BRDA OD PEPELA: Eksploatacija uljnih škriljaca u Estoniji / foto: zoran majdin

Na licu mesta >

Tuđa iskustva i domaća praksa

U organizaciji Ministarstva životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, grupa novinara iz Srbije bila je u dvodnevnoj poseti Estoniji, tačnije rudniku uljnih škriljaca i postrojenju za preradu Enefit 140, kao i novom postrojenju Enefit 280 u izgradnji, u blizini Narve, gradu na samoj granici sa Rusijom, da na licu mesta vide, čuju i omirišu proces proizvodnje nafte i gasa iz uljnih škriljaca i da na svako pitanje dobiju odgovor iz prve ruke

Od kada je, onomad, ministar životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja Oliver Dulić najavio proizvodnju nafte iz uljnih škriljaca, mnogo toga je moglo da se pročita u štampi: od toga da su u Srbiji najveće rezerve uljnih škriljaca na svetu koji su, uzgred, i najkvalitetniji od svih drugih škriljaca, preko tvrdnji da je u Evropskoj uniji prerada škriljaca zabranjena, da je neisplativa jer proces prerade troši više energije nego što se na kraju dobije, da je reč o prljavoj tehnologiji koja trajno zagađuje vodu i tlo, jer pepeo koji ostaje posle izdvajanja nafte toksičan je da toksičniji ne može biti, da se za litar proizvedene nafte zatruje dva do pet litara vode, o vazduhu da se i ne govori, pa sve do toga da će "škriljcokopi" progutati Aleksinac i sva okolna sela, ali i da je reč o predizbornoj kampanji. Sve navedeno, međutim, ili je apsolutno netačno, ili tek delimično tačno.

Za početak, Srbija nema najveće rezerve na svetu, niti je "naš" škriljac najkvalitetniji. Naprotiv: na karti svetskih rezervi uljnih škriljaca Srbija nije ni ucrtana, a na popisu evropskih zemalja četvrta je od pozadi. Ni ono o kvalitetu nije tačno: estonski škriljac sadrži između 15 i 16 odsto "kerogena, organske faze od koje može da se proizvede ulje slično nafti i gas sličan naftnom, dok srpski sadrži "svega" 8–12 odsto. Takođe, sadržaj pepela u estonskom škriljcu je oko 45, a u aleksinačkom više od 60. To, naravno, ne znači da "ne valja", ali da je "naj-naj" – nije.

Dobra strana aleksinačkog nalazišta je što su naslage, za razliku od svih drugih, koncentrisane na malom prostoru, sve zajedno na 20 kvadratnih kilometara. Po tome je ovo nalazište jedinstveno u svetu. Kako god, uz najavljenu proizvodnju od 500.000 do 600.000 tona nafte godišnje, samo rezerve na polju "Dubrava" nedaleko od Aleksinca dovoljne su za eksploataciju najmanje 70 godina: trideset godina u površinskom iskopu i 40 u podzemnom.

Na kraju niza apsolutnih netačnosti je teza o nestajanju Aleksinca i ostalih sela. "Na rudnom polju ‘Dubrava’, dugačkom dva i širokom kilometar i po, nema građevinskih objekata", potvrdio je za "Vreme" dr Miodrag Denić, direktor za investicije, projektovanje i tehnološki razvoj u Javnom preduzeću za podzemnu eksploataciju uglja "Resavica".

Za ovo saznanje nije bilo potrebno da se ide čak u Estoniju: dovoljno je bilo da se malo pronjuška po internetu. Sa druge strane, kad je o ekološkim aspektima reč, internet nije dovoljan. Istina, Enefit ima svoju prezentaciju, ali kako internet, kao i papir uostalom, svašta trpi, pogled izbliza je bio i te kako dobrodošao.

JEDNOSTAVNO: "Izvlačenje" ulja/nafte iz uljnih škriljaca je, u suštini, jednostavan proces, koji je moguće izvesti u uradi-sam aranžmanu: škriljac se samelje, što sitnije to bolje, stavi u zatvorenu posudu sa cevčicom na vrhu, zagreje se toliko da "kerogen" ispari, gas koji na cevčicu izađe, sprovede se kroz kondenzator i ohladi i kondenzuje: ono što na kraju iskaplje je ulje koje je po svojstvima slično nafti, a bude tu i nešto metana, etana, butana i propana – "retortnog gasa", koji ili ode u atmosferu, ili se spali na licu mesta. Ako se tokom procesa samlevena ruda stalno meša, tako da (skoro) sva organska materija ispari, iz jednog kilograma aleksinačkog škriljca dobiće se oko osam grama ulja, 23 prirodna decimetra kubna retortnog gasa i nešto više od 600 grama ostataka – pepela, "polukoksa" i tako toga, ali veće zapremine od samlevene rude na početku procesa.

Isto je i u industrijskoj proizvodnji, samo što nije reč o kilogramima, već o tonama, tačnije stotinama tona na sat, hiljadama tona na dan, milionima tona godišnje, sa ekvivalentnom proizvodnjom, kako ulja i gasa tako i svega ostalog.

Prerada uljnih škriljaca na veliko ima dva osnovna vida: jedan je procesuiranje industrijskog tipa – ruda se iz rudnika transportuje u postrojenje i pirolizom se prerađuje u ulje i nusprodukte, drugi je "in situ" – sagorevanjem materijala u jami se proizvodi ulje koje se sakuplja i dalje koristi. "In situ", prevedeno na srpski "na licu mesta", proizvodnja ulja iz uljnih škriljaca je u ispitivanju i daje, za sada, vrlo loše rezultate po životnu okolinu: proces ne može da se kontroliše u dovoljnoj meri, a kako su granice sistema i okolnog zemljišta otvorene, dolazi do neprihvatljivo velikog zagađenja podzemnih voda.

I u industrijskoj proizvodnji zastupljene su dve tehnologije: vertikalni i horizontalni "retorting": oba se i primenjuju u Estoniji, a onaj drugi tek odnedavno u Brazilu i Kini. Estonija je, kako srpski političari vole da kažu, "svetski lider" u eksploataciji uljnih škriljaca, što kao goriva u termoelektranama, što u preradi u naftu i gas, što po tehnologiji koju primenjuje, što po "stažu" u eksploataciji: prva termoelektrana koja je kao gorivo trošila uljni škriljac izgrađena je 1922. godine. Od tada, pa do danas, izgrađeno ih je više desetina, a sa proizvodnjom nafte je započeto odmah posle Drugog svetskog rata, 1945. godine.

Razvoj tehnologije je bio frustrirajuće dug: ekonomska isplativost postignuta je tek početkom ovog veka, a ekološki standardi Evropske unije dostignuti su nedavno. Tako, tvrdnje o ekonomskoj neisplativosti postupka, kao i o enormnom zagađenju kao posledici tog postupka, nisu neutemeljene.

Najveći tehnološki napredak postignut je u poslednje dve godine, ne kao prirodan sled, već pod pritiskom Evropske komisije. Naime, još u vreme kad je Estonija bila u pregovorima za priključenje Evropskoj uniji jedna od najvažnijih stavki bila je ekologija, odnosno zagađenje vode, vazduha i tla kao posledice eksploatacije uljnih škriljaca. Kad je pristupala Uniji, Estonija se obavezala da će do 2012. godine preradu škriljaca da "dovede u red", ili da sa preradom prestane. Otud nagli tehnološki skok, otud i priča da je prerada škriljaca u Evropskoj uniji zabranjena. Ne, nije zabranjena, zabranjeno je zagađivanje okoline.

"Sve one primedbe koje mogu da se pročitaju o tome kako uljni škriljci zagađuju okolinu i vodu stoje, ali samo za stare načine proizvodnje: mi smo uspeli da proces zaokružimo i da izbegnemo sve emisije koje idu u vazduh i vodu", kaže za "Vreme" dr Nikola Anastasijević, direktor istraživačkog centra Outoteca u Frankfurtu.

MNOGO PEPELA: Do pre sto godina Estonija je bila zemlja ravna ko tepsija, ako se u obzir ne uzmu desetak brdašaca na granici sa Letonijom: iako je svega nekoliko njih više od 300 metara, Estonci ih nazivaju planinama. Toliko je Estonija (bila) ravna. Danas je drugačije: usred ravnice uzdižu se brda, a pored svakog od njih je dimnjak. Reč je o gomilama pepela, koje neretko nadvisuju dimnjak elektrane i malo-pomalo, iz dana u dan i dalje rastu.

Slično je i sa postrojenjima za proizvodnju nafte iz škriljaca: u njihovoj blizini ima takvih gomila, ali one, od pre nekoliko godina, kada se u razvoj ovog postrojenja uključila nemačko-finska kompanija Outotec, više ne rastu. "Uvođenjem u proces sagorevanja tehnologiju tzv. cirkulirajućeg fluidiziranog sloja, dobija se pepeo koji ne sadrži organske ostatke i pogodan je za upotrebu u građevinarstvu", objašnjava dr Anastasijević. "Naš pepeo ugrađen je u televizijski toranj u Talinu", ističe Prit Raid, direktor Enefita. Uzgred, tek da ne bude nerečeno, sagorevanje u "cirkulirajućem fluidiziranom sloju" je tehnologija poznata već pola veka.

Kako je objasnio Tonis Marsite, menadžer za ekologiju Esti energije, državne kompanije za eksploataciju uljnih škriljaca, u čijem je vlasništvu Enefit, plan je i da se postojeće gomile smanje. Da se postojeći pepeo, koji ni za šta ne može da se iskoristi jer sadrži i do 15 odsto "polukoksa", "dogorevanjem" u odgovarajućim postrojenjima "dogori" i time dobije toplotna energija za proizvodnju struje, a sam pepeo dovede u neutralno stanje. Za deceniju dve, računaju, sve gomile pepela u Estoniji biće "dogorene", a pepeo koji pretekne više neće biti ekološki nepodoban, već će se koristiti kao građevinski materijal u visokoj i niskoj gradnji, kao "popravljač" poljoprivrednog zemljišta, a postoji i ideja da se na tim veštačkim brdima, ali od pepela privedenog ekološkim standardima, naprave "zabavni sadržaji": staze za moto-kros, na primer, kad već prirodnih brda nema.

VODA I VAZDUH: Eliminacija zagađenja vazduha nije predstavljala naročiti problem: već samim uvođenjem nove tehnologije sagorevanja eliminisano je mnogo toga, a ni izdvajanje praškastih čestica iz dima i odsumporavanje nije težak zadatak za tehnologe. "U otpadnim gasovima nema ni tragova azotnih oksida, jer uspevamo da kontrolišemo procesnu temperaturu sagorevanja u toleranciji od 20 stepeni Celzijusovih i držimo je dovoljno nisko da reakcija između kiseonika i azota uopšte ne može da nastane."

Slično je sa vodom: donedavno se gas koji nastaje isparavanjem kerogena hladio – "krekovao" vodom i tako se izdvajale frakcije, ali se deo ugljovodonika u njoj rastvarao i činio je neupotrebljivom za bilo šta, a i nepogodnom za život vodenih biljaka i životinja, jer je bila "obogaćena" fenolima. Za ovo postrojenje kod Narve, voda za "krekovanje" je uzimana iz reke Narave, granične reke između Rusije i Estonije, koja se malo dalje uliva u Finski zaliv, a potom u nju vraćana. "Užas", uzdiše dr Anastasijević. "Koristili smo vodu samo iz naše polovine reke", u šali će Prit Raid.

Sada je to već mračna prošlost, bar kad je o Estoniji reč: na postrojenje za preradu dodat je "rekuperator toplote" u kome se ispareno ulje kondenzuje, a prikupljena toplota se vraća u proces. Voda je eliminisana, mada ne u potpunosti: pepeo se do odlagališta transportuje pomešan sa vodom u odnosu jedan prema deset u korist vode, ali budući da je pepeo hemijski neutralan, ta voda ne biva zagađena, nego se vraća u tlo u kvalitetu u kome je uzeta.

A SAD PARE: Kada je prerada škriljaca najavljivana, u opticaju je bila vrednost investicije između 600.000 i 700.000 evra, malo zatim je narasla na između 700.000 do milijarde. Budući da Srbija novaca nema, a i da se zaduži male su šanse, bio bi potreban strateški partner, ne da mu se proda koncesija, već da "uđe" u zajednički poduhvat sa Srbijom, ali tako da Srbija bude većinski partner.

"Za kapacitet prerade koji se predviđa bila bi potrebna dva postrojenja poput Enefita 280, a njihova izgradnja i puštanje u pogon po sistemu ‘ključ u ruke’ koštali bi negde reda 400 miliona evra, možda i nešto više", procenjuje dr Anastasijević. To "nešto više", veli, zavisi od rezultata analize nalazišta, ali i pregovora. Sa druge strane, po proceni dr Denića, otvaranje površinskog kopa i priprema za podzemnu eksploataciju koštala bi "oko" 100 miliona evra. Jedno i drugo zajedno, dakle, "oko preko" 500 miliona, a realizacija celog projekta trajala bi najmanje pet godina. I sad, ako se "oko-preko" 500 miliona evra podeli na pet godina, dobije se "oko-preko" 100 miliona evra godišnje. Zaista, zbog čega je potreban strateški partner? Srbija nema para!? Tih 100 miliona evra je desetina budžetskog deficita, najmanje šestina para koje ispare kroz javne nabavke, nepoznati deo subvencija koje se daju investitorima da zaposle radnike uz obavezu da im sledeće tri godine isplaćuju "minimalac"...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

POD PRITISKOM EU: Pojačana eko zaštita<br><br>foto: zoran majdin

Dr Nikola Anastasijević, direktor istraživačkog centra kompanije Outotec: Prosto ko pasulj

Dr Nikola Anastasijević, direktor istraživačkog centra kompanije Outotec: Prosto ko pasulj

Proces je relativno jednostavan: materijal iskopan u rudniku se drobi do fine frakcije ispod deset milimetara, zatim se suši da bi se uklonila voda, jer bi ona trošila energiju, potom usitnjen i osušen škriljac ide u peć gde se zagreva na oko 500 stepeni Celzijusa pri čemu se organska faza koja je u kerogenu parcijalno "krekuje": sve se "digne" na temperaturu gde je iskorišćenje ulja optimalno, potom se frakciono hladi, tako da smo u situaciji da proizvedemo više frakcija, od ulja koje se može koristiti kao takvo do retortnog gasa, faze koja je gasovita iznad "plus dvadeset" kvaliteta ulja i to ulje se može koristiti kao takvo. U Estoniji takvo ulje koriste u elektranama ili kao procesno gorivo, za velike temperature i to bez ikakve dodatne prerade. U principu je moguće od tog ulja i dodatnim apgrejdingom podići njegov kvalitet na nivo da se mogu proizvesti dizel i sve druge frakcije koje znamo iz klasičnih rafinerija.

Ostaje pepeo koji u sebi sadrži dva do tri odsto onih najtežih ugljovodonika koji nisu isparili jer je njihova temperatura ključanja viša od 500 stepeni. Taj materijal, takozvani semikok, u narednom procesnom koraku ide u peć gde se potpuno sagoreva i toplota koja se razvija pritom se koristi kao procesna toplota u celokupnoj fabrici, a ostaje i "viška" za proizvodnju vodene pare, odnosno električne energije.

Celo postrojenje ima tri produkta: jedan je ulje, drugi je električna energija, treći je pepeo. Ovaj, proizveden u Narvi, ima izuzetno dobra vezivna svojstva koja su karakteristika cementa: estonski pepeo bi mogao kompletno da se koristi u proizvodnji cementa. Da li bi i aleksinački bio takav, pokazaće analize.

Zaboravljeni ugalj

Na pitanje da li je razmatrana opcija eksploatacije uljnih škriljaca zajedno sa mrkim ugljem, čija je energetska vrednost dvostruko veća od škriljaca, pepela ima skoro desetostruko manje, a i rezerve su mnogo veće, dr Anastasijević sleže ramenima. "Prvi put čujem za to", odgovorio je kratko. Po povratku iz Estonije, ovaj novinar mu je poslao tekst pod naslovom "Ispitivanje mogućnosti istovremene eksploatacije uglja i uljnih škriljaca u aleksinačkom basenu", objavljen u časopisu "Rudarski radovi" 2010. godine, sa molbom da ga prokomentariše. "Enefit 280 može da procesuira mešavinu, ali celo postrojenje mora da se projektuje iznova. To nije problem jer bi to Outotec i inače radio. To postrojenje proizvodilo bi više gasa, odnosno struje, ali i pirolitičko ulje iz uljnog škriljca: imamo sve kompetencije i opremu da uradimo odgovarajući dizajn i testove", pisalo je u odgovoru.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net