DOBROVOLJNI DAVALAC DOLARA: Milijarder Voren Bafet / fotografije: reuters

Rasprava o »Bafetovom zakonu« >

Oporezivanje milionera

Kada je Voren Bafet, težak 50 milijardi dolara, napisao da plaća procentualno manji porez od svoje sekretarice, to je inspirisalo američkog predsednika Baraka Obamu da predloži zakon o većem oporezivanju najbogatijih. Ideju podržava dve trećine američkih birača, pa i Bil Gejts, i francuski i nemački biznismeni, ali ona ima i žestoke protivnike: mnoge milijardere, a i "reganovce" i "fridmanovce", koji su bili i za "zatvaranje javnih parkova", a sada se protive takozvanom Bafetovom zakonu

Upitan tokom američke velike depresije zašto je pljačkao banke, neki Vili Saton je odgovorio: "Zato što tamo leži novac." Iz konteksta se da zaključiti da neoliberalni autor teksta u kome se anegdota spominje aluziju upućuje na adresu američkog predsednika Baraka Obame, koji je objavio plan za smanjivanje zaduženja SAD, a u okviru njega povećanje poreza za najbogatije, koju inače podržava većina Amerikanaca.

APEL NA SAVEST BOGATIH: Predsednik SAD Barak Obama

Obama je inspirisan inicijativom multimilijardera Vorena Bafeta, teškog 50 milijardi dolara, koji je prošlog meseca u kolumni u Njujork Tajmsu napisao da plaća porez po nižoj stopi od svoje sekretarice: "Ja plaćam samo 17,4 procenata oporezovanih prihoda, to je manje od procenta koji plaćaju službenici u mojoj kompaniji (Berkshire Hathaway)." Bafet, kako piše magazin Tajm, nije objasnio kakva je struktura njegovih prihoda, na koje je platio 6,9 miliona poreza za 2010. godinu, i da li je imao neka oslobađanja od poreza, ali zdravorazumska pretpostavka govori da čovek koji ume da zaradi 50 milijardi dolara, ume i da nađe rupe u poreskim zakonima.

Bafetovi prihodi najverovatnije potiču od njegovih dividendi koje su u SAD oporezovane po stopi od 15 procenata. U 1996. jedan odsto Amerikanaca koji pripadaju klubu najbogatijih sticao je 59,7 odsto svojih prihoda preko plata i nadnica, a sudeći po analizi institucije The World Top Incomes Database, prošle godine ih je bilo 55,7 odsto. Ostalo su zaradili iz profita.

U američkoj štampi predsednička inicijativa se zove Bafetov zakon i po svoj prilici tako će biti nazvan i zakon koji predlaže Obama, ako republikanci pristanu. Pored Vorena Bafeta, ideju o većem oporezivanju najbogatijih podržava i Bil Gejts, jedan od trojice najbogatijih ljudi na svetu, koji poziva bogataše da se udruže, ne na nacionalnom, nego na globalnom nivou i da kao "savesni Zemljani" deo svog novca odvoje za dobrobit stanovnika planete.

Kada je pedesetih godina XX veka promovisan cadillac eldorado, najbogatiji Amerikanci su plaćali 90 odsto poreza na prihode, a tokom sledećih pedeset godina su teret federalnog poreza prevalili na sve ostale. Razlika između stopa po kojima porez plaćaju najbogatiji i najsiromašniji je, u međuvremenu smanjena. Kritičari takvog stanja kažu da su niski porezi nakon šezdesetih glavni razlog što su bogati postali toliko bogatiji, a nejednakost u visini prihoda u SAD došla je na nivo od pre jednog veka.

Bogati imaju više novca pa tako i mogućnost da utiču na politiku i da tako obezbede dalje smanjenje sopstvenog oporezivanja. U SAD 1997. porez na kapitalnu dobit je smanjen sa 28 odsto na 20 odsto, a pod Džordžom Bušom mlađim na 15 odsto, a da su navodno prihodi američkog budžeta od takse na kapitalnu dobit ostali isti deceniju i po.

Kriza dovodi u pitanje taj model, ne samo u Americi.

EVROPSKE TENZIJE: U Evropi u kojoj se bitka oko toga ko će snositi teret krize vodi i na ulicama Atine, Madrida, Pariza, Londona i Dablina, takođe isplivava kontroverza oporezivanja milijardera. U Britaniji su torijevci najavljivali smanjivanje oporezivanja onih koji zarađuju preko 150.000 funti sa 50 na 40 odsto, ali se vode teške rasprave o tome da li je moralno ili čak i ekonomski ispravno da se jednostrano smanji poresko opterećenje za vrlo mali broj najbogatijih, kad ne mogu da se smanje porezi za milione drugih.

Deni Aleksander, glavni sekretar britanskog trezora, izjavio je na jednoj konferenciji Liberalnih demokrata (Lib Dem) da će to obezbediti da 350.000 najbogatijih plate svoj pošteni udeo (fair share) poreza.

Londonski Ekonomist piše da su neki bogati Nemci i Francuzi potpisivali peticije u korist većih poreza. Luka di Montezemolo, koji prodaje ferarije mnogima od njih, izjavio je za italijanski list La Republika da je ispravno da bogati plate više. Široka publika se slaže: u Americi koja mrzi poreze ( tax-hating America), dve trećine anketiranih podržava Obamin predlog da se oporezuju najbogatiji. Ideja nailazi na podršku i u Evropi u kojoj su najviši prihodi znatno više oporezovani nego u Americi (Austrija 50 odsto, Belgija 50 odsto, Danska 51,5 odsto, Finska 53 odsto, Francuska 41 odsto, Nemačka 45 odsto...). Francuzi pripremaju povećanje poreskih stopa za one koji zarađuju više od 500.000 evra godišnje, a Italijani za one teže od 300.000 evra. Uglavnom, što je zemlja manje razvijena, manji su porezi na visoke zarade (Makedonija 10, Srbija 14, Rusija 13, Rumunija 16 odsto).

Ideja o većem oporezivanju kapitalista je prošle jeseni plasirana i u Hrvatskoj i na rečima su je podržali tamošnji biznismeni, ali uz ogradu koju je najbolje definisao Ivica Todorić, jedan od bogatijih Hrvata: "Bitno je naglasiti da je jedno percepcija bogatstva, a sasvim drugo – realne mogućnosti oporezivanja. Podržavamo dodatno oporezivanje bogataša, ali u slučajevima gde mogućnost oporezivanja, odnosno stvarno bogatstvo objektivno i postoji..." Srpski biznismeni su se u anketama uglavnom izjašnjavali protiv dodatnog oporezivanja.

ISTRAGA U RAJU: Vidljivi su i pokušaji da se smanji izbegavanje oporezivanja, mada je po nekim analizama naplata poreza u Evropi veća nego u Americi. U Velikoj Britaniji, u okviru pokušaja da se smanji deficit, regrutuju oko 2000 poreskih inspektora da istraže izbegavanje oporezivanja, uz javno iznetu pretpostavku da oko 5000 bogataša u toj zemlji krije novac u of-šor zonama. Britanci su uspeli da postignu sporazum sa Švajcarcima o tome da se kamate onih koji ulažu novac u švajcarske banke, bez povrede tajnosti njihovih računa, ipak oporezuju po stopi od 27 do 48 odsto i da se porez ustupi zemlji čiji su rezidenti. Slične pregovore vode i Nemci, a i Amerikanci, mada su oni daleko od dogovora.

Stalni predstavnik Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) za Srbiju Bogdan Lisovolik je prošle jeseni rekao da Srbija treba da suzbija utaju poreza preko of-šor zona – u skladu sa najboljom evropskom praksom. Na apel predsednika Republike Borisa Tadića da srpski biznismeni treba da pokažu ekonomski patriotizam i plaćaju porez u Srbiji, a ne u zemljama "poreskim rajevima", bivši ministar trgovine Slobodan Milosavljević je izjavio da ima prostora za promenu određenih domaćih zakona, kako se ne bi sve prepuštalo voluntarizmu i osećaju onih koji to treba da urade.

KLUB 0,3 ODSTO: Naravno, u Americi ima mnogo milijardera koji se protive tome da se klatno vrati nazad, a neki komentatori kažu da će se oni toj reformi protiviti pa makar se svet raspao na parčiće. Magazin Tajm objašnjava da bogataši i sada traže rupu u zakonu i citira nekog Marka Matsona iz firme Matson Money teške 2,9 milijardi dolara: "Verujem da ću duplirati svoje prihode pre nego što ih Obama konfiskuje..."

Neki manji američki listovi u tom kontekstu s priličnim ogorčenjem pominju Larija Silversteina, vlasnika Svetskog trgovinskog centra koji su razorili arapski teroristi 11. septembra 2001, koji ne obazirući se na nacionalnu tragediju traži dvostruku osiguravajuću kompenzaciju, pošto su tamo bile dve kule od sedam milijardi dolara, umesto 3,5 milijardi koliko je specifikovano u osiguravajućoj polisi popunjenoj mesec i po dana pre terorističkog akta.

Broj ljudi koji potpadaju pod Bafetov zakon je, po jednima, u američkim okvirima veoma mali – obuhvata samo njih 60.000. Drugi kažu da će Bafetov zakon obuhvatiti 450.000 "respektabilnih Amerikanaca koji plaćaju svoj porez i spavaju mirno", što je opet hrpica od 0,3 odsto među 144 miliona poreskih prijava popunjenih 2010. u SAD.

Obamin tim tvrdi da je američka država morala da pozajmi 700 milijardi dolara da bi održavala poreske olakšice za bogate, a da ceo Obamin program za povećanje broja radnih mesta iznosi oko 440 milijardi.

Izvode se i poređenja te bogate grupe sa 46,2 miliona Amerikanaca koji su prošle godine živeli ispod tamošnje linije siromaštva – koja je po američkom Ministarstvu zdravlja u 2011. za četvoročlanu porodicu iznosila 22.350 dolara, a za jednočlanu 10.890.

Sadašnji američki poreski sistem ima šest "razreda" onih koji za porez izdvajaju 10, 15, 25, 28, 33, 35 odsto svojih prihoda, a u svakom razredu oni na vrhu te grupe plaćaju više od onih na dnu. Poreski obveznici iz srednje klase u proseku plaćaju od 15 do 25 odsto.

Milioneri u načelu plaćaju 35 odsto poreza na plate, ali poreske statistike kažu da je u 2008. 400 najbogatijih ljudi u Americi oko 60 odsto svojih prihoda (u proseku 270 miliona dolara u 2008) ostvarilo iz kapitalne dobiti, na šta su porez plaćali po stopi od 18 odsto u proseku.

Saradnici finansijskih mogula često zarađuju šestocifrene dolarske plate ili bonuse koji ih svrstavaju među najveće poreske obveznike. Amerikanci koji zarađuju preko milion dolara godišnje u proseku su plaćali porez po stopi od 23,3 odsto. Oni koji zarađuju od 500.000 do milion dolara godišnje plaćaju porez po prosečnoj stopi od 24 odsto.

Prosečni zaposleni Amerikanac je uz sva poreska oslobađanja slao Ujka Semu, odnosno federalnoj vladi, 13,6 odsto svoje zarade, a oni s godišnjom platom između 30.000 i 50.000 dolara – 7,2 odsto.

Bafetov zakon kaže da kapitalisti (investitori) koji zarade milion dolara godišnje treba da plate isti porez kao svaki drugi Amerikanac srednje klase. Po sadašnjem sistemu Bafetova sekretarica odvaja za porez veći procenat svoje zarade nego njen gazda, najbogatiji čovek na svetu, zato što su u prethodnim administracijama kapitalisti oslobađani poreza kako bi se povećale investicije i zato što oni koji zarađuju preko miliona dolara nisu obuhvaćeni obaveznim socijalnim osiguranjem. Naime, doprinosi za socijalno osiguranje ne plaćaju se na prihode iznad 106.800 dolara – iznad te sume milijarderi su oslobođeni doprinosa, a pripadnici srednje klase nikada ne dosegnu taj nivo prihoda i plaćaju socijalno osiguranje na sav svoj prihod.

Protivnici oporezivanja, međutim, kažu da je svaki dolar koji je Bafet dobio oporezovan dva puta: dividende su im isplaćene iz profita na koji je porez platila korporacija po stopi od 35 odsto, a drugi put se porez plaća kad on dođe u privatne ruke. U okviru velikog pogađanja koje traje ima gledišta da bi porez na prihode bogatih mogao i da se poveća ako ga se korporacije oslobode kako bi se uklonila prepreka da se ekonomija zavrti.

Bafetova sekretarica plaća porez na platu i na bonuse po stopama koje idu i do 35 procenata za najviše prihode.

PET MITOVA: Vodi se žestoka polemika za i protiv. Jedan članak u londonskom Ekonomistu nosi naslov "Oporezivanje i klasni rat: Lov na bogate"...

Džon Stil Gordon, autor knjige Carstvo bogatih: Epska istorija američke ekonomske moći, pokušava da dekonstruiše pet mitova o bogatašima:

Prvo osporava mit "Milioneri su bogati". Autor Epske istorije američke moći izračunava da milion u banci generiše kamatu od oko 50.000 dolara, što je skoro jednako prihodu prosečnog domaćinstva u 2010. godini...

Kaže da je biti bogat postalo skupo: bogatstvo od milion dolara bilo je neobično u XIX veku, pa je i samu reč milioner skovao tek 1827. književnik, kasniji britanski premijer Bendžamin Dizraeli. Godine 1845. Mozes Bič, izdavač lista Njujork san, objavio je pamflet "Bogatstvo i biografije bogatih građana Njujorka". Kriterijum za dolazak na Bičovu listu bila je zarada od 100.000 dolara. Prva Forbsova lista 400 najbogatijih ljudi u Americi, objavljena 1982, kao najmanje bogatstvo pominje 75 miliona. Mnogi su se obogatili u poslednjih 30 godina – zahvaljujući mikroprocesorima (Dell, Microsoft, Bloomberg) – pa su sada na listi samo milijarderi.

Drugi osporeni mit: "Milioneri misle da su bogati..." "Bogat", kao i "siromašan," kako tvrdi Džon Stil Gordon, relativni su pojmovi. Autor u tom kontekstu kaže i da je prosečna američka porodica bogatija i od najluđih snova prosečne porodice u Bangladešu. Porodica koja živi od američkog prosečnog prihoda od 50.000 dolara možda misli da su oni sa 500.000 dolara bogati, ali ta druga familija verovatno zna familije koje su bogatije od nje, koja verovatno misle da im treba pet miliona dolara godišnje da budu stvarno bogati, itd.

Autor pominje internet anketu u kojoj 44 odsto anketiranih u tom onlajn istraživanju izjavljuje da milion godišnjih prihoda čini čoveka "bogatim". U jednom redovnom istraživanju 2008. u Čikagu samo 22 odsto je izjavilo da zlatno jaje od milion dolara čini čoveka bogatim. Autor pominje istraživanje kompanije Fidelity Investments u kome četiri od deset milionera za sebe kažu da nisu bogati. Većina anketiranih savetnika za investicije izjavljuje da milion nije dovoljan za penzionisanje. Kada je Džon D. Rokfeler saznao 1913. da je pokojni Dž. P. Morgan ostavio imovinu vrednu 60 miliona, uključujući i poznatu umetničku kolekciju, navodno je izjavio: "And to thinkhe wasn’t even rich." I treba da mislimo da nije bio bogat...

Autor osporava treći mit: "Milioneri plaćaju manji porez nego siromašni..." Kaže da polovina američkih porodica ne zarađuje dovoljno da bi uopšte plaćala porez. Po štampi se pojavilo mnogo tvrdnji da 50 odsto Amerikanaca ne plaća porez, ali kritičke analize govore da i siromašniji i te kako plaćaju razne poreze. U Americi kao federalnoj državi, pored federalnog, porez se plaća svim nivoima vlasti, državama, gradovima, a u njih treba uračunati poreze na dohodak, na imovinu, na promet, na uvoz, na plate, na imanja i poklone, kao i razne takse.

Zanimljiva je i analiza mita: "Milioneri dele ista uverenja..."

Autor kaže da je to možda bilo tačno u prerevolucionarnoj Francuskoj, "gde su plemići bili izuzeti iz oporezivanja, pa posle zbog toga bili izloženi smrtonosnom pronalasku dr Giljotina", ali da to nije tačno u Americi u XXI veku, gde su razlike među bogatima isto tako velike kao i među ostalima.

Kao primer, on navodi Džordža Sorosa i na Forbsovoj listi takođe visoko kotiranu braću Čarlsa i Davida Koha, vlasnike druge po veličini američke kompanije Koch Industries, teške 100 milijardi dolara. Soros finansira demokratske kampanje, a braća Koh pomažu "revoluciju Partije Čajanka". Obama je 2008, na primer, dobio 60 odsto glasova onih s prihodima ispod 50.000 dolara i 52 odsto glasova onih koji zarađuju više od 200.000. Mekejn je osvojio srednju klasu.

FILANTROPI: Džordž Soroš...

Ta Epska istorija američke moći takođe uči da su u Americi milioneri uvek imali slobodu da se ne slože s Belom kućom i da su Franklina Ruzvelta, jednog od najbogatijih predsednika SAD, nazivali klasnim izdajnikom kada je uveo "new deal", a da su i Džona F. Kenedija proglasili verolomnim kada je nekoliko dana pre nego što će biti ubijen predložio plan nazvan "Rat siromaštvu".

Taj očito neokonzervativni autor osporava i tezu da Obamino oporezivanje milionera neće limitirati investicije, potcrtavajući neoliberlanu tezu da oporezivanje uvek razara investicione odluke: "Zašto bacati novac u produktivnu imovinu, onu koja donosi prihod i uvećava bogatstvo kroz proizvodnju bogatstva, ako novac može da se oporezuje", piše sarkastično.

Protivnici oporezivanja kažu da sistem i nije toliko "nefer" koliko se tvrdi, te da, kako piše londonski Ekonomist, jedan odsto najbogatijih Amerikanca plaća više od trećine svih federalnih poreza u Americi (i oko 40 odsto poreza na prihode) – mada uzimaju manje od 20 odsto prihoda pre oporezivanja. Dalje se razvija teza da bogati, kad im se smanji porez, više ulažu u otvaranje novih radnih mesta. Kaže da je nezaposlenost u SAD smanjena za trećinu (sa 6,2 na 4,2 odsto) četiri godine nakon što je Buš smanjio poreze 2003.

...i Bil i Melinda Gejts

DEVET AMERIČKIH TAJNI: Nasuprot neoliberalnim "fridmanovcima", "koji su predlagali i zatvaranje javnih parkova", u raspravu su isto tako aktivno uključeni i zagovornici oporezivanja.

Jedan tekst u Njujork tajmsu glasi: "Devet stvari koje kapitalisti ne žele da znaju":

1. Siromašni Amerikanci zaista plaćaju porez – porez na gas, porez na promet, komunalne takse i ostale poreze – niko ne živi bez poreza u Americi...

2. Najbogatiji Amerikanci ne nose teret krize pošto socijalno i zdravstveno osiguranje i porez za nezaposlene uglavnom plaća 90 odsto nadničara.

3. U osnovi bogati plaćaju manje poreze.

4. Mnogi veoma bogati ne plaćaju porez uopšte, zato što hedž fondovi menadžere nagrađuju ne isplatom oporezivog keša, već davanjem akcija u fondovima, na šta porez plaćaju tek kad akcije u fondu pretvore u keš, što za mlađe menadžere može da dođe i posle nekoliko decenija.

5. I (iznenađenje!) od Regana naovamo, samo su bogati stekli značajne prihode: prosečan prihod ogromne većine – 90 odsto Amerikanaca – porastao je za oskudna 303 dolara, ili jedan odsto. Drugačije rečeno, u odnosu na svaki dolar koji je velika većina ljudi zaradila u 1980, u 2008. njihov prihod je bio do jedan dolar i jedan cent.

Prosečna zarada onih jedan odsto na vrhu je, međutim, u tom periodu više nego udvostručena – u proseku na 1,1 milion dolara.

6. Kad je reč o korporacijama, priča je ista — veća kompanija, manji porezi.

7. U toj kontratezi iznosi se i tvrdnja da neke poreske olakšice razaraju radna mesta. Godine 2004. saglasnošću demokrata i republikanaca dozvoljeno je, na primer, da 800 kompanija koje rade u inostranstvu izvrše repatrijaciju svoje delatnosti, da vrate posao kući u Sjedinjene Američke Države. Umesto uobičajenih 35 odsto poreza, kompanije su plaćale samo 5,25 odsto. Republikanski senator iz Nevade Džon Ensin tvrdio je da će to u Ameriku doneti 660.000 novih radnih mesta.

Pfizer, farmaceutska kompanija, bila je po toj analizi najveći dobitnik. Donela je kući u SAD 37 milijardi dolara, uštedela 11 milijardi dolara poreza, odmah "omogućila" da oko 40.000 radnika ode, a sve u svemu, čini se da je zatvoreno najmanje 100.000 radnih mesta.

8. Republikanci takođe vole da oporezuju.

9. Druge zemlje to rade bolje...

Američki zagovornici oporezivanja bogatih kažu da moguli novac koji uštede izbegavanjem poreza ne troše za kreiranje radnih mesta, već ga ulažu u hedž fondove preko kojih u sadašnje vreme špekulišu naftom i hranom, čije cene skaču i potkopavaju ekonomski oporavak većine Amerikanaca i izazivaju patnju širom sveta. Moguli ušteđeni "poreski novac" pozajmljuju vladi kupujući njene obveznice. Onda vlada mora da oporezuje ostale da bi bogatima platila kamatu. Drugo, bogati novac ušteđen smanjenjem oporezivanja ulažu u Kinu, Indiju i drugde, gde se otvara više radnih mesta nego u Americi, sa više robe, koja se kupuje za dolare, koji se gomilaju u stranim bankama i kod stranih vlada, koje onda pozajmljuju američkoj vladi, koja ne oporezuje dovoljno sopstvene bogataše...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

POLITIČARI I MILIONERI: Britanski premijer Dejvid Kameron...
  • ...i predsedavajući Ferarija Luka Kordero di Montezemolo

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net