sebe, jer ga ne mogu naći u sebi. Više nego u nekim drugim vremenima autoritarno ponašanje je učestalije kad "aktuelna socijalna, ekonomska, politička zbivanja u jednoj sredini mogu da kod jednog broja žitelja zajednice izazovu slična osjećanja, to jest, osjećanje nesigurnosti, dezorijentisanosti, ugroženosti, nekompetentnosti, manje vrijednosti. Takva se osjećanja javljaju u ljudima recimo prilikom raspada velikih normativnih sistema, raspada državnih zajednica, ili kod snažnijeg pogoršanja ekonomske situacije, naglašenog i brzog pada životnog standarda najvećeg broja ljudi i u određenoj sredini", objašnjava Kecmanović. Nije teško povući paralelu s raspadom SFRJ.

VIĐENJE PSIHOANALITIČARA: Psihoanalitičari posmatraju nacionalizam kao grupni fenomen koji po svojoj snazi prevazilazi sve druge grupne fenomene. "Snaga nacionalizma je u grupi jer se osoba u njoj oseća zaštićenom ma šta učinila. Zaštita se zasniva na grupnom identitetu koji se doživljava kao nešto moćno i ogromno neuništivo i svemoćno, projektovano kroz vođu grupe koji je snaga grupe. Vođa i grupa zavise jedan od drugog jer grupa projektuje svoje želje na vođu, koji ih mora ostvariti da bi mu se grupa divila i pokoravala", kaže za "Vreme" Ljiljana Milivojević, psihoanalitičarka i grupna analitičarka.

Psihoanalitičko gledište polazi od pojma transgeneracijskog prenosa u objašnjavanju mehanizama uključenih u nacionalizam. Po tome, velike grupe kao svoje istorijsko nasleđe neguju takozvane "izabrane slave" i "izabrane traume", koje prenose kroz generacije putem mitova, učenja... Ako je nekad u prošlosti jedan narod doživeo da se oseća kao žrtva, poniženo i osramoćeno, i uz to nedovoljno sposobno da prežali gubitke, to je moglo rezultirati formiranjem traume koja će se prenositi iz generacije u generaciju. "Izabrana trauma" ne postaje događaj sam po sebi, već njegova psihologizacija i mitologizacija. Važna je mentalna reprezentacija koja se prenosi. Kad je trauma jednom izabrana, istorijska istina o njoj postaje nevažna.

U situacijama krize pojačava se osetljivost na mitove bazirane na traumi. Tada je velika grupa u riziku da sklizne u regresiju, kako bi rekli psihoanalitičari, i pređe na primitivniji nivo funkcionisanja u odnosu na onaj na kome se nalazila – grupa razvija mehanizme odbrane introjekciju i projekciju. Introjekcijom se neselektivno i striktno usvajaju i primenjuju aktuelne političke i religiozne doktrine, a putem projekcije "oni drugi" postaju opasnost za pripadnike grupe (na njih se projektuje neprijateljstvo). Psihološkim aspektima međuetničkih sukoba i transgeneracijskim traumama detaljno se bavio Vamik D. Volkan, američki profesor psihijatrije poreklom s Kipra, polazeći od iskustava konflikata sredine iz koje potiče. On se, između ostalog, bavio i izraelsko-palestinskim sukobom, situacijom u Gruziji, a za nas je zanimljiva njegova analiza Kosovskog boja. Volkan je kosovski mit kod Srba označio kao primer transgeneracijske traume, pridajući mu veliki značaj u oživljavanju srpskog nacionalizma pred početak poslednje decenije XX veka. Obeležavajući 600 godina od bitke na Kosovu, Slobodan Milošević je 28. juna 1989. na Gazimestanu aktivirao ovu traumu i nadalje je uspešno kanalisao u narastajući bes prema grupama opaženim kao neprijateljskim. Manipulisanje traumom je bilo najočiglednije kad su prenošene mošti kneza Lazara. To je trebalo da posluži kao podsećanje i upozorenje da se "ne sme dozvoliti ponovni poraz".

Transgeneracijska trauma sama neće uzrokovati sukobe, ali je izuzetno snažno pogonsko gorivo za neprijateljstvo koje će u sadejstvu situacionih okolnosti i političkih dešavanja biti snažan podstrek nacionalizmu i agresivnoj netrpeljivosti. "Politički marketing ima za cilj da obezvredi one druge na bilo koji način. Najgora moguća varijanta je kada se u prostor ubace sećanja iz prošlosti koja se transgeneracijski prenose, te će svako od tih sećanja postati projekcija u nekom drugom i na taj način doći do lančanog širenja ljutnje i besa, uperene ka onima čiji su pripadnici jednom prilikom ugrožavali druge", kaže Ljiljana Milivojević.

SPREMNOST ZA POMIRENJE: Profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Nebojša Petrović je 2002. godine izveo istraživanje na uzorku od preko 4000 ispitanika, na području BiH, Hrvatske i Srbije. Istraživanje je trebalo da pokaže da li među stanovnicima ove tri države postoji volja za dobrim odnosom sa susedima, odnosno "spremnost za pomirenje". Petrović navodi da su sva empirijska istraživanja do pred kraj osamdesetih godina pokazivala izrazito nisko izražen stepen socijalne distance među narodima Jugoslavije (stepen bliskosti koji su ispitanici spremni da ostvare s prosečnim pripadnikom određene socijalne grupe). "Studije masovnih komunikacija pokazuju da obični ljudi proveravaju medijske poruke s kolegama na poslu, komšijama, porodicom, rođacima i lokalnim autoritetima. Kad su medijske poruke suprotstavljene u mikrosredinama neće im se verovati. U etničkoj polarizaciji mikrosredine postaju one koje su etnički homogene, jer ljudi izbegavaju međusobne rasprave, i tako prećutno slede vođe u ratu", kaže Petrović. Eskalaciju nacionalizma on objašnjava putem fenomena negativnog emocionalnog uslovljavanja: brzo se stvara, lako se širi i generalizuje, i veoma teško se gasi. Uz to sukob je racionalizovan "vekovnim mržnjama", a među narodima bivše Jugoslavije opstajao je skript neminovnosti rata svakih 50 godina na ovim prostorima, smatra Petrović.

Rezultati Petrovićevog istraživanja, očekivano, ukazuju da je spremnost za pomirenje u obrnutom odnosu prema nacionalizmu i socijalnoj distanci. Dalje, spremnost za pomirenje negativno korelira sa nepoverenjem u društvene norme i demokratske institucije, dok nespremni za pomirenje imaju poverenje u crkvu i vojsku. Međutim, postoji konzistentno negativna veza između religioznosti i spremnosti za pomirenje. Petrović to objašnjava tako da "deklarisano religiozni nisu to zbog načela svoje vere, nego pre zbog akcentuacije jedine jasno vidljive razlike među ovim narodima, čime održavaju granicu nacionalnog identiteta". Zanimljivo je još spomenuti da povezanost stepena traumatičnosti ličnog iskustva i nespremnosti za pomirenje jeste statistički značajna, ali je daleko niža od one koja bi se na prvi pogled očekivala, što govori da i među onima koji su imali neka traumatična ratna iskustva može postojati potencijal za pomirenje, dok s druge strane među onima koji nisu osetili strahote rata možemo pronaći protivnike pomirenju. Petrović zaključuje da razlike u osobinama ličnosti mnogo više utiču na odnos prema pomirenju nego nacionalna pripadnost, zatim da su oni koji nisu spremni da se pomire ponekad i protiv svog naroda onda kad ne prihvataju njihove vrednosti, kao i da u osnovi postoji potencijal i nada za boljitak u odnosima ranije zaraćenih etničkih grupa.

JUGOSLAVIJA I NACIONALIZAM: Postoje mišljenja da je restriktivna i autoritarna kultura i atmosfera bivše Jugoslavije bila pogodno tlo za razvoj nacionalizma. Nebojša Petrović iznosi da je pred rat dobar deo ljudi bio zaveden zapaljivim govorima vođa na mitinzima: ljudi dugo nisu imali jednog vođu niti jasnog neprijatelja da usmere autoritarnu agresivnost, što kod njih stvara duboku anksioznost. "Zato oni svoje ‘demokratske’ vođe obožavaju i mešaju populizam s demokratijom", kaže Petrović. S druge strane, on smatra da ogromno nasilje ispoljeno u ratu nije toliko posledica dotadašnjih mržnji među narodima SFRJ, nego je jedino toliki nametnut nivo nasilja mogao porušiti čvrsto zajedništvo među njima.

Ljiljana Milivojević smatra da je komunistički režim u bivšoj Jugoslaviji, koji je kao osnovu svoje ideologije imao zabranu drugačijeg mišljenja, stvorio paranoidna mišljenja kao odbranu. "Zbog ovakvog funkcionisanja na paranoidnom nivou, ljudi su se okupili svako u svojoj grupi, prorađujući sećanja koja su proistekla iz Drugog svetskog rata, te su na taj način stvarali neprijateljska osećanja prema drugima, da bi u jednom trenutku prešla u ratni sukob – onda kada su Srbi i Hrvati izabrali vođe, koje su iskoristile sada već iscrpljene pripadnike svojih nacija", kaže Milivojević.

S druge strane, Kecmanović ističe da postoji teza da je sukob devedesetih bio tako krvav zato što zbog autoritarne atmosfere u drugoj Jugoslaviji "narodi nisu mogli da slobodno izražavaju uzajamne omraze, ili da slobodno svode ‘stare račune’, a kada je pak sa višepartijskim sistemom došla demokratija, navedene potrebe su zadovoljavali do mile volje". On smatra da je ova teza pogrešna: pošto je, kako kaže, uvek bilo i biće razloga za neslaganje sa susedom, ispada da se sukobima na Balkanu ne vidi kraj. "Istrajavanje na tome da su drugi samo zločinci a mi samo žrtve je jedan od najjačih generatora novog sukoba. Ovakvo vjerovanje se njeguje u demokratskom okruženju novonastalih balkanskih država više nego što je postojalo u drugoj Jugoslaviji", kaže Kecmanović.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Jugoslovenski identitet

U bivšoj Jugoslaviji postojalo je vezivanje i za jugoslovenski nacionalni identitet. Objašnjavajući ovu kategoriju, Dušan Kecmanović kaže da je kod velikog broja ljudi postojao dvojni identitet: osećali su vezanost, pripadnost za svoju etnonacionalnu grupu, kao i vezanost za Jugoslaviju. Postojala je neka vrsta hijerarhije (etno)nacionalne vezanosti. Kada je došlo do raspada jugoslovenske zajednice, ljudi su osećanje sigurnosti potražili u etničkim ili etnonacionalnim zajednicama, koje su starije i stabilnije od jugoslovenske zajednice: "Oni koji su stali na čelo etnonacionalnih zajednica znali su da iskoriste osjećanje neizvjesnosti i straha koje se javilo kod građana Jugoslavije. Objasnili su im da su bezbjedni jedino u svom etnonacionalnom jatu."

Postojanje Jugoslovena danas se može objasniti na različite načine – različiti su motivi koji čine da se ljudi osećaju Jugoslovenima, smatra Kecmanović. Kod onih koji su razočarani sadašnjošću, razlog je nostalgija za "dobrim starim vremenima". Kod drugih je posredi autentično osećanje pripadnosti zajednici naroda i narodnosti koja više ne postoji u realnosti, ali i dalje postoji u njihovim sećanjima, u starim prijateljstvima, u literarnim delima autora "sa druge strane ograde" koja danas osećaju svojim kao što su ih osećali svojim pre raspada Jugoslavije. Kod trećih je reč o poistovećivanju komunizma ili socijalizma i Jugoslavije. "Oni koji su ‘u duši’ ostali vjerni ideologiji socijalizma, ostali su Jugosloveni", zaključuje Kecmanović.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net