DETINJSTVO U AVGANISTANU: Igra na groblju...

Tortura i ponižavanje u ratu protiv terora >

Gde i kamen progovori

"Radili su nam ono što se ne radi ni životinjama", pričao je jedan od zatvorenika u Avganistanu. "Polivali su nas ledenom vodom zimi, a vrelom leti. Huškali su pse na nas. Uperili bi nam pištolj ili pušku u glavu i pretili da će pucati. Stavljali su nam u piće neki lek od kog nismo mogli da spavamo i onda nas propitivali." Pored pomenutih metoda, navođeni su još i obnaživanje zatvorenika pred ženama vojnicima, fizičko maltretiranje, izlaganje preteranoj buci, uskraćivanje sna, premlaćivanje gumenim crevom, drvenim i metalnim palicama, elektrošokovi u svim delovima tela, naročito genitalijama, uvrtanje i vučenje penisa i testisa

Snimak dug 40 sekundi, na kome četvorica američkih vojnika u Avganistanu uriniraju po telima trojice ubijenih Avganistanaca, munjevito je obišao svet i izazvao zaprepašćenje. Američki zvaničnici su redom osudili "potpuno neprihvatljivo ponašanje" i najavili da će vojnici, koji su identifikovani kao pripadnici jedinice koja je učestvovala u brojnim borbenim i mirovnim misijama u Iraku, Avganistanu i bazi Gvantanamo, "biti pozvani na najvišu moguću odgovornost". NATO snage u Avganistanu su izrazile ogorčenje "krajnje neuljudnim i neprihvatljivim činom koji nije u skladu sa visokim kriterijumima koji su postavljeni koalicionim snagama". Opšte zgražavanje među američkim zvaničnicima, ipak, odiše licemerjem. Uriniranje po mrtvim protivnicima jeste odvratno i ponižavajuće, ali su živi ljudi, i u Avganistanu i na nekim drugim mestima, od strane okupacionih snaga trpeli i trpe i mnogo gore stvari.

Na listi negativnih simbola "rata protiv terora" zatvor u Bagramu, nedaleko od Kabula, zauzima visoko mesto. U Bagramu se, pored zatvora, nalazi i vazduhoplovna baza koja je glavni centar koalicionih snaga koje predvode SAD u Avganistanu. Kroz taj zatvor prolaze osumnjičeni za saradnju sa Al kaidom i talibanima, na hiljade njih.

Posle učestalih glasina o torturi u zatvoru, ekipa Bi-Bi-Sija sprovela je istragu. Zatvorenici su tvrdili da su bili izloženi teškim maltretiranjima i da je takav tretman trajao do 2008. godine. "Radili su nam ono što se ne radi ni životinjama, a kamoli ljudima", pričao je jedan od zatvorenika. "Polivali su nas ledenom vodom zimi, a vrelom leti. Huškali su pse na nas. Uperili bi nam pištolj ili pušku u glavu i pretili da će pucati. Stavljali su nam u piće neki lek od kog nismo mogli da spavamo i onda nas propitivali." Pored pomenutih metoda, navođeni su još i obnaživanje zatvorenika pred ženama vojnicima, fizičko maltretiranje, izlaganje preteranoj buci, uskraćivanje sna…

Deo zatvorenika u Bagram je doveden iz drugih zemalja, posebno iz Pakistana, a nijedan od anketiranih pritvorenika koji su svedočili o mučenjima nije optužen niti izveden pred sud. Mark Rajt, predstavnik američkog ministra odbrane, demantovao je ove optužbe i tvrdio da uslovi u Bagramu "odgovaraju međunarodnim standardima za pritvorne centre" i da je "politika Pentagona da se prema zatvorenicima humano odnosi".

Zvanično, zatvorom zajednički upravljaju američka i avganistanska vojska, ali avganistanska strana kontroliše samo mali deo sa oko 300 zatvorenika, dok vojska SAD kontroliše veći deo u kojem se nalazi oko 2700 zatvorenika. Avganistanske vlasti su takođe formirale komisiju koja je utvrdila da se nad zatvorenicima u Bagramu vrši tortura, i tražile da se oni ustupe njenom pravosuđu. Okupacione vlasti su ostale gluve na taj zahtev, a i da su ga poslušale, malo je verovatno da bi zatvorenicima bilo bolje.

ZATVORSKE HRONIKE: U oktobru 2011. godine je Misija podrške Ujedinjenih nacija u Avganistanu (United Nations Assistance Mission in Afghanistan – UNAMA) objavila detaljan izveštaj o tretmanu osoba zatočenih u državnim zatvorima zbog učešća u konfliktima u toj zemlji, najčešće optuženih za saradnju sa Al kaidom, talibanima, ili zbog organizacije bombaških napada. Ti zatvori su pod nadzorom domaćih sigurnosnih snaga, ali veliki broj zatvorenika hapse snage međunarodne koalicije i isporučuju ih domaćinima. U izveštaju dobijenom na osnovu intervjuisanja više od 2000 zatvorenika širom Avganistana, navodi se da je najmanje 46 odsto intervjuisanih bilo pod sistematskom torturom, uključujući i maloletnike od 15 do 18 godina.

"Ovde i kamenje progovori", navodi jedan od zatvorenika reči koje mu je policajac uputio dok ga je tukao strujnim kablom po tabanima. Tortura je uključivala širok repertoar – kačenje o zidove i tavanice, premlaćivanje gumenim crevom, drvenim i metalnim palicama, elektrošokove u sve delove tela, naročito genitalije, uvrtanje i vučenje penisa i testisa, prisiljavanja da se danima stoji, uskraćivanje sna, sipanje vode u nozdrve, usta, uši, pretnje silovanjima, čupanje noktiju, udaranje glave o zid…

Drugi zatvorenik kaže da je molio čuvara u zatvoru: "Daj mi vode, u ime Alaha (Boga) i kurana", a da mu je čuvar odgovorio: "Nemaš ti ovde ni Boga ni kurana."

U izveštaju je UNAMA dala preporuke policiji, tajnoj policiji i vladi Avganistana da se tortura zaustavi, a zemljama čiji vojnici čine ISAF preporučila je kako da im u tome pomognu. Kanada, Velika Britanija i SAD su u julu prošle godine obustavile prebacivanje zatvorenika u neke gradove poput Kandahara, Dai Kundija, Uruzgana, Zabula, koji se u izveštaju pominju kao mesta gde je tortura uobičajena, ali bi trebalo biti naivan pa poverovati da ISAF nije znao i pre izveštaja kako se sa zatvorenicima postupa.

Što se tiče domaćina, avganistanska vlada je nelagodno prokomentarisala da možda nešto u izveštaju jeste tačno, da se greške dešavaju, ali da zatvorenici većinom lažu ne bi li oblatili vlast. U susretu predstavnika UNAMA sa šefom policije Kandahara, on je konstatovao da nije primio nikakve žalbe na torturu i da će ih, ako ih primi, detaljno istražiti. U izveštaju se navodi da je potom dodao i da je, uzimajući u obzir situaciju u Kandaharu i kulturu Avgana, teško od terorista dobiti bilo kakvo priznanje i informacije bez mučenja. "Znam ja zakone protiv torture, svako bi hteo da radi posao po zakonu, ali Kandahar je specifičan, ovde je drugačije nego na drugim mestima," dodao je šef policije.

PUT ZA GVANTANAMO: Do američkog zatvora u zalivu Gvantanamo na Kubi se već deset godina najbrže stiže preko Avganistana. Taj zatvor je prve zatvorenike primio 11. januara 2002, kada se već uveliko zahuktao "rat protiv terora". Tokom prethodnih deset godina u Gvantanamu je bilo zatočeno oko 800 osoba, među kojima je bilo i maloletnika, državljana Pakistana, Avganistana, Bosne i Hercegovine, Velike Britanije... Svi su zatvoreni pod sumnjom u terorističku delatnost, a američka vlada im je oduzela i prava garantovana Ženevskom konvencijom, jer su nazvani "ilegalnim borcima", a ne ratnim zarobljenicima.

U zatvoru mogu da borave neograničeno dugo, a zvaničnici CIA su od početka dozvolili da se na njima primenjuju "specijalne tehnike ispitivanja", kao što su uskraćivanje sna, držanje bez odeće na neodređeno vreme, potapanje u vodu dok se skoro ne udave, udaranje u zidove, višednevno vezivanje lisicama za plafon, zatvaranje u tesne kutije, prisilno davanje narkotika i lekova. Brojna su svedočanstva o mučenjima, samoubistvima i štrajkovima glađu, ali to nije pomoglo da se Gvantanamo zatvori. U zatvoru je danas još 171 zatvorenik, među kojima trećina nije optužena ni za kakvo delo. Tomas Vilner, advokat koji je zastupao zatvorenike u Gvantanamu, kaže da više od pola ljudi koji su još u tom zatvoru imaju uslov za puštanje na slobodu. Mnogo je nevinih koji su proveli godine u Gvantanamu i kasnije pušteni, bez ikakvog izvinjenja ili naknade. Cinično zvuči, ali u poređenju sa Bagramom čak i Gvantanamo ima neke prednosti. Tina Foster, direktorka Međunarodne pravne mreže, koja zastupa četvoricu pritvorenika u Bagramu, zalaže se da se i onima koji se nalaze u Bagramu daju ista prava kao zatvorenicima iz Gvantanama, koji makar mogu da se obrate advokatima.

Aktivisti za ljudska prava protestovali su ispred Bele kuće na desetogodišnjicu primanja prvih zatvorenika, zahtevajući zatvaranje Gvantanama. Aktivisti Amnesti internešenela u Francuskoj stavili su na Statuu slobode u Parizu narandžastu tkaninu, simbol uniforme koju nose zatvorenici u Gvantanamu. Zatvaranje je obećao Barak Obama kada je izabran za predsednika, ali je to obećanje kasnije isparilo. Obama je prošle godine potpisao sporni zakon o nacionalnoj odbrani kojim se, između ostalog, postojanje Gvantanama produžuje i predviđa mogućnost dovođenja novih zatvorenika. Zakon omogućava zatvaranje na neograničeni rok, bez optužnice, svih onih koji su pod sumnjom za terorizam, čak i ako su u pitanju američki građani.

Bivši izvestilac UN-a za borbu protiv zlostavljanja Manfred Novak je govoreći o Gvantanamu rekao: "Pod Obamom postoje barem naznake da više nema zlostavljanja. Bezakonje je, međutim, ostalo… Prvi put je jedna vlada priznala zlostavljanje i dovela u pitanje apsolutnu zabranu zlostavljanja. Zlostavljanje je postalo prihvatljivo, a njegove posledice sistematski umanjivane."

I da je Obama zatvorio Gvantanamo, malo šta bi se suštinski promenilo. U prethodnoj deceniji su mnogi zatvorenici optuženi za terorizam slani na "detaljnu obradu" u savezničke zemlje čije policije nisu pod pritiskom dosadnih humanitarnih organizacija, poput Mubarakovog Egipta. Gvantanamo i Bagram nisu slučajni incidenti, već samo deo onoga čemu pripada i irački zatvor Abu Graib.

Zlostavljanja i iživljavanja u Abu Graibu su često skriveno snimana, što je i dovelo do toga da priča o mučenjima procuri u javnost 2004. godine. Američki vojnici su iračke zatvorenike u tom zatvoru seksualno ponižavali, prisiljavali na sodomiju, urinirali po njima, huškali pse na njih, vezivali ih konopcima za polne organe… U to vreme, međunarodni Crveni krst je saopštio da veruje da je većina zatvorenika u Abu Graibu nevina. Kada je priča eksplodirala, osuđeno je jedanaest američkih vojnika.

TIM UBICA: Krajem prošle godine američki vojni sud osudio je narednika Kalvina Gibsa na doživotnu robiju zbog zločina u Avganistanu. Gibs je bio predvodnik grupe vojnika koji su sebe zvali "Tim ubica". Grupa je pet meseci 2010. godine iz zabave nasumično ubijala civile, čija su tela komadali i pored njih se fotografisali, a lobanje i kosti su čuvali kao trofeje. Gibs je ostalima tvrdio da je 2004, kada je služio u Iraku, lako uspevao da ne odgovara zbog takvih stvari. Inače, otac jednog od optuženih tvrdio je da je, nakon što mu je sin ispričao o prvom ubistvu, u više navrata pokušavao da alarmira vojsku, ali da je svaki put bio grubo odbijen. Deo optužbi bio je i da su vojnici, da bi ubistva delovala opravdano, planirali da pored tela poginulih stave oružje.

Pomenuta nedela, po zatvorima i van njih, čine manji deo crnog bilansa. Kada se pominju ratovi u Avganistanu i Iraku, obično se u izveštajima može naći da je "skoro 4500 američkih vojnika poginulo u Iraku i oko 1700 u Avganistanu, a desetine hiljada je ranjeno", i da su ta dva rata koštali SAD oko hiljadu milijardi dolara. Civilne žrtve pomenutih zemalja su, uglavnom, stvar procene, kojom se malo ko bavi. U Iraku se, na primer, broj procenjenih žrtava kreće od 150.000 do milion. Ako su domaći stanovnici ubijeni od strane stranih vojnika, to se najčešće kvalifikuju kao "greška", a takve vesti se brzo zatrpavaju i zaboravljaju.

Tako je bilo, na primer, kada je u maju 2011. u vazdušnom udaru snaga NATO-a u južnom Avganistanu ubijeno dvanaestoro dece i dve žene, ili neposredno pre toga, kada je na isti način ubijeno devetoro dece.č NATO se izvinio, navodeći da je za incidente kriva loša komunikacija, predsednik Barak Obama izrazio je "duboko nezadovoljstvo", a predsednik Avganistana Hamid Karzai uputio je Obami "poslednje upozorenje" zbog civilnih žrtava.

Bivši američki brigadni general Mark Kimit sabrao je strahovanja posle pojave snimaka marinaca u jednoj rečenici: "Ovi tipovi su našim neprijateljima isporučili propagandni materijal", a opšte je mišljenje da će "odvratan i nemoralan čin" ugroziti ostale vojnike i civile. Mišljenje je možda preterano: mržnja prema američkim vojnicima i onome što oni predstavljaju u Avganistanu i širom regiona je već dovoljno velika, pa je malo šta može učiniti dubljom, a u toj mržnji ne ustrajavaju samo islamski fanatici.

Za trideset godina rata, u Avganistanu se nakupilo zločina, mučenja i ponižavanja za nekoliko svetova. Bilo ih je i pre dolaska NATO snaga, u vreme rata sa Sovjetima i potonjeg građanskog rata, ali novi osvajači kao da su jedva dočekali priliku da se sa domaćima nadmeću u surovosti. Abu Graib, Gvantanamo, Bagram, samo su simboli i vrh ledenog brega smrti, mučenja i ponižavanja. Za sve to uglavnom nema ni izvinjavanja ni kajanja, kao kod Krisa Kajla, snajperiste američkih marinaca. Kajl je u Iraku ubio 255 "meta" i svoje iskustvo pretočio u knjigu Američki snajperista. Povodom izlaska knjige, izjavio je da se ne kaje ni zbog jednog ubijenog neprijatelja. "Moji neprijatelji su divljaci. Žalim samo za ljudima koje nisam mogao da spasem, marincima, vojnicima, drugovima", rekao je Kajl i dodao da pred Bogom stoji čiste savesti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

...i susret s »prijateljima«<br><br>
  • foto: reuters / shamil zhumatov
  • KRIVI DOK SE NE DOKAŽE SUPROTNO: Avganistanac u bukagijama u Gvantanamu...<br><br>fotografije: reuters
  • ...i iživljavanje američkih vojnika nad iračkim zarobljenicima u Abu Graibu
  • ODAVNO SKRENULI SA STAZE: Američki vojnici i Deda Mraz u Avganistanu

U ime svih

Od javnih ličnosti u SAD, određeno razumevanje za marince koji su urinirali na mrtve Avganistance pokazao je samo guverner Teksasa Rik Peri, koji je optužio administraciju Baraka Obame za preteranu reakciju. "Ta deca su pogrešila, to je nesumnjivo. Nije trebalo to da urade. To je loše. Ali mislim da je preterano reći da su počinili kriminalno delo", rekao je Peri. On smatra da bi marinci trebalo da budu primereno kažnjeni, ali i da oružani sukob može uticati na promenu ličnog ponašanja. Peri je rekao da postoji slika generala Džordža Patona kako pred kraj Drugog svetskog rata urinira u reku Rajnu u Nemačkoj i da je, mada ne postoji slika, britanski premijer Vinston Čerčil uradio istu stvar na Zigfridovoj liniji nemačke odbrane.

Čitaoci "Vašington posta" su u komentarima mnogo masovnije podržali marince. "Pa šta je trebalo da urade? Ispišali su se u ime svih nas", napisao je jedan od njih.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net