foto: a. anđić

Spor oko spomenika devedesetim >

Pomen neznanim žrtvama, borcima i otadžbini

Vasiljević: "Spomenik će biti mesto okupljanja onih koji poštuju žrtve pale za slobodu otadžbine i srpskog naroda u poslednjim ratovima"; Tomić: "Učesnicima u ratu nudi se spomenik koji treba da im nadomesti gubitke za sudelovanje u jednom projektu koji je uništio živote svojih građana, a koji je od početka bio osuđen na propast"

Pre nego što se dohvate Balkanske, oni koji su ostavili iza sebe oronulo zdanje železničke stanice, sigurno će primetiti omaleni plato koji zrači belinom. Ako zastanu, na njegovom centralnom delu videće pravougaoni rov ispunjen vodom i kamenjem; ukoliko mu priđu, primetiće staklenu tablu s metalnom pločom na pročelju; kada se malo bolje zagledaju, spaziće napis: "Žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine", na osnovu čega će shvatiti da stoje pred spomenikom. Spomenikom žrtvama bez broja, rata bez naziva i otadžbine bez imena kojim su beogradske vlasti utisnule u kolektivno sećanje trag na sukobe iz devedesetih, kao što su to njihovi prethodnici činili sa spomenicima Pobedniku, Oslobodiocima Beograda ili Neznanom junaku, samo što se tada znalo ko je pobedio, šta se oslobađalo i kakvi su bili junaci.

OZBILJNA SLUŽBA: Ovaj put se ni dan uoči otkrivanja spomenika na Savskom trgu nije moglo saznati da li će se to dogoditi, bar ne od onih koji su bili uključeni u čitavu akciju od samog početka, među kojima je sigurno i zamenik predsednika Skupštine grada Zoran Alimpić.

"Gospodine Alimpiću, da li se sutra otkriva spomenik žrtvama iz devedesetih? Novinar ‘Vremena’ taj i taj."

"Obratite se Službi za informisanje Skupštine grada", stiže odgovor.

Petak po podne, niko u Službi za informisanje do kraja radnog vremena ne zna da li se sutra otkriva spomenik o kome traju polemike već ravno petnaest godina. Na Savskom platou uobičajena gužva, radnici Beograd puta istovaraju vreo asfalt i krpe rupe, oko samog spomenika majstori nešto kuckaju i odmeravaju, dok trudbenici Oaze nasipaju zemlju oko tek zasađenih sadnica. Još se uklapaju ploče pored spomenika, naokolo gomile građevinskog materijala, džakova i kesa, na zemlji crevo za vodu, razbacan alat i metle. Naravno, niko pojma nema šta se dešava, nervozni radnici na svako pitanje odmahuju rukom, jedino im je jasno da moraju da završe posao što pre. Poslednja kocka na platou konačno je našla svoje mesto, rov se puni vodom, okolina spomenika je do jutra brižljivo oprana, prebrisana i izglancana.

"Gospodine Alimpiću, da li mogu da vas zamolim da odgovorite na nekoliko pitanja u vezi sa spomenikom?

"Nemam komentar u vezi sa spomenikom."

"Imate li neku sugestiju o tome ko bi nam od vaših saradnika ili kolega iz Skupštine grada koji stoje iza inicijative da se izgradi spomenik mogao biti sagovornik?"

"Obratite se gradskoj službi za informiranje."

"Izvinite, ali oni nisu znali ni da li se otvara danas spomenik, a kamoli da kažu nešto o inicijativi i osnovnoj ideji, ‘Vreme’ je ipak ozbiljan list."

"I Gradska služba za informisanje je ozbiljna služba i nema potrebe da ja radim njihov posao. Nemam nameru više da dajem izjave o spomeniku, gradonačelnik je rekao šta je trebalo, slažem se sa njim. Prijatan dan vam želim."

DŽELATI I ŽRTVE: Treba imati razumevanja za gospodina Alimpića. Ovaj gradski čelnik je zbog svojih nesmotrenih izjava "da se pod braniocima otadžbine podrazumevaju ljudi koji su bili pod oružjem", a pod žrtvama civili koji su bili "kolateralna šteta", te da su "svi spomenici u svetu posvećeni vojnicima u ratovima, na neki način i spomenici ljudima koji su ubijali, koji su pucali" već postao predmet satiričnih kolumni koje su stigle ravno iz feralovskog šinjela. U jednoj od njih se šaljivo opisuje kako ovaj diplomirani inženjer šumarstva vodi sam sa sobom dijalog o tome da je "svaki spomenik u isto vreme i znak sećanja na ubijene i na one koji su ubijali", kako "ne ide čovek u rat da bi igr’o klikera", već da se u "ratu puca", pa ako se puca, "onda je valjda normalno da se nekoga i pogodi". Nevladine organizacije su Alimpićeve izjave otvoreno nazivale sramnim, dok su mirovni aktivisti ponavljali da je "spomenička nakaza" koja "izjednačava dželate i žrtve" novi simbol "kontinuiteta sa ratnom politikom Slobodana Miloševića", tražeći da Skupština Beograda odmah obustavi izgradnju obeležja, jer to podseća na Franka, Vučurevića, Tuđmana... i sve ostale koji su podizali slična obeležja pre nego što ih je istorija svrstala na gubitničku stranu. Ništa manje, ali zbog nekih sasvim drugačijih razloga, nisu bile nezadovoljne porodice poginulih koje su na otvaranju sprečile gradonačelnika da položi venac tamo gde je nameravao, objašnjavajući da je to za njih spomenik "srama" koji pojačava traumu roditelja time što na njemu nema ni imena poginulih, niti krsta koji su oni zaslužili.

PROSTOR KAO SPOMENIK: Tako je inicijativa Udruženja boraca ratova 1990–1999. i asocijacije ratnih invalida dobila epilog kakav se mogao naslutiti još kada su, u septembru 1997. prvi put zatražili da se u Beogradu podigne centralni spomenik u znak sećanja na žrtve ratova. Uz uobičajena pravdanja zakletih ravnogoraca koji su tada upravljali Beogradom da još "nije vreme", razvlačile su se rasprave o tome postoji li vremenska distanca da se sagleda ono što se dogodilo, tako da je gradska Skupština tek 2002. godina smogla snage da raspiše konkurs za spomenik "palim borcima i žrtvama ratova 1990–1999. godine na prostorima bivše Jugoslavije", ali je on ubrzo poništen zbog sukoba oko naziva. Sledeće godine su u novom konkursu iščezli borci, a ostale samo žrtve, ali je žiri na kraju zaključio da nijedan od pristiglih radova nema jaku likovnu poruku, tako da nije izabrao neko od prispelih rešenja. Ponovo je usledilo čekanje sve do 2005. kada je objavljen novi konkurs za idejno rešenje spomen-obeležja "žrtvama rata i braniocima otadžbine" i uređenje Savskog trga, ali prva nagrada opet nije dodeljena, mada je drugonagrađeni rad tadašnjih studenata Arhitektonskog fakulteta Jelene Pančevac i Žarka Uzelaca dobilo preporuku za izvođenje. Umesto spomenika od koga se na početku tražilo da snažnim likovnim i skulptorskim jezikom izrazi pijetet prema žrtvama, došlo se do rešenja u kome je sam prostor postao spomenik, a sedenje u parku pravi doživljaj memorijalnog kompleksa.

Jedino što je, sledeći taj princip, i svaki drugi javni prostor spomenik, žrtvama ratova ili nekim drugim, pošto se takvim obrazloženjem briše granica između neke umetničke forme i bilo koje staklene table ili metalne ploče na koju možete naleteti na beogradskim ulicama, jer su ti oblici lišeni umetničke namere, jasne simbolike i značenja. Drugačije nije ni moglo, država koja je izgubila sve ratove, teško može da nađe spomenički izraz koji će prikazati taj poraz. Zato je, možda, samo pitanje dana kada će kamenice sa spomenika poleteti ka nečijim glavama i poslužiti za obračun navijača ili neke slične bratije s policijom, kao što su eksponati Bijenala keramike nekoć pretvoreni u oružje karadžićevaca i specijalaca na Trgu republike, i koliko će dugo opstati staklena tabla sa spomenika, ili će na tom mestu ostati samo metalna ploča kao što na Tašmajdanskom parku leži postolje spomenika nastradaloj deci u bombardovanju, pošto je bista ukradena, a na Ušću skuplja rđu večna vatra bez plamena. Do tada će, umesto da je podvukao crtu, novi spomenik biti samo izvor novih nesporazuma koji će trajati sve dok otadžbina koja se spominje na njemu ne otkrije svoje ime, rat u kome je učestvovala naziv, a žrtve konačan broj.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Željko Vasiljević, Udruženje ratnih vojnih invalida: Poštovanje žrtve

Lokacija na kojoj je spomen-park je, po našem mišljenju, idealna, teško da u Beogradu postoji adekvatnije mesto, i ono je bolje od svih ranije predloženih. Umetničko rešenje spomen-parka, koji obuhvata i deo prostora ispred bolnice Sveti Sava verovatno je podložno kritici, ali mi ne bismo podsticali te rasprave. Da li većina građana razume simboliku granitnih ploča kojima je park popločan, metalnih tabli postavljenih oko posađenih stabala koje simbolizuje tenkove, potoka ili staklene ploče koji imaju svoje značenje? Verovatno ne, ali postoji mnogo spomenika na ovim prostorima čiji izgled većini građana ne znači gotovo ništa.

Kao inicijatori ideje za podizanje ovog spomenika, smatramo velikim uspehom njegovo otkrivanje, pogotovo na lokaciji gde se on nalazi. Mislimo da čin i trenutak otkrivanja spomenika predstavljaju znak promene odnosa društva i države prema žrtvama iz ratova, naročito od 1990. do 1995. godine, ali i onih koji su stradali u agresiji NATO-a na SRJ 1999. godine.

Mi, s druge strane, osuđujemo postupak nekoliko članova porodica poginulih boraca, nezadovoljnih izgledom spomen-parka, ali još više odnosom države prema njima i njihovoj žrtvi, koji su sprečili polaganje venaca od strane gradonačelnika, Vojske Srbije, MUP-a i velikog broja udruženja, pre svega ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca, i od njega se maksimalno ograđujemo. Motivi ovih pojedinaca se mogu tražiti u frustraciji zbog lošeg odnosa prema njima. Sigurni smo da u osnovi svega postoje i politički motivi, jer su nam poznati stavovi pojedinaca koji su, neprimerenim činom, sprečili veliki broj članova porodica poginulih da odaju počast stradalima.

Smatramo da će spomen-park žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine, sada kada je konačno otkriven, pa ubuduće, biti mesto okupljanja građana koji poštuju žrtve pale za slobodu otadžbine i srpskog naroda u poslednjim ratovima, bez obzira na političke konotacije tih sukoba. Stoga je naša najveća želja da se ove ratne nesreće, kao i postradali, izuzmu od političkih nadmudrivanja i borbe za vlast i da se isključivo prihvate kao žrtve i branioci otadžbine.

Milica Tomić, Grupa "Spomenik": Normalizovanje politike rata

Milica Tomić, Grupa

Ovaj spomenik od svog prvog konkursa pa do danas predstavlja pre svega konfuziju države Srbije i njenih građana u odnosu na ratove koje je vodila i u kojima je učestvovala tokom devedesetih. U Srbiji nije jasno gde su se ratovi vodili, ko ih je vodio, u čije ime, i koja država stoji iza toga. Ali jedno je jasno, da se ova važna pitanja koja i dalje rukovode našim životima, ne mogu rešiti jednim spomenikom. Grupa "Spomenik", koja je nastala kao odgovor još na prvi raspis ovog konkursa, tvrdi da je javna diskusija o ratovima devedesetih jedina moguća forma ovog spomenika. Diskusija o istini ratova, politikama i ideologijama koje stoje iza ovih ratova, kao i o samom imenu ovog rata: Kako se zove ovaj rat, rat koji se vodio devedesetih? Mi još nemamo ime za ovaj rat. Jelena Petrović i Branimir Stojanović, članice/ovi Grupe "Spomenik", tvrde da je to rat kontrarevolucionarni i da je ovih dana podignut spomenik kontrarevoluciji.

Proces podizanja ovog spomenika traje još od 2002. kada se u javnosti pojavio prvi konkurs za izgradnju ovog spomen-obeležja. Podsetimo se da se u to vreme, nakon oktobra 2000. naivno verovalo da smo ušli u progresivne promene i da su politike koje reprezentuje ovaj spomenik ostale iza nas. E baš tada se ovaj konkurs pojavio kao avet rata i kao dokaz da se ništa nije promenilo i da se nećemo tek tako lako osloboditi "aveti prošlosti". Danas, kada su država Srbija i grad Beograd vrlo jasno i konkretno stali iza ovog projekta, postaje očigledno da su politike rata devedesetih normalizovane u javnosti.

U Srbiji ima više od 800.000 veterana, bez obzira na to da li su svi priznati od strane države. Država je sve vreme tvrdila da nije bila u ratu, a ljudi su dolazili sa ratišta i nisu mogli ni javno niti privatno da govore o tome. Oni i danas imaju isti problem. Umesto da je govor o ratu postao javan, to je sada sklonjeno sa stola, pa se učesnicima u ratu nudi spomenik koji treba da im nadomesti gubitke za sudelovanje u jednom projektu koji je uništio živote svojih građana i građanki, a koji je od početka bio osuđen na propast.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net