Intervju – Čet Voker, brodvejski reditelj, koreograf i scenarista >

Inspiracija za promene

"Smatram da je povezivanje bilo koje grupe ljudi u ime umetnosti dobro. Niko nije sopstvenik umetnosti. Niko ne poseduje muzičko pozorište, niko ne poseduje ples. Svako ima svoju interpretaciju šta je to"

Pozorište na Terazijama i časopis za umetničku igru "Orhestra" pod pokroviteljstvom Ambasade SAD u Beogradu doveli su početkom marta renomiranog brodvejskog reditelja, koreografa i scenaristu Četa Vokera, člana plesne škole "Džejkobs Pilou", kako bi rukovodio međunarodnim projektom "Jedanaest zemalja". Čet Voker ekskluzivno za "Vreme" govori o uticaju koji je prijateljstvo sa Bobom Fosijem imalo na tok njegove karijere, kao i o osvajanju brodvejskog oskara, nagrade Toni za mjuzikl Fosi posvećen njegovom pokojnom mentoru, mjuzikl koji je pripremao 15 godina. Objašnjava zašto se podsmeva brodvejskom stavu da je dovoljno 18 meseci za realizaciju profesionalne produkcije, kao i šta Brodvej može da nauči iz evropske prakse u domenu mjuzikla.

"VREME": Odluku da karijeru upravite ka koreografiji i režiji, nakon višedecenijskog bavljenja plesom, doneli ste osamdesetih.

ČET VOKER: Nije da sam odlučio, već je bilo odlučeno smrću g. Fosija. Nakon što je on preminuo, mnoge stvari su se pojavile na mom životnom putu. Tada sam počeo da radim ono što radim i danas.

Dakle, vi ste na određeni način nastavili rad svog mentora?

Na određeni način, da. Kada je on preminuo, ljudi su želeli da rade sve njegove predstave. Oni koji su znali nešto o tome šta je on radio... Tako da sam zatekao sebe kako ne nastupam, već režiram i radim koreografije za mjuzikle. I, pošto uradim neki njegov mjuzikl, onda bi ljudi rekli: "Hej, da li bi radio ovo?" Tako, rekao bih, tek posle deset godina uvideo sam da više nisam izvođač, već reditelj i koreograf.

Pre toga ste bili isključivo izvođač?

Počeo sam da igram sa pet godina, a nastupio na Brodveju sa 16. Mislio sam da ću raditi to dokle mogu, zatim ću otvoriti školu, a potom ću umreti. Međutim, stvari su se promenile.

Ovo je vaš četvrti poslovni boravak u Beogradu. Zašto se vraćate Beogradu?

Dođem kad sam pozvan. U ovom svetu ne možete otići bilo gde ukoliko vas neko prethodno ne pozove. U suprotnom, to je nametanje. Pozorište na Terazijama je neverovatno mesto za mene, zato što je sve uključeno, sve je ovde. Kada sam prvi put bio ovde 2007. kako bih radio radionicu, bio sam zapanjen kada sam video kako sve funkcioniše. Takođe, nigde nisam bio gde postoji muzičko pozorište. Uglavnom, na repertoarima pozorišta ima drame, komedije, opere, baleta, ali ovo je jedino mesto na kojem sam ikada bio a da su samo mjuzikli na repertoaru. Zaista ne znam ni za jedno slično mesto na svetu. Naravno, možda postoje, ali ja nikada nisam bio niti čuo za njih. Prilikom prve posete Terazijama na repertoaru je bio Čikago, Neki to vole vruće, Poljubi me, Kejt, i imali su balet. Pitao sam se kako to rade. Kako su to priuštili? Kada sam saznao, još uvek je ostalo pitanje kako to održavaju. Ogromno! I vrlo impresivno.

Kao reditelj i koreograf prisutni ste širom Evrope, od londonskog Vest Enda, Norveške, Holandije, do Terazija. Režirate u Meksiku, na Dalekom istoku, u Japanu. Na ovom beogradskom projektu sarađujete sa profesionalcima iz 11 zemalja, od kojih je dvoje dobilo stipendije da se usavršavaju u plesnoj školi u kojoj ste direktor džez programa. Šta za vas znači ideja kulturne mobilnosti?

Vi možete da se krećete po Evropi i studirate zahvaljujući Bolonji, ali dolazak u moju zemlju postaje pitanje. Iz aspekta izvođačkih umetnosti to postaje veoma teško pitanje: "Mogu li da dođem u Njujork na audiciju?" Ne. Mislim, ne. Čak nisam siguran da bi vas pustili na audiciju. "Zašto?" To je tako čudna stvar. Pa, zato što je 89 odsto glumaca, pevača i igrača u Americi bez posla. Otkrio sam, otišavši u Norvešku, da svi žele da je napuste. Svi žele da odu jer tamo nema mnogo muzičkih pozorišta. Žele u Švedsku ili London. Onda im kažem: "U redu, ali zašto bi te neko primio? Možda si ti najtalentovanija osoba na svetu, ali zašto bi engleski reditelj, producent, zaposlio tebe umesto Engleza?" I tako to postaje politička stvar! Umetnost nikada ne bi smela da bude stvar politike! Onda me pogledaju i kažu: "Ali ja to mogu!" Na to im kažem: "Da, znam da možete na papiru, ali vi ćete napustiti svoju zemlju, ali zašto ne biste u svojoj zemlji napravili ono što želite? Vi ste nova generacija, vi ste ti koji mogu da prizovu promene! Mi smo već učinili naše promene, udarili smo pečat ili kako god... Tako da je sada red na vas." Pokušavam da inspirišem mlađe ljude da prestanu da se žale i zakeraju zbog onoga kako je bilo i kako je sad, nego da misle o tome kako bi moglo da bude! Zato što su oni budućnost, oni će donositi pravila i propise, oni će menjati, i to može biti utemeljeno na onome što smo im mi preneli, ali oni su ti koji moraju da naprave promenu.

Kada biste vi određivali pravila na Brodveju, da li bi vam smetalo da na audicijama imate ljude "sa strane"?

Ne, apsolutno ne bi. Međutim, ideja zapošljavanja ljudi iz drugih država, kada ima onih koji u mojoj zemlji nemaju posao, je teška. Naši sindikati to ne bi dozvolili. Postoje nesindikalne produkcije, ali za to morate imati vizu. Ipak, zvezdi iz Srbije niko ne bi zabranio da igra na Brodveju. Ima mnogo zvezda koje nikada nisu pripadale sindikatu. Takođe, postoji zanimljiv reciprocitet sa Engleskom. Dozvoljeno vam je kao reditelju da imate onoliko engleskih zvezda u mjuziklu koliko ima američkih u Londonu. Čudno je to što postoji kvota koja je, naravno, implicitna. Ne znam da li bacaju kocku za nju. Kada bih radio mjuzikl na Brodveju i želeo muzičare koji sviraju tradicionalnu srpsku muziku koja je, uzgred, neverovatna, apsolutno neverovatna, tražio bih nekoga iz lokalnog njujorškog benda da to svira? To je nemoguće!

Šta mislite o projektu "Jedanaest zemalja"?

Smatram da je povezivanje bilo koje grupe ljudi u ime umetnosti dobro. Niko nije sopstvenik umetnosti. Niko ne poseduje muzičko pozorište, niko ne poseduje ples. Svako ima svoju interpretaciju. Jedna od stvari koje je Amerika stvorila jeste džez muzika, džez balet i mjuzikl. Mi nemamo zaista strukturu predstave koju radimo. Kada biste pitali većinu ljudi kako sastavljaju mjuzikl – pitajte producenta, reditelja, koreografa – oni će vam reći: "Prvo moraš da nabaviš dobru priču." Naravno, treba imati priču, ali postoje i drugi elementi, pre nego priča. Tu su strukture, zatim tajming – pravi ljudi u pravom trenutku koji se sastaju da bi napravili mjuzikl. Oni kažu da se za 18 meseci može napraviti mjuzikl. Zaista? Za Fosija mi je trebalo 15 godina, od početka rada na delu, dok sam još sarađivao sa gospodinom Fosijem, do osvajanja nagrade Toni. To je proces. Sve mora da legne na svoje mesto. Mislim da moj boravak ovde i pokazivanje ovim igračima i izvođačima šta je mjuzikalsko igranje, prikazujući im snimke i pokazujući im istoriju ove umetnosti – ima svoju svrhu. Vi ovde radite srpske mjuzikle, koji su fenomenalni. Samo je potrebno znati istoriju mjuzikla. Znajući odakle je sve to poteklo, moći ćete da idete dalje od toga.

Šta vas je motivisalo da postavite Kabare u Beogradu?

Bio sam pozvan da insceniram Kabare, to nije bio moj izbor. Kabare govori o nepravdi, ljubavi, opreznosti – o tome da stvari nisu onakve kakve nam se čine. Ovaj komad postavlja pitanja koja nas i danas drže zapitanim. Kabare je tako jedan od onih mjuzikala u kojem se, iako je napisan u prvoj polovini prošlog veka, i dan-danas možete identifikovati sa bilo kojim od likova. Što se tiče uslova rada, u ovom delu sveta ne postoji pozorište kao što je ovo! I tako se otvorila mogućnost da se napravi predstava koja još uvek komunicira sa publikom, bez obzira na to koliko je stara. Kabare se uvek oživljava i to širom sveta. Upravo sam ga postavio u Norveškoj, u mestu koje su okupirali nacisti. I to pozorište je bilo jedino mesto gde su Norvežani mogli da govore sopstveni jezik i kažu šta god žele o tome što im se događa. Inscenirati Kabare u tom pozorištu bilo je veoma simbolično! Dok smo radili mjuzikl, ljudi to nisu razumeli, jer ljudi ne misle o svojoj istoriji. Zato mislim da je odlično kada pojedinci sa drugih mesta dođu i kažu nam: "Zdravo, probudi se! To je važno za mene, da li shvataš da je to bitno za tebe, takođe?" Kada živimo na jednom mestu, radimo i stvaramo svoju umetnost, ponekad nismo potpuno svesni svega što to mesto može da predstavlja.

Prema Brodvejskoj ligi mjuzikli su prodali ulaznica u približnoj vrednosti od 1037 milijardi dolara i to samo u 2010. godini. Postoji li praksa u evropskim muzičkim pozorištima sa malim budžetima, koja bi bila primenljiva na Brodveju i koja bi poboljšala tamošnju hiperprodukciju?

Brojka koju ste pomenuli temelji se na činjenici da karte ponekad koštaju i 750 dolara. Jedna karta! Tih premijum karata ima oko 150 po izvođenju, tako da te statistike kažu da je svaka godina bolja od prethodne. Međutim, ne. Nigde drugde na svetu ne znam da bi bilo ko dao 750 dolara da pogleda mjuzikl, ne zanima me koliko je dobar, on ne vredi toliko! Kako bi mogao da košta toliko? Potrošiti 1500 dolara da biste sedeli sa prijateljem i gledali mjuzikl. Ne! Spajdermen je koštao 170 miliona! Pola tog novca otišla je reditelju, tako da 65 miliona trošite na produkciju, koja nikada neće povratiti uloženi novac! To je nečuveno. E sad, da li je dobro? Pogledao sam ga, lep je. Da li je vredan 170 miliona? Morao bi da se prikazuje 100 godina... A onda se zapitate da li biste zaista želeli da gledate Spajdermena za 100 godina? Mislim, on se zaglavi s vremena na vreme, pa mora da priča sa publikom desetak minuta. I tako ste vi platili 750 dolara da bi vam on visio nad glavom. To jednostavno postaje teatar apsurda! Pozorište je ili dobro, ako vam se svidi, ili loše, ako vam se ne svidi. Neko sedi do vas i kaže: "Bože, to je najbolja stvar koju sam u životu gledao!", a vi se okrenete i pitate: "Zaista?" Ali pozorište služi tome, i sam život je takav. Ne treba svakome da se dopadne. Ideja pozorišta jeste da se o njemu razgovara. Kada išetate iz pozorišta, vi pričate o njemu. Kada pročitate dobru knjigu, treba da diskutujete o njoj. Isto je i sa filmom, međutim te astronomske brojke koje ste pomenuli, ne znače ništa! Što se tiče poboljšavanja, mislim da se sve može unaprediti. Kada sam prvi put bio u Holandiji i Norveškoj zatražio sam inspicijenta, oni su me pogledali i pitali: "Šta? Šta je to?" Odgovorio sam: "Kako to mislite šta je to – to je žila kucavica do svih na sceni!" Oni su rekli: "Ne, mi ih ne koristimo, ne trebaju nam." Zapitao sam ih kako ljudi iza scene znaju kada je njihov red da izađu? "Čovek zadužen za rasvetu ponekad pozove, i svaka osoba koja je na daskama, koja učestvuje u produkciji ima tekst. Pročitali su ga, poznaju ga, tako da znaju tajming – ti im reci kada želiš nešto na sceni – svi znaju tekst!" Takođe, svi znaju koreografiju! Dobro, znaju ono što vide. Međutim, bio sam sumnjičav, rekao sam im da to nikako neće funkcionisati! A bilo je briljantno! Apsolutno! Jer svi ljudi iza scene su učestvovali! Ne samo glumci na sceni. I tako, to je odlična situacija pošto svi sarađuju međusobno. Odsustvo osobe koja ih povezuje, znači i odsustvo jedne osobe koja može da načini grešku – grešku koja utiče na sve. Kada kažete "Kreći!" i niko ne krene – gotovi ste! Na Brodveju imamo supervizora produkcije, inspicijenta i tri do četiri asistenta, koji stoje sa strane sa cigarom u zubima. Ipak se Spajdermen zapetlja i visi desetak minuta i mora da ćaska sa publikom, jer neka žica nije uradila ono što je trebalo.

Na sajtu Pozorišta na Terazijama piše da je ovaj projekat jedan od koraka ka stvaranju regionalne škole za mjuzikl. Šta mislite o tome?

Učinite to! Obrazovanje i znanje su moć. Ne moć da preotmete, već moć da vodite razgovor. Moć da znate kuda želite da idete. Tako, kada mi iz različitih država ljudi kažu: "Želim da odem odavde. Želim da odem negde drugde", kažem: "Čekaj, stani. Podjednako je loše ili podjednako dobro negde drugde. Nego, stvori nešto ovde. Shvati šta je to što želiš – i potrudi se da to funkcioniše ovde."

Mladi su jedini koji će to uraditi. Mi matorci nećemo. To se jednostavno neće desiti. Mi možemo da pomognemo mladima da shvate da postoje mogućnosti. Oni moraju da probude promene.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net