Intervju – Igor Kolarov, pisac >

Put na početak

"Književnost za decu je u svojoj suštini graditeljska. Ako književnost za odrasle kopa rupe po postojećem poretku, literatura za decu u njih stavlja i sadi drveće i cveće"

Žiri nagrade "Politikinog Zabavnika" za najbolju knjigu namenjenu deci odlučio se za roman Kuća hiljadu maski. Tako je autor nagrađene knjige Igor Kolarov postao prvi dvostruki dobitnik "Zabavnikove" nagrade. Roman Kuća hiljadu maski objavio je studio Čekić iz Beograda kao srpsko-norveško izdanje.

Kuća hiljadu maski je priča, sva od emocija, o dvanaestogodišnjoj Efi, usamljenoj devojčici čiji su roditelji "otišli" pa živi s tetkom, i njenim traganjem za samom sobom. Tokom tog unutrašnjeg putovanja često se pojavljuje muzika (podnaslov je "roman za dve gitare i aulos"), priča se o slikarstvu, pominju se neka daleka mesta, i iskrsavaju razne neočekivane situacije. Najviše, ipak, ima ljubavi – želje da se voli i bude voljen.

Igor Kolarov (1973) je autor 12 knjiga. Najpoznatija je Agi i Ema, roman za koji je dobio Zabavnikovu nagradu 2002. godine, po kome je Milutin Petrović snimio istoimeni film, naš prvi film za decu posle 25 godina pauze. Za roman Dvanaesto more dobio je nagradu "Dositejevo pero", za Priče o skoro svemu nagradu "Neven" i nagradu bijeljinskog sajma knjiga, a za zbirku priča Rusvaj, nagradu "Dečja knjiga godine" na poslednjem sajmu knjiga u Beogradu. Igor Kolarov je priređivač nekoliko antologija i zbirki – knjiga lektire za niže razrede osnovne škole, antologije Najkraće srpske priče za decu (nagrada "Dositejevo Pero") i drugih. Prepoznatljiv je po specifičnom izrazu, slikovito rečeno, po SMS pripovedačkoj formi.

"VREME": Žiri "Zabavnikove" nagrade je ove godine ocenjivao dve vaše knjige: nagrađenu, i zbirku priča Rusvaj. Da mi sad razgovaramo o nekoj nagradi za književnost za odrasle, moguće je da bi se nametnula pretpostavka da ako jedan pisac konkuriše sa dva naslova, red je da dobije nagradu, kao i pitanje: da li je Rusvaj eliminisan zato što je nagrađen na poslednjem sajmu knjiga. Kako biste odgovorili?

IGOR KOLAROV: Rusvaj i Kuća hiljadu maski su knjige različitih poetika. Jedna od njih je više odgovarala kriterijumima "Zabavnikovog" žirija, a druga je bila u širem izboru. Za sva okolna pitanja ja nisam adekvatan sagovornik.

Efi, dvanaestogodišnja junakinja Kuće hiljadu maski, izdvaja se u svetu punom ostalih devojčicakako sama kaže. Neki njeni postupci podsete na Pipi Dugu Čarapu, a način na koji razmišlja i govori na visprene i maštovite junake Duška Radovića. Da li je to rezultat takozvane usvojene literature?

Poređenja je svakako moguće voditi i u drugim pravcima. Vrednost i mogućnosti jedne literature ne ogleda se samo u stvaralaštvu već i u stvarima koje se nalaze van tog okvira. U lik Efi, kao i u likove iz drugih knjiga, nije samo utkana celokupna (i doživljena) lektira nego i mnogi drugi činioci. Odgovor je, dakle, da – to je rezultat usvojene literature, podjednako koliko i usvojenog života.

Da li Efi postoji i u stvarnosti? Ko će se prepoznati u njoj?

Ponekad su pojedini književni likovi stvarniji od pojedinih ljudi. Bar za autora. Ne znam ko će se prepoznati u Efi, ali ne isključujem mogućnost da dođe do sasvim neočekivanih povezivanja. Inače, ne dešava se retko da neke sporedne likove u romanima i pričama utemeljim na stvarnim ličnostima, jer upravo poseduju to nešto što upotpunjuje priču, neku crtu, izraz, gest, ili misao. Dešava se i da neko, takav kakav jeste, povede priču ka razrešenju koje mi nije ni palo na pamet.

U Kući hiljadu maski je mnogo ljubavi. Da li je literatura, posebno za decu, kompenzacija za sve ono čega nedovoljno ima u životu?

Ne bih svodio književnost, odnosno umetnost, na kompenzaciju bilo koje vrste. Posebno književnost za decu, koja je u svojoj suštini graditeljska. Ako književnost za odrasle kopa rupe po postojećem poretku, literatura za decu u njih stavlja i sadi drveće i cveće...

I u nekim prethodnim knjigama opisivali ste odnos između dece i roditelja. Zašto vam je zanimljiva baš ta tema?

Da, tim relacijama u romanima posvećujem izvesnu pažnju, kao i u nekim pričama, ali samo kao početni okvir, kao polazište u priču. U Agiju i Emi roditelji ignorišu svoje dete, u Dvanaestom moru glavna junakinja Kia Sibin ignoriše samu sebe (i u odnosu na roditelje, i u odnosu na ostatak sveta). U Kući hiljadu maski devojčica Efi nema roditelje. Sve te činjenice nagone glavne junake da se upuste u istraživanje i popravljanje, kako sebe tako i sveta.

Jedan od slojeva vaših knjiga je edukativni. U Kući hiljadu maski, na primer, pišete o Karavađu, pominjete Satija, Baha, Albinonija, opisujete muziku... Neko bi rekao da se time ne pridobijaju mladi čitaoci.

U pravu ste. Ali, trudim se da u tom edukativnom elementu otkrijem i istražim kreativne i zabavne mogućnosti. Mladi čitaoci se mogu pridobiti na milion načina, i uz pomoć mnogih specijalnih efekata. Međutim, svi ti načini su pogrešni, ukoliko u jednom dužem procesu, odvedu čitaoce od knjiga. Odnosno, od suštinskih kulturnih celina.

Knjiga je dvojezična: uz tekst na srpskom, objavljen je i prevod na norveški zato što, kako ste objasnili, jedan od likova, Elena D., odlazi za Norvešku. Da li je ova jezička ilustracija knjige najava njenog puta na norveško tržište? Knjige malog broja naših pisaca za decu su prevedene na druge jezike. Da li to znači da naša literatura za decu nije po ukusu inostranih čitalaca?

Književnica Marija Krkač, urednica u Izdavačkom studiju Čekić i pokretač edicije za decu i mlade, odlučila je da prevod knjige na norveški Nevene Ašković i Anite Melvold, pridoda srpskom tekstu. Osim razloga koji ste naveli, cilj je bio da se napravi i jedno lepo i neobično izdanje. Što se tiče prevoda naših pisaca za decu na druge jezike, tu se ne kaska previše za piscima za odrasle. Odnosno, situacija nije sjajna. Razlog svakako nije ukus inostranih čitalaca, koliko nedostatak jednog kontinuiranog državno-kulturnog plana na promovisanju naše književnosti u svetu. A izuzeci su gotovo neverovatni – tako, poznata književnica za decu Jasminka Petrović ima prevode nekih svojih dela na više od trideset jezika, u više izdanja. Time malo koji pisac za odrasle može da se pohvali.

Kuća hiljadu maski je napisana u 150 fragmenata nalik na kratke SMS priče. Svaka ima naslov, i predstavlja nezavisnu celinu, a istovremeno je i parče, sastojak priče cele knjige. Da li je takva struktura posledica savremene blic-komunikacije?

Struktura knjige je jednim delom uslovljena željom da se čitalac polako uvodi u jednu priču koja nije baš laka, i čiji emotivni tonovi nisu definisani kao isključivo crno-beli. Takva slojevitost je iz sebe iznela tu mozaičnu i fragmentarnu formu romana. Savremena komunikacija, mediji, društvene mreže imaju svoju ulogu u tome, ali mnogo manje od jednog Duška Radovića ili Egziperija, odnosno literature o kojoj smo nešto ranije govorili.

Uobičajena asocijacija na školsku lektiru ještivo koje se mora pročitati, a nije zanimljivo. Šta ste vi učinili da izbor tekstova koje ste kao priređivač uvrstili u školsku lektiru za prvi, drugi i četvrti razred, bude zanimljiv i prijemčiv?

Ako je išta toliko duboko zanimljivo ostalo u ovom svetu, onda je to svakako književnost. Bogata je svojim sadržinama i oblicima, i predstavlja jedan od najunutarnjijih glasova čoveka. Sa piscem za decu Brankom Stevanovićem priredio sam dve lektire: Od Zmaja do beskraja (izbor iz srpske poezije za decu za 1. i 2. razred), i E, baš to! (izbor iz savremene srpske poezije za decu za 2. razred). Vladimir Andrić, pisac čuvenog Pustolova, rekao je jednom prilikom da lektira E, baš to! može da posluži kao čvrst temelj buduće velike antologije savremene srpske poezije za decu. Za 4. razred osnovne škole priredio sam Slonovsku muziku (izbor iz svetske poezije i proze za decu). Tako su se u toj knjizi našla, između ostalih, dela Leonarda da Vinčija, Tadeuša Ruževiča, Singera, Harmsa, Turgenjeva, poslovice naroda sveta, dečji biseri, drevni zapisi, bajke, ali i pesme Leonarda Koena.

Niste pisac jednog izdavača?

Pa, sasvim je uobičajeno da autori objavljuju kod različitih izdavača, makar u ovom parčencetu Evrope. Nisam izuzetak. Sarađujem sa Dnevnikom iz Novog Sada, Buklendom iz Beograda, Gradskom bibliotekom iz Zrenjanina, u toku je rad na knjizi u Izdavačkoj kući Pčelica iz Čačka. Najveći broj naslova objavio sam do sada u beogradskom Zavodu za udžbenike, pod uredničkom palicom našeg poznatog pesnika (za odrasle) Dragana Hamovića. Saradnja sa Izdavačkim studijom Čekić iz Beograda predstavlja izazov svoje vrste. Tim mladih i kreativnih ljudi odlučio je da posebnu pažnju posveti književnosti za decu. Oformljena je edicija "Mali Čekić", i veoma je interesantno da su prve dve knjige u toj biblioteci bile u najužem izboru za "Zabavnikovu" nagradu! Jedna je, dakle, Kuća hiljadu maski, a druga je knjiga pesama Avanture Kraljevića Marka Branka Stevanovića. Ta knjiga je dobila već dve prestižne nagrade, a edicija "Mali Čekić", u kojoj su objavljene, tek je na početku.

Kome su to namenjene dečje knjige koje objavljuju domaći izdavači? Kako bi, po vama, trebalo da razmišlja izdavač literature za decu?

Knjige za decu domaćih izdavača kreću se u velikom rasponu, od neobičnih besmislica do vrhunske književnosti, s tim što je ove poslednje vrste najmanje. Mislim da mnogi izdavači literature za decu pravilno razmišljaju i da su svesni vrednosnih kategorija, ali u praksi nisu u mogućnosti da uvek realizuju svoje stavove. Prinuđeni su na kompromise, a posledice su razarajuće. Čitav niz okolnosti utiče na to, ali biće dovoljno reći da se izdavači, kao deo širih kulturnih institucija, i kao deo društva, ne mogu posmatrati van okvira samog tog društva. A društvo nije u zavidnoj situaciji. Ipak, s obzirom na to da je reč o osetljivoj čitalačkoj publici – deci, potrebna je veća odgovornost i trud u toj oblasti. Pažljivo pratim izdanja "Zmajevih dečjih igara", koja uvek donose ono najbolje od stvaralaštva za decu u svetu.

Pustolovinu dvanaestogodišnje Efi u potrazi za samom sobom završavate naravoučenijem: "Život je uvek početak." Šta je čeka na početku do kog je stigla?

Čeka je – Efi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Odlomak iz knjige Kuća hiljadu maski


16. GITARA ZA DVOJE

– Pričaj mi o mami i tati – zamolila sam tetku.

– Šta želiš da čuješ?

– O muzici.

– U prstima tvoje mame je bila neka magija, znaš. Kada bi počela da svira gitaru, ceo svet bi se okrenuo naopako. Tako je lepo svirala.

– A tata?

– On je lepo slušao. Bili su savršeni.


44. ŠERPE I NOTE

Otkrila sam da postoji neka veza između kulinarstva i sviranja gitare.

Mislim, prosto se desilo.

Pripremala sam ananas punjen pilećim grudima, kada se odnekud stvorio Đakomo Pučini. Njegova muzika je letela po kuhinji i sletala u šerpe i tanjire.

Ili, recimo, Bah. Dok sam svirala Baha, pred očima mi se odjednom pojavio kuglof. Veliki, ukusan, raskošan kuglof preliven debelim slojem čokolade.

Uh.

Ugojiću se kao nilski konj.


81. RAZGLEDNICA IZ TUNSBERGA; NORVEŠKA

U knjižari mog prijatelja Bernta (on nabavlja i prodaje stare knjige), videla sam sliku jednog brodića oko koga se talasi povijaju s nežnošću i pažnjom. Odmah sam znala: to si ti, kad si bila brod.

Elena D


133. IZA MASKE

– Fido, skini masku. Pokaži mi svoje lice.

– U redu.

E, sad. Nisam se tome nadala. Nimalo.

Fido je sporo skidao kopče i pomerao kaiševe koji su pričvršćivali masku. Šta da radim? Kako da se ponašam ako vidim nešto što ne mogu da izdržim?

Maska se stropoštala u Fidovo krilo.


***


Suza mi je skliznula niz obraz.

Prišla sam mu i poljubila ga u čelo.

– Sve što vidim, Fido, to je koliko si lep.

Otrčala sam kući, uletela u orman, i plakala, plakala.

Plakala sam čitavu večnost.

I još malo.

Nikada nikome neću reći šta sam videla.

Toliko o tome.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net