U CENTRU PAŽNJE VAŠINGTONA: Slobodan Milošević pred Haškim tribunalom / foto: reuters

Dokumenti i tumačenja (3) >

Milošević u očima Amerike

Upadljivo je da američki ambasador u Holandiji Kliford Sobel priželjkivanje brzog okončanja procesa, kojim više neće upravljati optuženi, ne pretpostavlja potrebi da suđenje zadrži legitimnost. Ambasadi je više nego Džefriju Najsu stalo da proces u očima javnosti ne izgubi na pravičnosti. Postoji stvarna, a ne fingirana američka briga za percepciju suđenja. I Sobel bi, doduše, voleo da se stvar brzo privede kraju, ali ne po cenu gubitka legitimiteta Haškog tribunala: zato su njegove depeše u znaku brige da će se proces haotično "raspasti", da prave odbrane neće biti i da će se to videti kao iz aviona

Američke diplomatske depeše iz Haga, koje su u javnost procurele posredstvom Vikiliksa, pružaju nove dokaze za stare tvrdnje da je u Haškom tribunalu sve konce, sve vreme, vukao Vašington. Uvid u šifrovane telegrame Kliforda Sobela, koji je od 2001. do 2005 bio američki ambasador u Hagu, pokazuje da je Amerika, kada je Tribunal posredi, bila čarobnjak koji se krio iza zastora i vešto upravljao predstavom.

Kliford Sobel

Nije reč samo o tome da su vodeće ličnosti Tribunala videle Amerikance kao pojedinačno najmoćniju zemlju u složenoj strukturi svetske organizacije pa su se zato borile za naklonost funkcionera te zemlje u međusobnim sporovima. Američka ambasada je bila ta kojoj su predsednik suda i tužioci, ali i niži službenici, podnosili redovne i detaljne izveštaje, i od koje su očekivali savete, uputstva i rešenja za međusobne zadevice.

Haški tribunal su osnovale Ujedinjene nacije, ali pravi gazda Tribunala bila je američka država. Ako bi izbio nesporazum među vodećim igračima, Amerikanci su bili ti od kojih je tražena intervencija i očekivano rešenje, baš kao od klasičnog poslodavca u najamnom odnosu.

Prilikom iščitavanja depeša koje se tiču suđenja Miloševiću, najpre upadaju u oči redovnost, iscrpnost, poklanjanje pažnje detaljima. Izveštaji ambasadora Sobela daleko su detaljniji i opširniji od onih koji se u to vreme pojavljuju u svetskim medijima, uključujući srpsku štampu. Upečatljivo je, međutim, da se poruke američkog ambasadora ne razlikuju previše od zaključaka srpskih izveštača iz Haga, koji su u ono vreme bili pod žestokim pritiskom nevladinog sektora u Srbiji, koji ih je optuživao da su previše impresionirani Miloševićevim držanjem u Hagu, odnosno njegovom veštinom u unakrsnom ispitivanju.

AMBASADOR I NEVLADIN SEKTOR: Evo šta o tim veštinama kaže američki ambasador Sobel u depeši od 14. novembra 2003. godine, posle svedočenja lorda Dejvida Ovena (koji se u haškoj sudnici pojavio kao svedok suda, a ne tužilaštva, jer je smatrao da je to prikladnije njegovoj ulozi međunarodnog posrednika): "Milošević i Oven uspostavili su učtiv odnos pun poštovanja tokom unakrsnog ispitivanja. Milošević je bio sabran i efikasan, vešto navodeći svedoka da pohvali njegovu ulogu ‘mirotvorca’ na Balkanu. Štaviše, Oven je Miloševiću povremeno upućivao opravdanja i pohvale čak i kada ga Milošević na to nije navodio."

U komentaru na kraju iste depeše, Sobel je zaključio: "Tokom sudskog suočavanja sa Dejvidom Ovenom, Milošević je demonstrirao usredsređenost i borbenost koji se slažu sa opservacijama Miloševićevih redovnih gledalaca (iz redova osoblja ambasade) da potonji posebno uživa u unakrsnom ispitivanju onih koje smatra sebi jednakima. Njegovo žustro, poletno unakrsno ispitivanje iznelo je na svetlo dana složenu prirodu Ovenovih gledišta, koja zapravo i nisu bila korisna Tužilaštvu. U tom smislu, optuženi ima pravo da ovog svedoka ubroji u svoje uspehe."

Na taj deo naše medijske i političke istorije, u međuvremenu, pao je zaborav, ali nije zgoreg setiti se da su i manji komplimenti od ovih srpske izveštače iz Haga svojevremeno izlagali žestokim porugama i uvredama onog dela civilnog sektora koji je bio angažovan u pisanju haških optužnica, posredno ili neposredno. Tako je "Vreme" 2002. godine ustupilo prostor Nataši Kandić i Lazaru Stojanoviću, nezadovoljnim što srpski novinari nisu u izveštajima iz sudnice Miloševićevog šefa Državne bezbednosti Radeta Markovića nazvali lažovom kada je tvrdio da nije znao da su ostaci ubijenih Albanaca sakriveni u grobnicama na terenu SAJ, čiji je on šef bio. Zahtev da novinari u izveštajima iz sudnice komentarišu pomanjkanje istinoljubivosti svedoka garniran je uvredama: izveštavanje iz Haga nazvano je "lavežom" i "proizvodnjom laži i falsifikata", a izveštači "apologetskim horom" i "zavrtnjima u propagandnoj mašini", a zatim i "đavoljim saveznicima". Treba razumeti kontekst u kom se to odvijalo: Milošević je tih dana besomučno uterivao u laž albanske svedoke koji su poricali i samo postojanje Oslobodilačke vojske Kosova u vreme NATO bombardovanja, a pogotovo da je OVK napadala srpsku policiju ili počinila bilo koji zločin u mesecima koji su prethodili bombardovanju. Nataša Kandić je bila ogorčena što "Milošević cinično i bezobrazno koristi sudski postupak da žrtvama u lice govori da lažu, što je sitna ogavna farsa za lokalnu upotrebu u ovoj sve užoj Srbiji… " Bilo je to, podsetimo čitaoca, u vreme kada je Milošević nesrećnog Agima Zećirija uhvatio kako prvo tvrdi da u selu nije bilo OVK, da bi zatim priznao da je njegovo selo "hranilo i oblačilo tri stotine boraca OVK", ili svedokinju iz Izbice da tvrdi kako joj je muž, borac OVK, poginuo "kao civil", ili Fehima Eljšanija kako kaže da je iz političkih razloga, kao Albanac dobio otkaz, da bi se onda ispostavilo da je 1991. godine otišao u punu penziju.

Nije Miloševićeva veština u unakrsnom ispitivanju svedoka, međutim, dovodila do očajanja zapadne posmatrače suđenja, već nešto mnogo važnije: njegova kontrola, odnosno dominacija nad celinom haškog suđenja. Prvog novembra 2004. godine Sobel obaveštava Vašington da je opet došlo do obrta na suđenju: apelaciono veće, sa predsednikom suda Teodorom Meronom na čelu, odlučilo je da je sudsko veće koje je Miloševiću oduzelo pravo da sam sebe brani u procesu napravilo "fundamentalnu pravnu grešku" u ograničavanju njegovog prava na odbranu, a nametnuti branioci Stiven Kej i Džilijan Higins zatražili su da ih Tribunal oslobodi obaveze da Miloševića brane protiv njegove volje. U momentu kada Sobel izveštava Stejt department, još nije sasvim jasno kako će se suđenje nastaviti, ali američki ambasador svoju analizu novonastale situacije završava naizgled rezigniranom opaskom: "Kao što je to bio slučaj najvećim delom suđenja, Milošević je i dalje taj koji upravlja procesom i koji će odrediti njegov daljnji tok."

"KO UPRAVLJA OVIM SUDOM": Za američku ambasadu je to, s jedne strane, bio nezadovoljavajući i razočaravajući ishod velike bitke za kontrolu sudnice (jedna od Sobelovih prethodnih depeša bila je naslovljena "Ko upravlja ovim sudom", što je u času debate oko Miloševićevog prava da sam sebe brani uzrujano tokom procesa uzviknuo nezadovoljni Džefri Najs: "Ko upravlja ovim sudom, sudije ili optuženi?"). Tužilaštvo je godinama vodilo besomučnu bitku da se Miloševiću oduzme pravo da se sam brani, i kroz Sobelove depeše uočljivo je američko navijanje za takav ishod spora oko interpretacije Miloševićevih prava u sudnici. Iz brojnih depeša koje se iscrpno bave pravnim aspektima argumenata "za" i "protiv" Miloševićeve samoodbrane, jasno je da ambasada nekoliko godina pre Miloševićeve iznenadne smrti u martu 2006. anticipira da će se njegovo zdravlje dramatično pogoršati i žuri se da preduhitri opciju da se suđenje okonča pre presude. U drugoj polovini 2004, naime, sud Miloševiću nameće britanske branioce, a Džefri Najs se žarko nada da će se suđenje možda brzo i naprasno okončati, što bi se po svoj prilici i desilo da sudska odluka nije uskoro izmenjena intervencijom apelacionog veća. (Miloševićevi svedoci, naime, nisu pristajali da svedoče, tako da je suđenje vrlo brzo dospelo u ozbiljnu krizu.) Sobel je prethodno u depešama kontinuirano izveštavao ambasadu da je samo pitanje dana kada će Miloševićevo zdravlje "neminovno da krene nizbrdo". Radio je to čak i u vreme kada je Džefri Najs javno optuživao Miloševića da srčane tegobe tobož naručuje kada loše prođe u sudaru sa kakvim teškim svedokom u sudnici.

Istovremeno, upadljivo je da Sobel priželjkivanje brzog okončanja procesa, kojim više neće upravljati optuženi, ne pretpostavlja potrebi da suđenje zadrži legitimnost. Ambasadi je više nego Džefriju Najsu stalo da proces u očima javnosti ne izgubi na pravičnosti. Postoji stvarna, a ne fingirana američka briga za percepciju suđenja. I Sobel bi, doduše, voleo da se stvar brzo privede kraju, ali ne po cenu gubitka legitimiteta Haškog tribunala: zato su njegove depeše u znaku brige da će se proces haotično "raspasti", da prave odbrane neće biti i da će se to videti kao iz aviona. Idealno bi bilo da Milošević ne govori u sudnici i da ne ispituje svedoke, već da to čini Stiven Kej, ali tako da Milošević na takav tok suđenja makar i delimično pristane. Bez Miloševićevog pristanka takav ishod nije moguć, i Sobel to u potpunosti razume. Zato je za njega odluka o vraćanju prava odbrane Miloševiću delimično dobra, mada otvara mnoge nove neizvesnosti.

TUŽILAŠTVO I ODBRANA: Uoči odluke, on ovako izveštava Vašington: "Meron kaže da mu je žalba na odluku o nametanju advokata odbrane najteža odluka u čitavom haškom mandatu. Ako njegovo veće promeni odluku, onda će suđenje sigurno opet postati taocem Miloševićevog nepouzdanog zdravlja. Ako ne promeni odluku, onda je isto tako sigurno da Milošević neće učestvovati u suđenju i da će ostati bez prave odbrane. Ulog je visok: već poljuljana ostavština ovog suđenja direktno zavisi od toga hoće li posmatrači proces smatrati legitimnim, hoće li reći da su poštovani visoki kriterijumi pravičnosti u odnosu na optuženog i hoće li pružiti ubedljivu osnovu za zaključak o tome da li je Tužilaštvo svoju optužnicu dokazalo van razumne sumnje (beyond a reasonable doubt). Tužilaštvo bi izgleda bilo jako zadovoljno da se slučaj okonča za nekoliko sedmica i da veće krene u donošenje presude. Ali drugi, koji misle o celokupnoj ostavštini ovog tribunala, veruju da ima nade da će Apelaciono veće naći pravu meru da se Miloševiću dosudi branilac, ali i da mu se dozvoli da zadrži razumnu meru kontrole nad procesom, tako da na kraju, šta god bio ishod, kredibilitet ovog suđenja i ove ustanove može da izdrži probu vremena."

(Predsednik Suda, Teodor Meron, samo je jedan u nizu zvaničnika i službenika Tribunala koji sa američkom ambasadom u Hagu dele svoje utiske i prognoze. U depeši je navedena i kratka razmena koju je tužilac Najs imao sa službenikom ambasade, kom se požalio da mu se čini da je odbrana "pobedila" u raspravi o žalbi povodom nametanja branioca. Utisak ga, kao što znamo, nije prevario.)

U isto vreme, u Srbiji, u civilnom sektoru koji je ovde vatreno podržavao rad Haškog suda, preovladavali su veoma drugačiji tonovi. Advokat Srđa Popović objavio je u listu "Danas" komentar u kom se podsmehivao ideji da Milošević ima pravo da se sam brani, proglašavajući njegovu dotadašnju odbranu "zloupotrebom procesnih ovlašćenja" i "držanjem nesuvislih i bajatih političkih govora" "pred kamerama". Popović se nervirao što je Advokatska komora Srbije kritikovala odluku o nametanju branilaca, i uzvikivao "Zar to svakom advokatu nije jasno? Odugovlačenje i sabotiranje postupka – nije odbrana!" Njegova jedina primedba na oduzimanje Miloševićevog prava na odbranu bila je što mu to pravo nije još pre oduzeto zato što je "vređao i učesnike u postupku i dostojanstvo suda".

Sobel, kao što smo videli, nije delio Popovićeve utiske o delotvornosti Miloševićevog sudskog nastupa, no depeše ukazuju da je američka ambasada povremeno očajavala zbog nedelotvornosti svojih najvećih saveznika u sudnici – tužilaca. Sobel naslovljava jednu od svojih najdužih depeša (od čak tri hiljade reči) sa "Tužilaštvo šepalo u završnici" (Prosecution limps to close its case). Žali se da su "vodeći tužioci i istražitelji sa pravnim savetnicima ambasade podelili svoje razočaranje završetkom faze dokazivanja optužnice Miloševiću". Džefri Najs je rekao da je to bila prava "zbrka" i da su protekle tri sedmice, za vreme kojih je energično tražio da se optuženom saopšti situacija sa obolelim sudijom Ričardom Mejom, za njega bile najtezi deo suđenja. Sobel javlja da je tužilaštvo bilo "samodestruktivno" u završnici i da su tužioci više lizali rane iz svojih obračuna nego što su dokazivali optužnicu. Džefri Najs je zbog unutrašnjih bitaka, naročito sa Karlom del Ponte oko toga ima li Tužilaštvo etičku obavezu da obavesti Miloševića o skoroj ostavci bolesnog sudije Meja, očekivao da će podneti ostavku do kraja ovog dela suđenja, ali je posle ostavke Meja došlo do "detanta" između njega i glavne tužiteljice. Del Ponte je, sa svoje strane, službenicima američke ambasade rekla da je morala da "pokaže Najsu ko je gazda".

Depeše iznose na svetlo dana zavidnu količinu intrige i personalnih razmirica i međusobnih podvala u Tribunalu (Meron dolazi u ambasadu da predloži da se Karli del Ponte ne produži mandat, ona njega denuncira da podriva njen autoritet u Savetu bezbednosti, Karla i Džefri se ne podnose i međusobno potcenjuju), ali sve to ambasadu zanima samo iz ugla efikasnosti Tribunala. Hoće li optužnica ostati na nogama? Sobel ne komentariše činjenicu da pred kraj tužilačkog dela procesa holandska stručna javnost ozbiljno sumnja da je Miloševiću moguće dokazati odgovornost za genocid u Srebrenici, ali ne krije da ga i samog muči ta briga. Suština problema vidljiva je iz jedne polurečenice koja mu se otela pri komentarisanju svedočenja lorda Ovena. Sobel kaže: Sve zavisi od toga da li će sudsko veće biti spremno da Miloševića osudi u slučaju koji se uglavnom zasniva na delima nečinjenja (acts of omišion). To je aluzija na činjenicu da već početkom 2004, dakle nakon dve godine suđenja, niko ozbiljan u međunarodnoj stručnoj javnosti nije smatrao da je Miloševiću dokazano delo genocida. Predstavnica Koalicije za međunarodnu pravdu, grupe za podršku Tribunalu, izjavila je u "Čikago tribjunu" da ne zna nikoga ko veruje da je "tužilaštvo dokazalo da je postojala svesna namera da se uništi čitav jedan narod", dok je Samanta Pauer, sada veoma moćna savetnica Baraka Obame, a tada samo harvardska autorka čuvene knjige o genocidu, izjavila da strahuje da će na kraju suđenja novinski naslovi glasiti: Milošević dobio doživotnu robiju i Oslobođen od optužbi za genocid. Naime, genocid je teško dokazati logikom "mogao je da zna, propustio je da učini", koja se primenjuje kad je reč o komandnoj odgovornosti (ako komandant ne kazni lica hijerarhijski ispod njega koja su počinila zločine za koje je mogao da zna). Za genocid nije dovoljno izneti dokaze da se na terenu desio zločin genocidnih razmera, već se mora dokazati svesna, unapred smišljena namera počinioca: general Krstić je proglašen odgovornim za genocid u Srebrenici u svojstvu saučesnika, ali neko je taj genocid morao isplanirati i narediti. Karla del Ponte je insistirala na optužnici za genocid protiv Miloševića, da bi i sama počela da se vajka sredinom 2004. da joj nije pošlo za rukom da pronađe poslovični "pištolj koji se puši". Tužilaštvo je na procesu Miloševiću dokazalo da je na terenu počinjeno mnoštvo zločina, ali nije uspelo da poveže lično Miloševića sa naređenjima da se ti zločini počine. Ostali su onda "gresi nečinjenja", što nije sprečio ili nije lečio, odnosno kažnjavao druge. U času kada je Milošević umro, američka ambasada se, dakle, u najboljem slučaju, nadala da će Miloševića da osude u Hagu na osnovu komandne odgovornosti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

PODELA BRIGA I SVAĐA SA AMERIČKOM AMBASADOM U HOLANDIJI: Teodor Meron,...<br><br>fotografije: reuters
  • ...Karla del Ponte i Džefri Najs
  • PROCES BEZ PRESUDE: Doček Miloševićevog tela na aerodromu u Beogradu<br><br>foto: a. anđić
  • POD BUDNIM OKOM AMERIKANACA: Međunarodni krivični sud<br><br>foto: reuters

Džokeri u američkom rukavu

Amerikanci budno motre i na ostale međunarodne sudove sa sedištem u Hagu, ali je u depešama valjda najzanimljivije to koliko uticaja imaju na sud čiji statut nisu ratifikovali, i u čijem radu ne učestvuju. Reč je o Međunarodnom krivičnom sudu (slika u foto galeriji), čiji je prvi sekretar Francuz Bruno Katala bio apsolutni miljenik Amerikanaca. Dopao im se još kao sekretar Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju, u kom je uvek rado nalazio vremena da sa osobljem američke ambasade razgovara o svemu što ih je interesovalo iz delokruga njegovog rada. Po depeši od 15. jula 2003, reklo bi se da se i na novom radnom mestu u MKS-u nastavio ponašati kao da je američki službenik. Ambasadu brine ličnost tužioca Luisa Morena Okampa, odnosno to što nisu sigurni kakav je tačno njegov odnos prema Iraku (čitaj, njegov odnos prema ratnim zločinima u Iraku). Dopada im se to što ih iza zatvorenih vrata uverava da će biti "oprezan" u podizanju optužnica i da se neće fokusirati na Irak (njegov ured je do sredine 2003. primio barem 100 prijava za ratne zločine vezane za Irak), ali ih brine činjenica da u javnosti katkad kaže i neku pogrešnu reč. Tako je Moreno Okampo na nekom susretu sa grupom studenata i osobljem haškog suda rekao da se "trenutno interesuje" za postupke britanskih snaga u Iraku. Čak i takva usputna opaska debelo je zabrinula Amerikance. Sobel javlja da je britanski tužilac za ratne zločine, kada je čuo ovu izjavu, "skoro pao sa stolice". Sobel veruje privatnim uveravanjima tužioca Okampa da mu ne pada na pamet da se bavi zločinima u Iraku, kao što mu poverljivi i pouzdani Bruno Katala i savetuje. Od najveće je važnosti za MKS da se odmah otarasi "gluposti kao što je Irak" (silly things like Iraq), Katala je savetovao međunarodnog tužioca, na radost Amerikanaca u Hagu, kojim je još rekao da je njemu lično bitno da odnosi sa američkom vladom "glatko teku".

Amerikanci u haškim sudovima ipak najviše veruju Amerikancima. U depešama se uvek posebno napominje koji je službenik u Haškom tribunalu Amerikanac, a apsolutni favorit im je tužilac Dermot Grum, koji je bio u lošim odnosima sa Najsom, ali se posle njegovog odlaska vratio u sud. Grum je smislio spasonosnu formulu o zajedničkom zločinačkom poduhvatu, pravnu doktrinu na osnovu koje je svakog člana određene grupe moguće osuditi zbog zločina koji su počinili drugi članovi, a ne on sam (po principu, ako trojica opljačkaju banku, a jedan ubije stražara, u očima zakona su sva trojica odgovorni za ubistvo). Za Gruma se u depešama kaže da obaveštava ambasadu koga će Milošević pozvati kao svedoke odbrane (u vreme kada je to strogo poverljiva informacija) i da planira strategiju "uništavanja kredibiliteta" Miloševićevih svedoka u ranoj fazi odbrane, kao "pokaznu vežbu" iz koje će Milošević shvatiti da mu svedoci ne idu u korist, i odustati od toga da mnoge zove na klupu za svedoke. Grum obaveštava ambasadora da je to bilo veoma uspešno u slučaju protiv Brđanina, kada su svedoci tako uspešno potkopavani da je Brđaninova odbrana odustala od njih pedeset. Grumova uputstva su očigledno sleđena, jer je tužilaštvo bilo neobično agresivno prema Miloševićevim prvim svedocima (što ove nije nimalo pokolebalo). Tako je američki advokat Džim Džatras, prvi "nesrpski" svedok odbrane, na klupi podvrgnut svojevrsnoj istrazi etničkog porekla i verskih uverenja, valjda kako bi se kroz njegov (grčki) etnicitet i (pravoslavnu) veru dokazala njegova pristrasnost u korist Srba, a protiv pripadnika islamske vere. Tužilaštvo je rušilo Džatrasov kredibilitet kroz njegovo "druženje sa Srbima", kao da je to samo po sebi sumnjivo i neprilično. Najs je čak upitao Džatrasa: A vaš otac, je li on pravi Amerikanac? Kada je Džatras rekao da su i on, i njegova majka i njegov otac rođeni u Americi, Najs je digao obrve: "A dalje od toga?" Najs je, naravno, unapred znao da je Džatrasov otac, Džordž Džatras, ne samo "pravi" Amerikanac nego i penzionisani pukovnik američkog ratnog vazduhoplovstva, koji je obavio 230 borbenih letova nad Vijetnamom i koji je bio američki vazduhoplovni ataše u Moskvi.

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net