Posle izbora 2012 (4) >

Akteri socijalne, a ne naučne politike

Stalne promene na čelu Ministarstva omogućavaju i stalno odlaganje razrešenja povezivanja instituta i Univerziteta čak i sada kada su pod istim ministarskim krovom. Ovaj problem kao i većina problema u našoj nauci potiče od jedinstvenih rešenja kakvih nema nigde u svetu

Šta je najpreče što bi nova vlada trebalo da uradi?

Prvi cilj svake korporacije je da pravi novac, a glavno pravilo svake vlade jeste da odlomi veliko parče tog novca i podeli ga ostalima, rekao je jedan od najbogatijih ljudi na svetu Leri Elison, osnivač i direktor softverskog giganta "Orakl". Drugi Amerikanac Pi Džej O’Rurk, pisac, satiričar i novinar, reče pak da je dati novac i moć vladi isto što i pubertetlijama dati viski i ključeve od auta. Zato je, valjda, jednu od poslednjih svojih knjiga naslovio Ne glasajTo samo ohrabruje kopilad.

Ipak, u Srbiji će se glasati i nova vlada će se već nekako – sračunati. Šta je to što bi trebalo da bude najpreči posao za Nemanjinu, bez obzira na to ko će tamo sedeti? "Vreme" nije htelo da traži odgovor na ovo pitanje među političarima, analitičarima i svima onima za koje bismo mogli posumnjati da promovišu neku od ponuđenih političkih opcija. Opredelili smo se, ovog puta, da pitamo one ljude koji poseduju ozbiljan intelektualni i profesionalni kredibilitet i nisu lično zainteresovani za bilo kakvu korist od predizbornog javnog nastupa.

Možda je ispravnije ovo pitanje prvo obrnuti i upitati se šta očekuje naučnu javnost posle izbora. Pitanje ispred svih pitanja je svakako hoće li biti Ministarstva za nauku ili će nauka biti pridružena celokupnom obrazovanju ili nekom drugom resoru. Iskustvo nas uči da se nijedna partija nije otimala o ovo ministarstvo od 2000. pa do danas. Raspodela ministarstava pomalo liči na raspodelu igrača po timovima, gde štrebere svi ostave za kraj.

foto: a. anđićMORA SE POVEĆATI ULAGANJE U NAUKU: Zoran Petrović

Potreba da se obavi racionalizacija ukinula je ovo ministarstvo pre godinu dana, mada se može iskreno posumnjati da se zaista desila suštinska racionalizacija. Ukidanje šačice službenika nije donelo bitnu uštedu, a usporilo je rad i to su pre svega bila koaliciona poravnavanja. Drugo pitanje koje muči naučnike je koliko će trajati vreme prilagođavanja i definisanja prakse rada. O novim elementima naučne politike teško da može da bude govora van domena raspodele sredstava. S obzirom na nedostatak sredstava Ministarstvu su vezane ruke i ono pre može da deluje kao akter socijalne, a ne naučne ili razvojne politike.

Kada se novi ministar i njegov tim pojave na radnom mestu posle izbora, na stolu će ih sačekati nekoliko povećih domaćih zadataka. Na listi su finalizacija novog pravilnika o izborima u naučna zvanja i odluke hoće li taj pravilnik da bude osnova za ocenjivanja uspeha naučnih radnika u okviru finansiranja. Ovaj pravilnik, zvanično dovršen prošle nedelje, zahtevaće i neke manje promene u zakonu, a kad se zakon menja zašto ne korigovati niz stvari koje su do sada više ometale no pomagale naučnu politiku, dakle novi poveći zalogaj. Pored izbora u zvanja biće, na primer, potrebno da se usklade i funkcionisanje nauke i strategija obrazovanja, koja je takođe u poznim fazama finalizacije.

Veliki finansijski zalogaj koji je otpočeo ministar Đelić kroz nalaženje sredstava za ulaganje u infrastrukturu i opremu zahteva praćenje trošenja tih sredstava i rada novoformiranih agencija. Mnoge odluke u vezi sa raspodelom tih sredstava su još predmet kontroverzi ili jednostavno nisu dovršene. Posebno je značajno da zaživi centar za inovacije koji treba da nadomesti ulagački (venture) kapital i prebrodi jaz između naučnih rezultata i proizvodnje za tržište ili pružanje usluga. Uspeh tog centra će zavisiti od uspeha pojedinačnih projekata i moraće se uvesti veoma stroga kontrola i pravdanje kako se projekat ne bi istopio pod pritiskom centrifugalnih sila trošenja i plata. Čini se da bi najpametnija strategija bila osnovati predstavništva naše nauke, pre svega u SAD, ali i u Zapadnoj Evropi i Japanu gde bi se istraživačke usluge naše nauke ponudile velikim tržištima ideja i kapitala. Pojedinačni napori su u ovom domenu jednostavno neefikasni.

Sledeći zadatak je svakako ocenjivanje tekućih projekata, odnosno odluka o odlaganju ocenjivanja jer su i sredstva za rad kasnila u nekim slučajevima i znatno više od godinu dana.

Što se instituta tiče, njih svakako problemi u funkcionisanju Ministarstva koje se bavi naukom tište više no univerzitete, jer je mnogima od njih nauka jedini izvor prihoda. Institucionalno finansiranje instituta postoji u zakonu, ali još nije primenjeno na ozbiljan način.

Stalne promene na čelu Ministarstva omogućavaju i stalno odlaganje razrešenja povezivanja instituta i Univerziteta čak i sada kada su pod istim ministarskim krovom. Ovaj problem kao i većina problema u našoj nauci potiče od jedinstvenih rešenja kakvih nema nigde u svetu. Prvi je mehanizam zapošljavanja na Univerzitetu i status asistenata, a drugi je dualnost finansiranja zaposlenih na institutima i na univerzitetima. Razrešenje ovoga problema je jednostavno, ali zahteva veliku dozu hrabrosti i snage da se procedura obavi u okviru jednog mandata.

U stvari, ukoliko se uz formiranje novog ministarstva obezbede i snaga (politička i jasne ideje) i hrabrost, onda se može preći na rešavanje niza suštinskih problema. Uvođenje nacionalne naučne fondacije (kakva je nekad postojala) bilo bi rešenje za odvajanje većeg dela zaposlenih od samog Ministarstva i depolitizaciju raspodele sredstava i ocenjivanja projekata. Uvođenje kvota po oblastima bi omogućilo da matični odbori uvedu svoju politiku poboljšanja kvaliteta jer kako je sada organizovano finansiranje postoji velika mogućnost prelivanja sredstava iz jedne oblasti u drugu, obično u pravcu nižih, a ne viših kriterijuma i rezultata. U okviru naučne politike trebalo bi se pozabaviti pitanjima rasta oblasti i pojedinih tema, jer sada sami studenti biraju gde će i šta da specijaliziraju, što je luksuz kakvog nema nigde u svetu. Drugim rečima rast pojedinih disciplina određuje berza nezaposlenih, a ne potrebe i neka jasna naučna politika.

Glavni problem u nauci kao i u svim oblastima u našoj zemlji je jednostavno nedostatak sredstava. Pored povećanih sredstava za nabavke opreme deo sredstava koji stoji na raspolaganju naučnicima je oko 50.000 dinara godišnje po istraživaču što treba da pokrije školarine, deo putnih troškova za konferencije, popravke, kalibracije, specijalizovane usluge, deo aktivnosti na međunarodnoj razmeni. Ovo najviše otežava rad grupa sa najvećim međunarodnim uspehom i vezama i preti da ponovo izoluje našu nauku. Takođe su u velikim problemima i grupe koje grade svoje eksperimente što je opet najbolja osnova za tehnološke primene. Kako će novi ministar izdržati bitke u vladi oko ono malo sredstava koja postoje to ćemo tek videti, ali jasno je da u većini zemalja kriza dovodi do povećanja ulaganja u nauku dok kod nas, ako se izuzme kredit vodi do smanjenja.

Na kraju treba napomenuti da će izbori koji slede imati i jak uticaj na rezultate jednog drugog izbora koji traje, a koji će se finalizovati u novembru u SANU-u, možda više nego bilo koje prethodne godine.

Autor je redovan član SANU-a, istraživač na Institutu za fiziku u Beogradu i pristalica akcije Kaži Ne ukidanju Ministarstva za nauku, koju je pokrenula grupa mladih naučnika


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net