IGRA SENKI: Snup Dog i hologram Tupaka Šakura na koncertu 16. aprila 2012. godine

Koncertni nastup Tupaka Šakura, 15 godina nakon smrti >

Cirkus mrtvih duša

Tupak Šakur je pre neki dan na pozornici ponovo zapevao i zaigrao, mada ga nema među živima već petnaestak godina, a Snup Dogi Dog je izašao na scenu pored njega, mada je živ. Ovaj trenutak na čuvenom Koačela festivalu održanom u SAD pamtiće mnogi, jer im je mimo svake logike ispunjena želja da bar za trenutak ponovo vide Tupaka "uživo", makar njegovu hologramsku projekciju. Sledeće pitanje je koga još od mrtvih ili nepostojećih pop zvezda želite da vidite na pozornici – "živog Elvisa", operu koju izvodi "živi Šaljapin" ili "Marija Kalas", ranog "Majlsa Dejvisa"? Zašto samo da stanemo na muzici, zamislite ostale izvođačke delatnosti – ili čak sport? Zamislite utakmice poznatih holograma?

"What did you dream,
it’s alright we told you what to dream"
(Welcome to the Machine, Pink Floyd 1975)


Možda je 14. aprila 2012, malo ranije nego što je bilo dogovoreno, matriks priznao da postoji, a možda smo tog datuma mi prestali da postojimo. Producenti Coachella Valley Arts and Music festivala predstavili su na bini prikazu čoveka reflektujući njegovu sliku, a ona je počela da skače i repuje, baš kao da je živa. Te večeri je, po prvi put uspešno na nekom masovnom događaju sa publikom, nastupila hologramska slika poznate, a odavno mrtve, pop zvezde.

Jedan od najbogatijih repera, Dr Dre, čiji novac stoji iza ovog poduhvata, dobio je od Tupakove majke sve moguće saglasnosti, angažovao je firmu Digital Domain Media Group da uradi animaciju u saradnji sa AV Concepts koja se bavila istraživanjem mogućnosti stvaranja hologramske iluzije, i tako dogovorio ovaj možda poslednji nastup sa potencijalom da nekog šokira. I dok tužne postapokaliptične slike iz stripova kao Džeremaja ili filmova tipa Terminator, polako postaju neizbežna stvarnost, pomalja se digitalizovana maska stvarnosti, u kojoj naizgled ništa što poželimo nije neostvarivo, pa i da nam peva neko ko – ne postoji.

Posle ovog nedogađaja koji je svojom neautentičnošću preplavio prvo 100.000 prisutnih gledalaca, a potom u talasu i internet (68 miliona ljudi je do sad na Guglu ukucalo reči "Tupac hologram"), ostalo je naizgled samo pitanje koga još želite da vidite? Mada se radilo o jednostavnom dvodimenzionalnom optičkom triku otkrivenom još u XIX veku, koji ostavlja željeni 3D utisak – ipak je odmah bilo više nego jasno da su poslovne mogućnosti ogromne, posebno za razne porodične fondacije koje brinu o zaostavštini onih zvezda koje više nisu među nama. Činjenica da je Dr Dre objavio kako "ima jaku viziju" jasan je pokazatelj da se mnogo toga neobično novog može desiti u skoroj budućnosti – bez obzira na brzi demanti vesti da bi se mogla desiti turneja ovog holograma, Dr Dre je već pomenuo kako bi on sam voleo da "vidi" Jimija Hendrixa i Marvina Geja, sa čim su se mnogi oduševljeno složili, najavljujući mogući novi pravac razvoja pop kulture.

Jer ko sme da stane na put željama miliona?

POPULISTIČKI POP: I zaista, zar nije nemoralno ne ispuniti želje mnogih da se "kulturno uzdignu" tako što bi videli nešto što je doskora izgledalo nemoguće – "živog Elvisa"? U čemu bi bio problem da odemo na operu koju izvodi "živi Šaljapin" ili "Marija Kalas"? Ili da prisustvujemo hologramskoj reinkarnaciji ranog "Majlsa Dejvisa"? Zašto samo da stanemo na muzici, zamislite ostale izvođačke delatnosti – ili čak sport? Zamislite utakmice poznatih holograma?

Granice zapravo nameću naše želje i tehnološke mogućnosti biznisa da ih prati i naplati. To je i dalje šou-biznis kakav je uvek i bio – spreman da nas zaprepasti i natera da uplatimo koliko se traži za svoje parče spektakularne infantilnosti i učešće u njoj, bez obzira šta se prikazuje. Biznis sasvim sigurno smatra da je nemoralno ne odgovoriti na zahteve publike.

Tim pre što se, zapravo, i ne radi o nečemu sasvim nepoznatom u skorašnjem iskustvu publike – sjajna engleska grupa Gorillaz već je godinama jedna od najpopularnijih koncertnih atrakcija, a sastoji se samo od animiranih junaka, dok je u Japanu skorašnji fenomen crtane pop zvezde Hatsune Miku već obeležio jednu generaciju. I ona ima nastupe "uživo", rastežući granicu dosadašnje definicije "koncerta" do tačke pucanja…

Naravno, kad je u pitanju organizacija koncerata, sad vidimo dve različite vrste muzičkih priredbi u nastajanju – jedna, koja se oslanja na više stotina godina staro iskustvo organizovanja nastupa živih ljudi sa pravim instrumentima (utemeljena u analognom dobu, u kome je sve autentično), i druga, u kojoj nam unapred snimljenu muziku predstavljaju unapred snimljene prikaze ljudi (utemeljena u digitalnom dobu, u kome ništa nije autentično, što više odgovara savremenom trenutku). Ipak, među njima nema suštinske razlike – naime, ako ovu podelu posmatramo sa stanovišta šou-biznisa, a ne izvođenja muzike, sve je kao što je uvek i bilo. I jedni i drugi kreiraju ono što je osnovna delatnost šou-biznisa uvek i bila – iluziju.

Mada je za Tupaka Šakura svaka iluzija odavno prestala.

U SVETU ŽIVIH USPOMENA: Sećanje na Tupaka Šakura očigledno je još živo, čak i među onima koji ga se ne sećaju.

Ova spoznaja otvara nam pogled na novu društveno-tržišnu oblast. Osim informacije, šta je tačno sadržaj Fejsbuka, Tvitera, Jutjuba i Majspejsa, pa čak i običnog imejla ili SMS poruke? To su sve do jedne – uspomene, koje kreiramo u trenutku dok ih stvaramo, vođeni ogromnom željom da ostavimo nešto za sobom. Ovo emocionalno štivo koje čitamo svaki dan, zapravo je preko potrebna brza duhovna hrana miliona međusobno udaljenih ljudi. Digitalna sredstva komunikacije su dosad najveći proizvođači uspomena; u ovom svetu mi smo dobrovoljne žive uspomene.

Ne zaboravimo na takozvani Rijanin aksiom: "Uspomene ne žive kao što žive ljudi", koji je nedavno iznela na Tviteru. Ovo briljantno zapažanje doduše verovatno neće smetati njenom menadžmentu čiju sam konfuznu ciničnost imao čast da upoznam, da koliko sutra krene u proizvodnju njenih autorizovanih holograma dok je još tu sa nama, ne bi li se zadovoljili ogromno interesovanje i potražnja za njenim nastupima – sad i ubuduće. Prikazivanje holograma bi se naplaćivalo jednom tarifom, a izvođenje žive artistkinje drugom, ekskluzivnom. I Rijana zna razliku.

U poređenju sa ovim scenarijem, ne tako davni no-show Ejmi Vajnhaus u Beogradu ukazuje se u sasvim novom svetlu, kao jedan od onih događaja od posebnog značaja, koji označavaju kraj prethodnog i početak novog civilizacijskog poretka. Na njemu, naime, ništa nije bilo preprogramirano. Sve je bilo ljudski – možda poslednji put na tako grandiozan način čoveku je bilo omogućeno da izneveri šou-biznis. Bilo je moguće pogrešiti. Sutra već, to neće biti dozvoljena opcija.

TRŽIŠTE ŽELJA: Tržište želja je osnova savremene ekonomije, a njihovo kreiranje i ispunjavanje zapošljava stotine milione u ovom novom svetu, u kome je rad kao takav sekundarna delatnost, a uživanje izjednačeno sa potrošnjom – primarna.

Svako je potencijalni predložak, svako može dati doprinos ukoliko postoji potražnja – sasvim je jasno da će se hologram svakog poželjnog umetnika pre ili kasnije pojaviti u ponudi. Sad više ne moramo ni postojati da bismo nastupali. Ne moramo postojati da bismo prodali karte. Ne moramo postojati da bismo bili slavni.

Koja iluzija se sad prodaje na širokom digitalnom horizontu? Ona osnovna, o mogućnosti da zadovoljite sve svoje želje – šta god one bile. I kao što su želje sačinjene od maštarija i fantomskih prikaza koje sami sebi projektujemo u glavi, zašto i tržište želja u koje se strmoglavljujemo ne bi bilo sačinjeno od fantomskih prikaza? Zašto umesto nepouzdanog i nesavršenog čoveka ne bi zaista nastupala pouzdana i predvidljiva iluzija čoveka koja radi sve isto, samo je svuda tačno na vreme? Naravno da u tome nema ničeg suštinski nemoralnog, jer je opsena i njena naplata ono od čega žive i uvek su živele sve grane industrije zabave, a ona polako postaje najznačajnija privredna grana u globalizovanom svetu.

Uostalom, šta bi uopšte u ovom slučaju bila opsena? Za savremenu publiku, hologram Tupaka je stvaran događaj – jedino što će ikad "stvarno" doživeti od njega.

SVE SUTRAŠNJE ZABAVE: A onda ćemo jednog dana moći da gledamo omiljene holograme i u kući. Recimo da će biti moguć private party sa Džejmsom Braunom lično, onoliko koliko je sad moguće gledanje njegovog koncerta na DVD-u. Dobri stari razigrani čiča Džejms će biti i interaktivan, pa ćete moći da naručujete pesme od njega i njegovih JBs. U pauzama između pesama obratiće vam se na lokalnom jeziku, što da ne? Jedva da možemo da sačekamo demonične all tommorows parties na kojima će nas zabavljati svi koje smo ikada želeli da vidimo izbliza, ali nismo imali sreće da živimo u njihovo doba.

Postoji samo jedan mali problem sa konceptom u kome čovek više nije potreban na sceni da bi se stvorio zabavni sadržaj koji se može naplatiti – a to je: da li je i publika potrebna? Naravno, neko to sve mora da plati, ali da li ona fizički mora biti na istom mestu na kome je i hologram? U posredovanom svetu prisustvo više ne znači ništa, a emitovanje je sve, pa je sasvim jasno da niko ne mora da bude na lokaciji na kojoj hologram nastupa, osim ako baš nema pametnija posla to veče. Ceo svet je sad stage, performans se može pratiti na nekom pay per view kanalu, a oni koji baš žele ozbiljno da plate i gledaju hologram uživo (da, da!), imaće priliku za to u nekom ekskluzivnom prostoru.

Ipak, kad se zadovolji prva znatiželja i tehnologija postane dostupnija, vrhunac moguće umetnosti holograma zato bi pre mogla da bude rekonstrukcija ambijenta u kome se originalno muzika dešavala. Recimo, ko ne bi bar jednom otišao u tematski hologramski park Vudstok, u kome svake godine u ona tri letnja dana nastupaju svi, onim redom kojim su nastupali? Zašto neko ne bi obnovio njujorški CBGB klub u kome bismo svako veče imali program hologramskih nastupa čuvenih pank grupa, kao u kakvoj Kinoteci u kojoj se čuvaju bendovi? Zašto čuveni Society klub ne bi bio obnovljen da ponovo udomi rasno mešanu publiku za hologramske nastupe Bili Holidej? U krajnjoj liniji, i mi ćemo lako skupiti priče i anegdote o beogradskoj Akademiji, pa ćemo je hologramski rekonstruisati sa sve prikazama tamošnjih ljudskih institucija kao što su Fleka, Lubarda ili Miša Zmija, te svih naših tada mladih rokera, andergraund slikara, usputnih gradskih likova i lokalnih beskućnika… svi će biti nagnuti nad fliperima kraj razvaljenog WC-a, promaknuće i poneka živa stenica, redar vas neće prepoznati i pustiti.

Biće nam lepo na takvim ne-mestima, jer smo dosegli večnost, porazili vreme, makar svoja sećanja prodali duhovima da ih izlože na štandu oživljenih uspomena – jer tamo, među uspomenama, već uveliko vidimo i sebe.

"I naposletku će sve to dovesti do toga da će naše buduće generacije, vaspitane putem filma, radija, gramofona, izgubiti svako osećanje prema svemu živom, jer će sve živo za njih biti nešto nerazumljivo i apstraktno", napisao je Kazimir Maljevič 1928. "Tako se može desiti da jeftinoća i komfor u kući, u budućnosti mogu čoveka skupo da koštaju van kuće."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Tupak
  • »UŽIVO«: »Tupak« na pozornici<br><br>foto: kevin winter/getty images

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net