<< VESTI | | 28.11.2011 09:11

PARADIGMA: Profesor Mihailo Đurić

 

Profesor Mihailo Đurić
(22. avgust 1925 – 25. novembar 2011)

Umro je Mihailo Đurić profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i član Srpske akademije nauka i umetnosti koji je 1971. bio osuđen zbog izlaganja u toku javne rasprave o ustavnim promenama

Profesor Mihailo Đurić je na Pravnom fakultetu u Beogradu predavao Istoriju političkih teorija, Opštu sociologiju i Metodologiju društvenih nauka. Bio je direktor internacionalnih seminara o Ničeovoj filozofiji u Među-univerzitetskom centru u Dubrovniku, gostujući profesor filozofije na univerzitetima u Beču, Zapadnom Berlinu i Augsburgu, član Saveta redakcije časopisa Praxis, član Upravnog odbora Korčulanske letnje škole, Upravnog odbora Srpske književne zadruge...

Sa Beogradskog univerziteta je profesor je udaljen, sudski gonjen i osuđen na dve godine strogog zatvora (odležao 9 meseci) 1973. godine zbog izlaganja na sastanku Sekcije udruženja univerzitetskih nastavnika na Pravnom fakultetu u Beogradu 18, 19. i 22. marta 1971. u okviru javne rasprave ustavnim amandmanima, kojoj su prisustvovali i predstavnici Ustavne komisije, Vrhovnog i Ustavnog suda SR Srbije, predstavnici studenata i saveza komunista...

Biografija akademika Mihaila Đurića

Mihailo Đurić je rođen 22. avgusta 1925. godine u Šapcu, od oca Stevana, sudije, i majke Milice rođene Despotović, učiteljice. Osnovnu školu i gimnaziju učio je u raznim mestima službovanja svog oca.

Studirao je pravo, filozofiju i klasičnu filologiju u Beogradu. Doktorirao je 1954. na Pravnom fakultetu s tezom Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista. Iste godine je izabran za asistenta na Pravnom fakultetu, na kome je prošao kroz sva univerzitetska zvanja (docent 1957, vanredni profesor 1964, redovni profesor 1969).

Predavao je Istoriju političkih teorija, Opštu sociologiju i Metodologiju društvenih nauka. Udaljen je sa Univerziteta i oteran na robiju 1973. godine zbog govora održanog 18. marta 1971. u vezi sa ustavnim amandmanima. Od 1974. do 1989. bio je naučni savetnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu, kada je vraćen na Pravni fakultet. U istom periodu delovao je kao gostujući profesor za filozofiju na univerzitetima u Beču, Zapadnom Berlinu i Augsburgu, a držao je pojedinačna predavanja i na mnogim drugim nemačkim i austrijskim univerzitetima.

Od 1981. do 1991. bio je direktor internacionalnih seminara o Ničeovoj filozofiji u Među-univerzitetskom centru u Dubrovniku, zajedno sa profesorom Jozefom Simonom iz Bona kao ko-direktorom. Od 1985. s je predsednik Naučnog veća Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Mihailo Đurić je učestvovao na mnogim filozofskim skupovima u zemlji i inostranstvu.

Pored mnogih rasprava i članaka objavljenih u raznim domaćim i stranim časopisima i zbornicima, objavio je 12 knjiga i priredio 7 zbornika. Pokretač je i glavni urednik časopisa "Filozofski godišnjak", koji od 1988. izlazi kao glasnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1990. godinu. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu.

Izvor: SANU

Profesor Đurić je u toj raspravi upozorio da je SFR Jugoslavija već praktično razbijena amandmanima od 1971. godine, da je nacionalizam uveliko zahvatio zemlju i da Srbi ovim razbijanjem imaju da izgube naročito mnogo zbog svog prisustva u drugim republikama, da Jugoslavija postaje samo geografski pojam, na čijem se tlu pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda, uspostavlja nekoliko nezavisnih, čak i međusobno suprostavljenih nacionalnih država: «Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice. Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali šta da privedemo kraju. Treba biti načisto s tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih država... Ali, ako već ne možemo da se otresemo od onoga što su nam drugi natovarili na pleća, ako već moramo da mislimo i govorimo o nacionalnim i državnim stvarima, ako već moramo da se nacionalno i državno određujemo i razgraničavamo, onda moramo biti svesni svoje istorijske odgovornosti pred narodom kome pripadamo, onda moramo znati da je za srpski narod u ovom času od najveće važnosti pitanje njegovog identiteta i integriteta, dakle, pitanje njegovog političkog, njegovog državno-pravnog objedinjavanja"... „Položaj srpskog naroda u Jugoslaviji nije nikako dobar...i to ne samo zbog toga što je srpski narod danas tako nemilosrdno i nepravedno optužen za centralizam i unitarizam prethodnog perioda. Kao da je centralizam u bilo kom pogledu pogodovao srpskom narodu, kao da taj centralizam nije bio zaveden, između ostalog, i zato da bi se sprečilo postavljanje pitanja nacionalnih odgovornosti za genocid koji je za vreme drugog svetskog rata izvršen nad srpskim narodom"...„Granice svih sadašnjih republika u Jugoslaviji imaju uslovno značenje" , a „neprikladnost, proizvoljnost i neodrživost tih granica postaje očigledna onda kad se one shvate kao granice nacionalnih država"... „Ustavne promene pogoršavaju ionako neravnopravni položaj srpskog naroda», a „Srbi su se u vlastitoj republici našli u podređenom položaju prema Albancima."

Zbog tog govora, kao i zbog članka u časopisu «Umetnost» kojim se suprotstavljao rušenju kapele na Lovćenu, veće Okružnog suda u Beogradu (sastavu: Đorđe Katić, sudija, Nikola Zdravković i Dušan Vukotić, sudije porotnici) je 17. jula 1972. profesora Mihaila Đurića osudilo na kaznu strogog zatvora u trajanju od dve godine. Profesor Đurić je proglašen krivim jer je, kako je obrazloženo u presudi, „u cilju neprijateljskog delovanja protiv našeg društvenog i državnog uređenja podsticao i pozivao na razbijanje bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije, prikazujući pri tome zlonamerno i neistinito društveno-političke prilike".

Pod naslovom „Smišljene smutnje" izlaganje je objavljeno u časopisu Anali Pravnog fakulteta u Beogradu (3/1971. str. 230/233). Zapravo, cela diskusija objavljena je u fakultetskom časopisu Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, kako bi savezni predstavnici dobili što više materijala za konačnu izradu ustavnih amandmana. Časopis Anali je međutim sudski zabranjen - Okružni javni tužilac u Beogradu doneo rešenje o privremenoj zabrani rasturanja časopisa ,,zbog napisa kojima se iznose alarmantna tvrđenja, a kojima se izaziva uznemirenje građana — čime je povređen član 52. stav 1. tačka 2. Zakona o štampi i drugim vidovima informisanja‘‘. U pitanju su bili, pored Đurićevog izlaganja, prilozi Koste Čavoškog ,,Ustavnost i pravo veta‘‘, Stevana Đorđevića ,,O izboru predsednika republike po amandmanu XXXVI‘‘ i Andrije Gamsa ,,Koncepcija amandmana: istorijski promašaj — naučna zbrka‘‘. Po predlogu Okružnog javnog tužilaštva u Beogrdu od 17. maja 1971. godine, kojim je traženo da se osnaži privremeno rešenje o zabrani časopisa Anali Pravnog fakulteta u Beogradu br. 3 od 1971. godine, Okružni sud u Beogrdu na dan 20. maja 1971. godine doneo je rešenje kojim odbija predlog Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu da se osnaži njegovo rešenje od 17. maja 1971. g. o privremenoj zabrani navedenog broja Anala. Međutim, Vrhovni sud Srbije preinačio je rešenje Okružnog suda u Beogradu od 20. maja 1971. i zabranio rasturanje Anala Pravnog fakultata u Beogradu br. 3/maj-jun 1971, s tim da se ,,svi primerci zabranjenog časopisa oduzimaju… i imaju se uništiti putem industrijske prerade‘‘. Zbog objavljivanja Đurićevog izlaganja zabranjen je i list Student (10-71).

Odlukom Vrhovnog suda Srbije od 4. januara 1973. zatvorska kazna profesoru Đuriću je smanjena sa dve godine na devet meseci, koliko je profesor i proveo u požarevačkoj Zabeli.

Protiv sudskog procesa su protestovale mnogobrojne javne ličnosti iz zemlje i sveta, među kojima su bili: Dejan Medaković, Živorad Stojković, Lazar Trifunović, Gajo Petrović, Rudi Supek, Vojin Milić, Radmila Šajković, Cvetko Kostić, Milan Damnjanović, Jelena Berberović, Kasim Prokić, nemački filozof Ernst Bloh...

Neposredno posle izricanja presude, sedmoro nastavnika Pravnog fakulteta (prof. dr Andrija Gams, prof. dr Ružica Guzina, prof. dr Stevan Vračar, doc. dr Branislava Jojić, dr Aleksandar Stojanović, asistenti Danilo Basta i Vojislav Koštunica) potpisalo je krajem januara 1973. godine molbu za pomilovanje profesora Đurića. Petoro potpisnika peticije za pomilovanje profesora Đurića je partijski kažnjeno (dr Andrija Gams, dr Stevan Vračar i tada asistent Danilo Basta, isključeni su iz Saveza komunista, a docent Branislava Jojić i dr Ružica Guzina kažnjene su opomenom).

Zbog slučaja profesora Đurića nekoliko nastavnika odstranjeno je sa Pravnog fakulteta. Andrija Gams je prevremeno penzionisan, kao i Ružica Guzina, a Vojislav Koštunica je morao da napusti Fakultet i pređe u Institut društvenih nauka. Ubrzo posle toga, na konkursu za ponovni izbor Kosta Čavoški nije izabran zbog moralnopolitičke nepodobnosti, a Aleksandar Stojanović nije izabran zbog navodne "stručne nepodobnosti". Branislava Jojić je svoju univerzitetsku karijeru nastavila u Mostaru, a potom u Kragujevcu.

Kako je već rečeno, Pravni fakultet je tada napustio i čuveni profesor Andrija Gams, koji je takođe ocenio tadašnje ustavne amandmane kao razbijanje Jugoslavije, uz napomenu da „odbacivanje ideje jugoslovenstva predstavlja jednu činjenicu koja eventualno može da se pretvori u vrlo tragičnu istorijsku situaciju". Pozivajući se na evropske integrativne procese, on ističe da je „kroz formulu jugoslovenstva trebalo da po etničkom poreklu i sastavu slični narodi i narodnosne grupe ostvare normalnu istorijsku tendenciju ka privrednoj i kulturnoj integraciji i međusobnoj asimilaciji u jednu višu celinu....međutim, izvesno je da se u Hrvatskoj stvorila jedna jaka politička grupacija koja je počela da sprovodi jednu određenu strategiju i taktiku za ostvarivanje jedne zamisli koja je zvanično bila označena kao ostvarenje ravnopravnosti, kao stvaranje pune ravnopravnosti jugoslovenskih naroda i tendencija da se hrvatski narod oslobodi izvesnih ’hegemonističkih’ i ’centralističkih’ pritisaka" .

U članku "Osuda i izgon Mihaila Đurića", profesor Pravnog fakulteta dr Jovica Trkulja piše: "Kada se održavalo suđenje profesoru Đuriću, obračun sa sprskim političarima Markom Nikezićem, Latinkom Perović i njihovim saradnicima uveliko je počeo, pa je Đurićevo suđenje trebalo da pokaže da nacionalizma ima i u Srbiji, a ne samo u Hrvatskoj. Poznato je da je Tito vodio računa o paritetu i da je stalno balansirao između međusobno suprotstavljenih nacija u zajedničkoj državi SFRJ. Dakle, pored rigidne nepravne (partijske) države i birokratskog, autoritarnog režima, koji su sankcionisali delikt mišljenja, Mihailo Đurić je bio žrtva i Titovog obračuna sa hrvatskim i srpskim rukovodstvom tokom 1971. i 1972. godine..." Nastavno-naučno veće Pravnog fakulteta u Beogradu je odlukom od 16. oktobra 1989. godine vratilo profesora dr Mihaila Đurića u nastavu, kao i još nekoliko drugih profesora i asistenata Pravnog fakulteta koji su zajedno s njim odstranjeni iz nastave. Mihailo Đurić je vraćen na Pravni fakultet 1990. godine, a Kosta Čavoški i Aleksandar Stojanović 1991. godine. Međutim, Vojislav Koštunica je odbio da se vrati. Stevan Vračar i Danilo Basta, koji nisu odstranjeni sa Fakulteta već samo iz nastave, vraćeni su u nastavu ranije, početkom osamdesetih godina. Budući da je predmet Istorija političkih teorija u međuvremenu bio ukinut, Mihailo Đurić je u toku školske 1991/92. godine održao kurs na poslediplomskim studijama o evropskom duhu, a potom je penzionisan.

Na zahtev koji su podneli prof. dr Jovica Trkulja, prof. dr Danilo Basta i Jova Cvjetković iz Beograda Mihailo Đurić je sudski rehabilitovan 4. januara 2010. odlukom Okružnog suda u Beogradu , sastavljenom od sudija: Marine Govedarice, predsednika veća, Natalije Bobot i Jelene Bogdanović-Ružić.

U obrazloženju presude o rehabilitaciji Okružni sud u Beogradu zaključio je da je Mihailu Đuriću suđeno isključivo za izraženo mišljenje. Veće zaključuje da je Đuriću suđeno iz političkih i ideoloških razloga i da su njegovom osudom bili su prekršeni ne samo aktuelni ustav SFRJ već i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima koju je 1948. usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija (čiji je Jugolavija bila jedan od osnivača). „Mišljenje i stav profesora Đurića razlikovali su se od političkog stava tadašnjeg državnog i partijskog rukovodstva, a u to vreme svako drugačije mišljenje bilo je jeretičko, proglašavano neprijateljskim, a lica koja su ih izražavala hapšena su i osuđivana..." Rešenje o sudskoj rehabilitaciji Mihaila Đurića stiglo je u vreme kada je Službeni glasnik, u saradnji sa Pravnim fakultetom u Beogradu, upravo objavio njegove Sabrane spise u dvanaest knjiga, kapitalno izdanje koje obuhvata gotovo čitav impozantni opus profesora Đurića...


 

Glavni radovi akademika Mihaila Đurića

Glavni radovi akademika Mihaila Đurića

• Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista (Greek Sophists idea of Natural Law) 1954. • Humanizam kao politički ideal : ogled o grčkoj kulturi (Humanism as Political Ideal : A Study of Greek Culture), 1968. • Problemi sociološkog metoda (Problems of Sociological Method), 1962. • Sociologija Maksa Vebera (Sociology of Max Weber), 1964. • Iskustvo razlike : suočavanja s vremenom ( The Experience of Diversities: Facing the Modern Age), 1994. • Stihija savremenosti, 1997. • Niče i metafizika, 1984. • Putevi ka Ničeu: prilozi filozofiji budućnosti, 1992. • Izazov nihilizma (The Challenges of nihilism), 1986. • O potrebi filozofije danas : filozofija između Istoka i Zapada (On the Need of the Philosophy Today: Philosophy between East and West), 1999. • Poreklo i budućnost Evrope, 2001. • Krhko ljudsko dobro : aktuelnost Aristotelove praktičke filozofije (The Fragile Human Good: Contemporary Importance of Aristotle's Practical Philosophy), 2002. • Mythos, Wissenschaft, Ideologie: ein Problemaufriss, Amsterdam 1979. • Nietzsche and die Metaphysik, Berlin 1985. • Kunst und Wissenschaft bei Nietzsche, Würzburg, 1986. • Nietzsches Begirff der Philosophie, Würzburg, 1990. • Die Serbische Philosophie heute, München, 1993.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Paradigma s tragičnim posledicama

Svojim javnim nastupima i angažmanom Mihailo Đurić je, kao malo ko u Srbiji, afirmisao etos autonomnog kritičkog intelektualca: 1) odbio je da nacionalističkim strastima i imbecilnim političkim odlukama pribavi moralni autoritet; 2) nije postao promoter mržnje i rata; 3) nije ni po koju cenu pristao da pljuje po vlastitom narodu; 4) smogao je snage da po cenu represije, izgona, zatvora, marginalizacije, poniženja i siromaštva – sačuva svoju autonomnu kritičku poziciju, te da se časno, odgovorno i profesionalno bavi svojom profesijom; 5) uspevao je da održi i afirmiše etos javnog delanja utemeljenog na jedinstvu mišljenja – govora – delanja, na prožimanju životnog i misaonog opredeljenja; 6) nastojao je da ponudi kompetentne stručne odgovore na sudbonosna pitanja i izazove vremena. Zbog ovakvog autonomnog i kritičkog javnog delovanja, Đurićeva sjajna univerzitetska i naučna karijera surovo je prekinuta početkom sedamdesetih godina, kada je zbog svoje dosledne borbe za istinu, pravdu i vladavinu prava, zbog čvrste vere u slobodu mišljenja, govora i intelektualnog stvaralaštva – osuđen na robiju.

Čovek koji je u hrabrosti za istinu video najviši izraz ljudskog dostojanstva, profesor koji je svoje studente učio da je ljubav prema istini i pravdi najveća strast ljudskog uma, te da je prisustvo autonomnog kritičkog intelektualca u modernom polisu ključ demokratije – našao se u zloglasnom zatvoru u Požarevcu.

Sa Đurićevim odlaskom u tamnicu, utamničeni su vidici i putevi ka modernoj i demokratskoj Srbiji, uskraćena joj je mogućnost uključivanja u zajednicu prosvećenih naroda. Otpočelo je gušenje intelektualne i društvene svesti, pretvaranje građana u podanike. Uprkos činjenici da je svojim govorom proročanski ukazao na pogubne posledice ustavnih promena, koje su kasnija zbivanja potvrdila, prof. Đurić je kaznu od devet meseci strogog zatvora izdržao u celosti.

Osuda i izgon Mihaila Đurića zbog prestupa mišljenja zadirali su u samu srž moralne savesti i duhovnog zdravlja našeg društva. Oni su potvrda bezumlja oholih vlastodržaca i njihovih ratničkih pohoda na institucije kulture. Istovremeno, to je bio i znak besa, nesigurnosti, bolesti i slepila toga poretka koji je takvim ponašanjem sebi samom odredio moralnu osudu pred istorijom.

Sa današnje distance „slučaj profesora Đurića" se prikazuje kao paradigma sa tragičnim posledicama kako za dalji razvoj nauke i filozofije, tako i za duhovno zdravlje i intelektulani rad u celini Srbije krajem XX veka. Obistinile su se Đurićeve reči koje je uputio svojim sudijama: „Ovo suđenje nije samo moja stvar i ne tiče se samo mene lično. Njegovo pokretanje i održavanje imaju mnogo širi društveni značaj. Utoliko, presuda koju će ovaj sud doneti neće pogoditi samo mene. Ona će odlučiti o sudbini jednog velikog načela koje u hrabrosti za istinu vidi najviši izraz ljudskog dostojanstva i najjaču potvrdu društvenog angažovanja, pa će, prema tome, ta presuda uticati i na životne izglede mojih đaka kod kojih sam toliko godina nastojao da probudim ljubav prema istini kao najvećoj strasti uma ili, što je jedno te isto, ljubav prema pravdi kao najvažnijoj odrednici karaktera".

Osuda i izgon profesora Mihaila Đurića i drugih profesora Pravnog fakulteta u Beogradu sedamdesetih godina XX veka predstavljaju beočug u dugom lancu sličnih, kako prošlih, tako i budućih drama-tragedija intelektualaca na ovim prostorima. Tu se, zapravo, susrećemo sa velikom hipotekom srpske tradicije koju će autonomni kritički intelektualci još dugo nositi kao krst na svojim leđima.

Reč je o ostrakizmu intelektualca u Srbiji – nepoverenju i najgorem mogućem odnosu prema najumnijim ljudima. Svojim delom i javnim delanjem profesor Đurić je presudno uticao na formiranje i akademski put niza naraštaja. Oslobađajući ih jednoumlja, mnogih zabluda i predrasuda, lažne vere, loših autoriteta i pogrešnih alternativa, učinio je sve da njegovo delo njima i dolazećim generacijama svetli kao putokaz.

(Reč dr Jovice Trkulje, redovnog profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, izgovorena na promociji Sabranih spisa Mihaila Đurića na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu, 23. marta 2010. godine.)

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net