Iz političke publicistike Stanislava Vinavera >

Lopovluk i licemerje političke elite

Sabrana dela Stanislava Vinavera u 17 knjiga koja je priredio Gojko Tešić, u izdanju Službenog glasnika i Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, izaći će iz štampe do predstojećeg Sajma knjiga. U okviru ovih Sabranih dela prvi put će biti objavljeni i Vinaverovi političko-publicistički tekstovi u kojima je on oštro kritikovao političke prilike svog vremena. Zahvaljujući ljubaznosti priređivača, "Vreme" objavljuje izbor iz Vinaverove političke publicistike


Da se razumemo

U poslednje vreme sve više i više u našoj štampi, a osobito reakcionarnoj štampi, ističe se zahtev: da opozicija pokaže više ljubavi za borbu principa, da ne napada ličnosti, već da napada principe. Da je naša vlada druga vlada, i da su naše političke partije ono što nisu, ovaj bi zahtev bio potpuno opravdan. Lični napadi postali su u nas gotovo jedina tema za raspravu, od crnosotnijskoga Balkana do komunističkih "Radničkih novina". I sad nam se predlaže da prestanemo sa napadima na ličnosti, i da tretiramo samo principe njihove.

To nije moguće, već s toga što naši vlasnici, podeljeni po najslučajnijim razlozima, nisu ljudi od principa. Uzmimo radikale. Niko ne može sporiti, ko stvari prati da su oni reakcionari, u punom smislu te strašne reči. Sve staro i sve preživelo u njima nalazi svoje prirodne branioce. Vlasnici kuća nadaju se u radikale, da bi nas mogli isterati iz stanova i zatražiti švajcarske franke za dinare. Turci velikoposednici nadaju se u radikale da zemlja ostane njihova, ili da za nju budu bogato nagrađeni, u vidu odštete. Gde god ima kakva grupa ljudi, koja želi iz svojih naročitih razloga da sačuva kakve svoje privilegije, koje idu na uštrb interesima zajednice – ta grupa polaže u radikale najveće nade, kao u svoje saveznike.

Pa ipak radikali, koji su nam u nekoliko simpatični za to što su, imajući da biraju između reakcije i slobode, izabrali ono gnusno, ali ipak izabrali nešto – radikali ne smeju i ne žele da taj svoj izbor javno proklamuju. Radikali su postali reakcionari ne iz principa i vere i ubeđenja, već iz oportunizma. Oni su svesni reakcionari, ali nisu ubeđeni reakcionari. I oni uveravaju naivan svet, radnike, seljake, sitne trgovce, zanatlije – da su oni, radikali, pristalice svih slobodoumnih reformi. I onda, koji program i koje principe shvatiti kao radikalske? Ako identifikujemo radikale s onim što oni jesu, to jest sa crnom reakcijom, oni će graknuti da je njihov program drukčiji, da su oni slobodoumni. A govoriti opet o sadašnjem slobodoumlju radikala znači biti naivan, do smešnoga, do nemogućega.

Uzmimo demokrate. Po programu oni su pristalice reformi, preustrojenja, širokih demokratskih načela. Ali zar ne bi bilo naivno govoriti o demokratskom programu kao o programu demokrata. Oportuniste do krajnosti, oni sve čine za vlast, a svoje principe žrtvuju utoliko radije, što o njima nikad nisu ni vodili računa.

Sastavljeni iz tri najdisparatnije stranke, oni su se udružili samo radi vlasti, i njihov je program ono što oni shvate kao u nekom momentu najzgodnije, da bi se ostalo na vlasti.

Može li tu biti reči o nekim principima? Reakcija, prerušena u radikalnost, i oportunizam koji je sebe nazvao demokratijom.

Uz ovo treba još i zamisliti svu onu fantastičnu fuziju sa strankama u ostaloj zemlji, van Srbije – fuziju izvedenu bez ikakva obzira na istoriju i tradicije ranijih komadića partija. Ne preporod i obnova već trulež i uzajamni dogovor da se dođe ne do izvođenja nekih principa već do vlasti, ma i podeljene.

I za to, mi svi znamo jedno: da nama vladaju ne partije, ne principi, ne načela – već samo ljudi, ličnosti, koje su, politički, sposobne na sve, samo ne i da napuste vlast.

Tu ne može biti govora o principima. Nama vladaju ličnosti, pod maskom principa, pod maskom koja se već ocepala i pohabala.

Nama vladaju ličnosti, koje još nisu našle neku novu masku, prosto ličnosti. I za to, boreći se za slobodu, mi moramo da se borimo ne protivu nekih principa, koji kod nas danas više nikog pametnog ne opsenjuju, već protivu ličnosti.

I naša je dužnost da srušimo ne njihove principe, koji su odavno srušeni od njih samih, već da srušimo ljude.


Laza Sekvestar

Pašićeva vlada svojom koruptivnom politikom i svojom ciničkom ravnodušnošću prema svemu što se tiče zaštite nacionalnih interesa uspela je da umrtvi ceo srpski narod. Zavladala je strašna apatija i rezignacija kakva se ne pamte otkako je Srbije. Kao da je kakav džinovski vampir posisao svu krv našeg naroda i ostavio mu samo toliko koliko mu je potrebno da se kreće i vrši animalne funkcije...

Dođe u Beograd kraljica Sofija, koja je svojim radom upropastila našu zemlju. Dočekaše je s poštovanjem, smestiše je u Kraljevu dvoru, provozaše paradno kroz Beograd i dadoše njenom mužu, našem zlotvoru, parastos za pokoj duše. A Beograd, gnili, sebični, moralno uparloženi, ropski savijeni i ponizno priklonjeni Beograd otrpi mirno tu veliku sramotu i taj ljuto uvredljivi šamar po obrazu srpskog naroda...

Bugarska kontrarevolucija dovede na vladu naše din-dušmane – agente makedonstvujuščih i sluge krvavog Ferdinanda. Naša vlada, po zapovesti iz Rumunije, pomaže da nam za leđa dođe sopadžijska poganija, i Beograd i to mirno otrpe, kao da u njemu nema Srba, nego da su sve Patagonci ili Kirgizi...

Sad dođe zlikovački politički atentat na našeg vojnog atašea u Sofiji. I Beograd mukom muči. Ni najmanja demonstracija ili patriotska manifestacija kojom bi se osudilo tako nedelo!

Ćuti Orjuna, ćuti Srnao, ćute četnici, ćute invalidi, ćuti sva napredna omladina, a već da ne govorimo o ćiftama i grabiparama kojih je pun Beograd, i koji ne misle ni o čemu drugome nego o svojoj kesi...

*

Pa ipak se desila jedna pojava koja je uzbudila bar jedan deo Beograđana. Kad je Laza Sekvestar, posle svih svojih strašnih lopovluka, hteo da se, odmah pošto su ga najurili iz ministarstva, rehabilituje, on je bio izviždan. To ni ovaj indolentni i učmali Beograd nije mogao mirno snositi. Otrpeo je Beograd i g. Pašićevu utaju, i afere njegova sina, jer se za tu porodicu odavna znalo kakva je. Prešao je Beograd ćutke preko palata: Ninčićeve i Ljub. Jovanovića, jer oni nisu s tim mnogo paradirali. Za Ljubu se iz ranije znalo da je vrlo privatljiv, pa se svet nije ni iznenađivao. Progutane su i afere Velizarove: zejtin i pasulj, buter i mleko. Progledano je kroz prste i g. Marku Trifunoviću što prokrijumčari u uredbu jedan član po kome za 30.000 sadašnjih dinara diže kuću koja je vredila 50.000 predratnih. Zaboravi se i na g. Vujačićeve račune što još i sad leže u potoku. Beograd je širokog srca prema državnim glodarima svake fele. Ali Laza Sekvestar ne uspe da se provuče neopažen. Isuviše je demonstrirao i prkosnio javnom mnjenju. Nije bio ni malo obazriv. Krao je bez stida i srama gde šta stigne, i na svim poslovima koje je radio kao ministar. Bio je pravi pravcati Pacov...

I u samoj njegovoj stranci skuvaše mu sikter-mandžu. U ovoj državi koja je raj za državne lopove, njega izagnaše ako ne u pakao, a ono u purgatorijum. Sudska osuda podžupana Moce i moralna osuda Laze Sekvestra jedina su dva koliko toliko utešna fakta u svom moralnom truležu naše zemlje...

*

Posle svoga napada na Lazu Sekvestra g. Mih. Ranković izabran je i opet za potpredsednika Skupštine. Tim je jasno rečeno da stranka prima njegov sud o biv. ministru pravde. Našta sad neka komisija i sud časti, kad je stranka već kazala da Laza Sekvestar nema svoje časti. Razni sekvestri, kao što je onu grofa Majlata, čije je imanje prodato za pedeset miliona a vredi brat bratu pet stotina, jasno stiče o Lazinom "poštenju" i poznati su svem narodu. A pitanje o štampanju obveznica za ratnu štetu pokazuje najjasnije koliko je Laza Sekvestar preispoljni lupež! Sad se licitacijom dobilo da se za jednu obveznicu plati 49 p.d. a Laza je svojim ortacima platio po 2.55 din. što znači preko pet puta više. Tri miliona obveznica stali bi našu državu, da je bio pošten ministar, jedan milion i četiri stotine sedamdeset hiljada dinara. A Laza Sekvestar platio je sedam miliona i šest stotina pedeset hiljada dinara. Znači da je njegova kompanija dobila na jednom poslu, koji ceo iznosi nepun i po milion, čitavih šest miliona i sto osamdeset hiljada dinara. Toliko se nikad nije kralo ni u Turskoj ni u carističkoj Rusiji. To je više nego 510% preko obične dobiti!

Sad može radikalni sud časti reći šta hoće, to je javnom mnjenju sasvim svejedno, jer fakti najbolje govore.

Da li ima takvih dokaza i za g. Rankovića da je bio policijski špijun, to ne znamo. Ako Laza Sekvestar zna što o tome, dužan je to objasniti ako ne nama, a ono svojoj stranci, jer ga je ona po tužbi g. Rankovićevoj sikterisala i žigosala a g. Rankovića pričvrstila i pritvrdila na počasnom mestu potpredsednika Skupštine.


DA SE NE ZABORAVI....
Jakom idu Mara i svatovi

Govorili smo o strašnim pljačkama radikalskih prvaka: odeskoj aferi, utaji miliona rubalja, skidanju sekvestra sa imanja grofa Majlata i dr. velikih sopstvenika, o zarađivanju šest miliona na poslu od jedan i po milion (štampanje obveznica), o nemačkoj stoci koju je bio uzeo pod svoje Krade Pašić; o prodaji šećera srpskoj državi od istoga Krade, o bežičnoj telegrafiji, o buteru, o zejtinu, pasulju i dr. aferama.

Sve je to sitno. Sad je lopovski konzorcijum Krade Pašić, buter Velizar i Laza Sekvestar zaradio oko četvrt milijarde dinara na otkupima željezničkim. A sam Krade Pašić kupio je kako se čuje ogromno imanje grofa Čekovića, i to u bescenje, jer bez toga ne bi skinuli sekvestar s toga imanja. Vele da ovaj lopovski sindikat ima pedeset velikih palata u Berlinu.

Bog je ipak dobar. Uzdamo se da ni jedan od ove lopovske kompanije neće doživeti da se useli ni u jedan taj dvorac. Imaće za njih pogodniji stan tamo odakle se neće nikad ni seliti.


STUBOVI DRŽAVE
VI KOD "SRPSKOG KRALJA"


Prvi parazit
Drugi parazit


Prvi parazit. Pa to, da je pameti, mi bismo pomagali državu. To je azbuka.

Drugi parazit. Zar je ne pomažemo podmićivanjem činovnika? Da toga nije, mnogi bi napustili državnu službu, i nastao bi haos.

Prvi parazit. Je li to dovoljno? Kad pomislim na bunu – dao bih polovinu kapitala, da mi bude sigurna ona druga.

Drugi parazit. Kada bismo mi direktno pomagali državu – to bi bila kaplja u moru. Mi treba da imamo fond za visoke činovnike, i ministre i tako.

Prvi parazit. Zato ja volim da svi ministri budu bogati ljudi

Drugi parazit. I tu je staro iskustvo, koje uči obratno. U ostalom, mi smo u zabludi; nije nama potrebno pomagati državu, pa čak ni pojedince. Nama treba polagati partije, i izborne fondove. Pa kad partije pobede na izborima, ljudi koji dođu na vlast umeće da se koriste i sami. Kod nas nije kao u drugim zemljama. Kod nas se država može iskoristiti do kraja: mi njih na vlast, a oni, kao vlast, i sami imaju računa, da se drže. O tome ne treba ni govoriti.

Prvi parazit. To je sve s naše tačke gledišta. Ako sam vas razumeo, vi kažete ovako: mi da ih pomognemo da stanu na noge, a ostalo će oni sami. Mi da nemamo veze sa državom, već sa ljudima. A šta dobija time srpski narod? Ja bih hteo da izmirim svoj interes sa interesom našeg troimenog naroda.

Drugi parazit. Dobije ideal. Red i rad – to je jedan ideal. Kad vidi da se drukčije ne može, on će da legne na rudu. Pa neko će da uspe, a većina neće, ali neko će da živi. I to je nešto – kao lutrija. Bar neko dobija. Treba ga uveriti da revolucijom niko ne dobija.

Prvi parazit. Ja ne verujem uvek da je ideal ovo što je.

Drugi parazit. Nije ideal, ali bar za nekoga jeste, svaki može da se nada da ga postigne.

Prvi parazit. Pa šta će biti kad bude rad i rad.

Drugi parazit. Red – znači niko ne sme da protestvuje. Rad – znači da imaju svi da rade, pa ko više zaradi. Narod isuviše vremena troši na politiku. Zamislite kad bi se to izgubljeno vreme upotrebilo na koristan rad.

Prvi parazit. Pa zar da narod ne misli o svojoj politici?

Drugi parazit. Prvo – ima ko o njemu misli. Drugo – šta može da izmisli narod – svi misle jedno isto, a ipak ne razumeju stvar. Gubi se vreme i vraća se na isto.

Prvi parazit. Ako bi narod stalno mislio, on bi se uvek bunio, jer nikad ne može biti dobro za sve.

Drugi parazit. Sem ako narodu prekipi, kao što govore.

Prvi parazit. Otkud da mu prekipi, kad ne bude znao za svoju bedu? On će da misli da tako mora biti, i ćutaće.

Prvi parazit. Da hoće ove partije da se slože, da se dogovore, pa izbora i da ne bude, i da mi ne trošimo pare. Zašto da budu izvori ako su svi složni i demokrate i radikali? Pa to je narod.

Drugi parazit. Treba malo i zbog Evrope, da napravimo izbore. Nema naša vlada taj ugled. I ako je sve to formalnost. I dinar će da skoči.

Prvi parazit. Ako mi stanemo da navikavamo narod na izbore, može i ovo stanje da se promeni. Može narod iz proste želje promene, da ne glasa, kako mi želimo, za ove građanske partije. Sluša svaki dan, pa pokuša.

Drugi parazit. Sve će to dati red i rad. Šta će nam opoziciona štampa?

Prvi parazit. Od kud im pare, kad im ništa ne da država?

Drugi parazit. Drže se. da je pametna naša vlada – pa da kupi opozicione listove, ala bi to bilo fino.

Prvi parazit. To bi bilo nešto fino... Sad kod "Moskve" svira muzika. Jeste li bili?

Drugi parazit. Glavno je da ostane ovako kako je. Ali verujte da ljudi nisu dovoljno svesni. Eto, i "Kopaonik" donosi, da ratni bogataši nisu ni glasali.

Prvi parazit. Daleko je nama do Francuske. Ali je to možda i dobro, te još kako dobro. Zato je vlada prinuđena bila da donosi tako oštre zakone. Mora, htela ne htela, na neki način da popravi naš nehat. Nema zla bez svoga dobra. Da smo spremali, mi pa tako ne bi smo izveli.

Drugi parazit. Znaju oni šta rade... Kad pomislim: sve to postoji da čuva moje interese. Ja ih nikada ne bih umeo tako dobro čuvati. Sav taj aparat države, i novine i poslanici ovi i vlada.

Prvi parazit. Mora da nas čuva. Baš je Bog sve to uradio i povezao. A kad slušam neke, sve mi dođe nekako strašno. Sve mi izgleda da nema reda, da je red slučajan, da mora da prsne, kod toliko nezadovoljnih.

Drugi parazit. Da je naš narod informisan, šta se radi u Evropi, ja bih se bojao. A ovako, slabo. On je, hvala Bogu, nepismen. Ima i to dobrih strana. Možda je to i za njegovo dobro... Ovako, on još ne zna da ima neko svoje pravo, da se buni...

Prvi parazit. Pa ipak, u Rusiji je narod bio nepismen, i otuda sva nesreća. Ipak se pobunio?

Drugi parazit. Bile su bundžije, kod nas će pozatvarati i streljati bundžije.

Prvi parazit. Ne zna se šta je gore, da li kad je narod pismen, da li kad je nepismen.

Drugi parazit. Vi ste govorili: ah, da hoće ove partije da se slože!

To meni izgleda osnovna pogreška. Što više partija, to bolje. Jedni su nezadovoljni, kao bajagi, drugima, i onda vuku nezadovoljnike sebi, kanališu nezadovoljstvo. Ne valja kad je malo građanskih partija. Onda nema da se mnogo bira. A kad ima mnogo partija, uvek postoji nada da je spasenje u jednoj od njih. Narod mora da se razočarava uvek u svakoj posebice. I ima uvek da se baci na koga krivica.

Prvi parazit. Vi ste političar. Ja sam danas, za onu stvar, dao demokratskom fondu 50.000 dinara, da pođe brže. Kad bi bilo više partija, morao bih više i plaćati. Ovako su se ujedinili. To je mnogo zgodnije. Jednoj partiji platiti.

Drugi parazit. Meni izgleda da je ipak zgodnije kad ima više partija. Konkurencija, pa je jevtinije. Manje su uvereni u sebe – a kad dođe opasnost za nas sve, udruže se. pa se i ne ruše tako. Dve vladajuće partije u stanju su, pod ovakvim okolnostima, kao kod nas, jedna drugu da sruše kao Francuska i Nemačka. Jedna o drugoj iznese sve što je može kompromitovati. To je početak kraja. Koliko je bolje kad ih ima više. Bolje u svakom pogledu.

Prvi parazit. Ja mislim da to nije strašno. Oni su jedno. Oni se grde samo iz navike.

Drugi parazit. Dobro – ali kad dođe do nevolje – na koga baciti krivicu!

Prvi parazit. A komunisti, a republikanci? Ima na koga.

Drugi parazit. To u varoši. Ali na selu? Da bi se pobedilo, mora se tek imati protivnika. Mora se pokazati bolji no onaj drugi. I za to je bolje nekoliko protivnika. Uvek bar neko izađe čist pred narodom.

Prvi parazit. To sve izgleda tako, kad čovek zrelo promisli... Ali...

Drugi parazit. Vi mislite radikali malo naplaćuju? Da vi znate koliko su meni uzeli za prolaz onoga saharina! Ne mogu o tome ni da govorim. Srce mi se steže... A znate šta, neki put mi se čini da oni, kao predstavnici države navlaš prave isuviše afera, da bismo im mi, kao predstavnicima partije, imali dati malo para za izbore.

Prvi parazit. Meni je načelnik pravio teškoće, sve dok nisam dao i izbornom fondu njegove partije malo sredstava. Znate li, to se meni dopada, pravo da vam kažem. Ipak ima neki moral. Radi čovek ne samo za sebe nego i za svoju partiju.

Drugi parazit. Bar da hoće da taksiraju. Nego uvek povišavaju. Ova skupoća će nas upropastiti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net