PODIZANJE MRTVACA: Ima nade / foto: aleksandar anđić

Beograd >

Uspon i pad Čumićevog sokačeta

Da je sreće, Čumićevo sokače bilo bi beogradski Soho, mesto puno života i svirke u centru grada, u koji i stanovnici i stranci svraćaju da se opuste i uživaju. Ovako, Čumić je simbol onoga kroz šta su prošli i Srbija i Beograd, od turbomode i vladavine "kontroverznih biznismena", do pada u blato, nekakvog oporavka koji se završava u rezignaciji i strahu od budućnosti

Na prozoru zgrade koja se naslanja na Čumićevo sokače suši se veš. Zgrada je oronula, ispod otpalog maltera na fasadi vire cigle, ali čitav prizor deluje životno pod jutarnjim prolećnim suncem. Posle gužve na Terazijama, u Nušićevoj, Makedonskoj, Dečanskoj, ulicama u centru Beograda iz kojih se može ući u Čumić, atmosfera na ovom mestu deluje smirujuće. Radnje se tek otvaraju, retki prolaznici promiču, zaposleni sede za stolovima u centralnom delu i piju prvu kafu. Neke radnje, naročito po zabačenim delovima ovog tržnog centra, neće se ni otvoriti, na njihovim izlozima stoji obaveštenje "izdaje se". Na jednim vratima, na papiru ispisanom rukom, piše da radnja, galerija i kafić, sudeći po enterijeru, radi petkom i subotom od 21-24 sata, ostalim danima po potrebi.

ARKANZAS U CENTRU GRADA: Onaj ko u Beograd nije navraćao dvadesetak godina, Čumićevo sokače ne bi prepoznao. Početkom devedesetih, prvi tržni centar u Beogradu vrvio je od gužve od ranog jutra. Tanja Ivanović, pravnica iz Šapca, u to vreme student, kaže da je rođake koji su joj dolazili u posetu obavezno vodila u Čumić. "Tu je bio prvi Benetonov butik, tu se kupovala italijanska obuća, strana garderoba. Kupovati u Čumiću bilo je za mnoge stvar prestiža, ali je bilo i jedino mesto gde su mogli da nađu šta žele." Dok sedi u kafiću u Nušićevoj ulici, kaže da joj već godinama nije palo na pamet da uđe u ovaj tržni centar. Njena koleginica Iva Milovanović kaže da je ondašnji Čumić bio prvo mesto gde su prodavci po izgledu mušterije ocenjivali koliko bi u eventualnog kupca trebalo uložiti truda. "Ako si ušao ‘slabije’ obučen, jedva bi te konstatovali."

U to doba su se po Čumiću i oko njega rojili i novopečeni biznismeni, koje je policija odranije poznavala po drugim aktivnostima. Najpoznatiji je bio Željko Ražnatović Arkan, koji je tamo imao menjačnicu "Delije", kao i još nekoliko lokala na boljim mestima, pa su u to doba Čumić nazivali i Arkanzas. Urbana legenda kaže da je, u vreme kada je pucala "Dafiment" banka, jedan od Arkanovih lokala u Čumiću prodat Dafini Milanović pod uslovima koje nije mogla da odbije. Cena je bila taman onolika kao i Arkanov ulog u "Dafimentu", sa pripadajućim kamatama. U vreme velikih protesta protiv Miloševića 1996–1997, zbog izlaza na Terazije, Dom omladine, Trg Nikole Pašića, Makedonsku, Čumić je bio idealan za zaobilaženje policijskih kordona koji su često blokirali ulice u centru.

Jovan Durać, vlasnik krznarske radnje, kaže da je jedan od retkih koji su u Čumiću od samog početka, 1991. godine. Na mestu gde je prethodno imao radnju, u Čika Ljubinoj ulici, Poslovni prostor je napravio novu zgradu, a njemu je ponuđeno da od Poslovnog prostora zakupi lokal u Čumićevom sokačetu, po povoljnoj ceni. "Dobili smo 20 kvadrata ovde za 40 tamo, ali bili smo srećni, to je u ono vreme bila elitna lokacija kojoj se nismo nadali", kaže Durać. "Devedesetih su ovde dolazili ljudi iz cele Srbije, Bosne, Crne Gore, izgledalo je da je onaj ko ima lokal u Čumiću rešio pitanje budućnosti."

Na pitanje da li je bilo straha zato što je komšija bio Arkan, Durać kaže da je mnogo puta čuo priče da je Arkan reketirao sve vlasnike lokala u Čumiću, ali da to nije bila istina. "Ovde nije tražio reket, a zbog njega niko drugi nije smeo da nas reketira, svi su mislili da je to njegova teritorija." Kaže i da je Arkan često dolazio u svoju menjačnicu, ali da je prema svima bio korektan komšija, i da su se pripadnici njegovog obezbeđenja u Čumiću takođe normalno ponašali. "Iskreno rečeno, i posao je većini išao bolje zbog nekih stvari koje su to pratile. Mnogi su dolazili da kupuju tamo gde je kupovala Ceca, a ona je često bila u ovdašnjim radnjama, ovde je bio i zlatar koji im je napravio prstenje za svadbu."

POČETAK KRAJA: Krajem devedesetih, Čumić je polako počeo da gubi primat. Nešto slabiji promet počeo da se primećuje 1997. i 1998. godine, a svaki novootvoreni tržni centar, poput Siti pasaža ili Milenijuma, odvlačio je deo mušterija. Međutim, pravi pad je počeo posle 2000. godine, otvaranjem velikih tržnih centara. Novi Merkator, Delta siti, Zira, Ušće su pored butika sa odećom i obućom, koji su bili zaštitni znak Čumića, imali i restorane, kafiće, poslastičarnice, bioskope, kuglane, igraonice, hipermarkete, ogromne parkinge...

"Interesovanje za ovakav način trgovine zamrlo je potpuno. U malim radnjama je relativno skupa roba, velike firme imaju veću ponudu, stalno neka sniženja, bar dvesta kvadrata prostora. Njihove kabine za probanje odeće su veće od ovdašnjih lokala", priča Durać. Pominje da su vlasnici lokala u Čumiću, kada su počele teške godine, nudili zakupcima da ništa ne plaćaju osim režijskih troškova, samo da ostanu, ali da ni to nije pomoglo. Butici su otišli na Bulevar, tamo su mogli nekako da opstanu. "Ko je mogao otišao je, ja sam pokušao u Milenijumu, ali je onda i tamo počeo da zamire posao", kaže on. "Jednostavno, ovakvi tržni centri žive neko vreme, a onda odumiru. Ko je prodao lokal prodao je, sada nema kome. Lokali se sada izdaju za 100-200 evra mesečno, a nekada su bile u pitanju hiljada, dve nemačkih maraka."

Slična sudbina zadesila je i druge tržne centre, poput Staklenca na Trgu Republike, TC Sremska u Sremskoj, nešto manje Siti pasaž na Obilićevom vencu i Milenijum u Knez Mihailovoj, ali je pad bio najvidljiviji u Čumiću. Godinama ga je obavijala pomalo sablasna atmosfera. I u ono malo otvorenih radnji bi tokom dana slabo ko zabasao, služio je uglavnom kao prečica retkim prolaznicima. Noću je bio mračan, sa većinom izloga prekrivenih debelim slojem prašine, ćoškovima po kojima su se vukle gomile đubreta i smrad mokraće. Iako u srcu grada, Čumić je delovao kao polunapušteno naselje posle zlatne groznice.

POKUŠAJ OŽIVLJAVANJA: Krajem 2010. godine, na inicijativu modnog tandema Punkuffer, koji čine Bojan Milisavljević i Marko Nenadić, ekipa beogradskih modnih dizajnera se udružila u pokušaju da oživi Čumićevo sokače. "Svi veći svetski gradovi, Barselona, Berlin, Njujork... imaju ulicu koja predstavlja mlade domaće dizajnere, nešto poput modne avenije. Gomila naših kolega nije znala gde će i šta će, svi rade i prave revije, a niko ne može da živi od toga. Zato smo sve te poštene, ljudske i naivne priče, koje inače nemaju šansu, spojili u jednu", pričao je Nenadić o tome kako je došlo da ideje da se okupe u Čumiću. Ekipa koju je činilo više od dvadeset beogradskih dizajnera, i afirmisanih i početnika, pronašla je vlasnike lokala i sa njima napravila pojedinačne ugovore, na dve godine, po ceni od 200 do 250 evra mesečno, uz uslov da vlasnici ne dižu cene u tom periodu. Pored modnih dizajnera, u projekat su se uključili i enterijeristi, arhitekte, vajari, scenografi, antikvari.

Deo Čumića u koji su se smestili nazvan je "Choomic design district". Nova generacija zakupaca uložila je dosta truda, i taj deo Čumića jeste živnuo. Pre svega, u čitavom tržnom centru nema one depresivne atmosfere koja ga je godinama karakterisala. Grad je pomogao tako što je postavio osvetljenje, zelenilo. Nema više ni smeća, svi zakupci plaćaju ženu koja prostor redovno čisti. Ipak, čini se da je Čumić i danas daleko od toga da bude ono što su modni dizajneri zamislili, "trendi modna destinacija u gradu", "dizajnerski i umetnički kvart, nezaobilazno odredište na svakom turističkom bedekeru", ali krivica nije do onih koji su ideju lansirali.

"Jeste, mnogo je čistije i prijatnije nego onih najgorih godina, ali kupaca nema mnogo više", kaže Jovan Durać. "Jednostavno, ko ima para ide gde je atraktivnije, a nema dovoljno ljudi koji imaju para za sve tržne centre i radnje. Ko bi kupio u Ušću, ne zalazi ovde", priča on. Kaže i da je teško otresti se lošeg glasa na koji je Čumić ranije izašao. "Pre nekog vremena sam prodao krznenu kragnu jednoj ženi. Kada je kasnije navratila, ispričala je da je prijateljica pitala gde je kupila tako lepu kragnu, a kada je odgovorila da je to bilo u Čumiću, prijateljica je konstatovala da tamo ne bi nikad ušla. Srećom postoje i sajtovi, pa ljudi nađu informaciju, zovu, ali sve je to malo. Eto vidite, ceo sat sedimo i niko nije ušao." Navodeći primere iz svog posla, Durać govori da za bilo koju ekskluzivnu robu u Čumiću ima jako malo kupaca, i da najviše radi popravke i prepravke. Isto važi i za žensku i mušku autorsku modu, unikatne predmete, "modni fanovi" pazare uglavnom po mestima koja su sada na glasu, poput "šoping molova".

I Duraća i njegove komšije brine budućnost. "Gde se ko zatekao tu je i koliko može gura. Svi smo na granici da zatvorimo, a onda se pitamo gde bismo išli i šta bismo radili, a ja ovaj posao radim preko 30 godina. I modni kreatori su došli ovde zbog jeftinih lokala, zato što ne mogu da plate zakup na drugim mestima, većina njih takođe teško živi. Najbolje se vidi koliko je loše po tome što u radnjama rade uglavnom vlasnici, nemaju para da zaposle nekoga. Mi smo sada kao ljudi koji rade na minimalcu, nešto imam, kao neku platu, ponekad nešto prodam pa odmah živnem, ali stižu troškovi na naplatu."

Durać smatra da ni grad ne može mnogo da učini jer je reč o prostoru u kome je 90 odsto lokala u privatnom vlasništvu, svega desetak ljudi su, poput njega, zakupci lokala od Poslovnog prostora. "Realno, odlično radi samo Ušće, a tamo je iznajmljivanje jednog kvadrata od 100 do 250 evra. Najbolje je imati lokal na ulici, nekoj prometnoj, u centru ili malo dalje. Tu posao može biti malo slabiji ili bolji, ali uvek ima ljudi, a tamo gde ljudi malo zalaze, kao u Čumić, ništa ne može da pomogne."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

foto: aleksandar stanković
  • ISTO: A različito<br><br>foto: aleksandar anđić
  • INTIMA U CENTRU GRADA: ...<br><br>foto: a. anđić
  • ...Oglasi<br><br>foto: a. anđić

Kratka istorija zločina

Čumićevo sokače najkraći je put između Trga Nikole Pašića i Trga Republike, spaja Terazije sa Domom omladine i Dečanskom ulicom. U svojoj knjizi Dva veka Dečanske ulice, ekonomista Boško Mijatović kaže da je prolaz, čije je postojanje dokumentovano mapom iz 1893. i snimkom iz 1938, još početkom XX veka postao trgovačko-zanatski centar, što je ostao do naših dana. Nekada se zvao Kuzmanovićev prolaz, po vlasniku tog velikog placa Živku Kuzmanoviću. Ime Čumićevo sokače kasnije je dobio po Aćimu Čumiću, koji je bio izabran za kmeta, odnosno gradonačelnika Beograda 1871. godine. Čumić je od 1873. do 1875. bio ministar policije, a od 1874. do 1875. godine predsednik vlade.

Kuzmanovićev prolaz, kasnije Čumićevo sokače, i pre Drugog svetskog rata imao je uspone i padove. Radionice koje su tu uspešno poslovale početkom tridesetih godina XX veka, već krajem te decenije su nestale, a prolaz je postao nehigijensko naselje u kome su uslovi za život i rad bili izuzetno loši. Gradske vlasti su zbog toga 1940. godine porušile većinu objekata.

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net