foto: m. milenković

Intervju – Isidora Žebeljan, kompozitorka >

Ukus muzike

"Ne mislim da je dobra ideja predstavljati Srbiju našim folklorom ili popularnom muzikom koja je u sebe inkorporirala folklor zato što su ta dela u domenu turističkih atrakcija – kao kad Holanđani nude svoje klompe, lale ili marihuanu"

Okolnost da je "Brodski kvartet" svirao muziku Isidore Žebeljan na koncertu u Beogradu 21. septembra samo je aktuelan povod ovom razgovoru. Isidora Žebeljan je diplomirala i magistrirala na beogradskom Fakultetu muzičke umetnosti, ali nas je s njenom muzikom upoznala evropska scena: 2003. godine, po narudžbini britanske fondacije "Genezis", komponovala je operu Zora D koja je nakon premijere u Amsterdamu izvedena 22 puta u pet evropskih zemalja, pa i kod nas. Bila je to prva opera jednog srpskog autora premijerno izvedena u inostranstvu. Isidora Žebeljan je komponovala tridesetak kompozicija simfonijske, kamerne i muzike za solo instrumente, zatim operske i muzike za film i pozorište. Većinu dela komponovala je po narudžbini evropskih institucija i orkestara. Njene kompozicije su deo redovnog repertoara poznatih evropskih orkestara i solista. Naša publika nije čula oko 40 odsto muzike Isidore Žebeljan.

Isidora Žebeljan je profesor Fakulteta muzičke umetnosti, član Nacionalnog saveta za kulturu, naš najmlađi akademik, i naš najviše izvođeni kompozitor u inostranstvu. Berlinski nedeljnik "Frajtag" uvrstio ju je u listu najperspektivnijih javnih ličnosti sveta 2009. godine.

Koncert "Brodski kvarteta" bila je prilika za beogradske premijere njenih kompozicija Isceli, Isuse, rane moje – molitva za sopran i klavir, Nove Ladine pesme za sopran i gudački kvartet, Igru drvenih štapova za hornu i gudački kvartet, i nove verzije Polomka kvarteta koji je po porudžbini komponovala za "Brodski".

"VREME": Zašto je vaš najnoviji koncert u Beogradu najavljivan kao "‘Brodski kvartet’ s delima Isidore Žebeljan" a ne obrnuto: "Muzika Isidore Žebeljan u izvođenjuBrodski kvarteta’"? Da li zbog pravila lepog ponašanja po kome treba prvo najaviti gosta, ili je u pitanju osećaj inferiornosti?

ISIDORA ŽABELJAN: Sa jedne strane, možda u pitanju jeste podsvesno osećanje inferiornosti, koje je svojstveno Srbima, a uzrok su mu odlike mentaliteta, koji je opet posledica istorijske uslovljenosti. Nemoguće je živeti u Srbiji i biti prihvaćen kao neko ko se izdvaja, jer vas u ovako maloj sredini svi znaju od malih nogu, pratili su svaki vaš korak, namenili su vam određenu ulogu, sami odredili granice vašeg umeća i inteligencije. Ako vam je sudbina namenila ulogu koja se ne uklapa u tu, unapred zadatu projekciju, u najboljem slučaju bićete ignorisani jer je ljudima u Srbiji nemoguće da prihvate da je neko iz njihovog okruženja "uspeo", pošto po toj binarnoj logici ispada da su onda svi drugi neuspešni. U slučaju našeg društva, sva pažnja je usmerena na samodovoljnost koja je posledica i straha od nepoznatog, ali je istovremeno i nemoguća s obzirom da postoji jasna spoznaja egzistencije drugih kultura – mada na neki gotovo virtuelan način. I to je jedan od osnovnih paradoksa u kojem je trenutno zaglavljeno naše društvo. Osećaj inferiornosti je i posledica činjenice da se mnogi, budući da institucije generalno posmatrano uopšte ne funkcionišu, osećaju uskraćenima, nezadovoljni su, nesrećni, željni pravde, pažnje, pohvale i lepe reči (zapravo ljubavi), pa zato nisu u stanju da se raduju tuđem uspehu, posebno ako smatraju da ih lično ugrožava. Sve ovo je, između ostalog, i posledica poslednjeg višedecenijskog talasa nesporazuma između loše vođene srpske politike i za Srbiju zapravo suštinski nezainteresovane međunarodne zajednice. Srbi se osećaju neprihvaćenima, nevoljenima, nepoželjnima, osramoćenima, a njihove psihičke i emotivne manifestacije u odnosu na ovakva osećanja su kao kod deteta: neprihvatanje odgovornosti i kritike, inat, ponos, upiranje prstom u drugoga... Međutim, sa druge strane, "Brodski kvartet" je daleko poznatije ime od mene u jednom širem, svetskom, muzičkom kontekstu, pa i to može biti dobar argument za ovakvu najavu koncerta. I na kraju, da se našalim, da je najava obrnuta, šta mislite koliko ljudi bi je prokomentarisalo kao vrhunsku taštinu? Eto koliko je u Srbiji tačna i smešna priča: Svetu se ne može ugoditi!

Verovatno da vam je često postavljano pitanje zašto je Srbija upoznala i prihvatila vašu muziku posle Evrope, iako vi ne treba da znate odgovor. Da li biste, ipak, i ovog puta odgovorili?

Pa, to je u suštini uvek jedna ista priča. Reka srpskih umetnika i naučnika prolazila je sličan proces: od neprihvatanja i nerazumevanja do prvih uspeha u inostranstvu što izazove omalovažavanje ili ignorisanje u ovdašnjem esnafskom krugu i na kraju, ukoliko je u pitanju trajniji uspeh ili veliki iskorak, do prinudnog prihvatanja – nazovimo to mirenje sa sudbinom, koje međutim, nikada sobom ne nosi uspostavljanje jasnog mesta u nekoj zamišljenoj trajnoj hijerarhiji koja bi zapravo trebalo da bude baza iz koje se formira svest o nacionalnom identitetu. Setimo se šta je Krleža rekao kada je Andrić dobio Nobelovu nagradu, kako je Kusturica tretiran nakon prvih nagrada u Kanu, na kakav talas neprihvatanja su nailazili Danilo Kiš ili Aleksandar Petrović, šta su generacije đaka 60-ih, 70-ih i 80-ih znale o Milutinu Milankoviću i koliko je jasno određeno mesto svih tih ljudi u našoj kulturi danas? Međutim, nije to specijalitet samo naše sredine – sličan odnos neprepoznavanja su kod svoje kuće iskusili, na primer i Felini i Kurosava.

Smatra se da su klasična muzika i njeni autori deo takozvane elitne kulture. Kako, međutim, objašnjavate činjenicu da se za koncerte vaše muzike traži karta više, da ni Filharmonija ni "Jugokoncert" nemaju nikakvih problema sa prodajom ulaznica?

Bilo bi divno da ste u pravu, ali ima i puno polupraznih koncerata i to često izvrsnih. Kod nas je u ovom trenutku sve svedeno na agresivni marketing koji ponekad nije praćen kvalitetom. Ali, pošto nema dovoljnog protoka informacija i ljudi, ne postoji kritična masa publike koja je u stanju da prepozna šta je zaista kvalitetno, a šta nije. U moru negativnih i neprijatnih stvari, koje trešte iz medija, ljudi su željni kulture kao svojevrsnog pročišćenja. Međutim, pošto kultura nije sistemski negovana, lako je prodavati rog za sveću. U svakom slučaju, fenomenalno je to što ima sve više ljudi koji su željni umetnosti. Sa sve većom otvorenošću države, medija i institucija prema drugim kulturama i njihovim umetnicima, stvari će doći na svoje mesto. Naše društvo vapi za otvorenošću i zdravom konkurencijom.

Kad komponujete za nekoga, da li vodite računa o ukusu naručioca?

Ne, jer su me naručioci do sada, na svu sreću, pozivali isključivo zbog samosvojnosti mog muzičkog jezika. A i da se desi drugačije, ne bih prihvatila takvu narudžbinu, ukoliko se ne bi poklapala sa mojim ukusom. Jer, ukus je jedna od osnovnih odrednica talenta. To bi bilo kao kada biste dušu prodavali.

Da li u vašoj muzici ima vaše autobiografije?

Verovatno, ali se ne trudim da to osvestim, pošto imam užasno veliko poštovanje prema intuitivnom vođstvu.

Od autora se očekuje da će njegovo delo, kako se to kaže, korespondirati sa stvarnošću. Da li ste vodili računa o tom nepisanom zahtevu dok ste komponovali opere?

Nikada ne vodim računa o takvim stvarima zato što verujem da ako talentovan čovek nešto radi potpuno iskreno i sa punim angažmanom svih svojih kreativnih kapaciteta, onda to mora da bude dobro delo koje u tom slučaju svakako korespondira i sa stvarnošću, verovatno i mnogo više nego kada su u pitanju unapred zacrtane namere. Svako delanje u sadašnjem trenutku po prirodi stvari, na ovaj ili onaj način, mora da korespondira sa stvarnošću i nema potrebe za mistifikacijom. Ne snalazim se dobro u politički-angažovanoj umetnosti, jer mi se ona čini banalnom.

Često se čuje, a i vi ste o tome nedavno govorili, da visoka kultura Srbije nije prezentovana na pravi način i da je to razlog što nije dostigla nivo koji zaslužuje. Šta to znači, kako su to prezentovane kulture naroda brojnijeg od našeg?

Kultura čini "fizionomiju lica" jednog naroda. Da bi Srbija mogla da bude prihvaćena kao ravnopravna među zemljama članicama Evropske unije, ona bi morala što pre da počne da predstavlja dela svoje kulture, i to pre svega visoke kulture evropskoj javnosti. Ova dela, kao i nauka, najubedljivije svedoče o stepenu duhovnog razvitka jednog naroda. Kroz njih evropska javnost bi mogla da upozna jednu drugačiju, lepu, inteligentnu, interesantnu, originalnu, duhovnu Srbiju, što bi u dužem vremenskom periodu ostavilo dubokog traga na formiranje drugačije slike o Srbima. Kao što su nekada oči Zagreba, Skoplja, Sarajeva, ali i Sofije, bile uperene u divni, kosmopolitski, produhovljeni, umetnički Beograd, tako bi danas koncerti, diskovi, izložbe, festivali filmova i prevođenje naših knjiga učinili čudo čak i za pregovaračke pozicije naših političara. Zamislite se nad činjenicom da li je ista pozicija onog koji je, makar i podsvesno, okarakterisan kao genocidan, kao korumpiran i primitivan, ili onog iza kojeg stoje Tesla, Andrić, Crnjanski, Milanković, Mokranjac, Ljubica Marić, Barili, Abramović, Kusturica... Osvešćivanje sopstvenog kulturnog bogatstva, doprinelo bi mnogo i na osećaju sigurnosti i vraćanju naše vere u sebe same. Da bi se ovo ostvarilo, potrebno je napraviti jasnu hijerarhiju, za početak, kojih je to 20 srpskih umetnika dalo najznačajniji umetnički doprinos svetskoj kulturnoj baštini, izdvojiti dela koja su kvalitetna, a koje nijedna druga kultura nema. Ne mislim da je dobra ideja predstavljati naš folklor ili popularnu muziku koja je u sebe inkorporirala folklor i tome slično, jer, iako tu može biti izvrsnih ostvarenja, ona ipak spadaju u domen turističkih atrakcija – kao kad Holanđani nude svoje klompe, lale ili marihuanu. Dakle, država treba da uloži novac i snagu u to da, pre svega, prepozna šta je u srpskoj umetnosti i nauci najoriginalnije, a zatim da počne sa sistematskom prezentacijom tih dela u Evropi. Pre dve godine postojala je šansa, dok je ceo svet slavio Milutina Milankovića, da se Srbija zakači za taj voz i sebe, u očima sveta, veže za njegovo ime. Šansa je propuštena. Da li će ova godišnjica Andrićeve Nobelove nagrade biti iskorišćena na pravi način, videćemo.

Član ste Nacionalnog saveta za kulturu. Šta se od vas i vaših kolega u tom telu očekuje, kakva vrsta rešavanja problema i pomoći kulturi, s obzirom na to da nemate izvršnu moć?

Uloga Saveta je očigledno savetodavna. Ukoliko saveti budu prihvatani, utoliko bolje. Ukoliko ne budu, moje učešće u radu ovog tela, a pretpostavljam i mnogih drugih članova, neće biti potrebno.

Najavljivali ste osnivanje centra za srpsku muziku, čiji bi cilj bio čuvanje baštine. Da li imate društvenu podršku u tome?

Nažalost, još uvek ne.

Kako ste se osećali u društvu biznismena, političara i drugih na listi od deset najperspektivnijih javnih ličnosti na svetu 2009. godine?

Bio je to još jedan od kurioziteta sa kojima se čovek susreće u ovom poslu – malo čudno, laskavo, ali sam već odavno zaboravila na to.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Isidora i »Brodski«

U Beogradu je gostovao "Brodski kvartet" iz Velike Britanije, "tim za novi vek" – kako mediji nazivaju Danijela Roulenda violinistu, Ijana Beltona violinistu, Pola Kesidija koji svira violu, i Džeklin Tomas violončelistkinju. U Dvorani Kolarčeve zadužbine 21. septembra svirali su osam kompozicija Isidore Žebeljan. Njihovi gosti su bili španski klarinetista Žoan Enrik Luna, zatim Štefan Dor prvi solo hornista Berlinske filharmonije, sopran Aneta Ilić, perkusionista Miroslav Karlović, kontrabasista Boban Stošić, a Isidora Žebeljan je svirala klavir. Dirigent je bio Premil Petrović. Osim koncerta, članovi "Brodski kvarteta" su održali i master klas za naše studente, i snimili su muziku Isidore Žebeljan. Njihovo gostovanje je rezultat saradnje British councila i "Jugokoncerta".

"Brodski kvartet" je na vrhu svetskih kamernih orkestara. Njihove interpretacije dela klasičnog repertoara za gudače od Hajdna do Respigija, stručna javnost smatra nenadmašnim, a njihova saradnja sa pevačima i muzičarima poznatim širokoj publici – na primer sa Kostelom, Stingom i Bjorg, učinio ih je opšte popularnim.

"Brodski kvartet" i Isidora Žebeljan sarađuju sedam godina. Njenu kompoziciju za klarinet i gudački kvartet Pesma putnika u noći izveli su više od 20 puta na gostovanjima po Evropi, pa i u Beogradu 2007. godine prilikom svog prethodnog i prvog gostovanja. Isidora Žebeljan je pre dve godine za "Brodski" komponovala Polomka kvartet.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net