KONFERENCIJA NA JALTI: Čerčil, Ruzvelt i Staljin

Jezik moćnika i njegovi tumači >

Đavo je skriven u detalju

Reč ili logos? Beneficium, dobročinstvo ili feud? Šta znači mokusatsu? Rat ili mir u zavisnosti od prevoda. Kad Putin hoće da kastrira ili Staljin da strelja i jezičke peripetije u briselskom Vavilonu

Prevodilac je neka vrsta skeledžije, koji sadržaj rečenog ili zapisanog "prevozi" preko reke nerazumevanja sa obale jednog na obalu drugog jezika. Svakodnevno se sa prevodima srećemo na filmovima, koji su kod nas titlovani, a u mnogim zemljama sinhronizovani. Ako se prevodi za sinhronizaciju, za glumce koji će na novom jeziku govoriti dijaloge, prevodilac mora da pokuša da izrečeno prevede istim ili bar približnim brojem slogova, da tekst ne bi bio u isuviše velikoj protivrečnosti sa kretanjem usana glumaca koje gledamo. Ako se, međutim, prevodi da bi se upisali titlovi, pravilo je da replika ne sme da bude duža od dva reda sa po najviše 28 slovnih znakova i da na ekranu stoji dovoljno dugo da bi gledalac mogao da je pročita. Pri brzim i temperamentnim dijalozima o vernom prevođenju više ne može da bude ni govora, samo o kratkom ponavljanju sadržaja koji prati dramsku radnju. U oba slučaja manje ili veće odstupanje od originalnih dijaloga je neminovno. Ako uporedimo dve verzije prevedene na ta dva načina učiniće nam se da je reč o dva različita filma.

Odgovornost tumača u toku političkih razgovora na visokom nivou veoma je velika. Partneri misle da razgovaraju neposredno, ali zapravo čuju samo što je tumač umeo ili – ako je dovoljno samosvestan, uobražen ili bezobrazan – našao za shodno da prevede, drugim rečima, da tumači, da protumači. Iskusni političar će zbog toga takođe voditi računa o gestu, mimici, akcentuiranju svog sagovornika, a ne samo slušati šta mu tumač govori.

Prevodioci su ponekad pravili krupne greške, koje su uticale na tok istorije, jer su krivo "tumačili" što im je rečeno. Ponekad bi to bilo namerno, ponekad rezultat površnosti, ponekad rezultat neznanja. Neki slučajevi su poznati, za mnoge nikada nećemo saznati. Navešću neke primere.

LOGOS ILI REČ: Sveti Hijeronim je zaštitnik prevodilaca. Rođen je 347. godine u Štrigovu u Dalmaciji, umro je 419. u Vitlejemu. Važio je za prekog čoveka, sam je priznavao: Parce mihi, dominae, quia Dalmata sum – "oprosti mi Gospode, ali ja sam Dalmatinac". Taj "preki Dalmatinac" je sačinio tada novi prevod Svetog pisma, prvo Novog zaveta na u svoje vreme svakidašnji, ulični latinski jezik – njegov prevod je u nauci poznat kao "Vulgata". Kasnije je takođe preveo i celi Stari zavet, kako on reče iuxta hebraeos – što se valjda može prevesti sa "na osnovu hebrejskog". Savremena nauka, međutim, tvrdi da on nije znao dobro hebrejski, da je prevodio na osnovu grčkog prevoda Septuagintu. Da li je svetac lagao? Ne znamo. Da li je pogrešno prevodio? Ko zna? U svakom slučaju, sumnjivi su "najsvetiji" prevodi "svetih knjiga", jer nam originali sve do danas nisu poznati.

Sledeći primer je konkretniji: U jesen 1157. godine car Fridrih I fon Hoenštaufen, zvani Barbarosa, sazvao je prvi put kao vladar sabor Svete rimske imperije nemačke nacije (Reichstag des heiligen Römischen Reiches deutscher Nation) u Besansonu, u Burgundiji. Papa Hadrijan poslao je kao svoje predstavnike dva legata sa porukom koja je, naravno, bila napisana na latinskom jeziku, ali nisu sva prisutna gospoda znala taj jezik. Carev kancelar, biskup Rainald fon Dasel, uzeo je na sebe da prevede papinu poslanicu. On je, pored ostalog, "tumačio" da je sveti otac poručio: "...od sveg srca bismo se radovali da tvojoj uzvišenosti prenesemo i druge feude!"

Na tom mestu je u sali nastala neopisiva gužva. Zar je papa uobražavao da je on carev feudalni gospodar? Preneti feud bi značilo da je papa samo preneo vlast caru kao svom vazalu, a da car nije samostalni vladar. Papa Hadrijan, međutim, to nije hteo da kaže, hteo je samo protokolarno učtivo da poruči da je rad da caru učini "i druga dobročinstva", našim današnjim jezikom "da mu bude na usluzi." Na originalu koristio je reč beneficium, koja se mogla tumačiti i kao dobročinstvo i kao feud. Na šta se konkretno mislilo, valjalo je shvatiti iz konteksta. Kancelar fon Dasel nije bio naivan, namerno je izazvao bunt i bes protiv pape.

Problemi prevođenja kao tumačenja onoga šta se htelo ili hoće reći postoje od pamtiveka. Kako da se danas prevede konstatacija apostola Jovana da "U početku beše reč..." (kao što je to učinio Vuk Karadžić). Na grčkom ne stoji reč, nego logos. Da li je taj pojam korektno protumačen kao reč? Očigledno da moderni srpski teolozi ne misle tako, jer u takozvanom "sinodskom prevodu" stoji "U početku beše logos..." Odustali su da uopšte prevedu tu grčku reč koja ima više značenja: reč, govor, izreka, poslovica, pojam, misao, uslov, razlog, (osnov), smisao, razum, um, zakon sveta, "božanska stvaralačka misao sveta". Tumačenje te reči je za teologa kompleksno, zbog toga shvatam pomalo kukavičku odluku da se radije uopšte ne prevede. Vuk Karadžić, koji nije bio teolog, ali je kao niko drugi osećao svoj maternji jezik, odabrao je najjednostavniju varijantu, naime, da je logos reč. I Martin Luter, koji je i te kako bio i teolog, u svom genijalnom prevodu na nemački takođe tumači Am Anfang war das Wort – U početku beše reč.

ATOMSKA GREŠKA: Pogrešan prevod sa najtragičnijim posledicama u istoriji tiče se odluke o bacanju atomskih bombi na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki 6. i 9. avgusta 1945. godine. Do danas nije razjašnjeno da li je greška u prevodu bila namerna, ja mislim da jeste, jer verujem da je tog časa Vašington više mislio na reakciju Moskve, nego Tokija. Naime, Japan je pre toga na indirektan način prihvatio poziv da kapitulira.

Na kineskom, japanskom i korejskom jeziku postoji vid dvostruke negacije na veoma komplikovan način, koji ne treba da se tumači kao odbijanje, nego kao prihvatanje. Japanska reč mokusatsu pre svega, znači "ignorisati", ali takođe i "uzeti u obzir". Japanska vlada je htela da kaže da će mogućnost kapitulacije "uzeti u obzir", a protumačeno je da će "ignorisati" poziv na predaju.

Kaže se da američki prevodioci nisu shvatili spremnost na kapitulaciju i to zbog toga što su rođeni Japanci iz razloga bezbednosti bili odstranjeni iz prevodilačkih službi, u njima su ostali samo Amerikanci koji su tek kao odrasli ljudi naučili taj jezik, pa je dokument preveden kao oštro negiranje mogućnosti predaje iako je zvanično Tokijo na diplomatski uvijeni način poručio suprotno.

Čini mi se da je predsednik Truman bio obavešten o tačnom prevodu. Za pobedu nad Japanom više nije bilo neophodno da 130.000 japanskih civila pogine smesta, a da mučnom, sporom smrću posle umre još bezbroj ozračenih ljudi. Vašington je svoju moć hteo da demonstrira Sovjetskom Savezu, koji atomsku bombu još nije imao, a početak "hladnog rata" već je bio na vidiku.

Japanska reč mokusatsu, baš kao latinska reč beneficium?

Navešću kao još jedan primer namerno pogrešnog prevoda u diplomatskoj praksi, a već više od 35 godina nije ispravljen u literaturi i istoriografiji, iako je de fakto odavno prevaziđen razvojem događaja. Reč je o "Berlinskom sporazumu", zaključenom između SAD, Velike Britanije, Francuske i Sovjetskog Saveza, 3. septembra 1971, koji je stupio na snagu 3. juna 1972. i praktično bio na snazi sve do pada Berlinskog zida 9. novembra 1989. godine. Trebalo je da reguliše komunikaciju između zapadnog Berlina i (zapadne) Savezne Republike Nemačke preko teritorije tadašnje Nemačke Demokratske Republike. Ne znam šta su vlasti u Bonu i istočnom Berlinu došapnuli velikim zaštitnicima, jer su pregovarale četiri države, koje su Nemci mogli da smatraju, ali ne i da nazivaju, okupatorima, a ugovor je sačinjen na engleskom, francuskom i ruskom jeziku, uz uobičajenu napomenu da tekstovi na sva tri jezika imaju istu vrednost. Nemački jezik se nije pominjao. Iako nikada nije bilo sporno da je službeni jezik, kako u Saveznoj Republici Nemačkoj tako i u Nemačkoj Demokratskoj Republici, zvanično isti, neki delovi tog ugovora prevedeni su na zapadu i na istoku različito.

VEZA ILI POVEZANOST: U originalu je utvrđeno da će relations, Rusi su koristili reč свјази, između zapadnog Berlina i Savezne Republike Nemačke i nadalje da se razvijaju. U zapadnoj Nemačkoj ta se reč prevela sa Bindungen, a u istočnoj sa Verbindungen. Konkretno se mislilo na korišćenje autoputa kroz istočnu Nemačku kao vezu između zapadne Nemačke i zapadnog Berlina, tranzit železnicom, telefonske i telegrafske veze, znači, komunikacije, što je, po mom mišljenju, najpreciznije izražavala reč Verbindung, na srpskom veze. Velesile tom prilikom nisu nameravale da ozvaniče ili čak da jačaju političku jedinstvenost zapadnog Berlina sa zapadnom Nemačkom, jer to Kremlj toga časa ne bi prihvatio. Ne znam da li su zapadne sile već unapred znale za zapadnonemački trik sa prevodom, koji jednom različito prevedenom rečju umesto "veze" naglašava "povezanost" zapadnog Berlina sa Bonom. Rusi nisu protestovali protiv "zapadnonemačkog prevoda", možda i zbog toga što on i nije bio "zvaničan".

TITO DRUGAČIJI OD DRUGIH: Gotovo komičan problem se u istočnom Berlinu pojavio 1976. godine na konferenciji komunističkih i radničkih partija Evrope. Titov govor sam preveo unapred, trebalo je da ga domaćini štampaju, a nikako da stignu. Pitao sam o čemu je reč, pa su odgovorili da ima nekih problema oko prevoda. Titovu funkciju predsednika Saveza komunista Jugoslavije preveo sam na nemački kao Präsident, a Nemci su sad iznenada zahtevali da kažem da je Tito Vorsitzender. Rekoh da to nije isto, Predsednik je na nemačkom Präsident, na engleskom, na primer, gotovo isto, President, ali Vorsitzender bi kod nas bio Predsedavajući, na engleskom Chairman.

"Ali drugovi Brežnjev i Honeker su Vorsitzender, pa šta drug Tito ima da bude nešto drugo?" Tvrdio sam da je to pitanje naših partija, partije odlučuju kako će nazvati funkciju svog prvog čoveka, nikako prevodioci. Naravno da je ostalo kako smo mi predlagali.

KAD PUTIN HOĆE DA KASTRIRA: Kako prevodioci mogu da se umešaju u politiku i isprave svoje poslodavce dokazuje i slučaj sa ruskim predsednikom Putinom u Briselu. Jedan francuski novinar je Putinu toliko išao na živce da je na pitanje o intervenciji ruske vojske i policije u Čečeniji odbrusio: "Ako ste vi postali radikalni islamista i želite da se obrežete, dođite u Moskvu. Mi smo multireligiozno društvo i imamo specijaliste za takve stvari, a ja ću se lično založiti za vas da se operacija izvede tako da vam odseku sve!"

Na licu mesta nije došlo do incidenta, niko nije ozlojeđeno viknuo, niko nije bio uvređen. Kako to? Prevodilac nije preveo što je Putin rekao, nego je tumačio: "Ukoliko ste vi postali radikalni islamista i želite da se obrežete, dođite u Moskvu. Mi smo multikulturno, multikonfesionalno društvo i kod nas je svako dobrodošao!"

Da li tumač sebi sme da dozvoli takvo odstupanje od onog što je rečeno? Zavisi od odnosa prema ličnosti za koju radi. Poznato je da Putin nemački govori perfektno i da zna engleski. Sigurno je primetio da je tumač ispravio njegov nekontrolisani ispad. Verovatno nikada nećemo saznati da li ga je naknadno izgrdio ili pohvalio.

VIŠE OD JEZIKA: Postoji jedna knjiga koju bi svako, ko bi hteo da bude tumač na visokom međunarodnom nivou, trebalo da prouči. Naslov je "Statista na diplomatskoj pozornici", autor je Paul Šmit. Šmit je posle Prvog svetskog rata deset godina bio prevodilac za nemačko ministarstvo inostranih poslova i Društvo naroda, a zatim dvanaest godina šef Hitlerove prevodilačke službe i njegov lični prevodilac. U svom uvodu on kaže da "tumač na najvišem nivou" treba da ispuni tri uslova: "Prvo, ne sme da se boji onih za koje radi. Drugo, treba da zna o čemu je reč. Treće, takođe treba da zna i jezike." Zatim naglašava da taj redosled nije slučajno izabrao. Objašnjava da će stručno delo iz hemije bolje prevoditi hemičar, makar i ne znao naročito dobro jezike, a ne lingvista, koji nema pojma o hemiji.

Prilikom prevođenja na najvišem državnom nivou postavlja se pitanje da li tumač treba da prevodi svog šefa delegacije na tuđi jezik, ili partnera na svoj maternji. Često se zastupa stav da uvek treba prevoditi na maternji jezik, jer se on svakako uvek bolje zna, ali to znači uživeti se u misli i stavove suprotne strane. Ja sam se uvek zalagao da prevodim to što govori moja delegacija i tvrdio da na toj ravni prevodilac inače oba jezika mora da zna podjednako dobro.

Isto mišljenje zastupa i Čarls Bolen, koji je bio i Ruzveltov prevodilac pored ostalog na sastancima na vrhu sa Čerčilom i Staljinom u Teheranu i Jalti u toku Drugog svetskog rata i u Potsdamu posle njegovog svršetka, dakle, na najvažnijim sudbonosnim razgovorima XX. veka, a možda i svih vremena. Bolen je bio američki diplomata koji je ruski naučio kao odrastao čovek. Pre njega je ruski za Ruzvelta prevodio profesor sa Univerziteta Harvard, Semjuel Kros, ali su se na njega naljutili, jer je bio indiskretan. Ruzvelt je naredio da ubuduće prevodilac može biti samo državni službenik, koji neće brbljati na sve strane.

Bolen objašnjava: "Razlog zašto je prihvaćen takav sistem bio je taj što se smatralo da će lični prevodilac bolje shvatiti šta njegov čovek kaže, nego što bi to mogao prevodilac onog koji sluša. Da je izjave prevodio tumač slušaoca, njega bi se moglo optužiti da izobličava izjave; nadalje, ma kako dobro neki prevodilac zna strani jezik, druga strana bi mogla upotrebiti izraz u žargonu, koji bi teško mogao preneti na drugi jezik."

Tumač pažljivo mora da prati i šta govori njegov kolega sa druge strane. Ja sam dolazio u nepriliku kada bih mislio da moram da ispravim što je prevodio predstavnik one druge delegacije, pa razmišljao da li da iz učtivosti prećutim, ili da upadnem u reč i ispravim grešku. Još prilikom mog prvog nastupa u ulozi prevodioca, Koča Popović, tada jugoslovenski ministar inostranih poslova, podržao me je da se umešam, kada mislim da je to neophodno.

I Bolen je istog mišljenja i priča da su Amerikanci jednom prilikom u Jalti pitali da li će SSSR poštovati sporazum da će stupiti u rat na Dalekom istoku: "...Staljin je razdražljivo odgovorio da Sovjetski Savez uvek poštuje svoju reč. Zatim je spustio glas i dodao, ‘osim u slučaju krajnje nužde’. Ruski prevodilac Pavlov se upravo spremao da ispusti ovaj poslednji deo rečenice, kad mu ja rekoh na engleskom: ‚Čini mi se da ste nešto propustili’, na što je on brzo promrmljao i onaj Staljinov dodatak."

KAD STALJIN HOĆE DA STRELJA: Možda ne moram ni da naglasim pred kakvim se problemima mogu naći tumači ako državnici počnu da se šale, veselo počnu jedni drugima da pričaju neprevodive ili na drugom jeziku nerazumljive političke viceve. Još danas se u ozbiljnoj literaturi navodi da je Staljin na sastanku sa Ruzveltom i Čerčilom predložio da se posle rata likvidira između 50.000 i 100.000 nemačkih oficira. Bolen, koji je tada prevodio, piše: "U stvari je Staljin takvu primedbu stavio na polušaljiv način i propratio je podrugljivim smeškom i odmahivanjem ruku, a bila je usmerena protiv Čerčila. Čerčil je, nažalost, ozbiljno shvatio Staljinovu šalu i strastveno izjavio da ratni zločinci, doduše, treba da plate za svoja nedela, ali da on nikada neće odobriti hladnokrvno ubijanje običnih vojnika koji su se borili za svoju domovinu. Prihvativši Staljinov šaljivi ton, Ruzvelt je rekao da će u skladu sa svojom ulogom na konferenciji ponuditi kompromisno rešenje – treba pogubiti 49.000 nemačkih oficira. Nema nikakve sumnje da je to bila šala, i to loša šala, ali mnogi autori su je ozbiljno shvatili.

BRISEL KAO VAVILON: U novije vreme Evropska unija ima ogromnu prevodilačku službu. Iako verovatno nema političara, koji je delegiran u bilo koji od bezbrojnih organa Zajednice, koji ne bi umeo da se sporazume na engleskom ili bar francuskom ili nemačkom jeziku, sve su države prilikom pristupa insistirale na tome da i njihov jezik može i mora da se upotrebi ravnopravno. Zajednica danas ima 27 zemalja-članica i 23 službena jezika. To znači da svaki član može da govori svojim jezikom, a poslanici to redovno i čine. Na plenumima se zbog toga neviđeno glomazni prevodilački aparat prevodi simultano na 23 jezika. Armija prevodilaca skupo košta. Engleski, francuski i nemački su "interni radni jezici". Činovnici i funkcioneri se služe tim jezicima. Pismeno se sva akta prevode na 23 jezika. Sve to plaćaju poreski obveznici zemalja-članica. Kad pomislim na greške u tumačenju političkih dokumenata i govora o kojima je već bilo reči, dolazim do zaključka da u toj vavilonskoj raboti mora da ima neobično mnogo odstupanja od onog što se htelo kazati, ali se o tome javno ne čuje ništa. Evropska unija, a pre svega njeni glavni gradovi, Brisel i Strazbur, postaju Vaviloni današnjice.

Jezik politike, trgovine, tehnike i računara danas je engleski. Pardon, američki, ali da ne započnem diskusiju o razlikama između američkog i engleskog. Bojim se da političari pre svega moraju da nauče američki. Tada će tumači postati suvišni. Stanovnike vascele zemljine kugle pozdraviće Veliki brat iz Orvelove 1984. godine na jeziku novgovor.

(Odlomak iz zbirke eseja "Norma i normalno")


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

ŠTA JE ŠEF HTEO DA KAŽE: Vili Brant, Tito, prevodilac Ivan Ivanji i Miloš Minić
  • GREŠKA U PREVODU: Eksplozija atomske bombe u Nagasakiju

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net