foto: m. milenković

Intervju – Prof. dr Vladica Cvetković, dekan Rudarsko-geološkog fakulteta >

Začarani krug akademskog holesterola

Kada neka ozbiljna pitanja u vezi sa prirodom dođu na dnevni red, shvatićemo da su nam bili potrebni ljudi koji se razumeju u prirodu, a ne samo menadžeri. Ovde se školuju menadžeri da bi sutra upravljali sistemima koje ne poznaju. Ako nastavimo s tim trendom, odroniće nam se put ka održivom razvoju, a puteve, kao što znamo, ne popravljaju menadžeri, već inženjeri

Svečanom sednicom, 13. marta, na Rudarsko-geološkom fakultetu (RGF), obeležen je Dan fakulteta. U govoru koji je tom prilikom održao, dekan profesor doktor Vladica Cvetković zapitao se, pored ostalog, zašto njegov fakultet sa svim svojim potencijalima, danas nije dovoljno vidljiv u društvu, zašto i dalje ima problema sa primenom Bolonjske deklaracije koju je uporedio sa oblačenjem "novog kaputa preko starog odela" i zašto Srbija obrazuje više menadžera nego inženjera...

"Činjenica da u Srbiji dekani daju platu profesorima, a u Evropi rektori univerziteta, predstavlja ogromnu razliku", kaže za Vreme dr Cvetković. "Tako mi dolazimo u situaciju da pitanje opstanka jednog fakulteta rešava interes studenata u upisnom roku. Mi sa tehničkih i prirodnih nauka suočeni smo sa slabim interesom studenata. To je fakat.

Šta to znači?

To znači da smo prinuđeni da na prirodnim i tehničkim naukama neprestano snižavamo kriterijum da bismo privukli studente. Ovo ne pričam samo za moj fakultet, pričam i za Mašinski i Tehnološko-metalurški, koji s mukom nastoje da se održe kao elitni fakulteti Beogradskog univerziteta. Zbog tog smanjenog kriterijuma, snižava se i kvalitet, a što je najgore, efekat toga tek ćemo biti u prilici da izmerimo. To je začarani krug.

U svetu se finansiraju univerziteti, a ne fakulteti. Ne može univerzitetu u Gracu da opadne broj studenata za 40 odsto za nekoliko godina. Na fakultetu unutar tog univerziteta – može. Može bilo gde u svetu, pa i ovde. Nama može ove godine da padne broj studenata za 20-30 odsto, ko to zna... Onda ja moram da kažem: "Izvinite gospodo profesori, ja za sledeću godinu nemam mesta za sve vas." Ili, mogu svima da smanjim platu. To ima nesagledive posledice.

Da je suprotno – da univerzitet daje plate – rektor, odnosno uprava univerziteta imala bi mogućnost da kaže: "Za ovaj fakultet/departman nema velikog interesovanja, ali je neophodno da opstane – to je jedino mesto gde se ta disciplina čuva." Kada ste vi sami za sebe, kao fakultet, to je teško, to je nemoguće.

Kada neka ozbiljna pitanja u vezi sa prirodom dođu na dnevni red, shvatićemo da su nam bili potrebni ljudi koji se razumeju u prirodu, a ne samo menadžeri. Na Zapadu je odavno trend okrenut na drugu stranu – menadžeri su ljudi koji su završili prirodne, fundamentalne nauke. Ovde je suprotan trend. Ovde se školuju menadžeri da bi sutra upravljali sistemima koje ne poznaju. Ako nastavimo s tim trendom odroniće nam se put ka održivom razvoju, a puteve, kao što znamo, ne popravljaju menadžeri, već inženjeri.

Ko još od vaših na isti način shvata ovaj problem?

Mislim da većina iz grupacije tehničko-tehnoloških nauka shvata taj problem, ali nema organizovanog pokreta koji bi stvari promenio. Svi su ophrvani pojedinačnim problemima. Gledajući svoje zaduženje, shvatam i njih: moramo da razmišljamo da li će sutra, preksutra ili sledeće godine naši fakulteti biti zatvoreni. Mi nemamo mogućnosti da razmišljamo o dugotrajnijoj politici.

Mi dođemo na Senat gde svako ima priliku da izloži svoj problem. Međutim, čak i ako se svi složimo koji je problem zajednički, prođe tri sata i više niko ne može ništa da sluša.

Neki rez u načinu finansiranja mogao bi da poremeti taj začarani krug. Treba neko da povuče crtu i da kaže: "Od danas nema te zavisnosti. Broj budžetskih studenata može da se smanji, ali vi morate da držite kriterijum i ne morate strepiti za svoj opstanak".

Ali, to sa ovakvim kadrom Univerziteta, sa činjenicom da 95 odsto profesora ne ide na usavršavanja, deluje nemoguće. Mi smo 2006. godine, prilikom prve akreditacije, i prvi put mali slučaj da je malo počeo da fijuče bič iznad glava ovog uspavanog akademskog miljea. Na našem univerzitetu imamo pojavu da su profesori odlazili u penziju sa jednim ili dva naučna rada koji su prošli recenziju.

Šta je rešenje? Čekanje da svi ti ljudi odu u penziju?

Tu nema čekanja! Čekanjem u učmaloj sredini vi proizvodite mlade ljude koji su u akademskom smislu više nego old fashion. Oni su mladi po godinama, a potpuno zastareli po svemu ostalom. Zašto docent, koji je pet godina u zvanju nastavnika, nije već iskoristio jedan sabatikal (mogućnost da se godinu dana usavršava u inostranstvu)? Da ne pričam o tome koliko jezika govore. Čeka mene da mu ja nađem stipendiju. To je nezamislivo na Zapadu.

Zašto se to ne promeni?

Beogradski univerzitet je jedan dezintegrisani univerzitet. Univerziteti u Evropi su već pravljeni da budu integrisani. Ja mislim da će ovaj Univerzitet da se integriše tek kada se definitivno raspadne. To zvuči malo čudno, ali je tako.

Da sada integrišete jedan tako veliki univerzitet – mislim da je to teško. Ali, ako bi se dezintegrisao po grupacijama, pa onda dalje te grupacije integrisati, možda onda to ne bi bilo toliko nemoguće. Međutim, tu je toliko sukobljenih interesa, različitih interesa iznutra, unutrašnjih otpora, a spoljašnjeg interesa – nema. Država to i ne vidi kao nešto bitno. Vidi kad joj u Evropi kažu: "Treba to, to i to", ali da političari budu za to zainteresovani – to još čekamo da vidimo.

A evo i primera tih unutrašnjih otpora: postoje fakulteti koji imaju velike prihode od upisanih studenata, i od budžetskih i od samofinansirajućih. I to je isključiva posledica zainteresovanosti studenata, koja ne mora da bude vezana za prave interese države. I sad, zašto bi jedan takav fakultet hteo da se integriše sa mojim fakultetom koji ima samo nekoliko samofinansirajućih studenta koji plaćaju najnižu školarinu u Srbiji.

Odakle treba da krene ta promena?

To mora da krene iz Uprave, iz rukovodstva Univerziteta. Ili, eventualno, iz pomenutih grupacija. Opet, i tu je problem, svi vole da budu dekani na svojim fakultetima. To bi značilo razvlašćivanje na nivou dekana i stvaranje velikih ingerencija na nivou rektorata, odnosno tih manjih univerziteta. Da se razumemo, ja ne mogu da zamislim veliki Beogradski univerzitet, u sadašnjoj situaciji, sa preko trideset fakulteta, sa jednim rektorom koji ima ta ovlašćenjima o kojima ja govorim.

To vam je ono što sam ja video na manjem planu: ne mogu takve integracije da postignem na mom fakultetu na kome je neuporedivo manje ljudi, gde imam ovlašćenja, gde znam kako bih to uradio. Ubio sam se pričajući i nisam uspeo sve da uradim. Postoje ljudi kojima ova situacija odgovara.

Jeste da sam ja dekan i imam neka ovlašćenja, ali nisam ta ličnost koja stvari rešava dekretom. Ja sam pokušao ubeđivanjem. Na geološkom sektoru, koji se bavi prirodnim naukama, uspeo sam da spojim pet studijskih programa u jedan koji je sada vidljiviji, smisleniji, logičniji... To je moj sektor i tu sam išao do kraja. Ali na drugim naučnim poljima je drugačije. Ja sam dekan do oktobra, a i da sam duže, ne bih mogao da naredim ništa. To je u nadležnosti onih koji vode te programe – profesora. Ja njih mogu da ubeđujem, ali su male šanse da u tome uspem. Pravi razlog otpora reformi je obično skriven, ali je u najvećem broju slučajeva strah. Ne znam. Prosto mi nije jasno da ljudi ne vide da ponekad tako rade i protiv sebe.

U jednom svom tekstu od prošle godine ste pominjali i problem kadrovskih standarda u Srbiji. Na šta ste mislili?

Mi smo pokušali da integrišemo Bolonjsku reformu ne vodeći računa o tome da nama nedostaju kadrovski standardi o kojima Zapad više i ne razmišlja. Oni se ne sećaju kad su uveli kadrovske standarde, a mi smo o tome samo počeli da pričamo 2005. godine.

Evo jedne priče koja ne vodi rešenju, ali koristi analizi problema: mi smo ranije primali asistente pripravnike koji imaju 95 odsto šanse da na fakultetu ostanu kao redovni profesori. Samo da paze na holesterol. Nisu bili bitni njihovi radovi. Bitan je odnos sa profesorom: ako ste dobri s njim on će vas pustiti, imali ili nemali radove. Ako ste kod profesora koji poznaje evropske i svetske standarde, što je ređi slučaj, on vas maltretira i prisiljava na rad, što je u suštini vaš benefit, ali ako ste kod onoga koga nije briga za standarde – treba samo da ćutite – posle određenog vremena bićete redovni profesor.

Na Zapadu vas primaju tek na nastavničkom zvanju, a to je od docenta pa na više. I kod nas je na papiru to bilo prvo radno mesto na neodređeno vreme, ali samo na papiru. Znate koliki procenat asistenata je u tom ciklusu izgubio svoje mesto? To se meri u promilima! To tvrdim! Zato što je to bio zatvoren sistem: kad vas prime za asistenta pripravnika – zdravo! A kako ste mogli da procenite da li je neko za asistenta pripravnika? Jedino po proseku ocena na studijama. Prosek je ništa! Prosek vas ne određuje kao ličnost koja treba celog života da se unapređuje, koja ceo život treba da ima normalan odnos sa okolinom u kojoj radi, itd.

Na Zapadu to ide ovako: završite studije sa visokim prosekom, onda idete na doktorat, pa na postdoktorat, pa još jedan postdoktorat. Kad to prođete, tek onda tražite radno mesto nastavnika. Vi tada iza sebe imate prosek sa studija samo kao prvu rečenicu, a onda ide prva preporuka, druga i treća. Pa onda u toj preporuci može da stoji: "Imao je odličan prosek na studijama, ali pod pritiskom ne zna da radi – pod pritiskom puca." Onda u komisiji za prijem kažu: "Da, ovo je bio dobar student, ali takav nam ne treba."

Ovde asistent naprsne u toku zagarantovanog procesa napredovanja, pa kad se pokaže kakav je, tad je već kasno i sve ide svojim negativnim sledom. Taj koji nije ni bio za mesto redovnog profesora nastavi da radi pa dođe u situaciju da on dobije asistenta. To je onda obično konflikt. Jadan i jedan i drugi. A najjadniji – sistem, u takvom sistemu nema ništa od kvaliteta kadrova. Da se razumemo, ima provlačenja i tamo, na tom Zapadu, ali nema takvih promašaja kao ovde.

Postojala je nekad, pedesetih godina čini mi se, šala koja uopšte nije šala: svakih sto godina poraste nivo akademski na Univerzitetu. Zašto? Zato što profesor za asistenta uzme glupljeg od sebe, pa ovaj uzme glupljeg, pa taj još glupljeg i tako sve dok ne dođe do nekog koji je toliko glup da uzme pametnijeg od sebe. I tako svakih pet generacija skoči akademski nivo. To možda uopšte nije šala.

Ako bismo danas krenuli sa drugačijim načinom primanja, efekat bi mogao da se vidi tek za nekoliko generacija. Problem je što i neki relativno mladi ljudi imaju zarobljena razmišljanja i neće da se bave sobom, da napreduju... To sve vodi optužbama da je uvek neko drugi kriv: ovde su geolozima krivi rudari i obrnuto, a svima su krivi pravnici i ekonomisti, a kada se svi skupimo u Beogradskom univerzitetu, krivi su privatni univerziteti i tako u krug.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Vladica Cvetković

Dekan Rudarsko-geološkog fakulteta rođen je 1964. u Aranđelovcu. Doktorirao je 1997, a potom bio na usavršavanju na Univerzitetu u Salcburgu. Član je uređivačkih odbora nekoliko stranih i domaćih stručnih časopisa, panela za evaluaciju Sedmog okvirnog programa Evropske unije. Njegovi radovi citirani su u 225 publikacija na SCI listi, a za sebe kaže da je vulkanolog koji se bavi naukom i nema veze sa političkim, poslovnim i ekonomskim sektorima.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net