SREDSTVA, ULICA, MESTO: M. Dodik, M. Cvetković, B. Tadić u Banjaluci;... / foto: tanjug

Oružje na proslavi dvadesetogodišnjice Republike Srpske >

Uloga pretnje na srpskoj političkoj sceni

Svi znamo i nije nimalo sporno da su u Srbiji zaštićene ličnosti zaista dobro zaštićene. Za to se brine dovoljno stručnih i savesnih policijskih i drugih službenika, kao što svako malo vidimo na ulicama Beograda. Pretnje koje se povremeno javljaju njihova su stvar i treba ih njima i prepustiti. Senzacionalističko eksploatisanje tih pretnji sve više liči na političko spinovanje i neukusno je u najmanju ruku

Počelo je informacijom iz Banjaluke, baš nekako dva dana posle te proslave Sv. Stevana (9. januar): da je u dvorani "Borik", gde je proslava održana, nađena određena ("velika" i "ogromna") količina oružja i eksploziva, pa se tako došlo do donekle preuranjenog zaključka da je reč bila o "pokušaju terorističkog napada" na predsednika Srbije Borisa Tadića, patrijarha Irineja, Ivicu Dačića, Milu Dodika itd. po protokolu. Posle je ispalo da se kao vlasnik pomenutih sredstava pojavio izvesni Božidar Stanišljević (60 godina), zaposlen u dvorani "Borik" od 1990. valjda. On je posle policijskog zadržavanja predat Tužilaštvu BiH sa krivičnom prijavom za "terorizam". Reč je bila o nekoj snajperskoj pušci, nekim prigušivačima, puškama sistema AK-47, automatima "škorpion" M-84 i vojnom eksplozivu (kažu TNT). O detonatorima i upaljačima nije bilo reči. Sve je to, kažu, bilo skriveno u kabini za projekcione uređaje, prevodioce, komentatore i tonsku tehniku, obešenoj o plafon dvorane "Borik" i sa veoma ograničenim mogućnostima pristupa. Pronađeno je u rutinskoj policijskoj kontradiverzionoj proveri dan pre proslave, ali se sa saopštenjem za javnost iz nekog razloga čekalo dva dana posle proslave.

Drugi element u ovoj priči jeste informacija iz MUP-a Srbije: da je, kažu, na mobilni telefon "jednog visokog funkcionera MUP" stiglo SMS "upozorenje", a ne "pretnja", da se spremaju atentati na Borisa Tadića, patrijarha Irineja, Ivicu Dačića i direktora policije Milorada Veljovića. Poslednja vest (utorak po podne) kaže da je ta SMS poruka stigla "iz jedne domaće mreže" mobilne telefonije, a iz SAD, navodno od nekog "Vuka Jovanovića", koji je tamo u Americi došao do saznanja. Nastala je slatka jeza (na šta smo već navikli): eto nam prete! Dragan Šutanovac, baš on, odmah je pustio nekoliko umirujućih zvukova na temu "sve je pod kontrolom", da su svi organi u stanju budnosti i da nema mesta panici, jer da je premudro rukovodstvo bezbedno.

Tu se sad javlja nekoliko zdravorazumskih logičnih pitanja. Idemo redom.

TAKTIKA I TEHNIKA: Ako je u toj banjalučkoj dvorani zaista bila reč o pokušaju "terorističkog napada", odakle oružje i eksploziv na mestu krajnje nezgodnom? Na prvi pogled, ta kabina koja visi nad sportskom dvoranom čini se kao idealno mesto za pucanje po visokim gostima; ali – treba ući i izaći, što nije lako u toj situaciji. Zatim: svako normalan računao bi sa rutinskom policijskom proverom prostorije i okoline i nadzorom sve dok visoki gosti ne odu dalje. Svaki normalan policajac ćutao bi o tome da je tamo nađeno oružje i eksploziv i postavio diskretnu zasedu – pa ko dođe, dolijao je. Kako je saopšteno, taj veselnik Božo prijavio se sam: da je to njegovo i da ga je tamo čuvao dok ga ne proda, što se čini banalnim i – prema tome – vrlo logičnim objašnjenjem. Oružja, municije i eksploziva u Republici Srpskoj – a i inače – ima do mile volje; pitanje je samo sačekati da ponuda padne, a potražnja poraste. To što se veseli Božo viđao sa bezbednosno veoma interesantnim likovima tipa Ljubana Ećima, Dragana Kijca i Ilije Kojića, opet nije naročito indikativno: s njima se ionako viđaju razni, isti takvi kao i oni, ali o Ećimu na drugom mestu; Kijac je bio jedan od ministara unutrašnjih poslova Republike Srpske u ne baš najzgodnijem trenutku; Kojić je bio ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske Krajine u istom takvom trenutku, šta da vam pričam. To što se Božo Stanišljević s njima viđao nije neka indicija; s njima se svi viđaju, neki čak isuviše, ali to je druga priča. Bitno je da su oružje i eksploziv nađeni na mestu taktički neprimerenom eventualnom terorističkom napadu. Ali, o tome šta njegova roba tamo radi, Božo će već ispričati; verovatno će reći da je to bilo zgodno mesto kome je imao nesmetan pristup; neće valjda to da drži u kući? To što je zanemario mogućnost, štaviše izvesnost, kontradiverzione provere dvorane "Borik" njegov je problem.

Druga stvar je izbor meta "terorističkog napada", što nas vezuje za tu SMS poruku iz Amerike (ako je odatle). Odmah posle te banjalučke priče, neki su se mediji – u nedostatku boljega – odmah setili neizbežnog Luke Bojovića, koji da bi ubistvom Borisa Tadića, Ivice Dačića i Milorada Veljovića rešio svoj problem sa policijom, a po liniji heroina i kokaina. To je koješta. To su već jednom probali sa Đinđićem, ali je to bio panični i očajnički gest u poslednjem trenutku pred najavljeno hapšenje i – što je mnogo važnije – uz obećanja političkog prevrata koji bi zaista mogao da ih spase. Videli smo svi kako je to svršilo, a Luka Bojović sedi u toj svojoj Južnoj Africi, gde mu nije baš najudobnije, kako čujemo.

Na kraju krajeva: odakle patrijarh Irinej kao moguća meta "terorističkog napada"? Zato što je bio tada, o Sv. Stevanu, u Banjaluci? Teško. Patrijarh jednostavno logično ne spada među ostale navedene mete, da sada ne razmatramo zašto; osim ako ga nisu nanišanili Artemijevi revnitelji, u šta sumnjam. SMS poruka "Vuka Jovanovića" (ja ih znam nekoliko koji se tako zovu, ali nijedan mi ne liči na to), ako je zaista potekla sa ovdašnjeg broja celularnog telefona koji se nalazio u SAD može se relativno lako rasvetliti. Osim ako "Vuk Jovanović" nije koristio SIM karticu i celularni telefon za jednokratnu upotrebu i uništio oboje odmah, posle tog jedinog javljanja "visokom funkcioneru MUP". Ako je čak i tako bilo, američka Domovinska bezbednost u stanju je da locira barem područje bazne stanice iz koje je poruka poslana; "visoki funkcioner MUP" može da se priseti ko sve ima njegov broj telefona, pa kad se te informacije ukrste – postoji šansa da se pošiljalac identifikuje. Ako telefon i SIM kartica nisu uništeni, možda se pojave negde ponovo (telefonski uređaji ostavljaju svoj serijski broj u kompjuteru mobilnog operatera).

Kriminalističko-tehnički gledano, dakle, stvar je relativno banalna. Veseli Božo objasniće tamo gde treba odakle njegova roba u toj nesrećnoj kabini ispod krova dvorane "Borik" i koliko je dugo tamo stajala; ko je znao za nju; je li bilo i kakvog plana za mogući napad; i već sve to. Američki ugao rasvetliće se ovako ili onako.

Politički gledano, međutim, stvar je mnogo neprijatnija. Dobro: svi znamo da razni likovi šalju razne pretnje – od klinaca koji bi da izbegnu pismeni zadatak, pa prijavljuju bombe u školama, preko manijaka koji se zabavljaju šetajući kontradiverzione ekipe policije po mostovima itd. – ali pretnje vrhu države rešavaju se na drugačije načine. Kao prvo, o njima se ne govori javno; to se – ako i koliko je moguće – obavi diskretno i završi na sudu bez mnogo galame; ima i efikasnijih načina, ali nećemo sada o tome. Međutim, kada svaka pretnja vrhu države počne da se eksploatiše politički i plasira kao medijska senzacija – tu nešto nije u redu. Direktor naše policije, Milorad Veljović, dopustio je u jednom trenutku sebi da kaže da bi tu reč mogla biti i o "glupostima" i – mogao bi biti u pravu, oštrouman i iskusan policijski lisac kakav je. Ali, dežurni centri za tkanje (srpski: spinovanje) to ne priznaju: izbori su pred nama, premudro rukovodstvo naravno da je ugroženo od strane raznih; čak i Njegova svetost patrijarh – za svaki slučaj. Treba napetost održavati po svaku cenu. Ipak nas je Zmija jednom ujeo 12. marta, pa se svaka priča o pretnjama ozbiljno shvata, makar i o gušterima bila reč.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

...zaplenjeno oružje;...
  • ...Božidar Stanisavljević;...<br><br>foto: tanjug
  • ...mesto gde su otkrivene puške i eksploziv
  • foto: zoran žestić / tanjug

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net