Toma Zdravković, posle 20 godina >

Umoran od života, veći od života

I kao pevač i kao autor, Toma Zdravković je bio veliki umetnik, zapravo najveći koji se ikada pojavio i ostvario unutar jednog oficijelno prezrenog i nekanonizovanog žanra

Duboko je, daleko je,
ja osetih svu gorčinu,
dotako sam dno života,
sad verujem u sudbinu...

Ima tako nekih umetnika, objektivno velikih, prekretničkih, u čijoj pojavi, držanju ili već nekom simboličkom kapitalu koji su stekli ili koji ih je nekako pratio, sadržano, zapravo skoncentrisano, nešto toliko amblematsko da – nezavisno od sopstvene želje i ambicije – već za života, a još više nakon njega, postaju Hodajuće Ikone, role-modeli, gotovo pa nekakve mustre po kojima se kroji pojavnost onih-koji-bi-da-budu-to-isto... Koji to kosijaner s maglovitim ambicijama ka širenju vrata percepcije nije uvežbavao Morisonov pogled i stav, kad već nije mogao izgled? Koji to nadobudni pesnik-boem nije pijano bauljao i drao se na Mesec sve verujući da time lično utelovljuje duh Tina Ujevića (a može i Brane Petrovića)? Koji uduvani grandžer iz Vlasotinca, Fafenhofena ili Vinipega nije tršavio kosicu a la Kurt Kobejn (a još ako mu je plava, ih!) sve ispod oka vrebajući odgovarajuću lokalnu Kortni?

Toma Zdravković bio je, i kao pevač i kao autor, veliki umetnik, zapravo najveći koji se ikada pojavio i ostvario unutar oficijelno prezrenog i u potpunosti nekanonizovanog žanra koji se, u njegovo vreme, najčešće nazivao "novokomponovana narodna muzika" (NNM). Za pripadnike, zatočnike i perjanice građansko-elitističke, akademski overene klasične kulture, koja je za muziku dostojnu sopstvenih negovanih ušesa priznavala samo isto tako klasičnu muziku i eventualno džez (a i to nakon nekoliko decenija prezrive ignorancije, i tek nakon što su ga se i belci ozbiljno poduhvatili), NNM je bila fuj – nešto što, u ovoj žalosnoj fazi Naše Nerazvijenosti, sluša nepismena fukara po prigradskim kafanama, a koja će jednom, u razvijenom komunizmu, s užitkom i razumevanjem slušati "Loengrina", samo kadli je dovoljno prosvetimo & emancipujemo. Za sveštenike i vernike rokenrol (sub)kulture koja je, je li, bila opozicija i alternativa ovoj klasično-kanonizovanoj, NNM je bila... hm... pa, takođe fuj, i takođe zapravo iz istog razloga, kulturološkog koliko i "klasnog": ma, nije li to ona dernjava i kuknjava koju sluša pijana fukara po prigradskim kafanama?! Fukara koja je toliko nepojamno zaostala da ne kapira veličinu Hendriksove solaže u Star Spangled Banner?! E sad, ako očekujete da ću reći da je "vreme pokazalo" da su i jedni i drugi bili u krivu, varate se: ta, ogroman deo NNM, naravno, jeste čisto smeće. Bio, jeste i biće. Samo, ima tu nešto što se nekako uvek previđa: ogroman deo bilo kakve muzike je čisto smeće. I to je sasvim normalno. Da nije tako, ne bismo ni znali šta vredi. A šta vredi? Ono što se iz te gomile smeća izdiže, ono što transcendira banalnost i pomera granice, ruši kanone, uspostavlja nova pravila igre, ono što kreativno provocira naše uho, baš koliko i naše srce. Ono što nam, da prostite, govori i znači tačno one stvari koje samo muzika može da nam kaže; a muzika je kao i duh – javlja se gde joj se hoće, a ne gde joj je propisano komunalnim redom. Dočim muzika koja to Nešto Neizrecivo ne uspeva da učini s našim uhom i srcem, nego nas samo razdražujuće površinski čačka i svrbi ne dobacujući unutra, e, ona ionako nije ništa: samo bezvezan sled zvukova.

MOŽDA I SIGURNO: Pa dobro, ali kakva je to kulturna ikona bio taj Toma Zdravković? Kakav fatalni Morison, kakvi bakrači?! Čovečić mršuljav, onako nosat, neugledan, ružnjikav (da izvinete), sas reviju smešnih frizura, u košulje psihodeličnih boja, žmirkavi došljak u veliki grad odnekud "s južnu prugu" koja je naše omiljeno Drugo za iskazivanje nekažnjivog (jer unutarnacionalnog) kulturološkog rasizma, pripadnik deprivilegovane kaste kulturalno nedodirljivih, kafanski pevač, pijanica i zgubidan... Međutim, šta? Ispostavilo se, dosta brzo i dosta davno, da je Toma Zdravković možda sve to, ali i da je sigurno genije. I da, što je na ovom mestu možda od posebne važnosti, koliko god bio po defaultu i doživotno nevidljiv za bilo "kanonski" bilo "alternativni" establišment kojima je naprosto prolazio negde ispod radara, taj isti T. Z. nikada suštinski i komforno nije pripadao ni "narodnjačkom" svetu u kojem mu je, sasvim je očigledno, na razne načine bilo frustrirajuće tesno, čak i onda kada je bio najviše "uspešan" i obasipan novcem i priznanjima. Ne znam kako bih vam to dočarao ako i sami to ne znate i ne osećate; možda je najbolje pogledati niz klipova dostupnih na Jutjubetu sa nekakve valjda novogodišnje te-ve terevenke, gde Toma, ko biva, peva u nekakvoj kafani, provlačeći se između stolova za kojima, čast izuzecima, sede nekakve nepojamne napirlitane guske i naćefleisani ćurani, sve krem-de-la-krem srbijanskog, bosanskog, uopšte južnoslovenskog narodnjakluka. Taj čovek je za sve njih bio Vanzemaljac, ali si imao dojam da većina njih to ne bi umela da pojmi sve i da je imao zelenu krljušt, šiljate uši dr Spoka, tri rotirajuća oka, vibrirajuća ticala i digitalnu antenu navr’ glave koja unapred ‘vata kanale koji još ni ne postoje.

KRALJICA PEĆI: Na koncu, šta je to što je Tomu Z. činilo tako izuzetnim, tako velikim, što ga je toliko izdiglo iz pretesnih okvira jedne, rekoh, jednodušno prezrene niše masovne kulture? Vidim da se u materijalu koji prati predstojeću izložbu o Tomi u UK Parobrod spominju "šansone", spominje se i "urbana kultura" koju da – i sa Tomom Z. na zastavi – treba braniti od već tamo nečega što je ugrožava, i tako još svašta nešto; i nije da svemu tome nije mesto i da sve to nije tačno, ali opet nekako – može i bez toga. Jer bi možda moglo, makar i mimo namere priređivača, da zazvuči kao preventivno ograđivanje od "narodnjačke" etikete koja se naprosto ne pristoji u boljem društvu. Ta, zar da elitno-urbane institucije prave omaž-izložbe tamo nekakvim narodnjacima?! Sa šansonjerima je, dakako, već nešto drugo, to je ozbiljna stvar... Eto nama Žaka Brela i Arsena Dedića na ćirilici... Međutim, ne. Toma Zdravković verovatno nije bio nikakav "osvešćeni" buntovnik protiv bilo čega. Njegove pesme su tužbalice o nesrećnim ljubavima – baš kao što se to u njegovom žanru (i u većini svih žanrova) i pristoji. Ali, kakve tužbalice! Osim toga, one su i, recimo to tako, ode boemiji, ali na kafansko-balkanski dert-merak način; ta, neće valjda pevati o prepirkama sa Sartrom glede Alžirskog rata u Cafe de Flore?! Kako god, ni to nije ništa originalno. Međutim, Toma nije bio još jedan "interpretator novokomponovane narodne muzike", konfekcijski primerak nadarenog (ili češće, nenadarenog) seljačeta koje je došlo u grad ne bi li uspelo preko lagodnog unovčavanja domotužja svojih obeskorenjenih zemljaka. Umesto svega toga, Toma je, stihovima i glasom, sopstvenim životom uostalom, isijavao toplinu kao kakva kraljica peći, i onu retku, dragocenu vrstu plemenite iskrenosti kojoj sve, pa i patetika, dobro stoji, a stoji joj dobro baš zato što za to ne mari, što naprosto živi i peva onako kako joj to zapoveda onaj Unutrašnji Glas, jedini koji je važan, jedini koji se računa. Ako imate uho i ako imate srce, niste mogli da to ne čujete i ne prepoznate. I nije moglo da vas ne gane i da ne pokrene nešto u vama, za šta možda niste ni znali da postoji, onako kako vas pokreće i menja nabolje svaki susret sa umetnošću Većom Od Života. Dakle – sa umetnošću. Mislim, mnogo je Umetnika naokolo, ali umetnost je i dalje relativno retka pojava; zato, kad je spaziš, ne propuštaj je, valjaće ti. Zato je i ono najbolje od Tome Z. – a to je naramak od bar tuce-dva pesama – štono bi se reklo "nematerijalna baština" ove kulture. I to par ekselans, kako se to obično kaže u mehanama po kojima je Toma potrošio svoje najbolje godine, zapravo, sve svoje godine, sve osim ovih u kojima ga više fizički nema, u kojima je možda napokon dovoljno mrtav da mu se može oprostiti što je bio Veliki na nedozvoljen način, u zabranjenom žanru i registru, i uopšte, mimo srednjoročnog plana i bez odobrenja Nadležnih Organa.


 

Toma

Iz arhive »Vremena«

Ja moram da pijem da ublažim bol,
o, kako je tužan ovaj život moj!
O, kako su noći duge, Danka,

ja ispijam čaše bez prestanka
i šapućem Danka, Danka, volim te
(Toma Zdravković, "Danka")


Toma Zdravković? To je onaj pevač što je od škole imao samo osnovnu i kurs za traktoristu? Tačno. Onaj što se tri puta ženio i na kraju umro bez poroda? Upravo tako. Onaj što je čitavo bogatstvo proćerdao po kafanama i kockarnicama da bi iza njega ostao samo jednosoban stan na Petlovom brdu? Potpuno ste u pravu. Pa po čemu je jedan takav zaslužio rubriku u "Vremenu"? E pa, gospođo, teško je to objasniti. Razlog je manje-više bizaran: on je, znate, bio najbolji.

Vidite, njegova priča počinje u selu Pečenjevac kod Leskovca. Pošto tamo posla nije bilo, morao je u varoš trbuhom za kruhom. Radio je najteže fizičke poslove, na građevini i tome slično. Jedno vreme fizikalisao je u leskovačkoj bolnici, a u pauzama bi znao da sedne na stepenice i da peva na sav glas. Na kraju su ga primetili. To je bilo neko drugo vreme kada nije bilo dovoljno isprsiti se za pet-šest hiljada maraka i snimiti ploču. Trebalo je napisati pesmu i otpevati je. A on je znao i jedno i drugo.

Ako se ikada nađe nekakav istoričar popularne kulture kome ovakve teme nisu ispod časti, verovatno će zabeležiti da je dotični Zdravković prvi javni nastup imao ranih sedamdesetih, u hotelu "Dubočica" u Leskovcu. Pevao je pre Silvane, koja mu je i kasnije pomagala. Da, da, reč je o Silvani Armenulić. Ne, gospođo, nije to ona pevaljka kako kažete, već dama kakva Vi nećete postati ni za tri života. Bez uvrede, molim, to su fakti. Elem, Silvana mu je malo pomogla na početku. Ostalo je istorija.

Potpuno ste u pravu, gospođo, njegove pesme nisu imale naročitu umetničku vrednost. Nije imao ni školovan glas. Ipak, čak i danas, posle toliko godina, kad negde krene njegova pesma, oči se ovlaže, ruke podignu, čaša razbije nekako sama od sebe, a svirac, 'bem li mu ćemane, dobro se ovajdi. Najniži porivi, zadimljena krčma, odvratne mačo balkanske alkoholne orgije? Možda ste u pravu, ali, kako da Vam kažem, neki ljudi još uvek vole da osete miris duše, ili bar da joj čuju glas. A Toma je imao dušu, onu što od sreće tugu tka. Balkanci to vole. Pa i Halil Džubran, i Bodler, i bog te pita ko sve nije pevao o pijanstvu. Šta je Toma gori od njih?

Možda niste znali, ali g. Zdravković se vo vremja ona družio sa Miroslavom Antićem i Kemalom Montenom. U pravu ste, sve sama mokra braća. Genijalna, ali dobro, nije to bitno. Bolje da pričamo o njegovim ljubavima. U stvari, nema tu mnogo da se priča, on ih je sve lepo opevao. Znate za onu spikerku sa televizije. Lepa žena, tad su samo takve puštali pred kamere, odroni nalik na ove današnje nisu smeli ni Takovsku da pređu. Pa onda ona druga, pa treća... Ali ništa tuđe, nije džabe prepevao onu Masiasovu "Tu es la femme de mon ami". Drugo je to vreme bilo, nekako opuštenije, lepše. Ako baš hoćete, Toma je bio jedan od onih koji su ga obeležili. Jer, za koju godinu, niko se u Leskovcu neće sećati Žike Žmigavca ili nekog sličnog. Tome hoće.

Otkud tolika popularnost i za života, a naročito posle smrti? Ko zna, možda odgovor treba tražiti u tome što je narečeni singer-songwriter svaku svoju pesmu doživeo, otpio i odbolovao. Danas ove opajdare na "Pinku" pevaju o čarima seoskog života dok im na problematičnim mestima pucaju Versaćeovi kostimi. Nijednoj na pamet ne bi palo da ode kod Marka u leskovačku cigan-malu i danima peva "za dž". Nije im nivo. Zato im se imena zaboravljaju i pre nego što se izgovore, a Tomu – pamte.

Zanimljivo, ali u onome što bi nazvali kontrakulturnom sredinom Tomi godinama traže naslednika, ali džaba. Neki su na tom mestu videli Džeja Ramadanovskog. Ne vredi, mali Ganci se skućio, ima ženu, potomstvo, kafić... Može i on da peva o nesrećnim ljubavima koliko hoće, ali ko će da mu veruje? Kako neko reče, ljubav i jektika ne mogu da se sakriju. A ni da se isfoliraju.

Tako Vam je to, gospođo. Ko zna, možda jednog dana i shvatite, kad čujete svoju decu kako šrafe "Umoran sam od života" i vrište kao pomamna. Sumnjate? Dobro, videćemo. Doviđenja, sve najbolje, ljubim ruke. Nego, mali, daj još jednu duplu mučenicu i uzmi sebi nešto. Odlij malo Tomi za dušu. E, tako. 'Ajd, živeli.

Uroš Komlenović,
("Vreme" br. 507, 21. septembar 2000)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

SLIKE IZ DAVNINE: Toma Zdravković sa Silvanom Armenulić...
  • ...i na pozornici

Tridesetog septembra 2011. navršava se 20 godina od smrti Tome Zdravkovića. Tim povodom u Leskovcu, u centru grada nedaleko od mesta gde se nekada nalazila kafana "Radan", u kojoj je Toma Zdravković sa Silvanom Armenulić započeo pevačku karijeru, biće otkriven spomenik slavnom pevaču, dok će u njegovom rodnom Pečenjevcu nedaleko od Leskovca biti postavljena spomen-česma sa njegovim likom i stihovima pesama koje je pevao. Istog dana, u beogradskoj Ustanovi kulture "Parobrod" biće otvorena multimedijalna izložba posvećena Tomi Zdravkoviću, koncipirana, kako organizatori ističu, kroz prizmu savremenih umetničkih tokova, uključujući etablirane ali mlade umetnike beogradske scene koji su kroz audio-vizuelne instalacije, grafičke prikaze i ilustraciju, crtež i video-radove pokušali da prodru u senzibilitet ovog beogradskog boema i poete čija je pesma ostavila trag na mnoge generacije. Pored toga biće upriličen i niz razgovora na temu opusa Tome Zdravkovića, kao i muzički prikaz Tominog dela kroz prizmu pop/soul/fanki/džez aranžmana i specifičnih audio instalacija.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net