Iskoristivši šajkaču kao simbol "nacionalnog narativa", karikaturista portretira glavne aktere političke scene sa savršenom preciznošću

Kao neko ko živi od reči, ne bi trebalo da budem baš oduševljen onom popularnom tvrdnjom da "jedna slika govori više od hiljadu reči", utoliko pre što to vrlo često nema nikakve veze s mozgom, ali zato ima mnogo veze s nekom vrstom pokušaja samoopravdavanja zbog intelektualne lenjosti onoga koji to izriče: kao biva, ne moram ništa da učim, dovoljno je da nešto vidim, i odmah sve o tome znam! Pa opet, ponekad je to sa rečima i slikama zaista prokleto tačno: recimo, u osobito visokim dometima novinske karikature. Jednom takvom trenutku posvećen je ovaj tekst, ova "hiljada reči", dakle.

Na naslovnoj strani Politike od 1. aprila 2012. objavljen je rad Dušana Petričića, velikog novinskog karikaturiste i ilustratora SFRJ perioda, koji odavno živi u kanadskoj, recimo, zavetrini, ali bogme nije zaboravio stari kraj, nego mu se poslednjih godina sve češće javlja sve boljim radovima na "ovdašnje" teme, kao da nije ni mrdao nikuda od Kalenića ili Bajlonija... Ili mu, naprotiv, baš to "mrdanje" izoštrava sliku? Biće da je presudno ipak nešto treće: lični dar i pamet.

Šta vidimo na Petričićevoj prvoaprilskoj karikaturi? Rad se zove "Izborne platforme". Na prvoj sličici, eto Borisa Tadića sa šajkačom na glavi, koju je (šajkaču) rukom nakrivio onako po dorćolski, mangupski, a isto nas tako i gleda, u nekoj ironično-šmekerskoj pozi, koju možete da protumačite onako kako bi nacrtani Tadić voleo, a možete i sasvim drugačije: doslovno kao pozu, kao fejk, dok "model", sve glumeći ležernost Urbanog Ali Narodskog Čoveka, intenzivno razmišlja o tome kako li mu ta šajkača stoji. Na sledećoj sličici, i Tomislav je Nikolić s pomalo nakrivljenom šajkačom, ali mu je nakriv drugačijeg stila, nekako rustikalnijeg, onako više kao u seoskih đilkoša (fali mu samo kakva slamčica da je mulja po ustima), a i šajkača mu je malo prevelika, pa na jedno oko gleda, a drugo mu prekriva kapa. Na trećoj eto i Koštunica Vojislava, s još većom šajkačom na glavi, toliko velikom da mu je potpuno prekrila oči i lice sve do vrha nosa; drugim rečima, V. K. od šajkače ne vidi baš ništa, ni prst pred nosom. Na četvrtoj je Dragan v.d. Šešelja Todorović, a natukao je toliku šajkačetinu da mu je prekrila ne samo oči nego i celo lice, samo mu malo brade izviruje odozdo; da pokuša da hoda tako, sapleo bi se o sopstvenu senku. Peta sličica prikazuje Dinkić Mlađana koji je na glavu natakario tri majušne šajkače, valjda onako regionalističko-decentralizatorski. Na šestoj je Dačić Ivica, šajkača i oprava su mu uredni i po meri, ali avaj, plave, "policajne" boje; simbolika valjda ne zahteva dodatno objašnjenje. Na sedmoj je Čedomir Jovanović: jedini on nema nikakvu šajkaču no je onako "civilno" gologlav, ali je zato obgrlio bistu Vuka Draškovića, koji dakako nosi šajkaču...

To su, dakle, "izborne platforme" according to Petričić, i sad vi meni recite: jeste li gdegod pročitali lucidniju analizu od ove? Ja nisam, a nije da nisam tražio okolo. Iskoristivši šajkaču kao simbol "nacionalnog narativa" u politici (pri čemu su i sam izraz "nacionalno", mnogo širi i bogatiji od njihovih duhom ubogih zamišljaja, odavno kidnapovali i monopolisali nacionalisti), Petričić portretira glavne aktere političke scene sa savršenom preciznošću; gledalac gotovo da zamišlja kako im karikaturista govori: "reci mi kakvu i koliku simboličku šajkaču nosiš i kako je nosiš, i reći ću ti ko si".

Naravno, zna Petričić da je narativ o šajkači kao nekakvoj "izvorno srpskoj" kapi koja bi imala biti nekim znamenom nacionalnog identiteta po sebi samo kičasti mit u koji vole da veruju lokalne nadobudne, ali ne i budne neznalice i zamlate, ali to nije važno za ovaj kontekst. Važna je šajkača ne kao prava, konkretna kapa iliti čojana pokrivaljka za glavu, nego kao jedan od mogućih simbola određene (ne samo "identitetske") politike koja ovde dominira i kojoj je sve podređeno ne manje od dve-dve i po decenije. Smenjuju se samo veličine i dezeni šajkače, što doduše i nije baš tako nevažno kako nam se ponekad čini, u nastupima rezignacije...

Inače, kao i pretežna većina "izdajnika i stranih plaćenika" i ja sam, što bi rekao Stevan Dedijer, "Srbin s dna kace", tako da mi je prizor ljudi sa šajkačama (i opancima, jelecima, lamperijama...) nešto familijarno i "normalno" otkad znam za sebe. Ako je ikada i postojalo (a nije) vreme u kojem je bilo zabranjeno ili bar zazorno u zemlji Srbiji nositi šajkaču – ja ga ne pamtim, a pamtim tamo negde od najranijih sedamdesetih. Doduše, štošta je bilo zabranjeno i(li) rizično u tom jugosocijalizmu: recimo, zagovarati višestranački sistem i parlamentarnu demokratiju, ali ništa ili gotovo ništa iz tog dosadnog folklornog arsenala "srpstva", "hrvatstva" ili čega već. Zato je, između ostalog, vreme "nacionalnog buđenja" bilo tako groteskno: oni klinci – gotovo isključivo gradska omladina! – koji bi natakarili šajkače na glave na ranim, prvo "antibirokratskim", a posle "četničkim" mitinzima, ne bi li tako tobože demonstrirali neko svoje Prkosno Srpstvo (prkosno kome i čemu?!), bavili su se zaludnom rabotom, esencijalnim kičerskim "čitanjem" kape koju ne razumeju. Oni time nisu rušili ni jedan tabu: niko, naime, ni ranije nije ni njima ni njihovim roditeljima branio takvo nešto, jer nošenje šajkače & co. ionako je odavno bilo pitanje socijalno-kulturološkog razlikovanja unutar nacije, i ništa drugo. Što je takođe sasvim prirodno: seljak je hteo da se obuče "gradski" i "gospodski", a ne obrnuto. Kao što je i samu šajkaču nosio da ne bidne gologlav, a ne da bi demonstrirao nacionalni identitet, s kojim je ionako bio načisto: nije bilo potrebe da rezonuje "ja sad odo dole u varoš po so, sveće i šibice, ali mora’ nataknem šajkaču da se zna da sam Srbin, u protivnom bi neko pomislio da sam Estonac, Navaho ili Kalmik, što bi dovelo do ozbiljnog poremećaja u metafizičkom ustrojstvu sveta". Jes, rotkve strugane.

Kako god, Dušan Petričić je svojim nedeljnim remek-delcetom dijagnostifikovao tačno stanje stvari, u celini i u pojedinostima: što je šajkača kao kapa izumrlija, to je kao jedan veštački natureni politički i identitetski simbol prisutnija! A kad je malo mnogo velika za kapacitet glave, onda od nje hoće i da se obnevidi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net