foto: vreme

 

Draga Filomena

Svaki put kada sednem za tastaturu setim se jedne poznanice koja se stalno vajka kako je zaboravila da piše. Olovkom, onako školski, taman i hemijskom. Pod uslovom da se među nama nađe i neki novi par ušiju, već godinama unazad ponavlja i da se sprema, samo da malo dospe ovih svojih jektičnih penzionerskih dana, da napravi i jednu anketu među tinejdžerima. Na pitanje "Šta je nalivpero?" ponudila bi odgovore poput "laki koktel", "pero vodene ptice", "vrsta pisaljke" ili "antikvitet". To ipak nije uradila, kaže, jer se plaši da je i reč pisaljka već postala ne arhaizam, nego lingvistički antikvitet.

Revoltirana što poštansko sanduče na nju redovno bljuje gomilu kojekakvog reklamnog materijala i računa, odluči tako Mardž da započne svoju epistolarnu misiju rehabilitacije lepe reči i komunikacije koja je, kako sama veli, za ljude, a ne za robote. Pribavila je novo naliv-pero i jedan lep, intacta rokovnik iz osamdesetih iz kog će vaditi stranice za svoja pisanija, kao i stare krojačke makaze za poravnavanje krezavih ivica istrgnutih listova. Svečano je u novom džepnom kalendaru zaokružila i datum kada će započeti ovaj naizgled mali korak za čovečanstvo, ali veliki za poštansku struku, koju je njena inicijativa imala neizmerno obradovati. Kako ih ne bi zaturila, sve ove rekvizite položila je na stari Petrof u sredini dnevne sobe, isti onaj pod kojim su onomad mačke sebi napravile zimovnik, a ispod kog se, kada mu sve i svi dosade, leti baškari njen (takođe penzionisani) pas.

Nakon što je sutradan proverila da li su svi rekviziti, uključujući i Petrof, još uvek na mestu, Mardž se upustila i u visinske pripreme: krenula je da se, uz bučno negodovanje ukućana, vere po ormarima, da sa stalaža vadi razne kutijice, piksle i činije, a iz njih kojekakve ronđave cedulje. Nakon pola sata dinamike digla se poprilična prašina, Bogar je ispod Petrofa rezignirano zarežao, a ukućani su se u istom raspoloženju povukli sa scene. Odlučila je da napiše pismo svima kojih se jasno sećala i za koje pretpostavlja da su još uvek u stanju da joj odgovore. Ispala je to poprilična gomila ceduljica. Zbog toga je uvela novi kriterijum: izdvojila je adrese samo onih za koje je mislila da se i oni nje (jasno) sećaju. Spisak se znatno smanjio, a objašnjenje za to bila je jedna porodična priča.

Njena baka, koja je pod stare dane živela sa njima jer je bila teško pokretna, imala je u susednoj kući drugaricu Amaliju, koja joj je svakog dana dolazila na kafu. Ugledavši je na vratima, baka je svakoga jutra tokom dve poslednje godine svog života komšinicu dočekivala sledećom rečenicom: "Amal! Pa ti si još živa!" Na Amalijin odgovor da "Jeste, a što ne bi bila", baka bi se neizmerno obradovala:

"A ja, luda, mislila da si ti odavno otišla. Baš dobro što nisi. Ajde, onda, na kafu i da mi pričaš šta ima novo."

Mardž je želela svoje prijatelje da obraduje pismom pre nego što i ona pređe u ovu, po njenim rečima, blagoslovenu životnu dob u kojoj se svakom novom danu sopstvenog života mi radujemo, a drugi nam se smeju. Pritom je već zamišljala kako se raduju, pogotovo jedna prijateljica sa prošlogodišnjeg letovanja u Dalmaciji, Filomena, koja je se dojmila kao prava gospođa, od one vrste koju, koliko se ona seća, već i Dikens jedva pominje u svojim romanima.

Presavijajući tabak da joj započne pismo, Mardž se kikoćući prisetila kako je Filomenu, koja joj se onomad vajkala na svoju dob, naročito uveselila pričom o odlasku na svadbu svog nećaka. Bio je juli i Mardž je odlučila da putuje u papučama, a da cipele obuje samo tokom venčanja. Znajući da joj otiču noge, ponela je sa sobom dva para cipela: jedne sa pačjim kljunom, starije i komotnije, ali i jedne lakovane, špicaste i još nerazgažene. Malo su kasnili i Mardž je na brzaka ispod sedišta dograbila jednu desnu i jednu levu cipelu, obula ih i istrčala iz kola. Cipele su je malo stezale, ali to je bilo zanemarljivo zbog radosti susreta sa prijateljima i rodbinom. Spustivši pogled da bi videla kako da, podupirući se uzajamno sa omiljenom rođakom nakon prvih čašica dobrodošlice, zakorači preko crkvenog praga, naglas je primetila da upravo nosi različite cipele. Jednu staru i okruglu i jednu sjajnu, špicastu. Rođena sestra, a mladoženjina majka, dugo joj nije oprostila što je svojom rasejanošću doprinela tome da su se tokom cele službe u pozadini čuli kikot i šmrktanje gostiju koji su se obuzdavali da ne prasnu u smeh u tako svečanom trenutku.

Pismo nekolicini poznatih napisala je još isto veče i poslala sutradan, ali joj niko od njih već dva meseca ne odgovara. Taman kada je mislila da nam se požali kako ni prijatelji nisu više kao što su bili, među papirima koje je pripremila za ambasadu, a koje je krenula da pregleda pred polazak u Beograd, umesto svojeručno pisane biografije na mađarskom otkrila je stari list iz rokovnika u čijem zaglavlju je stajalo:

"Draga Filomena..."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net