Uradi sam – Rimske orgije >

Umetnost dobrog provoda

Katul je smatrao da nema dobre večere bez vina, doskočica i društva lepih devojaka; veza između hrane, pića i seksa je prastara i neskrivena. U tom smislu, jedno od "jela" na nekim gozbama bile su same žene, zabavljačice, glumice, igračice, pevačice i muzičarke. Kao i dečaci, uostalom

Kad su ono Asteriks i Obeliks bazali po Helvetiji u potrazi za runolistom, cvetom koji je Aspriniksu baš zafalio kao dodatak za mućkanje čarobnog napitka, otkrili su i neke druge stvari. Da Helveti tj. budući Švajcarci vole čistoću, tačnost, jodlovanje, da drže banke i – ne mogu bez orgija.

Naime, i romanizovani i obični građani slobodno vreme provode u raskalašnom međusobnom i uzajamnom mazanju – topljenim sirom.

Pa, ako su bivši Helveti uz pomoć one dvojice Gala, misli se na Renea Gošinija i Albera Uderca, izmislili svoje kvazirimske lepljive orgije, šta fali nama stanovnicima Gornje Mezije, iz koje je poteklo onoliko rimskih careva sve boljih od mojega, da se s tim više razloga pozovemo na sopstveni doprinos kako rimskom tako i svim starijim i mlađim orgijama i orgijanjima. To što su Helveti preko nacionalnog udruženja za sir tridesetih godina prošlog veka smislili taj fondi od sira i vina, usput izmislivši i lažne lokalne recepture, samo nas dodatno uverava da se povodom naših rimskih orgija držimo za istinu ko pijan za plot.

Zlatno pravilo kaže kako na večeri i pijanki kojom počinje svaka prava orgija ne valja da je manje gostiju od broja Gracija, niti više od broja Muza. To jest, ne manje od troje, ni više od devetoro gostiju.

UČESNICI I SMEŠTAJ: Jednu dovoljno veliku prostoriju valja opremiti s tri ležaja dovoljno široka da popreko zalegne po troje gostiju, raspoređena oko jednog ili tri niska stočića. Tako će gosti, oslonjeni na lakat jedne ruke, glavom okrenuti stolu, jesti slobodnom rukom. Ili, ako je ivica ležaja okrenuta stolu bila viša od njega, moglo se jesti s obe ruke, ležeći na stomaku. Hranom i pićem goste opslužuje nekolicina robova kojoj je prilaz stolovima slobodan s jedne strane, a ostatak prostorije valjalo bi da je dovoljan da se u njemu, kad zatreba, pojave ne samo igračice i muzikanti nego i poneki kuvar koji lično predstavlja, tranžira i poslužuje svojih ruku delo. Uz noge svojih gospodara, na pod ili ivicu ležaja, mogu da sednu njihovi sopstveni robovi ili ljubimci, a uz uzglavlja matrone u najboljim godinama – jer u civilizovanom Rimu, za razliku od zaostalih Grka, ženama nije zabranjeno da se goste zajedno s muškarcima.

DRUŠTVENE VEZE: "Ne valja da se okupe ni brbljivi ni mutavi gosti, jer rečitost je potrebna na forumu i sudu a ćutanje stvarno može biti poželjno, ali u ložnici a ne na večerinki", kaže se da je smatrao Varon. Većina se slagala i u tome da se posle popodnevnog kupatila u trpezariju zakoračivalo desnom nogom, za sreću. U čuvenoj gozbi koju priređuje bogati oslobođenik Trimalhion a opisuje je Petronije u Satirikonu, posebni robovi upozoravaju goste da u triklinijum zakoračuju desnom nogom. Malo posle skinuće im obuću i oprati noge kako ne bi isprljali često veoma skupocene prostirke na ležajima.

Raspored oko stola bio je precizno utvrđen, znalo se gde leži domaćin gozbe a gde je – uz njega na susednom ležaju – mesto najvažnijeg gosta, locus consularis. Isto tako, znalo se koji se rob starao o tome da večera ili gozba proteku u redu. Kako kaže jedan današnji stručnjak, protokol je bio čvršći nego na prijateljskim večerama danas, mada ne i od protokola današnjih zvaničnih večera; s druge strane, kao i svaki protokol, bio je dobar onoliko koliko su ga se ljudi pridržavali. Tako Plutarh u Brutu kaže da "kad je Kasije davao večeru, Brut pozove na nju svoje prijatelje. I kad su već ležali za stolom, dođe Favonije tek okupan; dok se Brut kleo da je došao nepozvan i naređivao slugama neka ga vode na najgornju ležaljku, Favonije se silom probije i leže na srednju; i uz vino zavlada razigrana veselost začinjena duhovitošću i filozofijom."

KO, S KIM, KADA, GDE: Deca Rimljana su, izgleda, često jela u istoj prostoriji sa roditeljima, od običnog sveta do carske porodice. Pravo da jedu kao odrasli, devojke su verovatno sticale udajom a dečaci od trenutka kad bi odenuli "mušku togu". Kritika (ne)moralnosti da omladina i deca učestvuju na gozbama je česta. Seneka kaže da se ne treba čuditi bezbrojnim bolestima: "Izbrojte kuvare! ... Dvorane profesora i filozofa su puste: publika je u svratištima! Koliko mladih momaka opseda kuhinje svojih proždrljivih prijatelja! Ne pominjem čete nesrećnih dečaka koji moraju na sramno lečenje pošto se gozba završi."

Osim u dobrim starim vremenima iz moralističke literature i, možda, siromašnim seoskim porodicama, kuvanje nije po definiciji padalo na domaćice. Kuvari se relativno rano pojavljuju, i u obliku pisaca koji govore o ishrani i pripremi hrane, i kao po skupu cenu kupljenih robova, uglavnom muškaraca. "Heroji, mitski parovi, seoski svet, varvari i nouveau riche oslobođenici prikazani su kao domaćinstva rodne jednakosti. Nigde nisu prikazani muškarci i žene rimske elite kako zajedno pripremaju hranu, zato što su to za njih radili robovi."

Katul je smatrao da nema dobre večere bez vina, doskočica i društva lepih devojaka; veza između hrane, pića i seksa je prastara i neskrivena. U tom smislu, jedno od "jela" na nekim gozbama bile su same žene, zabavljačice, glumice, igračice, pevačice i muzičarke. Kao i dečaci, uostalom.

Biti učesnik gozbe koju organizuje neko visokog ranga i statusa bio je jedan od medija društvene pokretljivosti. Uobičajeni lik u satirama je parazit koji juri za pozivnicama na večeru ili gozbu jer je to način da dođe do patrona. S druge strane, neki hrane i zabavljaju one niže na društvenoj lestvici kako bi potvrdili sopstvenu superiornost. Istraživači ove vrste društvenih odnosa ukazuju na "napetost" svih učesnika: potencijalne zvanice rizikovale su da ne budu pozvane, potencijalni domaćini rizikovali su da njihov poziv bude odbijen i da se društvena prilika pretvori u neuspeh – jer onaj ko odbija poziv time pokazuje da je napredovao u statusu ili rangu. "Čovek s kojim neću da večeram za mene je varvarin", kaže jedan pompejanski grafit. A celo to pitanje ne čini manje složenim činjenica da su i robovi međusobno bili hijerarhijski organizovani, od onih su zaduženi za pozivnice i organizaciju, preko nadzornika zaliha i kuhinjskih robova do specijalizovanih kuvara.

I ŠTA: Večeru su obično činila tri posluženja. Jaja su bila gotovo obavezan sastavni deo prvog, a na Trimalhionovoj gozbi posluženi su još masline, punjeni puhovi preliveni medom i posuti makom, vruće kobasice, sirijske suve šljive i nar. Neka druga opisana posluženja bila su mnogo skromnija: zelena salata i sicilijanske masline; neka još luksuznija: nekoliko vrsta školjki, drozdovi, špargle, kljukana kokoš, grmuše, koprive, jareći butovi i butovi divlje svinje, skupe paštete.

Flamingo sa urmama

Očerupaj, operi, uveži flaminga. Stavi ga u posudu. Dodati vodu, so, mirođiju i malo sirćeta. Kada je napola kuvan, dodaj buket praziluka i korijandera i pusti da se kuva. Kada je skoro gotov dodaj defrutum za boju. Istući biber, kumin, korijander, koren lasera, nanu, rutvicu; dodati malo sirćeta. Dodaj urme; sipati nešto supe od flaminga. Stavi u tiganj, zgusni brašnom. Preliti pticu sosom. Po istom receptu priprema se i papagaj.

Kompletan popis druge runde nekih gozbenih posluženja ne može da stane u okvire ovog teksta. Među pticama su cenjene biserka, fazan i drozd; džigerica kopuna natopljena mlekom i grmuše začinjene biberom bile su delikates. Paune je prvi jeo govornik Hortenzije i tako im obezbedio visoku cenu među sladokuscima. Ali, nisu se gadili ni pataka, šljuka, grlica ni flaminga čiji je jezik smatran posebnim delikatesom. Ništa manje raznovrsna nije bila ni ponuda ribe: pastrmka, iverak, moruna i jesetra, trlja, barbun i cipal, jegulja... Svinjetina je bila omiljena, posebno prasad; svinjske sise u mleku, suvo i dimljeno meso i slanina, svinjska materica; meso divljeg vepra i druge divljači bilo je takođe visoko cenjeno. Uz to i najrazličitije gljive, sve do tartufa. Ili, kako kažu: Rimljani su izgubili svaki stid zbog luksuza, još od kada je po zakonu protiv raskoši pokušana zabrana serviranja "trojanske svinje", tj. svinje punjene mesom drugih životinja.

Uzgred, zakoni protiv luksuza donošeni su u strahu od opasnosti širenja luksuza: Orhijev iz 182. god. p.n.e. ograničavao je raskoš na gozbama; Fanijev je dvadesetak godina kasnije pojačao odredbe Orhijevog a Didijev je proširio njihovo važenje na celu Italiju. Ove i slične zakone često su zvali leges cibariae, zakoni o hrani. Fanijev zakon ograničio je troškove večera, vrste hrane koja se mogla ponuditi i broj gostiju; Didijev je predviđao i kazne za dobavljače namirnica namenjenih ilegalnim gozbama i kažnjavanje učesnika. Atenej u svojoj Gozbi učenih kaže da je Fanijev zakon određivao domaćinima da ne mogu zabavljati više od tri osobe mimo onih iz kuće; na pijačna tri dana mesečno bilo je dopušteno ugostiti petoro gostiju. Usput su bili ograničeni i troškovi za namirnice, ali je rimski narod, kao i svaki drugi pre i posle njega, pronašao neopevan broj načina da izigra zakon i izbegne kažnjavanje.

Što se deserta tiče, sastojao se od voća koje su Rimljani obično jeli sveže, badema, suvog voća, urmi; slatkih jela i poslastica kakvi su kolač od sira, badema, voćne torte i pite itd.

RASKALAŠNOST: Izgleda kao da se vreme glavnog dnevnog obroka i gozbe s vremenom pomeralo od ranih popodnevnih sati ka kasnijima; trajanje obeda sa pijankom koja mu je sledila ponekad se produžavalo do duboko u noć ili do jutra. O sličnim orgijama žderanja Seneka je napisao čuveni stih "povraćaju da bi jeli, jedu da bi povraćali", ali to nije uticalo na njegovog učenika Nerona koji je, kaže Svetonije, večeravao od podneva do ponoći. Već pomenuti imperator Heliogabal je na svojim gozbama imao i jela napravljena samo od "brkova" barbuna, a njegov vek i po stariji prethodnik Vitelije posvetio je boginji Minervi mešavinu džigerica od štuke, fazanovih i paunovih mozgova, jezika flaminga i jeguljine ikre – pošto je odbio meso nekoliko retkih i dragocenih delikatesa "sakupljenih u svim delovima Carstva, od parćanske granice do Gibraltarskog prolaza".

DIZAJN UŽIVANJA: Rimska čaša za vino

Gozba je u nekom trenutku postala društveno toliko važna da u vreme Trajanovo postoje laudiceni, "ljudi koji treba da pevaju slavopojke dobrom jelu". Plinije Mlađi držao se stava da je bolji obed na kom je hrana jednostavna a razgovor uzvišen, nego ekstravagantna gozba na kojoj je hrana preskupa a društvo besmisleno. Pa, tako, grdi prijatelja Septicija Klara što nije došao na ručak: "Još uvek važi odluka: do poslednje pare ćeš mi isplatiti troškove, a oni nisu baš tako mali! Za svakog gosta bila je pripremljena po glavica salate, po tri puža, po dva jajeta, jelo od pira sa medovinom i rashlađeno snegom (jer i to ćeš platiti, štaviše, naročito to, pošto je nestalo odmah sa stola), masline, krastavci, luk i hiljadu drugih gurmanluka. Slušao bi i komičara, umetnika recitatora ili svirača, ili sve odjednom, pošto znaš da sam vrlo široke ruke. A tebi su bogzna kod koga bile milije ostrige, svinjske materice, morski ježevi, i igračice iz Gadesa."

Obed je počinjao medom zaslađenim vinom a pilo se i tokom večere ili gozbe. Kad se svi umore od jela a robovi raščiste sto i otpatke s poda, počinjala je pijanka, commisatio. Okasneli gosti ili gosti koji su se najeli na nekoj drugoj gozbi pa došli samo na piće i mezetluke, zvali su se komisatori – što je bio izraz za veseljaka ili razvratnika.

IN VINO VERITAS: Domaćin večere i gozbe, ili osoba koju gosti izaberu, zadužena je da određuje kad će se, šta i u kojim količinama piti. To će reći: koje vino i u kojoj srazmeri pomešano s vrućom ili hladnom vodom, medom ili snegom ili već nečim drugim. Što se Rimljana tiče, za vino je bilo lako. Jer, mada su proizvodnju i možda neke vrste vinove loze preuzeli od Grka, Rimljani su od vina napravili svetski proizvod tako što su vinogradarstvo raširili na sva osvojena područja. Zapravo, loza je pratila rimske legije jer je vino bilo deo svakodnevnog vojničkog sledovanja. To vinogradarsko osvajanje, pokazaće se, bilo je neuporedivo trajnije od Rimske imperije. Od Kartagine i južne Španije do keltskih plemena u Galiji i germanskih na Rajni i Dunavu, rimski trgovci bili su revnosni u trgovini sa neprijateljima koliko i sa saveznicima. Tokom galskih ratova, Julije Cezar je u nekim tek osvojenim naseljima zaticao rimske trgovce vinom.

Ševini jezici za 4

Uzeti hiljadu ševa, izvaditi im jezike i staviti na stranu. Baciti ševe. Dobro zagrejati malo ulja i na njemu kratko pržiti jezike. Poslužiti na vrućem tanjiru.

Plinije Stariji piše da se konzumacija vina među Rimljanima naglo raširila od vremena kada je Julije Cezar povodom trećeg izbora za konzula 46. godine p.n.e. na prigodnom slavlju nudio četiri vrste vina: falernsko, vina sa Hiosa i Lezbosa i mamertine; tek od tada se brojne sorte, domaće i strane, razlikuju i cene kako valja. U vreme vladavine Avgustove i njegovih prvih naslednika istraživanje vina postaje strast a mnogo brižljive nege poklanja se svakom postupku povezanom s njegovom proizvodnjom i čuvanjem. Plinije računa da na svetu ima oko 80 različitih vina koja po svojoj plemenitosti, nobilia, zaslužuju da se tu ubroje, a Rim u tom obračunu učestvuje sa dve trećine, Na drugom mestu piše da se može nabrojati 195 vrsta dobrih vina, a ako bi se sva uzela u obzir, bilo bi ih skoro dvostruko više – a da je sva poznavao samo jedan čovek na svetu, Demokrit iz Abdere.

Na vrhuncu tog doba samo grad Rim je, prema procenama, godišnje trošio više od 180.000.000 litara vina, dovoljno da svaki muškarac, žena i dete dobiju po bocu vina dnevno. Otud nije čudno što ozbiljni pisci kakav je Plinije pominju kao uobičajene scene da ljudi goli istrčavaju iz vrelih kupatila, u prodavnici pića naliju se vinom da bi ga potom povratili i – išli po još.

A ništa vas ne sprečava da sami proširite sopstveni orgijastički repertoar.

Jaja sa sosom od pinjola

Valjda najpopularnije predjelo Rimljana bila su jaja. U stvari, stari Latini su govorili ab ovo usque ad malum, "od jajeta do voća", u značenju "od početka do kraja obeda".

4 srednje kuvana jajeta
60 grama pinjola
3 kašike vinskog sirćeta
1 kašičica meda
Selen

Natrljati svako jaje biberom, selenom ili celerovim listom. Tri-četiri sata ranije potopiti pinjole u vinsko sirće. Izmešati sve sastojke sosa u blenderu. Sos poslužiti u odgovarajućoj posudi, tako da svako može da se posluži i po ukusu stavlja na krugove isečena kuvana jaja.

 

Barbun u sosu od komorača

1,31,8 kg barbuna
Grančica svežeg ruzmarina ili rutvice
4 grančice sveže nane
Struk svežeg korijandera
Lišće komorača ili grančica mirođije
Grančica selena ili celerovog lišća
2 kašike meda
240 ml ribljeg sosa
Maslinovo ulje
Mleveni crni biber
40 ml belog vina
So po ukusu

Barbune zapakovati u papir za pečenje, dodati maslinovo ulje, so, biber, belo vino i grančicu ruzmarina. Savijanjem papira zatvoriti odozgo paket i peći 30-40 minuta na 170°C. Fino iseckati ostatak bilja i pomešati sa preostalim sastojcima. Staviti u lonac i kuvati oko 25 minuta da se količina smanji. Pečene barbune preliti ovim sosom i odmah poslužiti.

 

Pečeno meso sa medom

Komad govedine ili ovčetine
So, med

Pripremiti meso, staviti ga na rešetku u pleh za pečenje i peći 30 minuta u pećnici zagrejanoj na 220°C. Smanjiti temperaturu na 160°C i nastaviti s pečenjem 30 minuta po kilogramu mesa. Oko 40 minuta pre no što će meso biti gotovo posuti ga solju. Peći još 10 minuta pa preliti medom i peći poslednjih 30 minuta, često prelivajući medom. Ostaviti najmanje 20 minuta pre nego što se iseče i posluži.

 

Jagnjetina u vinu

Jagnjetina u vinu

10 jagnjećih kotleta
1 l belog vina
100 ml ulja
2 veća crna luka, sitno iseckana
2 kašike mlevenog korijandera
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašika selena
1 kašičica mlevenog kima
200 ml ribljeg sosa

Složiti kotlete u tiganj zajedno s lukom i začinima. Dodati riblji sos, ulje i vino. Kuvati 45-60 minuta. Izliti sos u tiganj i zgusnuti gustinom.

 

Džigerica kljukane guske

Kljukanje gusaka je veoma staro; Rimljani je kao posebnu hranu zovu iecur ficatum, od iecur, džigerica; ficatum je izvedeno od ficus, smokva. Imperator Heliogabal hranio je svoje pse džigericom kljukanih gusaka. Plinije Stariji za kljukanje gusaka suvim smokvama, da im se uveća džigerica, kaže: "Apicije je otkrio da možemo koristiti isti način za povećanje veličine džigerice kod svinja kao što se to radi s guskama; to se postiže kljukanjem suvim smokvama i, kada su dovoljno nagojene, napoje se vinom pomešanim s medom i odmah kolju."

 

Punjene urme

Punjene urme

200 g svežih ili suvih urmi
50 g krupno mlevenih oraha ili pinjola
Malo soli
Med ili crveno vino ukuvano sa medom

Izvaditi koštice iz urmi i napuniti ih orasima ili pinjolama. Malo posoliti napunjene urme i na tihoj vatri kuvati u medu ili crvenom vinu s medom. Urme se kuvaju na tihoj vatri dok ne počnu same od sebe da se ljušte, približno 5-10 minuta.

Urme se originalno pune samo mlevenim biberom.

 

Riba u vinovom lišću

Riba u vinovom lišću

4 cele očišćene haringe ili skuše
Vinovo lišće
Šaka svežeg majorana
12 kašika maslinovog ulja
Morska so i biber po ukusu

Oprati ribu i iseckati majoran. Uzeti četiri komada aluminijumske folije dovoljno velike da se u nju zapakuje riba. Foliju prekriti vinovim lišćem i na njega staviti ribu. Majoran staviti u stomak ribe i svaku preliti s 3 kašike maslinovog ulja. Prekriti ribu vinovim lišćem, zatvoriti "paket" od folije i proveriti da li dobro zatvoren pre no što stavi u pleh za pečenje. Peći jedan sat u pećnici zagrejanoj na 150°C. Izvaditi ribu iz folije i poslužiti uvijenu u vinovo lišće.

 

Ostrige

34 ostrige po osobi
Prstohvat bibera
Dobar prstohvat iseckanog celerovog lista
2 žumanceta
1 kašika sirćeta od belog vina
1 kašika ribljeg sosa
1 kašika belog vina
1 kašika maslinovog ulja
1 kašika meda

Kupiti sveže ostrige i ako su zatvorene pažljivo ih otvoriti neposredno pre jela. Ostrige se u školjci po ukusu mogu poslužiti sirove, kuvane ili pečene na roštilju. Za sos pomešati biber, selen i žumanca. Dodavati kap po kap sirćeta tokom mešanja dok se ne dobije jednolična masa. Dodati maslinovo ulje i riblji sos. Dodati med po želji i sosom preliti ostrige. Odmah poslužiti.

 

Džigerica

500 g jagnjeće, jareće ili teleće džigerice
200 ml mleka
1 jaje

60 ml vode
2 kašike meda
Maslinovo ulje za prženje
100 ml crvenog vina
100 ml mesne supe
1 kašika maslinovog ulja
Mleveni crni biber

Pomešati vodu, med i mleko. Dodati jaje i umutiti mešavinu. Očistiti džigericu, izbušiti je uskim i oštrim nožem, iseći na režnjeve i staviti u mešavinu vode, meda i mleka. Posudu zatvoriti i staviti u frižider da se marinira 6 sati. Zagrejati maslinovo ulje, izvaditi komade džigerice iz marinade i pržiti u vrelom ulju dok ne postanu zlatnosmeđi, pa dodati vino, mesnu supu i maslinovo ulje. Krčkati oko šest minuta, s jednim okretanjem džigerice. Posuti biberom i poslužiti.

 

Beli bubrezi

8 jagnjećih, telećih ili svinjskih belih bubrega
Mleveni crni biber
5 kašika iseckanih pinjola
6 kašika iseckanih listova korijandera
1 kašičica mirođije
8 komada skrame ili listića slanine
2 kašike maslinovog ulja
2 kašike ribljeg sosa

Pomešati pinjole i korijander, dodati crni biber i mirođiju. Očistiti bele bubrege od spoljnih opni i raseći na pola, ali da ostanu u jednom komadu. Namazati ih filom i zaklopiti kao sendvič, pa umotati u skramu ili obmotati listom slanine. Zagrejati maslinovo ulje i kratko pržiti bele bubrege poprskane ribljim sosom pa ih prebaciti u pleh za pečenje. Peći oko 25 minuta na temperaturi od 180°C. Umesto prženja i pečenja mogu se pripremiti i na roštilju.

Po istom receptu mogu se pripremati i obični bubrezi.

 

Pečeni list

4 fileta lista
1 crni luk
1 kašika maslinovog ulja
100 g feta sira
150 ml suvog belog vina
30 g suvog grožđa bez semenki
2 kašike sirćeta od belog vina
2 kašičice semena korijandera
1 kašičica kima
4 grančice majčine dušice
1/2 kašičice asafoetida
Garum
Biber

Luk iseći na tanke krugove i blago pržiti na maslinovom ulju dok ne postane staklast. Rasporediti ga po dnu posude za pečenje i preko postaviti riblje filete. U avanu istući zajedno korijander, kim i asafoetida. Suvo grožđe rasuti preko fileta i prekriti grančicama majčine dušice. Pomešati vino, sirće, riblji sos ili so pa preliti ribu. Iseći fetu na što tanje komade i potpuno prekriti svaki filet. Poklopiti i peći jedan sat na 150°C.

Ovo jelo, mima, može se praviti od svake bele čvrste ribe i od mesa, posebno mesa divljači. Šnicle složene u posudu za pečenje premazuju se mešavinom pirea od iznutrica i začina. Gadljivi na creva i druge iznutrice mogu mešavinu praviti samo od pirea načinjenog od džigerice i srca; masi se dodaju začini – na meso dobro ide i seckana nana – i njome se premažu šnicle.

 

Sos od koprive

300 ml listova mlade koprive
1 kašičica mlevenog crnog bibera
2 kašike ribljeg sosa
300 ml goveđe ili pileće supe
180 ml maslinovog ulja
8 jaja (po originalnom receptu; može manje)
Mleveni crni biber

Oprati koprivu, iscediti je kroz krpu i iseći što sitnije. U tiganju pomešati sa 15 g crnog bibera, ribljim sosom, supom i maslinovim uljem. Mešavinu zagrejati do vrenja pa ostaviti na stranu da se ohladi. Jaja umešati u mešavinu koprive i začina pa sve izručiti u nauljeni pleh. Peći oko 30 minuta na 170°C. Začiniti crnim biberom. Može se servirati i toplo i hladno.

 

Svinjsko svašta


Svinjska koža od potrbušine, čvarci, rebarca (12 komada), repovi i nogice

Za sos:
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1/4 kašičice asafoetida
300 ml svinjske ili neke druge supe
1 kašika ribljeg sosa
2 kašičice žitnog skroba ili brašna za zgušnjavanje

Složiti komade potrbušine, rebarca, čvarke, repove i nogice u pleh pa peći na 200°C oko 35 minuta ili dok koža ne postane hrskava. Pomešati crni biber, asafoetida, supu i riblji sos, zagrejati do ključanja pa dodati žitni skrob razmućen u malo vode i mešati na tihoj vatri dok se ne zgusne. Svinjetinu složiti na tanjir, preliti sosom i poslužiti.


 

Sos od 9 sastojaka

Polovina kocke za povrće
1 kašika belog vina
1 kašika maslinovog ulja
1 kašika meda
Pregršt iseckanog svežeg peršuna, majčine dušice i origana
75 g belog hleba
Po prstohvat soli i bibera

Bilje sitno iseckati, ukloniti koru s hleba. Zagrejati 150 ml vode do ključanja i u njoj rastvoriti pola kocke za supu. Dodati hleb da se natopi. Sve sastojke izmešati u blenderu. Posoliti i pobiberiti, poslužiti toplo.

Pečena divlja svinja

Za ovo je potrebna ili vrlo velika peć ili vrlo mala divlja svinja.

Ukloniti čekinje i kožu, meso posuti s dosta morske soli, mrvljenog bibera i krupno mlevenog pečenog kima. Ostaviti u hladnjaku 2-3 dana, povremeno okrećući svinju. Divlja svinja je krta, zato je pre pečenja treba omotati režnjevima slanine ili svinjskom maramicom. Staviti u peć zagrejanu na maksimum i pustiti desetak minuta da dobije smeđu koricu. Smanjiti temperaturu na 180°C i nastaviti s pečenjem po 2 sata po kilogramu, uz redovno prelivanje močom. Za sos na 200 ml karoenuma dodati dve kašike meda, 100 ml pasuma ili desertnog vina, i garum po ukusu. Izvaditi meso iz peći i ostaviti ga da se hladi do završetka pripreme sosa. Izručiti moču iz pleha i u nju dodati mešavinu vina i meda. Izrezati svinju na tanke komade i servirati; slatki sos poslužiti odvojeno.

Tuna na roštilju

Fileti tune
3 kašike jakog vinskog sirćeta
2 kašike garuma ili vinsko sirće sa pastom od inćuna
9 kašika maslinovog ulja
4 iseckana vlašca
1 kašičica bibera
1 kašičica semena selena
25 g sveže nane

Staviti sve sastojke u posudu i dobro protresti da se napravi ravnomerna mešavina. Namazati filete tune uljem, biberom i solju, pa ih peći na roštilju s jedne strane. Okrenuti filete i pečenu stranu premazati prelivom. Ponoviti. Tunjevina treba da je ružičasta iznutra. Poslužiti uz ostatak marinade.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

IKONOGRAFIJA: Kako su orgije zamišljali evropski puritanci,...
  • ...kako Rimljani...
  • ...i kako su jeli prvi rimski hrišćani
  • UNIVERZALNI PRIBOR ZA JELO: Rimski vojni, »švajcarski« nož
  • Rimska čaša za vino

Garum i đavolja balega

Garum i đavolja balega

Riblji sos koji su kao dodatak jelima Rimljani preuzeli od Grka, pravio se od usoljenih ribljih iznutrica ili celih riba koje su nekoliko nedelja ostavljane na suncu da fermentišu. Proceđeni sok – garum, kasnije nazivan i likvamen – bio je dodatak jelima bez kog se praktično nije moglo kuvati. Njegova proizvodnja, uz vino i maslinovo ulje, rano dostiže industrijske razmere. Smrad koji se širio oko radionica za proizvodnju garuma doveo je do zabrane njihovog podizanja u naseljima. Danas ga u jelima mogu zameniti tajlandski ili vijetnamski riblji sos.

Silfijum, biljka iz koje se dobijao istoimeni začin, uspevala je divlje samo u Kireni, u današnjoj Libiji, a njegov izvoz bio je osnova njenog ogromnog bogatstva. Iskorenjena je preteranom eksploatacijom najkasnije u vreme Nerona. U starorimskom kulinarstvu zamenila je asafoetida – srodna centralno i istočnoazijska biljka – iz koje se zasecanjem stabljike ili korena dobija smolasta materija čije ime "đavolje g...." sve govori. Zagrejane veoma male količine te smole ili praha, međutim, i danas se u Indiji i daljoj Aziji koriste kao cenjen začin.

Uskršnji fetusi

"Ima vrsta zečeva u Španiji koje zovu kunić; on je izuzetno plodan i uništavanjem useva dovodi do gladi na Balearskim ostrvima. Mladi, izvađeni iz majčinog tela ili tek rođeni, bez čišćenja od iznutrica, smatraju se najukusnijom hranom; zato ih oni zovu laurices." Plinije Stariji prvi pominje taj rimski delikates, fetuse kunića pripremljene bez čišćenja i konzumirane kao delikates. Kada se gajenje kunića raširilo, na menije su izašli i tek rođeni mladunci kunića jer se do njih dolazilo bez ubijanja majke a vreme rađanja moglo se nadzirati. Ta gastronomska navada dovela je do zanimljivog pitanja da li se kunićki fetusi mogu jesti u vreme uskršnjeg posta. Mogu, odgovara Grgur iz Tura, galsko-rimski istoričar i biskup, a kaže se i da je papa Grgur I odobrio taj običaj, ocenjujući da su fetusi u istom redu sa morskim vrstama, ribama i školjkama. Zato je gajenje kunića u manastirima doživelo procvat u ranom srednjem veku. Potražnja je bila visoka i zbog ondašnjih 180 dana posta godišnje kojih je vernik morao da se drži.

Vino u jelu

Vino u jelu

Rimski kuvari su koristili kao dodatak i prethodno iskuvan sok od grožđa ili vino u početnoj fermentaciji: defrutum je bio zgusnut do oko jedne trećine prvobitne zapremine, a caroenum na oko dve trećine. Oba su korišćena za zaslađivanje i boju. Passum je bio još jedan slatki vinski dodatak, slađi nego defrutum, koji se koristio kao zamena za med.

Punjeni puhovi

Punjeni puhovi

2 puha po osobi ili dvoja pileća prsa
500 g iseckanog ili mlevenog mesa
(pomešano meso za kobasice, 100 g prezle i komadića mesa od čišćenja puhova)

50 g iseckanih oraha
80 g lasera ili 6 čenova belog luka
50 ml čorbe ili pola kocke pileće supe rastvorene u 50 ml ključale vode
Maslinovo ulje
So i biber po ukusu

Odrati i očistiti puhove. Sitno iseckati sve viškove od čišćenja mesa i ostaviti na stranu. Ako se koriste pileća prsa, u njima napraviti "džep" dovoljno velik da se filuje. Dodati višak mesa od čišćenja u seckano ili mleveno meso. U avanu zajedno istući orahe, laser ili beli luk i biber u kašu. Dodati iseckano meso i dobro izmešati. Dodati malo supe i maslinovog ulja i opet dobro izmešati. Mešavinom puniti puhove ili pileća prsa. Puhovi ili pileća prsa mogu se pripremiti pečena 20–25 minuta na 180°C ili kuvana u supi 30–40 minuta.

Veliki škampi

500 g kuvanih i pripremljenih velikih škampa
1 kašičica zelenog bibera
1 kašika selena
1/2 kašičice mlevenog celerovog semena
2-3 kašike vinskog sirćeta
100 ml ribljeg sosa
4-5 izmrvljenih žumanaca tvrdo kuvanih jaja

Skuvati škampe. Pomešati biber, seme celera i selen. Dodati vinsko sirće, riblji sos i žumanca pa dobro promešati. Mešavinom preliti škampe i servirati.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net