Portret savremenika – Ivica Dačić >

Vlasnik »zlatne akcije«

Predsednik Socijalističke partije Srbije prešao je dug put od predvodnika mladih socijalista Beograda kome su se protivnici zlobno smejali i zvali ga Mali Sloba, jer se trudio da i frizurom i stavom što više liči na Miloševića, portparola stranke koja je simbol užasa devedesetih, do nezamenljivog člana proevropske vlade, čoveka bez koga se, čini se, nijedna vlada ne može formirati i nijedna važna odluka doneti

U moru manje-više kiselih, zvaničnih osmeha u izbornoj noći, jedini iskren smeh mogao se videti u štabu Socijalističke partije Srbije. Dok je govorio Ivica Dačić, iza njegovih leđa su partijski drugovi jedva obuzdavali euforiju, a njegove reči su pratili frenetični aplauzi. Na primer, izjavu da je SPS najveći pobednik izbora, iako su neke druge partije i predsednički kandidati osvojili više glasova, jer je "SPS na prošlim izborima osvojio sedam posto glasova i 20 poslaničkih mesta, sada 14-16 odsto i više od 40 poslanika", i da je to njihov najbolji rezultat posle 5. oktobra 2000. "Uporedite tadašnje rezultate DS-a i tadašnje SRS-a, u kojoj su bili Nikolić i Vučić. A razlika je sada samo 10 posto u odnosu na nas", dodao je on.

Rekao je Dačić i da nikome ništa ne duguje, "ni Briselu, ni Moskvi, ni Vašingtonu, već samo narodu", da je "pokazao da ovde ne postoje samo Tadić i Nikolić, već da ima i treća, narodna Srbija", čestitao socijalisti Olandu na pobedi na predsedničkim izborima u Francuskoj. Dodao je da u ponedeljak "neće raditi sa strankama", a da će nakon toga prvo razgovarati sa DS-om, mada ne beži ni od razgovora sa SNS-om, ali da te dve stranke "nisu one koje se pitaju". Najveću euforiju i najjači aplauz ipak je dobila rečenica: "Možda se u Srbiji ne zna ko će biti predsednik, ali se dobro zna ko će biti premijer."

POSAO KAO KAMPANJA: Mnogi su Dačićev govor protumačili kao nastavak izborne kampanje u kojoj je, kako je bivalo jasnije da mu je pozicija jaka, sve oštrije i otvorenije pokazivao samouverenost i aroganciju. Na primer, kada je pozvao glasače da ne rasipaju glasove na Tadića i Nikolića, jer će svejedno posle izbora oni doći kod njega, "na vratanca", koja je pomenuo u izbornoj noći. No, bilo je tu i iskrenog likovanja, govorio je Dačić i o ponižavanju i potcenjivanju koje su trpeli i on i partija.

Posle izborne noći, mediji su preneli da je među onima koji su slavili u sedištu SPS-a bio i jedan od vođa navijačke grupe Partizana "Alkatraz", Aleksandar Vavić, protiv koga je policija poslednjih godina podnela 12 krivičnih prijava za razna krivična dela. "Moguće je da su bili razni ljudi jer su to veče vrata bila otvorena za sve", rekao je Dačić i najavio da će za to posledice snositi odgovorni u SPS-u koji nisu obratili pažnju na bezbednosne aspekte, ali nije propustio da opet ujede kolege sa političke scene, dodajući da nikome nije smetalo kada su navijači bili u štabu Demokratske opozicije Srbije 5. oktobra 2000. i da niko nije pitao šta će oni tamo kada su "Delijama" i "Grobarima" dodeljivane nagrade za demokratiju.

Objašnjavajući uspeh na izborima, Dačić je rekao da su "neki uložili milione, a mi samo svoj rad". "Bili bismo još bolji da smo znali kakva je kampanja – dok su oni išli u kampanju, ja sam radio svoj posao", dodao je on. Naravno, i te reči su bile deo likovanja. Dačić je mnogo bolje od drugih znao da mu je radno mesto idealno za kampanju. Prvi je shvatio marketinšku moć ministarstva sile, na koje su do sada svi atakovali zbog toga što daje neku drugu moć. Ministar policije može biti predmet mržnje, ali i ushićenja, pod uslovom da njegovi javni istupi imaju konkretnu podlogu. A imali su, jer je policija štošta veliko i značajno uradila u prethodne četiri godine.

Sam početak nije bio baš obećavajući za Dačića, taman što je imenovan za ministra u julu 2008, usledilo je hapšenje Radovana Karadžića. Bilo je očigledno da on s tim nije mogao imati ništa, tek je zaseo na poziciju, ali su svejedno oni koji su demonstrirali protiv hapšenja uzvikivali pogrde na njegov račun. Mada je Dačić tada izjavio da ne odobrava hapšenje haških optuženika, već da podržava "dobrovoljnu predaju", prilikom hapšenja Ratka Mladića u maju 2011. sa ponosom je izjavio da je, za razliku od prethodnog perioda, Mladića uhapsio MUP Srbije bez pomoći bilo čije strane službe, dodajući da je "hapšenjem Mladića Srbija bliža Evropskoj uniji".

Hapšenje optuženih za ratne zločine bilo je samo deo velikog posla koji je policija prethodnih godina odradila. Poboljšala se saradnja sa policijama bivših republika SFRJ, što je pokazalo i hapšenje Željka Milovanovića u junu 2009, koji je osumnjičen za ubistvo hrvatskog novinara Ive Pukanića. Iza rešetaka su se našli Sretko Kalinić, Vladimir Milisavljević, braća Simović, pa je Dačić mogao da kaže da Zemunski klan više ne postoji. Kada je u Španiji pao Luka Bojović, ministar je naveo da se španska policija zahvalila srpskoj i holandskoj policiji na saradnji. U borbi protiv narko-mafije najveća akcija bila je "Balkanski ratnik", u kojoj je razbijen klan Darka Šarića, ali je bilo i drugih uspešnih akcija. Uz ratne zločine, drogu, korupciju, hapšenja lekara, farmaceuta, razbijanje mreže dečje pornografije, Dačiću nije bilo teško da se prethodnih godina gotovo svakodnevno pojavljuje u medijima.

Kada se predizborna kampanja intenzivirala, dok su drugi obilazili štale i žitna polja, Dačić je nastupao objavljujući uspehe policije, a svega je tu bilo. Na primer, hapšenje osumnjičenih za malverzacije u pančevačkoj Azotari, hapšenje četiri osobe kod kojih je nađena slika Pola Sezana Dečak u crvenom prsluku ukradena 2008. iz muzeja u Švajcarskoj, hapšenje šest osoba koje su izvele "pljačku veka", kada su u martu 2011. u Beogradu presreli i opljačkali transport sa novcem firme "Sekjuritas servisiz"...

Neposredno pre izbora, usledila su i hapšenja Albanaca na jugu Srbije. Mada je u početku tvrdio da ta hapšenja nisu u okviru recipročnih mera zbog hapšenja Srba na Kosovu, kasnije je rekao: "Kako oni prema nama, tako i mi prema njima", ne mareći za ocene poput one Rize Halimija, poslanika u Skupštini Srbije, da je cilj tih hapšenja da se dobiju jeftini politički poeni pre izbora, i to "igrajući se sa sudbinom ove države i ovog područja u celosti". Uz konkretna hapšenja, Dačić je povremeno najavljivao nova, znajući da i to dobro zvuči, kao kada je na predizbornom mitingu u Šapcu izjavio da je većina privatizacija u Srbiji bila nepravedna i da oni koji su se obogatili pomoću njih treba da budu u zatvoru.

Tom prilikom u Šapcu Dačić je rekao još nešto: "Napadali su nas zbog crvene boje, ali to nije boja SPS-a, već radničkog pokreta i krvi koja je pala za radnička prava. To je i boja hrišćanstva i uskršnjih jaja", a ova mešavina radništva, religije, tradicije takođe je deo objašnjenja vaskrsa Dačića i SPS-a. U poslednje četiri godine Dačić se potrudio da imponuje mnogima, na svakoj strani političke scene. Ostavljao je utisak odlučnosti i kada je na njegov zahtev 2009. iz zgrade Vlade uklonjena fotografija Milana Nedića, što su podržali i oni koji zbog devedesetih ne mogu očima da ga vide, i kod pomenutih hapšenja na jugu Srbije, i kada je govorio da put u Evropu nema alternative, i da se Srbija neće nikada odreći Kosova. Mnogi su se smejali kada je na izborima 2008. nastupio u koaliciji sa Partijom penzionera Milana Krkobabića i Jedinstvenom Srbijom Dragana Markovića Palme, ali je dobro osetio strah penzionera od nesigurne budućnosti koju je pre ovih izbora podgrevao Krkobabić rečima da bez njega u vlasti neće biti penzija. U poslednje vreme umetao je u nastupe čak i poneku Miloševićevu rečenicu ("Malo morgen"), mada je Miloševića poslednjih godina slabo pominjao. Zna i on da je većina glasača SPS-a odavno shvatila da je Milošević umro i da nikad neće ponovo biti ono što je bilo, ali i da ih sigurno bar malo prođe slatka jeza kada Ivica arogantno odbrusi drugima. U prethodne četiri godine mnogi članovi SPS-a obilato su raspoređeni po sigurnim mestima, i ponovo su osetili kako je vlast slatka, pa je i to doprinelo da i oni najtvrđi zaborave Miloševićeve optužbe na račun Dačića davne 2003. iz zatvora u Sheveningenu.

DRAGOCENO ISKUSTVO: Još jedna bitna stvar koja Dačića razlikuje od oponenata jeste što jedino on ima dragoceno iskustvo da je devedesetih pripadao vrhovima apsolutne vlasti, zna kakav je osećaj kada se ta vlast izgubi i kako se u vrhove mukotrpno vraća. Pritom, u prvoj polovini dvehiljaditih morao je da se suoči i sa unutrašnjim izazovima u partiji, pozivima Miloševića iz holandskog zatvora da ga smene zbog skretanja sa pravovernog puta. Preturio je i to preko glave, neke partijske oponente poput Milorada Vučelića porazio je u unutarpartijskim borbama, neke, poput Mrkonjića, preveo na svoju stranu, izdržao tavorenje na rubovima vlasti dok je SPS dobijao mrvice rukovodećih mesta za podršku manjinskoj vladi Vojislava Koštunice, provukao se kroz aferu "Kofer" bezbolno, da bi stigao do izbora 2008. godine, kada je kapitalizovao ucenjivački kapacitet, kakav imaju jezičci na vagi u koalicionim vladama. Usledio je dodatni glanc kojim se deklarativno odmicao od devedesetih, poput Deklaracije o političkom pomirenju DS-a i SPS-a 2008, zatim potvrda kandidature SPS-a za članstvo u Socijalističkoj internacionali 2009, evropska retorika...

Mada je tada udarena osnova današnjem uspehu – mestu predsednice Skupštine Slavici Đukić-Dejanović, ministarskim mestima za Petra Škundrića, Milutina Mrkonjića, Žarka Obradovića, samog Dačića, važnim direktorskim pozicijama poput onih u Srbijagasu, GSP-u, Beogradskim elektranama, manje vidljivim ali važnim pozicijama širom javnih preduzeća i državne uprave – čini se da tek posle ovih izbora Dačić i njegovi mogu da zapevaju "Godine su prošle pune muka".

Ivica Dačić prešao je dug put od predvodnika mladih socijalista Beograda kome su se protivnici zlobno smejali i zvali ga Mali Sloba, jer se trudio da i frizurom i stavom što više liči na Miloševića, portparola stranke koja je simbol užasa devedesetih (uspeo je čak i u tome da taj simbol poslednjih godina umesto SPS-a postanu radikali), do nezamenljivog člana proevropske vlade, i konačno do posednika "zlatne akcije" posle ovih izbora, čoveka bez koga se, čini se, nijedna vlada ne može formirati i nijedna važna odluka doneti. Nije malo onih koje takva situacija užasava i koji je vide kao povratak u devedesete i odricanje od puta u Evropu. Čini se da je taj strah preteran. Ako je politički nešto do sada Dačić pokazao, to je da ga ideologija ne opterećuje previše i da zna da su devedesete davno završene. Da nije tako, ne bi ni prešao, pomenuti krug u kome je bio i ljuti nacionalista i žestoki komunista, i ubeđeni Evropejac, a sve to sa naizgled istim žarom iza koga se nazire hladni račun kome je cilj opstanak na vlasti. U tome se ni Dačićevi partijski drugovi ne razlikuju od njega, ma šta pričali i ma čije slike držali po zidovima.

Kako god, obigravanje oko Dačića tek počinje. On je malo korigovao teške reči i izjavio da je, kada je rekao da zna ko će biti premijer, sebi dao oduška zbog toga što je SPS bio potcenjivan svih ovih meseci, ali osnovni pravac misli je zadržao. Iako je rekao da bi podrška Borisu Tadiću u drugom krugu predsedničkih izbora bila "logičan nastavak" dosadašnje dobre saradnje, dodao je i da se predsednički izbori ne mogu razdvojiti od formiranja nove vlade Srbije. "Želim da znam ko će biti u idućoj vladi. Ne mogu da podržim predsedničkog kandidata (Borisa Tadića), a da posle na ključnim mestima u vladi budu stranke koje govore da je Republika Srpska genocidna tvorevina ili, na drugoj strani, Tomislava Nikolića i one koji hoće da prekinu saradnju sa Evropskom unijom", dodao je on. Na pitanje da li će insistirati na tome da premijersko mesto dobije SPS, Dačić kaže: "Ako bi kandidat koga mi podržimo pobedio na izborima, potpuno je logično da on predloži našeg kandidata za premijera. Ne govorim personalno, o meni ili kome drugom iz naše koalicije, već principijelno".

Dačićeve reči o poznatom budućem premijeru mogle bi biti samo podizanje uloga, jer i on dobro zna da pozicija predsednika vlade jeste važna, ali i da će vlada dobiti odmah u ruke gomilu problema i duboku krizu, pre svega ekonomsku, iz koje se izlaz ne vidi. U svakom slučaju, njegova podrška će biti vrlo skupa za svaku stranu, ali mnogo više od povratka u devedesete trebalo bi da plaši to što ni Dačić niti iko ko će u tu vladu ući očigledno ne razmišlja mnogo kako iz krize izaći, i pored krupnih reči, već kako razdeliti komade vlasti koji su trenutno na stolu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

foto: tanjug

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net