Beogradsko ulično tržište >

Zarade i bankroti na asfaltu
i kaldrmi

Na beogradskim ulicama mogu se kupiti odeća, hrana, knjige, cveće, patuljasti zec i rasno kuče, jeftina maskara ili ajlajner, kartica za jeftiniji ulaz u pozorište, fotografije, slike, ručni radovi i ono što se kao takvo reklamira. Na beogradskim ulicama zarađuju umetnici svirajući harmoniku, usnu i dugmetaru, gitaru, violinu, frulu; prosjaci koji traže milostinju svojim fizičkim hendikepima, dirljivim pričama ili upornošću; prevaranti i lopovi

"Nema više blata u Beogradu. Zato moj posao propada", tiho govori Aslan Sulejman, ubundani čistač cipela na Slaviji. Tu mu je radio otac i tu stoji i on već pola veka. Nema naslednika i neće nikog da nagovara na to. "Ovo je živa bolest. Ceo dan na ulici. Pusti to... U moje vreme je bilo drukčije. Ne razumeš ti to..."

Nema više na beogradskim ulicama ni onih što popravljaju kišobrane, ni onih koji prodaju led, oštre noževe, nema sajdžija, kiridžija, prodavaca lozova ni amalina, retki su čak i šibicari. Novo vreme, ulice, zgrade, ljudi, imaju nov način života. Stariji će reći – danas se živi bez duše, lošije nego kad su oni šetali ili radili na tim ulicama, ali kišobrana ima i danas, samo se ne popravljaju jer je jeftinije kupiti novi. Led, ako je baš toliko potreban, može se dobiti u svakom kafiću, to je tamo gde nekad beše kafana.

Ima i amalina. Danas je jedan najpoznatiji, doduše specijalizovan samo za jedan teret. Reklamira se papirićem izlepljenim po ulicama i gradskim autobusima, a u samo tri reči njegove reklame objašnjava i više nego što je poslodavcu potrebno: "Klavire prevozi Ostoja".

Na ulici će se uvek zarađivati. Na ulici će uvek živeti i biti omiljen neko poput veselog Stoleta Piksija i egzotičnog Žike Obretkovića. Bez obzira kakvi zakoni i komunalni policajci to kontrolisali. Sve drugo je plakanje za sopstvenom mladošću.

Danas se na beogradskim ulicama mogu kupiti odeća, hrana, knjige, cveće, patuljasti zec i rasno kuče, jeftina maskara ili ajlajner, kartica za jeftiniji ulaz u pozorište, fotografije, slike, ručni radovi i ono što se kao takvo reklamira. Na beogradskim ulicama danas zarađuju umetnici svirajući harmoniku, usnu i dugmetaru, gitaru, violinu, frulu; prosjaci koji traže milostinju svojim fizičkim hendikepima, dirljivim pričama ili upornošću; prevaranti i lopovi.

Ovo je priča o uličnom tržištu Beograda na početku 21. veka.

CVEĆE: "Najbolje sam živeo ‘99. Za bombardovanje se cveće najbolje prodavalo. Valjda su ljudi kupovali i ono što im treba i ono što im ne treba. Danas je klošarenje. Ljudi nemaju para. Skup materijal...", priča jedan iz grupe cvećara koja prodaje u Ulici Vase Čarapića, preko puta Narodnog muzeja. Na ulici je 12 godina i to mu je jedini posao. "Ove babe ne dolaze po zimi. Kada su svi tu, niko ništa ne zaradi."

Svakodnevno, cveće po Knez Mihailovoj iz ruku nudi jedna nenametljiva devojka. Roze ruže u celofanu – 200 dinara. Otprilike toliko su i u cvećarama na Zelenom vencu. Ima i onih ekstremista koji ciljaju samo parove, pa mladića ne puštaju dok ovaj ne izvadi novčanik. To su isti oni koji, noseći bebu u naručju, hvataju za rukav sa pričom: "Jao, što si lep, pravi đentlamen. Daj 50 dinara. Imaš sigurno. Ajde, lep mi ti", i tako do uspeha.

Posle podne i ne toliko redovno, na početku Kneza, starija, zgurena gospođa reklamira borove grančice: "Samo dvadeset dinara!" Nekad prodaje cveće koje je vetar posadio u svakom parku u gradu, ili običnu travu aranžiranu u poveće veze. Nikad nije skuplja od jednog zelenog Njegoša. Kaže da se nekoliko puta desilo da joj neko odjednom kupi sve što donese.

Ispred pekare "Toma" u Kolarčevoj ulici, pored ukrasnih deda mrazova, do kasno u noć stoji i dedica sitnih očiju koji nudi male bukete cveća, neočekivano skupe – oko 400 dinara. Zove se Janko, tih je i dobro obučen. Oko ponoći spušta cenu.

LECI: Letkarenje ide najbolje na uličnim uskim grlima: u Sremskoj, na primer. Na početku i kraju pokretnih stepenica, na ćoškovima... Sve podele i oni koji špartaju po Knez Mihailovoj, Terazijama, Trgu Republike. Leci se dele i na očigledno neprometnim mestima. Jedan momak stoji na početku (kraju?) Brankovog mosta, ispred zgrade APR-a, stalno sa slušalicama u ušima i stalno u priči sa samim sobom. Po broju ljudi koja prođe pored njega, izgleda da je na tom ćošku samo zbog tog razgovora.

Lecima se najčešće reklamiraju škole jezika i računara, razne vrste piramidalno organizovanih poslova (naslovi: "Želite dodatni posao?", "Zaradite 4000 evra mesečno", i sl.), u Sremskoj se smećarske kante pune papirićima koji reklamiraju otkup polovnih udžbenika, jeftine naočare, donji veš... Tu su i turističke ponude.

Pred Novu godinu aktuelan je doček. Mladić, star ne više od 25 godina, deli bogato opremljen, skoro plastificiran papir koji reklamira splav sa bogatim i ekstra i garantovanim provodom. Kaže da mu je deljenje letaka dodatan posao. Firma, taj splav, plaća ga 250 dinara na sat. Ostane na ulici "dok se ne smrzne" ili dok nije vreme za drugi posao. Letkarenje se još plaća i po količini podeljenog materijala: letak – dinar.

KNJIGE: Na beogradskim ulicama radi 40-ak uličnih prodavaca polovnih knjiga. Ima ih najviše na Studentskom i Cvetnom trgu, na Slaviji, često kod česme u Knezu, na stanici ispred Hrama Svetog Save, kod JDP-a prodaje čiča koji ima sve, a ako nema – može da nabavi.

"Samo je 17 od nas ozbiljno ili poluozbiljno. To su oni koji na Sajmu knjiga prodaju u Hali 14", govori momak od nekih trideset godina koji svoje knjige drži ispred Filozofskog fakulteta. Trenutno ima oko 1500 knjiga. Da bi bio na nuli, mora da zaradi dve hiljade dnevno. "Nije jednostavno – svaku knjigu moram platim, da li 50 ili 400 dinara, nije bitno... Tu je i magacin u blizini, hrana, cigare, kazne... Šta da ti kažem, da su polovne knjige dobar biznis, ‘Delta’ bi se time bavila", sleže ramenima. Izgleda demotivisano, ispod šala i kape viri mu od hladnoće crveno lice. Da bi dohvatio neku dalju knjigu, kleči na onima u prvim redovima.

PROMOCIJA: Usmeno reklamiranje proizvoda i usluga rade promoteri i promoterke. Oni su obično u adekvatnim uniformama, kostimima, na biciklima su ili rolerima, često nešto dele za džabe: kondome, balone, olovke... Cilj je skretanje pažnje na sebe i proizvod koji se promoviše i za to postoje dva načina. Razne reklamne agencije preko omladinskih zadruga zapošljavaju mlade ljude. Agencija sklapa ugovor sa preduzećem koje želi da reklamira svoj proizvod ili uslugu, a promoteri po šest sati stoje ispred plastične tezge i besplatno nude na probanje taj proizvod. Dnevnica je, od agencije do agencije, od 1000 do 1800 dinara. Tako je "Orbit" letos obukao nekoliko omladinaca u kostime banane, hamburgera i gaziranog soka koji su trčali po gradu glupirajući se. Iza njih je išao momak u kostimu "Orbita" i "spasavao" prolaznike od, za zube nezdravih, svojih kolega, deleći im žvake.

Drugi način promocije je onaj kada neko iz osoblja restorana, kafića, kafane stane ispred objekta i svraća prolaznike nudeći kartu pića, nove koktele ili popust za parove.

Po centru grada, a najviše u Knez Mihailovoj, mnogo je onih koji prolaznicima prilaze sa: "Dobar dan. Jel može jedno pitanje?" Nude čestitke, časopise, razglednice čijom kupovinom se, navodno, pomažu neke dečije institucije. Među tim promoterima ima "divljaka" koji sa takvom pričom prodaju najobičnije razglednice, a novac odlazi direktno njima. Takvi se prepoznaju upravo po tome što prodaju – razglednice izgledaju kao da su kupljene u običnoj knjižari.

Sa druge strane, ovim poslom se legalno bavi nekoliko reklamnih agencija. Promoteri iz preduzeća "Prokart" nude kartice sa popustima za pozorišta i čestitke čijom prodajom se pomažu razne škole, dečije ustanove, sirotišta... "To je potpuno legalan posao. Ja radim za legalnu firmu, imam penziono i zdravstveno osiguranje, čekove i odmore kad hoću", priča 40-godišnja gospođa dok u ruci drži karticu sa kojom se u beogradsko pozorište Atelje 212 ulazi sa 50 odsto popusta. Njen zadatak je da proda što više čestitki i kartica za pozorište. Da li će ići od vrata do vrata po stambenim naseljima, od firme do firme ili će stajati u Knez Mihailovoj, njen je izbor. "Svaki dan sam u Knezu od devet do pet. Hladno je, ima svakakvih ljudi i svašta sam doživela, ali šta da radim? Nemam alternativu... Radila sam po ovim buticima, kod privatnika, i to je očaj! Ponašaju se prema tebi kao prema robu, a država na to uopšte ne gleda."

Na ulici promoteri prodaju i kozmetiku. To su uglavnom gospođe srednjih godina koje su pre krize prodavale "Oriflejmovu" kozmetiku u frizerskim salonima i na sličnim mestima, a sad su izašle i na ulice pa prolaznicama dele kataloge na čijoj početnoj strani je flomasterom napisan telefonski broj "Oriflejm" dilera. Ili, na improvizovanoj tezgi daju na probanje testere maskara, parfema i drugih pomada. Zarada za te prodavačice je oko 30 odsto cene proizvoda. Ako uspeju da dovedu novu da radi isti posao, povećavaju svoju zaradu. Jedna od njih kaže da se tako može doći i do 200 evra profita mesečno. Teorijski.

ORGANIZACIJA: Podzemni prolaz na Zelenom vencu, nekoliko putu u danu, preplave preprodavci odeće, šalova, donjeg veša, futrola za mobilne telefone i bižuterije. Do 2009. godine, na svojim kartonskim tezgama prodavali su po ceo dan, a kada je počeo da se primenjuje Zakon o komunalnoj policiji, izlaze prilično organizovano u isto vreme – rano ujutro i oko 19 časova. Sve deluje prilično organizovano, a niko od njih ne želi o tome da govori. Reporter "Vremena" je bio svedok svađe između dvojice prodavaca: "Pomeri se odatle, rekao nam je da sada ne izlazimo."

Drugo, svako ko obrati pažnju može da vidi da se prodavci rotiraju na tezgama. Jedne večeri, čovek koji likom pomalo podseća na Tomu Zdravkovića prodaje patuljaste zečeve (koji su patuljasti isto kao što bi se za prase reklo da je patuljasta svinja), a već sutradan prodaje bižuteriju. Ispred istih zečeva je neko drugi.

Izgleda da u celoj igri učestvuju i prodavci markica za prevoz koji ih otkupljuju od ljudi koji ih dobijaju od svojih firmi, a ne koriste. Naime, stoje na svim prilazima prolaza na Zelenjaku. Sličan sistem koriste i prodavci piratskih CD-ova u podzemnom prolazu kod hotela "Moskva". Jedan momak sve vreme sedi na vrhu pokretnih stepenica i motri. Kada primeti uniformu, zvizne. Dvojica koja stoje ispred kutija sa CD-ovima polako spakuju sve iza jednih vrata u prolazu i svi zadovoljni.

U Knez Mihailovoj bežanje je mnogo lakše jer se policija ne može iznenada pojaviti. Kada jedan od ilegalnih prodavaca (a svi osim nekoliko trafika i tezgi kod Akademije su takvi) pobegne u neki od haustora, bežanje se lančano širi do kraja šetališta. Ostaju samo oni koje ne mogu da pobegnu.

Iz razgovora sa svim ljudima koji ilegalno zarađuju koristeći prednost prometnih šetališta po gradu, jasno je da policija ima težak zadatak. Po zakonu, treba da upozore, a na kraju da kazne i oduzmu robu svima koji bez dozvole nešto prodaju. Međutim, to se ne radi i opet – svi zadovoljni.

Jedan od mlađih prodavaca piratskih CD-ova priča da shvata da se on bavi "kriminalnim poslom", ali, kako kaže, trebaju mu pare. "Ja sam spreman na taj rizik i moram da bežim od komunalaca. Ali, žao mi je ovih što sviraju, umetnika. Ispada da se bavimo istim kriminalom – i oni moraju da beže od komunalaca. Bio sam u Barseloni na ekskurziji sa fakultetom. Oni tamo imaju neko šetalište kao naš Knez i tamo je milion nekih u kostimima, svirača, imitatora. I znaš šta? Oni primaju platu od grada Barselone da to rade. Oni su zaposleni da zabavljaju turiste."


 

Mihajlo Knežević i Dušan Savić: Gradonačelnikovi svirci

Mihajlo i Dule su po uličnom stažu mladi, ali po zaradi su u samom vrhu. Nemaju ime orkestra.

Mihajlo Knežević ima 77 godina. U mladosti se bavio sviranjem i pevanjem po svadbama. Dule Savić ima 55 godina i dugo svira harmoniku po kafanama. Pre godinu dana su se slučajno sreli i odlučili da udruže Mihajlov vokal i Duletovu harmoniku. "Uklopili smo se. Jedan drugome imponujemo. Ja stvaram emocije prema strankama, a on mene prati pa mi skroz odgovara", priča Mihajlo. Mihajlu je lakše jer ima penziju. Dule sada zarađuje samo svirajući pa često izađe i bez ortaka.

Sviraju na klupi kod česme u Knez Mihailovoj ulici. Svaki dan ostaju po tri sata i nikad ne zarade manje od 1000 dinara. Često su im ljudi ostavljali i po nekoliko hiljada. Među njihovim slušaocima bili su i Minja Subota, Dušan Bajatović, Petar Kralj, a čak im je gradonačelnik Dragan Đilas dao hiljadarku.

Kažu da tokom dana i po dvadesetak puta otpevaju istu pesmu, na primer, Kafu mi draga ispeci ili Gde si da si, moj golube. "Vidimo šta ide i onda ne stajemo. Videli smo mi i da tamo gde sedimo imamo mnogo banaka. To je isto bitno", priča Dule.

Tajna njihovog uspeha je u Mihajlovom šarmu i Duletovoj profesionalnosti. Dule ne staje sa sviranjem, a Mihajlo očima "obrlati" stranku koja i ako prođe vrati se da im "izrazi kompliment" dajući im novac.

Mihajlo ima teoriju o novim životnim prioritetima ("novi moto života") koju sada koristi da zaradi pevajući: "Nekad je zdravlje bilo na prvom mestu. U najnovijoj verziji prvo ide ljubav! Tek onda zdravlje i budućnost. Ako imaš ljubav, ti ćeš moći da se družiš, da voliš sebe i druge, da obogatiš svoju dušu. E, tu mi pomažemo! Našom pesmom! Pesma je najbolji lek! Naša mušterija doživi jedno zadovoljstvo dok nas sluša. Ljudi nam kažu da ih naše pesme oslobađaju. Da mi njima, kažu, dajemo moralnu podršku. Kroz pesmu."

Posle svake svirke zajedno odu na palačinke.

"Brka": Držači za naočare

"Sve ću da ti ispričam, samo ime tamo da ne bude", kaže, odskora – "Brka", koji već dvadeset godina reklamira svoj proizvod izgovarajući tri reči: "držači za naočare". Dve decenije, na istom mestu, prodaje istu robu.

Počeo je sa prijateljem koji je ubrzo otišao u Holandiju i ostavio mu posao. Tada je već radio u drugoj firmi, tako da je to video kao dodatnu zaradu. Držače, pertle, za naočare prodaje po 50 i po 100 dinara. Ovi jeftiniji su kineski i za njihov kvalitet ne garantuje. Drži ih zbog penzionera koji "na stvari gledaju kroz cenu, a ne kroz kvalitet". Za skuplje držače, koje sam pravi, garantuje. Oni mogu i da se popravljaju.

Kaže da ga izvlače stalne mušterije. "Mene ceo grad zna. Svi dolaze kod mene. Zato je i bitno što sam svaki dan na istom mestu u isto vreme. Od devet do pet. Nemam praznike ni odmore. Često iz noćne smene ovog prvog posla odmah, bez spavanja, odlazim na ulicu. Evropsko radno vreme, a naša plata!"

Dvadeset godina je dug period, kaže "Brka". Svašta je video. Kritično je bilo tokom prošlogodišnje Parade ponosa. Ne očekujući nevolje, izašao je i te nedelje na radno mesto. U jednom trenutku, policija je, jureći opozicione učesnike parade, naletela na njega i jedan od čuvara reda je otkočio pendrek. U poslednjem trenutku je video koga će da udari pa je sve, za dlaku, dobro prošlo.

Prati i politiku. "Ja radim na ulici. Na ulici se vidi kakva je ekonomija države. Ne mora meni niko da kaže na televiziji da ide dobro kad ja vidim kako ide."

A kako ide?

"U početku, od 1991. je išlo dobro; za vreme inflacije loše; od Avramovih promena dobro sve do krize na Kosovu; posle do promena opet poboljšanje, a poslednje dve godine nikako. Ne znam zašto... Ja sam zadovoljan ako zaradim za dnevne troškove. Zimi mi je 500 dinara super. Sa 1000 dinara sam prezadovoljan."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Konstantin Stojković, strava olovke
  • Ljiljana Jakšić, Skadarlija
  • Mihajlo Knežević i Dušan Savić, gradonačelnikovi svirci<br><br>fotografije: milovan milenković
  • »Brka«, držači za naočare

Konstantin Stojković: Strava olovke

"Ne želim ja neku karijeru ili da budem u centru pažnje! Meni mnogo znači kada izađem među ljude, osećam se mnogo komotnije, razumeš? I ovo što si tu ovde mi znači", priča deda Kosta, osamdesetčetvorogodišnji ulični prodavac olovaka i upaljača.

Dok manevriše elektronskim kolicima po svojoj sobi u Višnjićevoj ulici, priča kako je "zajebano" kad si venčan za takvu bolest kao što je multipla skleroza. Svakodnevno, u kolicima, izlazi na ulicu. Stavlja na naslone kolica improvizovanu tezgu i prodaje olovke. Ujutro prodaje kod Pravnog fakulteta, a posle podne na početku Terazija, blizu palate Albanija. Tako već osam godina.

Kaže da dnevno može da uzme "čisto" hiljadu dinara. Nekad bude i više. Olovaka ima od 15 do 100 dinara.

"Da ti kažem nešto: ribe su veći lafovi! Ima onih koje uzmu olovku, daju mi 100 kinti i kažu ne treba kusur. Majke mi... E sad, ja ne znam šta je njoj u glavi: da li me sažaljeva ili šta. To je relativna stvar. I još da ti kažem. Onaj Dušan Ignjatović, direktor za ovo što šalju u Hag. E, taj gospodin čovek. Svaki put me časti po 500 i 1000 dinara. I ja jednom odem u Nolitovu knjižaru i kupim jedan ‘Pelikan’. Oduševio se."

Ima i onih koji dođu pa provociraju: "Kao pita: ‘Pošto ti upaljač? A, je li’ Pa, tamo na buvljaku jeftinije.’ I tako neke bizarne stvari. Ali, naučio sam ja to već. Sa takvima se ne upuštam u raspravu."

Poznaju ga ljudi. Puštaju ga u septembru u školska dvorišta, stoji ispred fakulteta, prati gde dobro ide. Iz komunalne policije ga ne diraju, takođe. Ima prijatelje koji za njega kupe olovke. I on sam luta po gradu. "Ja kad namirišem dobru knjižaru ne izlazim dok ne vidim sve olovke."

"Ti razgovori sa ljudima, te sitnice, meni sad čine bazu života. Nego, svrati ove nedelje. Dobiću neke strava olovke od jednog iz Valjeva. Obavezno svrati. Pokloniću ti jednu!"

Ljiljana Jakšić: Znak sećanja na ono naše što nekad bejaše

Od 1968. godine, za vreme gradonačelnikovanja Branka Pešića, urađen je jedan – danas bi se reklo – projekat reanimacije Skadarlije. Angažovani su glumci, koji su animirali goste igrajući uloge skadarlijskog dobošara, skadarlijske gatare, frajle, alapače... Svaki od restorana davao je na jednu noć svoj orkestar da svira ispred kuće Đure Jakšića – u korpi. Tokom večeri, skadarlijskom kaldrmom šetali su statisti u starogradskoj nošnji. Tako je bilo nekad.

Od 2002. godine Ljiljana Jakšić glumi u Skadarliji. Danas je jedina koja se bavi glumom na kaldrmi beogradske boemske ulice. U nekoliko kafana (svaki dan u "Šešir moj", "Ima dana", ponekad u "Tri šešira" i još tri druge), igrajući ulogu Gradske dame, dolazi da pozdravi goste. "Moj osnovni zadatak je da gostima poželim dobrodošlicu. Ponašam se kao da sam domaćica kuće u kojoj su oni moji dragi gosti. Govorim to kroz stihove Đure Jakšića, Gustava Krkleca, Tina Ujevića, Matoša, Duška Radovića, Miljenka Žuborskog... Ispričam često nekoliko aforizama, otpevam nekoliko starogradskih romansi, a pre svega, ako ne znaju, objasnim im gde se nalaze i šta se sve u Skadarliji dešavalo."

Za taj posao, od kafana u kojima igra, dobija "glumački dinar". Bude ga nekoliko puta u mesecu, pa se sakupi "jedna skromna glumačka plata". Tu je i bakšiš kojim gosti vole da izraze zahvalnost i ganutost prijatnim trenutkom. Međutim, Ljiljana u raskošnoj haljini igra Gradsku damu i ko ne zna da je reč o glumi pomisliće da je, zaboga, nekulturno jednoj takvoj dami nuditi bakšiš. Kada to primeti, ona kroz šaljive stihove objasni da je bakšiš "jedan prastari običaj koji glumci i muzičari mnogo vole, a ni konobari nisu pod manom".

Ljudi imaju potrebu da učestvuju: aplauzom, dobacivanjem šala, ustajanjem i plesanjem sa Gradskom damom... "Neki dan se u ‘Šešir moj’ slavio 18. rođendan i ja sam pozvala goste da ako žele izrecituju nešto. Momak je ustao i svojoj devojci izrecitovao jednu Rakićevu pesmu. Čitavu! Jedno pet strofa je, čini mi se, bilo. Kafana je zaćutala. Nije se čula viljuška o tanjir. Kada je osetio tišinu, to ga je ponelo da je toliko lepo zvučalo, i kad je seo, aplauz je trajao i trajao. Nisam to očekivala od mladih ljudi."

"Sve se to pretvara u jedan dirljiv trenutak za pamćenje. I to jeste igra, i za ovih deset godina nije mi se desila nijedna neprijatnost. Najvažnija stvar u ovom poslu za mene je istina. Nema laži. Pogotovo kada je publika tu. Moraju ti biti dragi ti ljudi, moraš im od srca želeti dobrodošlicu da se tu lepo osećaju. U ovom poslu je bitna dobronamernost. Moraš voleti to što radiš. Mora postojati ta radost igre. To je za mene životna igra na životnoj sceni."

Glumica kaže da joj je najžalije to što ne može da prođe kroz sve kafane. Vlasnici to jednostavno ne žele, a niko ne može na to da ih natera. Skadarlija je privatno vlasništvo. Ono što je ona još uradila za Skadarliju je projekat za koje je od Gradskog sekretarijata dobila novac i sa Isidorom Bjelicom napravila monodramu o Skadarliju. Predstava je dobila nagradu na Festivalu monodrame u Sarajevu. Međutim, postoji problem gde je igrati u Beogradu.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net