Intervju – Dušan Živković, direktor Sektora za investicije Elektroprivrede Srbije >

Kriza nam ne ide naruku, ali ne odustajemo

Privatizacija u smislu unapređenja poslovanja je nešto o čemu treba i razgovarati i razmišljati, mada privatizacija nije nešto što treba Elektroprivredi Srbije, niti se igde pokazala kao smisleno rešenje

"VREME": Kada kažete "ušteda", govorite o potrošnji primarnog energenta, u ovom slučaju uglja.

DUŠAN ŽIVKOVIĆ: Baš tako: manje količine energenta idu za istu snagu, ili se koristi ista količina energenta, ali se dobija veća snaga. To je ono što smo postigli. Išli smo za tim da učinimo proizvodne kapacitete efikasnijim, da dobijemo veću snagu za istu količinu energenata. Kao što rekoh, nove tehnologije omogućavaju da se kriva efikasnosti pomera nabolje: samo jedan procenat efikasnije postrojenje je uspeh. U TENT-u smo uspeli da, kroz zanavljanje i modernizaciju, sistem dovedemo u veću pouzdanost, veću raspoloživost: taj proces je zakrenut i sada svake godine od investicionih para odradi se jedno po jedno.

Govorite o EPS-ovim parama?

Svake godine EPS ulaže 200 do 300 miliona svog novca: uz kreditne aranžmane za određene namene, u proseku oko 500 miliona se investira u elektroenergetski sistem. Efekat tog ulaganja se video još 2008, kad ono beše gasna kriza, vidi se i sada: imamo veću proizvodnju nego ikad. Ono što bi valjalo pomenuti jeste da proizvedenu električnu energiju treba i isporučiti. Elektro-mreže Srbije jeste druga kompanija, odvojena je od EPS-a, ali naglašavam da su oni operater prenosnog sistema, da su imali takođe značajne investicije, da imamo pouzdanu prenosnu mrežu, koja omogućava da u svakoj situaciji električna energija stigne do potrošača. Fokus nam je bio da dovedemo sistem do neke raspoloživosti, do neke stabilnosti, neke situacije u kojoj možemo da imamo sistem. Pojavljuje se velika dilema sada, koju ću ja možda otvoriti sada: da li je bilo smislenije početi izgradnju novog kapaciteta ili ulagati u ove postojeće? Sredstva nismo imali, da budemo pošteni, dvehiljaditih je situacija u Srbiji bila takva kakva je bila, cena kilovat-sata je bila kakva je bila: prosto, nije bilo sredstava za neko veće ulaganje. Sada je malo drugačije, mada, da ne budem pogrešno shvaćen, ni ova cena nije ekonomska: ne puko povećanje cene, već dovođenje u paritet sa drugim energentima, stvorilo bi nam prostor da budemo kreditno sposobniji.

Pored ulaganja u termoelektrane, posebnu pažnju obraćamo i na hidro- potencijale kojima Srbija raspolaže: ulaganje u hidroelektrane, kao jedan od značajnih obnovljivih izvora, sada su, da tako kažem – "in".

In?

Time se produžava vek eksploatacije fosilnih goriva koje trošimo. Na "Đerdapu 1" je prva mašina završena, druga ide nekim svojim tokom, to je priča iz ruskog aranžmana.

Ruskog aranžmana?

To je onaj ruski dug od 100 miliona dolara koji je na bazi međudržavnog sporazuma, dogovoreno da bude potrošen kroz revitalizaciju hidroelektrane "Đerdap 1". Pored ova dva objekta radimo i na izgradnji i revitalizaciji malih hidroelektrana, na šta smo jako ponosni: te male hidroelektrane su stvorile svetlo u Srbiji pre sto godina – pre sto godina je u Srbiji bilo znanja, svesti i potencijala da se napravi hidroelektrana, da se osvetle srpske varošice. Te elektrane i dan-danas izgledaju isto kao i onda, proizvode električnu energiju. Naravno, nisu to isti stepeni iskorišćenja, jer nije to ista efikasnost, ali je istorija na koju smo mi u Elektroprivredi, a samim tim i u Srbiji, vrlo ponosni. Ideja je da te elektrane dovedemo u stanje da rade još sto godina. Sve su to male hidroelektrane, ništa dramatično veliko, ali kada se njihova snaga sabere, nakupiće se oko 30-40 megavata: nije mnogo, nije ni malo... U svakom slučaju, zaovar je.

A "Đerdap 3"?

Pokazalo se da reverzibilne hidroelektrane imaju svoju ulogu u sistemu. Bajina Bašta je možda jedna od najboljih elektrana u Evropi, ako mogu tako da kažem, sa svojim potencijalom i kapacitetom. Srbija ima taj potencijal i dobro ga je iskoristila, u nekom prethodnom periodu, i mislim da taj potencijal treba da koristi i dalje. Razmišljamo o dve reverzibilne hidroelektrane, "Đerdap 3" i "Bistrica". Za "Đerdap 3" se radi dokumentacija i potencijalni izazov je njena velika snaga, veliki kapacitet, koji je ne samo srpskog, nego i regionalnog značaja. Naš je interes da imamo partnera s kim ćemo moći da na regionalnom nivou iskoristimo tu energiju, za izravnavanje "vrhova": reč je o 2400 megavata – to je ozbiljna količina energije. "Bistrica" je druga reverzibilna elektrana, takođe veoma značajna, mada ne za širi region poput "Đerdapa 3", već za, da tako kažem, "skromniji region" – prostor bivše SFRJ: uz već postojeću reverzibilnu elektranu "Bajina Bašta", sa "Bistricom" bi se dugoročno stvorili uslovi za stabilnost regionalnog elektro-sistema.

Šta je sa izgradnjom novih termoelektrana. Za "Kolubaru B" i "TENT 3" pitam.

Imali smo problema sa lošim tajmingom, ali nismo ga mi kreirali, prosto – desila se kriza i interesovanje koje smo očekivali za te tendere nije se dogodilo: odziv za "TENT 3" nije bio idealan, da ne kažem nikakav je, tražimo način da se dogovorimo sa kineskim partnerima, a za "Kolubaru B" zainteresovan je italijanski "Edison".

Zar to nije već dogovoreno?

Još pregovaramo, a da li ćemo se dogovoriti, videćemo: ima tu određenih poteškoća, određenih izazova koji proističu iz situacije u kojoj je italijanska država. Investitori su se malo okrenuli svojim kućama, gledaju šta kod kuće valja uraditi: kriza nam ne ide naruku, ali ne odustajemo. Jednostavno, tražimo način, posvećeni smo tome da iznađemo rešenje. Pojavilo se nekoliko predstavnika kineske države koji žele ovde da investiraju. Reč je o kompanijama koje su izuzetnog potencijala. Kina se pokazuje kao ozbiljan tehnološki partner Zapadu, jer ovladavaju tehnologijom, a i oni su sada neko ko ima para. U odnosu na Evropu, koja se suočava sa problemima u Italiji, Španiji i bavi se više sobom nego drugim stvarima, Kina je neko ko ima para i ko se sada bavi svetskim biznisom.

Za kraj: pripremate se za privatizaciju?

Smisao privatizacije, ovo je osetljiva tema, po meni treba da bude samo u određenom segmentu ukoliko pravimo neki novi kapacitet, pa nam recimo nedostaje pet posto ili 10 posto para, pa napravimo akcionarsko društvo, pa posle možda kupimo tih pet posto nazad. Suština je da stvorimo uslove sada, a i sutradan, ako imamo novca i imamo želju, a neko hoće da proda da budemo spremni. Privatizacija u smislu unapređenja poslovanja je nešto o čemu treba i razgovarati i razmišljati, mada privatizacija nije nešto što treba Elektroprivredi Srbije niti se igde pokazala kao smisleno rešenje. Nama privatizacija nije tema. Po meni, Elektroprivreda Srbije treba da bude u većinskom vlasništvu države, ali tržište je tu – pojaviće se kompanije koje će iskazati interesovanje da učestvuju na elektroenergetskom tržištu Srbije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Pojavljuje se velika dilema: da li je bilo smislenije početi izgradnju novog kapaciteta ili ulagati u ove postojeće

FOTO GALERIJA

foto: milovan milenković

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net