foto: a. anđić

Intervju – Đorđe Balašević, kantautor >

Protest malih akcionara proleća

"Iz pokušaja da spase svet, pametan čovek može izvući jedino pouku da to nije njegov posao. Ali, način na koji me danas, i godinama unazad, primaju ljudi iz nekih napaćenih gradova i krajeva, pokazuje mi da je sve to moglo da se uradi i drugačije. Samo što me to ipak daleko više rastužuje nego što me čini važnim"

Vest da će Đorđe Balašević, kantautor, pesnik, pisac i režiser, održati veliki koncert u Novom Sadu, i to u noći pred đurđevdanske izbore, podstakla je mnoge da pomisle da se Panonski mornar vraća politici. Ipak, kako je 23. aprila, na koncertu u beogradskom Madlenianumu, rekao – od toga nema ništa.

U intervjuu za "Vreme" Balašević objašnjava zašto više neće komentarisati "bilbordaše" na svojim koncertima, zašto se javno ne brani od napada tabloida, govori o tome kakav odnos ima prema devedesetima, ali i o svom filmu, romanu Kalendar mog detinjstva, koji trenutno piše, novom albumu i silini "Panonske mornarice", sa kojom će 5. maja, "čim se smrači", nastupiti na novosadskom Trgu slobode.

"VREME": Vaš poslednji beogradski koncert u Madlenianumu, ali i mnogi pre njega na istom mestu, prošao je u kamernom ambijentu, samo uz klavirsku pratnju profesora Dujina. Zbog čega se odlučujete za tako male, intimne "predstave" u Beogradu, kada je sigurno da možete da rasprodate i mnogo veće koncertne prostore?

ĐORĐE BALAŠEVIĆ: Najjednostavnije bi bilo odgovoriti da sam ja prvenstveno ipak samo "šansonjer", kako bi to rekla virtuelna Baka Marica iz Kalendara mog detinjstva, ali verovatno se čak ni od Šansonjera ne očekuje baš najjednostavniji odgovor? Pa, eto, u pitanju se već anagramski kriju neke ključne reči objašnjenja, recimo "intimno", "predstava", ali i reč "rasprodavanje", pre svih. Beograd i ja imamo puno zajedničkih uspomena, bilo bi grešno narušavati ih egomaničnim pokušajima da se sad svedu na brojke i računice? Koliko je bilo "sava centara", i koliko bi to bilo "arena", "ušća", "hipodroma"... Ona energija, onaj plamičak šibica u mraku devedesetih, ne može se konvertovati u masu, toj čaroliji ni formule nisu na tragu, a kamoli niža matematika...

Ti "mali" nastupi ne promovišu se u medijima i ako ne znate na kom sajtu treba da pogledate, ne biste ni saznali da Balašević ima koncert u Zemunu. Ipak, svi koncerti u Madlenianumu (pa i poslednja serija nastupa u Sava centru) bili su rasprodati. Kako uspevate da takve koncerte održite ispod "medijskog radara"?

Status mi je idealan: Sloba me je skinuo s programa, Ovi su zaboravili da me vrate, i tu sam gde sam i želeo da budem. Oni do kojih mi je stalo znaju šta radim, a Ostali bolje da i ne znaju. Priznajem da ta fama ponekad odlazi u krajnost, da ponekad ljudi više ne pitaju za karte ni kad ih ima, jer "nikad ih nema", a tako je zaista i bilo u Kragujevcu, Staroj Pazovi, Trsteniku, Čačku, na primer, ali sam onomad u Madlenianumu izbrojao par praznih stolica, i po tom nevidljivom aneksu određujem kad je vreme da ne potpisujem sledeći ugovor. Publicitet mi odavno ne treba, kao Šansonjer imam privilegiju da banem u goste bez previše pompe, a kad si negde tako drag i stari gost, kao ja u Beogradu, onda si povlašćen i time da sam zalupiš kapiju na izlasku, i da niko ne mora da te prati...

Posle 12 godina ćete održati veliki koncert u Novom Sadu. Ako ne računamo "Panonsku mornaricu" u Zrenjaninu, Subotici i okolnim zemljama, ovo je i prvi veliki koncert u Srbiji posle dugo vremena. Da li ste spremni za Trg slobode?

Jedan Narodnjak je svojevremeno izjavio da je lako Balaševiću da drži koncerte, jer on samo izađe i otpeva pedeset pesama koje svi znaju. Ponegde i ja kažem da sam došao samo da započnem pesme, i nadam se da će i originalni Neki Novi Klinci to potvrditi, jer u Novom Sadu nisam nastupao tako dugo da su me po najavi koncerta pitali da li zaista gostujem u svojoj varoši. "Panonska mornarica" je moja davnašnja želja, a ostvarena mi je onog momenta kad je Olja počela da vodi brigu i o nastupima. Taman je taj "sitan kusur", večito zakidan od menadžera, nakrcao scenu jedrima, buradima, mrežama i konopcima, ali ponajpre ljudima, instrumentima, petnaestak nas je na sceni, prava mala vojvođanska filharmonija, na šta sam i ja jako ponosan.

Kada će vas Beograd videti u takvom izdanju?

Već sam rekao da sam stari dobri gost u glavnom gradu, a takve ponekad možemo da smestimo i na hoklicu, s kraja, znajući da se neće uvrediti. Beograd sad ima prioritetnijih gostiju, dovoljno sam iskusan da kažem "raznoraznih", a ne "kojekakvih", a ja sve nešto računam da neću baš potpuno prolupati dok se ne izređaju svi koji su se zakleli da više nikad neće dolaziti ovamo. Naravno da nam je svima želja da se opet malo važniramo pred novu godinu, da doterane stare pesme, kao golubovi, slete na poznate krovove, i da svi oni Beograđani koji nam dolaze u Sarajevo, Zrenjanin ili Pulu konačno opet budu na svom. Ali tu se ne pitamo samo mi.

Porodična rođendanska proslava, kako ste objasnili povod novosadskog koncerta, pada baš na noć pred izbore.

Sticaj okolnosti doveo je našeg tonskog inženjera Marjana na Metaliku, par dana kasnije, odredivši i naš datum, što je bio povod za kalkulacije primerene svima koji su ih izvodili. Mislim da su Bilbordaši dovoljno precenjeni da bi ih još i mi precenjivali. Da nisu već privatizovali i Prvu Majsku Subotu? Ako jesu, smatrajte to okupljanje protestom Malih Akcionara Proleća. Obično na našim koncertima nema razočaranih, na ovom će ih možda i biti, ali čak će i tim Zalutalima, koji očekuju bar mrvu agitovanja koju bi posle danima grickali po svojim tabloidima, istog časa biti jasno da li će se 5. maj te i te godine pamtiti po predvečerju još jednih izbora, ili po silnoj "Panonskoj mornarici".

Na početku pomenutog koncerta u Zemunu rekli ste da više nećete govoriti o politici, i da ste razočarani. Čime? Ima li to veze sa onim vašim ranijim rečima da ste se sve vreme borili za naše, ali da se ispostavilo da naših nema?

Već dugo ne pričam o "politici", ako se tu misli na glavne junake naših elektronskih i pisanih medija, koji su uzurpirali sve rubrike osim prognoze vremena. Puno smo nastupali po "bivšim republikama", i njima je sve to tako "bivše", da sam se i na tim putovanjima dobrim delom odvikao od "aktuelnosti". Bilo da sam sa Dujom nastupao u Stokholmu, ili sa "Mornaricom" u Skoplju, imena koja se ovde pišu crvenim slovima tamo ne izazivaju ništa sem ravnodušnosti, jer većina naših tema je kratkog dometa, jedva dobaci do one "ničije zemlje" kod Batrovaca. Sem toga, mada nikad nisam pripadao nijednoj partiji (čak ni Onoj Jedinoj, šta mi majmuni uporno prebacuju) ipak je otprilike jasno za šta sam i za šta nisam. Bilo bi pomalo degutantno da sad prozivam one koje sam sa svima nama promovisao, mada su definitivno zaslužili.

Ako se iz tog razočaranja setite himni kao što su Računajte na nas, Samo da rata ne bude, Putuj Evropo, Sloboda-ne, Živeti slobodno, antiratnih angažmana, i drugog, kakav vam ukus ostaje u ustima?

Kao pesnik imao sam obavezu da pomenem i ružne godine, i mislim da se nisam bavio politikom, nego svakodnevicom, a to što je naša svakodnevica bila bolesno ispolitizovana nije samo moja krivica. Sad me pitaju o Kosovu. Bagrenje je napisano 1986, Samo da rata ne bude godinu kasnije. Iz pokušaja da spase svet, pametan čovek može izvući jedino pouku da to nije njegov posao. Ali, način na koji me danas, i godinama unazad, primaju ljudi iz nekih napaćenih gradova i krajeva, pokazuje mi da je sve to moglo da se uradi i drugačije. Samo što me to ipak daleko više rastužuje nego što me čini važnim.

Za moje stavove nije presudno što sam rođen u Jugoslaviji, niti što sam iz mešovitog braka, mnogo je važnije što sam iz Novog Sada, iz grada u kom je tolerancija postojala davno pre nego što se i pominjalo jugoslovenstvo, i gde su se ljudi praznicima svojih suseda oduvek radovali kao svojima, jer praznici samo tako i vrede. I svako ko bi krenuo u prebrojavanja nije ni morao da se vere po mom porodičnom stablu. Uvredio bi me već dirnuvši u moj bend, u moje Srbe, ‘Rvate, Totove i Madžare...

Povremeno iz tabloida ili nacionalističkih internet sajtova stižu razna besmislena tumačenja vaših pesama, pitanja o jeziku kojim govorite, šta ste po nacionalnosti i zbog čega ste u jednom trenutku govorili ovo, a kasnije nešto drugo. Kako gledate na taj crni talas kritika i zašto se nikada niste javno branili od njega?

Od besnog kera se ne braniš, takvog se kloniš. Svaka izgovorena reč je istog časa na internetu, kako to da onih reči zbog koji mi prebacuju najčešće nema? Gde je ta čuvena rečenica u kojoj se ja izvinjavam "muslimanima" na sarajevskom koncertu, oko čega su godinama penili? Nju nisu mogli da dodaju, ali su zato neke druge oduzeli. Kao: ja pričam kako će me jednog dana slaviti kao velikog hrvatskog kantautora, jer pevam na svom maternjem hrvatskom jeziku. I to je tačno. Ali onda sledi: Samo... Moram vas upozoriti... Ja govorim jednu iskvarenu verziju hrvatskog, takozvani "srpski"... I taj fazon naravno kapiraju svi normalni, ne samo Srbi i Hrvati... Ali majstori to iseku, stave u naslove, skrenu pažnju sa nekog tekućeg idiotizma. Onima kojima bih ponešto i želeo objasniti nema šta da se objašnjava. Ovima koji traže da im se objašnjava, ništa se ne može objasniti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

NA SNIMANJU FILMA: Đorđe i Olivera

Putujući bioskop

Kako ste uspeli da sačuvate film Kao rani mraz od pirata?

To je Oliverina najveća zasluga, ona je kao producent, izvršni producent, i još dve-tri titule sa odjavne špice, sanjala o putujućem bioskopu, koji bi donosio onu pomalo zaboravljenu radost premijere u mala, najmanja mesta, ali i u "Arene" gde bi na jednu projekciju stala i po tri takva malecka mesta odjednom. I, to je delovalo nemoguće, ali njen uramljeni moto glasi: "Kad krenu da te ismevaju zbog nerealnih ambicija, samo je jedan način da se odbraniš – OSTVARI IH! Oformila je ekipu koja je diskretno neutralisala pirate u sali, imali smo preko tristo projekcija u nešto manje gradova i sela, i piratski snimak se još nije pojavio, a publika nam je kompenzirala sve eventualne nagrade po privatnim festivalima. O filmu sam čuo sve najbolje, ono što nije bilo pohvalno nisam čuo nego pročitao, ali to je već druga priča...

Hoće li se uskoro na kioscima naći DVD izdanje i dokle su stigla razmišljanja o nastavku filma?

Radi se na tome, i tu Producent ima svoju viziju, obično sam ja najstrpljiviji u porodici, ali ovog puta je drugačije. O nastavku filma ne razmišljamo, serija je montirana, čekamo pristojnu ponudu, već dugo. Razmišljamo o novim filmovima, ali to smo oduvek radili, i kad nismo pomišljali da ćemo jedan i snimiti.

Muzika iz romana

Tokom poslednjeg koncerta u beogradskom Madelenianumu izveli ste novu pesmu Salaš ni na nebu ni na zemlji. Kakav će biti novi album?

Biće to muzika iz Kalendara mog detinjstva, neke su pesme već dovršene, ali ne izvodim ih dok ne budu potpuno finalizirane, promenim reči, pojavi se nekoliko verzija iste pesme na Jutjubu, još dok ih pevam, to samo unosi zabunu... Biće onakve, "balaševićevske", ljubavne koliko i Salaš, sentimentalne, koliko i Kalendar.

Završavate knjigu Kalendar mog detinjstva u kojoj govoriteo detinjstvu. Otkuda taj povratak u oazu najranijih sećanja i kada će knjiga biti objavljena?

Dugo je pišem, dopisuje se preko noći, a njena paralelna, usmeno-muzička promocija, samo me udaljava od one tri tačke na kraju. Nikad ne planiram mnogo unapred, bilo bi lepo da izađe pred kraj leta, pa da dovršim i neke druge davno započete priče. Sve je krenulo slučajno, od koncertne najave o pijanoj komšinici koja je iznevši činiju sa krompirom viknula "Evo bresaka!", i eto gde je stiglo. Osetio sam da se ljudi razgale na te lične uspomene, i pazio sam da slučajno ne uplašim tu vibraciju. Deda Dazar, Deja Šapurikin, Danilka Šnajderka, Kontraverzni Tetak Isidor, i ekipa, polako su istiskivali jednog po jednog predatora iz mojih priča. I nadam se da takvi na te svečare više neće moći, ne da svrate, nego ni da zavire sa sokaka, kroz pendžer prošaran mrazom.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net