AKTERI NOVE ŠPIJUNSKO INFORMATIČKE FERTUME: Džulijan Asanž i Džordž Fridman / foto: reuters

Afera Stratfor – »Privatna CIA« na Vikiliksu >

Dva plus dva je pet

O nekompetentnim ljudima koji analiziraju fabrikovane informacije. O zakonitim špijunima i industrijskoj špijunaži. Kako se kokošija kost pretvorila u ruske ubice. Kako se Vikiliks osvetio Stratforu i zašto će Stratfor uprkos svoj bruci da opstane

Sve što je Džordž Fridmen celog života gradio urušilo se pre petnaest dana kada je Vikiliks počeo da objavljuje elektronsku poštu Stratfora, privatne obaveštajne kompanije koju je ovaj preduzimljivi profesor međunarodnih odnosa, potomak mađarskih Jevreja koji su preživeli holokaust i od komunizma izbegli u njujorški Bronks, osnovao sa šačicom studenata 1996. godine.

A samo nekoliko meseci ranije, u septembru prošle godine, Fridmenova najveća životna briga bila je – brendiranje. Posao mu se razvijao neverovatnom brzinom i jedino ga je mučilo što je, sa stanovišta njegovih poslovnih ambicija, na svetu živelo previše ljudi koji nikad nisu čuli za njegovu malu "privatnu CIA", kako su Stratforu sa simpatijama tepali u američkim medijskim i zvaničnim krugovima. Teško je prodati proizvod ljudima koji nikad nisu čuli za vas, objasnio je potrebu za brendiranjem u internoj poruci zaposlenima, uz vest da je u Goldman Saksu našao investitora koji će omogućiti Stratforu da se proširi na ono što se slobodno naziva industrijskom špijunažom.

NAOPAKO BRENDIRANJE: Fridmenov plan je bio da u "brendiranje" krene u januaru 2012. Već u februaru mu se san pretvorio u najgori košmar. "Haktivistička" grupa Anonimus dokopala se pet miliona internih mejlova Stratfora i ustupila ih Vikiliksu, koji je pretposlednjeg dana februara počeo da ih objavljuje. Malo ko u svetu danas nije čuo za Stratfor a Fridmen je na sopstvenoj koži otkrio da je netačna ona američka propagandna maksima po kojoj "nema loše reklame".

Ima. Stratfor, barem u sadašnjem obliku, neće moći da preživi sve to silno brendiranje. Da se poslužimo Fridmenovom metaforom, stomak njegovih klijenata po svoj prilici neće moći da podnese prizore spravljanja "kobasica" koje im je Stratfor prodavao.

Kakvu je robu Stratfor zapravo iznosio na tržište? U početku su to bile besplatne i svima dostupne analize. Stratfor je nastao kao izdavač elektronske publikacije u kojoj je analizirao svetska kretanja, a pojedinim klijentima je isporučivao i podatke "po meri", dakle o konkretnim kompanijama i uslovima poslovanja potencijalnih investitora na dalekim i nepoznatim tržištima. Počeo je sa dvadesetak zaposlenih, među kojima je najstariji analitičar imao 28 godina, što će reći da se Fridmen u startu odlučio za najjeftiniju radnu snagu tek izašlu sa koledža. U njegovom je slučaju koledž bio u Baton Ružu, na državnom univerzitetu u Luizijani.

POČELO JE SA KOSOVOM: Priča o Fridmenu je na neki način priča o nama, jer je Fridmen samo jedan od brojnih zapadnih "eksperata" čije su karijere lansirali naši ratovi. Stratfor je stekao reputaciju na bombardovanju Jugoslavije, kada je Fridmen na sajtu www.stratfor.com 24. marta 1999. postavio "Kosovski krizni centar" koji je već prvog dana "vazdušnog rata nad Jugoslavijom" imao dvadeset hiljada posetilaca. Stratforovci su tada sebe proglašavali za "zakonite špijune", a Fridmen je novinarima objašnjavao da je špijunaža "nezakonito prikupljanje podataka", dok on i njegovi analitičari prikupljaju, razvrstavaju i "analiziraju" svima dostupne informacije koje nalaze na internetu. Novinari Si-En-Ena i "Njujork tajmsa" su voleli da posećuju njegov sajt, jer je nudio podatke koji su katkad protivurečili američkoj "zvaničnoj verziji" (kopnene trupe su nerealistična opcija, ali ne iz političkih ili strateških, već iz logističkih razloga), ali su ostajali unutar neokonzervativne paradigme (počev od nužnosti afirmacije "kredibiliteta NATO" itd.). Pre drugih u establišmentu shvatio je da će se Putin energično opirati nezavisnosti Kosova. Njegove su analize bile manje ortodoksne od zvaničnih, veštije i intrigantnije.

Razvoj kompanije doveo je do promene poslovnog modela. Dvehiljadite je počeo da naplaćuje internet pristup, a krajem ove decenije da malo ozbiljnije ulaže u mrežu "dostavljača informacija", kako iz Evrope tako i sa brojnih poprišta kriza u svetu, sa naročitim naglaskom na Tursku. Više nije bilo govora o "zakonitom špijuniranju", već je u saradnji sa Goldmanom Saksom osnovao zasebnu firmu za industrijsku špijunažu zvanu StratKap, koja bi koristila usluge istih "informatora" čije je podatke Stratfor "analizirao", ali za poslovne potrebe firmi kao što su Dau kemikals, Lokid Martin, Nortrop Gruman, Rajteon… U strahu da ne dođe pod udar američkog

Zakona o korupciji u inostranstvu (koji zabranjuje podmićivanje službenika stranih vlada, kakvih ima u mreži "dostavljača podataka" Stratfora), od kog su proteklih godina "stradale" kompanije poput Simensa i Mercedesa (u Turskoj, ali i u Srbiji, samo što je ovdašnja javnost ostala uskraćena za podatke o tome koji su domaći funkcioneri podmićivani), Fridmen je angažovao posebnu advokatsku kancelariju. "Nemam nameru da zaglavim u zatvoru, a ne želim ni da se to desi nekom od vas", objasnio je zašto će Stratforu biti potrebni advokati.

KAKO SE PRAVI KOBASICA: Zašto bi Stratfor izgubio klijente samo zato što je na videlo izašla unutrašnja korespondencija zaposlenih (istina, u kompletu sa listom kupaca i kontakata)? Mnogo gora stvar se zbog Vikiliksa desila Stejt departmentu, odnosno američkoj spoljnoj politici, pa ni svet ni diplomatija zbog toga nisu stali.

Stratforova nevolja je u tome što je na videlo izašla, na momente groteskna, nekompetentnost ljudi koji za agenciju (koja je htela da bude brendirana kao "privatna CIA") analiziraju globalna kretanja. U Stratforovom internom glosarijumu obaveštajnih termina, konačni izveštaji o "operacijama" se proglašavaju apsolutno tajnim, uz opasku da ih nikada ne treba pokazati kupcu, jer bi to bilo jednako odvratno kao kad biste pre konzumiranja kobasica morali da gledate kako se prave. Ko jednom pročita Stratforove interne mejlove, garantovano gubi apetit za Stratforove analize.

Primera ima napretek, a posebno je upečatljiva duga prepiska o izvesnom Tretjakovu koji je pet godina radio za FBI dok se nalazio na mestu glavnog ruskog obaveštajca u Njujorku. Svi "stratforovci" su očigledno strahovito impresionirani saznanjima kojim je obogatio američku stranu nakon što je "prebegao", ali onda Tretjakov naglo umire baš negde u vreme kada FBI hapsi čitavu navodnu grupu ruskih "spavača" u Americi. Stratfor je uveren da je njegova smrt u nekoj vezi sa hapšenjima: "privatna CIA" najviše veruje u vlastitu teoriju da su Rusi ubili Tretjakova za kaznu što je odao njihove pritajene agente. Čitava mreža analitičara i dostavljača stavlja se u

pogon kako bi se ova teorija proverila, piše se analiza kojoj svako dodaje ili oduzima ponešto, odmeravaju se rečenice, "dokazi" i zaključci, sumnja se u svaku zvaničnu informaciju, teorija je sve fantastičnija, a istovremeno postaje sve ubedljivija onima koji su je smislili... Da bi na kraju, posle svih spekulacija i analiza, Stratforov analitički trust mozgova saznao da se Tretjakov zapravo ugušio dok je jeo pileće meso u prisustvu supruge i nakon par čaša omiljenog vina: kokošija kost mu došla glave. A sve su dotle svi obaveštajni podaci vodili naizgled ispravnim zaključcima... "Analitičarima" je jedino nedostajala jedna jedina, ali elementarna činjenica. Teorija im inače nije bila loša...

LOŠA ROBA ZA VELIKI NOVAC: Glosarijum je odlično, duhovito štivo, samo ga se Stratfor u radu, nažalost, nije pridržavao. Tamo, na primer, piše da je "drkanje ukrug" (circle jerk) tipična bolest analitičara. To je kada "A" pusti u interni promet sumnjivu informaciju, a "B" je stavi u svoj izveštaj. "A" pročita informaciju u izveštaju "B" i odluči da je izgleda tačna, a "C" onda uzme izveštaje jednog i drugog i "kreativno" ih protumači. Sada i "A" i "B" veruju da je njihova izmišljotina savršeno tačna, a zapravo niti jedna reč nije istinita.

Ta vulgarna alegorija primenjiva je na dosta Stratforovih analiza koje je Vikiliks, sve oblizujući se oko usta, pustio u promet. Osveta im je očigledno prijala, pogotovo kao jelo koje im je Anonimus poslužio hladno. Stratforovci su bili opsednuti Vikiliksom i Džulijanom Asanžom, a s obzirom na smešno nizak nivo njihove obaveštenosti (kad je Bliski istok u pitanju, tekstove iz Al Akbara su prevodili pomoću Gugla, što je najsigurniji način da se važne obaveštajne nijanse izgube, a "analitičari" su im odslušali po jedan semestar predavanja o Bliskom istoku na prosečnom američkom koledžu), groteskna je njihova pretenzija da potcenjuju informacije koje je Vikiliks besplatno davao na raspolaganje celom svetu. Stratfor je svoju lošu robu skupo prodavao daleko od očiju javnosti, dok je Vikiliks na pijacu iznosio autentične, originalne analize američkih zvaničnika koji su zasad "koštali" jedino Bredlija Meninga, američkog vojnika koji ih je dostavio Asanžu.

VELIKI PREZIR: Stratforovi "analitičari" su svejedno voleli da se rugaju i klijentima i kontaktima i konkurenciji. Njihova definicija "huminta" (skraćenica za human intelligence) glasi da je to "drugi naziv za glasine, jer većina analitičara u stvari čita ‘Njujork tajms’ i tvrdi da su koristili ‘humint’ preko posrednika". CIA je smešna koliko i "poštanska služba koja ima spoljnu politiku", a Stratforovi klijenti imaju "apetit CIA i budžet Bocvane", dok je "pošten izvor" u Stratforovom glosarijumu strahovita retkost: to je čovek koji ti stvarno isporuči robu, kad ga jednom potkupiš. "Patriota" je veoma opasna osoba, koja svoju zemlju izdaje iz verskih, ideoloških, rodoljubivih ili drugih "nepouzdanih" motiva. Opasan je, jer može da se "predomisli". Dobar obaveštajni izveštaj je, po Fridmenu, ono što može da učini da "govno lepo miriše", a često i mora jer, kad nema nikakvih informacija, analitičar pročita novine i prepriča rutinske informacije kao da su vest o Hristovom povratku na zemlju. Kada klijent zatraži da sazna "sve" o nekoj temi, to znači da je moron kom treba objasniti da će, ako utrostruči sumu koju nudi, moći da dobije "skoro sve" što se o toj temi može saznati.

Prezir koji su stratforovci gajili prema svima sa kojima su dolazili u kontakt ogledao se i u načinu plaćanja izvora, odnosno mreže dostavljača. Izvesni Džeronimo, koga su smatrali tako važnim da su mu izmislili pseudonim, dobijao je 1200 dolara mesečno, a Stratfor se, sudeći prema dostupnom spisku, uglavnom oslanjao na novinare i niže službenike političkih partija i državnih ustanova u siromašnom svetu. Izvori tako uglavnom dobijaju pravo da besplatno koriste Stratforove informacije i analize, koje se naplaćuju od 2000. godine, a Stratfor naročito voli da koristi novinare većih redakcija čija je prednost u tome što centrali u Teksasu mogu da stave na raspolaganje čitave redakcije, to jest podatke kojima raspolažu i druge rubrike osim onih u kojim su direktni kontakti zaposleni. Barem je takav bio slučaj sa novinarima i urednicima u Sabahu i Hurijetu u Turskoj, zemlji za koju se Fridmen posebno specijalizovao.

SRPSKA POSLA: U Srbiji je Stratfor koristio kontakte iz lista "Politika" (urednik Spoljnopolitičke rubrike Boško Jakšić) i sa Televizije B92 (Veran Matić i nekolicina saradnika iz različitih rubrika). Matić za "Vreme" kaže da nije poznavao Marka Papića, nekadašnjeg saradnika Stratfora koji mu je ponudio analize ove kompanije (Papić je u međuvremenu napustio Stratfor), a da poseduje ugovor sa Stratforom koji je omogućavao B92 da besplatno koristi, prenosi i citira one analize za koje je bila potrebna pretplata. Zbog toga je bilo neophodno u ugovoru navesti imena ljudi sa B92 koji će imati šifru za pristup tim analizama. U zamenu za to, Stratfor je mogao da koristi materijale sa sajta B92 i prenosio je tekstove autora, između ostalog i izlaganje Verana Matića sa prošlogodišnje briselske konferencije o slobodi medija u organizaciji Evropske komisije. "Ništa više od toga. Nekoliko puta me Marko Papić nazvao da me pita šta bi mogao da znači neki politički potez i šta predviđam, ali to je uobičajeni telefonski razgovor bez ikakvih skrivenih delova i, naravno, motiva."

Priča o Stratforu je tipična američka priča, trijumf malog preduzetnika koji je dokazao da se državni posao, pa makar to bila i špijunaža, može raditi privatno, sa mnogo manje ljudi i za mnogo manje para, odnosno sa mnogo manjim troškovima nego što to država radi. Tržište je sve gladnije poslova kakve je Stratfor obavljao, a Vikiliksova osveta Stratforu neće ga ukinuti. Fridmen je vešt čovek sa dobrim vezama i sigurno će se dočekati na noge. Američka država, sve sa ministarstvom za bezbednost osnovanim posle 11. septembra 2001. (Homeland Security Department), bila je važan klijent Stratfora, a biće dobar platiša i Stratforovim sledbenicima i naslednicima. Videli smo kako se te kobasice zapravo prave, ali američka politika ima poslovicu koja kaže da niko nije izgubio novac potcenjujući inteligenciju američkog naroda. Nema razloga da verujemo da nešto slično ne važi i u drugim zemljama.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net