foto: ivan šepić

Intervju – Robert Prosinečki >

O pobedničkom mentalitetu i drugim stvarima

Slučajno ili sudbinski, Prosinečki počinje novu karijeru tamo gde je krenuo kao igrač. Ako bude imao bar deo uspeha koji je postigao kao fudbaler, biće zapamćen i kao veliki trener

Ove godine će, na različite načine, biti obeležen dolazak dvojice znamenitih Zagrepčana u Beograd. Najpre će u maju biti serija događaja kojima će se podsetiti na stogodišnjicu tragova Miroslava Krleže u ovom gradu, a iza toga, na leto, brojaće se četvrt veka od prelaska Roberta Prosinečkog iz zagrebačkog Dinama u beogradsku Crvenu zvezdu.

Sa Prosinečkim smo razgovarali na stadionu Crvene zvezde i bilo je nedovoljno vremena za dugi intervju. Prosinečki je imao konferenciju za medije, pa snimanje za jednu TV ekipu, pa razgovor za "Vreme", pa hitno na neki sastanak, pa nazad na trening. Dok razgovaramo, često mu zvoni telefon i neprestano dolaze ljudi koji bi da se slikaju sa njim ili sa molbom da im da autogram. Drugi dolaze da ga pitaju za tip: ko će pobediti, Real ili Barsa.

Iako važi za strastvenog pušača, zapalio je samo jednu cigaretu tokom razgovora u čijoj je pripremi bila molba da se ne bavimo politikom. Izgleda kao čovek koji vrlo dobro zna šta mu je posao i šta mu je cilj, ali je svestan da mnogo stvari neće zavisiti od njegovih odluka. Kada se priseća igračkih dana, kaže da je Brazilac Ronaldo najbolji fudbaler sa kojim je igrao u životu, a za Johana Krojfa misli da je najveći trener. Nema nikakvih nesporazuma sa Miroslavom Blaževićem za koga kaže da je mag atmosfere i da je svestan da je na više načina obeležio i njegovu igračku i sada trenersku karijeru. U sadašnjem timu Zvezde samo Danka Lazovića vidi kao nekog ko bi mogao da bude prepoznat kao zvezda i da učestvuje u reklamnim kampanjama poput njega u vreme kada je radio reklame za Udarnik i Misaoni fudbal. Pobede nad Partizanom vidi kao ključne u nastojanju da napravi tim koji će narednih godina dominirati u srpskom fudbalu.

Razgovor počinjemo poređenjem dva njegova dolaska u Beograd. Slučajno ili sudbinski, Prosinečki počinje novu karijeru tamo gde je krenuo kao igrač. Ako bude imao bar deo uspeha koji je postigao kao fudbaler, biće zapamćen i kao veliki trener. Kako je izgledao prvi dolazak u Beograd a kako je sad, pitali smo ga na početku.

"To su drugačiji periodi, drugačije vreme. Beograd je drugačiji, promenio se, ali ima posebnu dušu. Dok sam igrao ovdje četiri godine, ja sam zaista uživao. I dok sam igrao i dok sam izlazio, osjećao sam se ovdje jako dobro i uvijek govorim da je to moj drugi grad. Volim biti ovdje, volim ovaj klub, on mi je puno dao i ja sam mu uzvratio, čini mi se, istom mjerom. Lakše mi je bilo dok sam igrao, jer je bila kudikamo manja odgovornost. Samo razmišljaš o sebi i o tome kako ćeš igrati, a danas razmišljam o gomili drugih stvari, pa i to utiče na mene. Kao igrač želio sam se dokazati jer su u Zagrebu rekli da sam netalentiran i imao sam ogroman motiv da uspijem u velikom klubu. Sada isto i kao trener. Na početku imam veliki motiv i veseli me čitava situacija. Koliko god da je teško i da Zvezda nije na nivou koji bismo htjeli, mislim da smo svakoga dana sve bolji i bolji, i kao klub i kao tim i mi svi vjerujemo da je budućnost naša. Vjerujem da ćemo ubrzo biti na prvom mestu jer se svi trudimo da tamo stignemo. Tim prije što igrači koje smo sada doveli u prelaznom roku imaju i karakter pored kvaliteta da nas odvedu tamo. U zbiru, nekada i sada, to su dva veoma različita vremena, naročito što sam sada sa porodicom i to nosi sasvim drugačiji život. Beograd je prema meni uvijek bio jako dobar i ja ću ne samo kao trener već i svojim sveukupnim ponašanjem učiniti da Zvezda bude tamo ‘di treba biti."

"VREME": Kada ste prvi put došli Zvezda je bila evropski značajan klub, a danas je to sasvim druga priča. Koliko je teško usaditi pobednički duh u današnju generaciju fudbalera?

ROBERT PROSINEČKI: Crvena zvezda je takav klub u kome se stalno mora pobjeđivat i to se generacijski prenosi. Postoji problem u nekim godinama ranije kada je sve bilo drugačije: bila je velika liga, igrači nisu išli baš tako mladi, mogao se napraviti neki kontinuitet pa se mogla stvoriti velika ekipa. Moja generacija je bila jedinstvena i napravila je rezultat koji je bio nevjerovatno značajan, ali se to teško može ponoviti. Danas igrači odlaze prerano i teško je sastaviti ekipu koja će duže ostati zajedno. Mi smo sada željeli da uzmemo ono što je najbolje u Srbiji, da ojačamo omladinski pogon jer je to, čini se, jedini način da Zvezdu vratimo tamo ‘di joj je mjesto.

Šta je potrebno uraditi da bi ti mladići koji danas dolaze u Zvezdu imali pobednički mentalitet?

Ne bih ja to tako rekao. Pobjednički mentalitet je nešto sa čim se čovek rađa. Ne možeš ti sad nekom to usaditi, ne možeš lidera stvarati. Možeš mu dati neke upute i to je sve. Nama je u izboru igrača bilo važno i ko je kakav karakter, a ne samo da li je talentovan. Kada dođeš u Zvezdu, nije lako. Pritisak je ogroman jer moraš stalno pobjeđivat i to nije lako.

Dve stvari su obeležile vaš dolazak kao igrača u Beograd: u Dinamu su mislili da niste talentovani u dovoljnoj meri, a ovde ste odmah bili prepoznati kao potencijal za duži niz godina. Šta se sada dogodilo kada ste došli kao trener?

Ranije nije bilo takvih razgovora jer nisam bio odlučio da budem trener. Čim sam odlučio da se zaista bavim ovim poslom samostalno, lako smo se dogovorili. Kada je stigla Zvezdina ponuda odlučio sam da preuzmem vođenje tima. Kada je stigla ponuda, morao sam se dogovoriti sa svojom suprugom i djecom i docnije sa hrvatskim fudbalskim savezom. Nisam se plašio kako će me dočekat ovdje, kao što se ne plašim ni kako će me dočekati kada se jednog dana opet vratim u Zagreb. Klub mi je dao povjerenje i vjerujemo da nešto možemo da promjenimo u Zvezdi.

U kojoj meri vi danas kontrolišete tim? U javnosti je bilo glasova o tome da uprava ima veći uticaj nego vi kao trener.

Nikada ne bježim i ne želim da bježim od odgovornosti. Ja sam došao u tim kakav je bio ranije sastavljen, pa smo nešto napravili. Sada je odlučeno da se ide na podmlađivanje i to smo uradili. Vjerujemo u taj projekt i da će on dati rezultate. Ušli smo u finale i to je neki rezultat. U prvenstvu je stvar odranije gotova jer, iako to želimo, teško je očekivati da je moguće stići deset bodova prednosti Partizana. Ipak, dve pobjede protiv komšija su nam pokazale da ovaj tim zna i može da igra. Njima treba još mnogo stvari, ali imaju i karakter i kvalitet. Na dobrom smo putu.

Kako vidite situaciju za narednu sezonu? Više puta ste ponovili da ostajete u Zvezdi, a kakva je situacija sa timom? Da li sada već imate neke ideje koga dovesti na leto i ko će otići iz kluba?

Naša vizija je jasna: Zvezda mora da pobjeđuje i da najprije osvoji prvenstvo. U toj viziji je najvažniji kontinuitet, jer nema ništa preko noći. Opet znamo da klub mora živjeti i da će najbolji u jednom času morati otići iz kluba. Moramo naći alternative i ne možemo stalno praviti novi tim jer ne možeš naći jedanaest alternativa. Ako odu dvojica, nađu se dobre zamjene i to je jednini način na koji klub može dobro funkcionirati. Ko će otići ovisi o upravi. Ja ne mogu utjecat na to da ako Lazovića traže za neke velike novce, ali mogu utjecati na to da se moramo držati nekih stvari kako bismo ostvarili kontinuitet. Ako to budemo imali, siguran sam da ovaj tim uz nekoliko dodatnih igrača ima šansu, ne samo u prvenstvu nego i u Evropi.

U kojoj meri vi možete da kontrolišete dolazak i odlazak igrača iz kluba? Ranije se govorilo da je sve to radio Ivan Adžić. Kakva je danas situacija?

Nisam ni sa kim ovdje imao niti želim imati probleme, pa tako ni sa Adžom. Meni je uprava dala mogućnost da mogu dovesti igrača za kog smatram da je dobar za klub. I to je sve. Opet, mi ne možemo da kupimo skupe igrače: ovi stranci koji su ovdje imaju kvalitet da naprave razliku.

Vi ste igrali u generaciji mladih igrača koja je obeležila fudbal na ovim prostorima. Da li danas vidite ovde tako talentovane igrače?

Ma, to je potpuno drugačije. Ono je bila velika država, mnogo više ljudi, drugačije se radilo. Danas mladi igrači odlaze van sa šesnaest, sedamnaest godina, to niko ne uspijeva promijeniti. Teško je napraviti neki kontinuitet. Moguće je naći nekog igrača koji će odskočiti, ali je pitanje da li će se ikada pojaviti takva grupa igrača i da će sve biti usklađeno i uklopljeno. Mislim da se onakva generacija više ne rađa. Pored kvaliteta, ta generacija je imala drskosti i bezobrazluka i, što je najvažnije, svi su jako voljeli fudbal, a to je veoma važno, jer i da nisam bio plaćen, ja bih igrao.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

foto: ivan šepić

Evropsko prvenstvo 1992

Šta je na SP-u u Italiji nedostajalo toj generaciji da napravi korak dalje?

Nikada se ne dogodi baš sve što očekuješ. To je bila jako dobra ekipa, pomiješani iskusni i mladi. Ta generacija bi osvojila Evropsko prvenstvo 1992. godine sigurno da nije bilo rata i ostalog. Mi smo tada bili sretni što igramo sa Argentinom, a ne sa Brazilom, jer nam se činilo da oni nisu na tom nivou na kom je tada bio Brazil. Ali, čim igra Maradona, Argentina jeste na visokom nivou. On nije igrao ništa posebno, ali je nad njim bio crveni karton pa smo gotovo cijelu utakmicu i produžetke igrali sa igračem manje. Imali smo šanse čak i na penalima, ali nismo uspjeli.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net