Tvitujem, znači postojim

U četvrtak uveče (1. mart 2011) sve redakcije u Srbiji bile su na Tviteru. Očekivalo se da neko, odnekud, tvitne to jest potvrdi vest dana, nedelje, možda i godine, da je Srbija postala kandidat za članstvo u EU. Samo dva dana ranije šef švedske diplomatije Karl Bilt objavio je prvi na svom Tviter nalogu da je Srbiji dato zeleno svetlo za kandidaturu. Tako da su sada redakcije "zapratile" sve bitne EU funkcionere i zauzele busiju na Tviteru.

Istorijski trenutak dogodio se tačno u 22.52 kada je predsednik EU Herman van Rompaj, poznatiji kao ŽeuHvR, tvitnuo da je Srbiji dodeljen status. Osam reči ukupno, od toga tri sa haš tagovima. Odluka je doneta za večerom, a novinari su dobili novo pitanje za neki budući intervju sa Van Rompajem. Da li je zaista sam napisao poruku, uredno udarajući tarabice ispred pojedinih reči, ili je namignuo svom asistentu?

Ko je od domaćih političara hteo brzo da bude citiran u tim trenucima imao je da retvituje ovu poruku i da napiše neki autentičan tvit. Malo ih se proslavilo, ali važno je da je taj kanal komunikacije otvoren i da je dokazano najbrži. Verujem da će praćenje Tvitera uskoro postati podjednako važan posao kao i čitanje agencijskih vesti.

Time se priča o ulozi Tvitera u sistemu informisanja završava. To je definitivno najbrži način za slanje vesti, ali nije svaki tvit vest niti je svaki tviteraš Van Rompaj ili Karl Bilt. Političari su otkrili i preuzeli Tviter, nema više romantike na lajni.

Što ne znači da nema više intime, ali za to će još makar neko vreme služiti SMS. Tako je vest o kandidaturi primio predsednik Srbije Boris Tadić i to lično od Keti (Ketrin) Ešton. Da sam istoričar, veoma bih se zainteresovao za ovu vrstu komunikacije, bilo bi tu dosta „građe". Ovako nam ostaje da čekamo nečije SMS memoare.

Kad smo kod tvitova i SMS-a, nešto drugo je tu interesantno. U tehnološkom pogledu radi se o istom poslu, ali na (sve ređe) različitim aparatima. Ipak, zamislite kako bi to bilo kada bi se tvitovi naplaćivali, nebitno je koliko malo, recimo jedan dinar po tvitu?

Ako vam to zvuči tupavo, da li ste se onda ikada zapitali zašto se naplaćuju SMS-ovi? Naročito oni u romingu, po idiotski visokim cenama? A radi se o fajlovima od nekoliko stotina bajtova, beznačajnim dakle.

Ili, ako je slanje imejla sa fotografijom od jednog megabajta teorijski besplatno, zašto se naplaćuje telefonski razgovor u digitalnom formatu koji napravi manji promet na mreži nego pomenuta slika?

Ovo su neka od pitanja koja su glasno postavljena na ovogodišnjem Svetskom kongresu mobilne tehnologije u Barseloni. Podstakle su ih sve brojnije aplikacije za besplatno tekstovanje, stavljajući mobilne operatore pred strašno pitanje: od čega će ubuduće zarađivati ogroman novac, kada su korisnici otkrili jadac?

Tvitujte o tome.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net