NOĆNI ŽIVOT: Zemun, 1994. / foto: draško gagović

Povratak devedesetih >

Diskretni šarm mračne nostalgije

To što su prošlonedeljni zločini u Zemunu i na Novom Beogradu, žurka "Volim devedesete" sa pretećim sloganom "Devedesete su tu" i estradnim pojavama za koje smo mislili da su duboko zakopana epizoda u istoriji domaće muzike, poskupljenja hrane, rastuća nezaposlenost, događaji na Kosovu i zatezanje diplomatskih odnosa sa Hrvatskom pokrenuli neprijatan asocijativni niz, samo znači da tu užasnu deceniju, koliko god se trudili, ne možemo da zaboravimo

Portal Njuz.net namenjen objavljivanju lažnih vesti, ove nedelje zadesila je čudna sudbina – jedna od izmišljenih priča kao da se obistinila. U sredu 7. septembra u Zemunu se dogodila sačekuša u kojoj su rafalima iz automatskog oružja izrešetani Danilo Radonjić (62) i Dženan Ramović (34), a u okršaju su lakše povređeni jedna trudnica i jedno dete. U narednim danima novinski izveštaji izgledali su kao izvučeni iz arhiva od pre dvadesetak godina: sačekuša, pucnjava na zemunskim ulicama, žrtve su po zanimanju "kontroverzni biznismeni", u pozadini događaja pominju se imena krupnijih zverki sa "beogradskog asfalta", poput Luke Bojovića, i sve u svemu, kroz ceo slučaj provlači se dobro poznat rukopis devedesetih.

Otprilike u isto vreme, počinje medijska kampanja za festival "Volim devedesete" koji će biti održan u Beogradskoj areni 8. oktobra. Inspirisan ovom neobičnom paralelom, Njuz.net 9. septembra objavljuje vest čiji početak glasi: "Promotivna kampanja festivala ‘Volim devedesete’ započela je pretprošle noći u Zemunu sačekušom u kojoj je ubijeno dvoje ljudi, a ova akcija biće nastavljena tokom celog septembra, sve do početka festivala osmog oktobra." Jezivom ironijom sudbine, u ponedeljak 12. septembra u Ulici Otona Župančiča 45 u Novom Beogradu oko 22.20 eksplodirala je bomba postavljena u ulaz zgrade. Povređeni su mladić i devojka starosti oko 30 godina i šezdesetosmogodišnja žena, koja je u trenutku eksplozije krenula da baci đubre. Kako beogradski mediji navode, povređeni mladić je od ranije poznat policiji, navodno je on 2006. godine bio ranjen u Kotoru, a sumnjalo se da je na njega pucao Slobodan Stevović (29), koji je te godine ubijen na Dorćolu.

PRST GORE: Baš onog dana kada se dogodilo dvostruko ubistvo u Zemunu, na internetu se pojavila promotivna pesma za događaj u Areni. Pesma se, indikativno, zove "Devedesete su tu". O čemu se tu uopšte radi? Sećate li se Line? Ili možda Gale? Ili možda igrača, pevača, tekstopisca i kompozitora sa umetničkim imenom Dee Monk? Dobro, ako se njih ne sećate, onda sigurno pamtite multitalentovanog Đoganija ili Dr Igija, pa višestruko obdarene lepojke iz ženske grupe Models, ikonu srpskog repa, Grua, ili jednog od rodonačelnika onoga što zovemo turbo-folk, Ivana Gavrilovića, čiji je prvi hit "200 na sat" iz 1994. ipak bio mnogo više turbo nego što je bio folk. Svi nabrojani i još poneko nastupiće 8. oktobra u Areni na događaju pod nazivom Music festival "Volim devedesete". Kako piše na zvaničnom sajtu festivala, projekat "Volim devedesete" je "muzičko, vizuelno scenski spektakl, koji nikoga od prisutnih neće ostaviti ravnodušnim". Dalje, na ovom sajtu stoji i sledeće: "Projekat ‘VOLIM DEVEDESETE’ je muzički projekat iza koga stoji ‘90’s Production’ D.O.O.’ Proteklih godina ovaj vid muzičkog stvaralaštva se odigravao uglavnom po klubovima kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Ideja ovog projekta ‘DEVEDESETE’ je da kroz muziku iz tog vremena koja se vratila na našu muzičku scenu, da napravimo događaj koji će sve generacije pamtiti. Projekat se promoviše putem promo žurki utorkom na Beogradskom Splavu ‘FREESTYLER’, gde naši renomirani izvođači iz tog perioda dolaze na splav Freestyler kao specijalni gosti i najavljuju veliki spektakl u Areni. Koncept samog programa je različit u odnosu na standardne događaje u Beogradskoj Areni. ‘90 Fest’ je muzički festival koncipiran kao velika žurka, gde će se na bini, specijalno pripremljenoj za taj događaj, smenjivati sva velika imena domaće, a i strane muzičke scene tog vremena, bez prekida muzičkog programa."

Tako će u najvećem koncertnom prostoru u Srbiji, a i šire, biti održano vaskrsnuće nečega za šta smo verovali da veći deo javnosti smatra najgorom noćnom morom i da veliku većinu asocira na najtamniji i najteži period života. Međutim, biće da smo se prevarili, bar sudeći po reakcijama na društvenim mrežama i Jutjubu. Na ovom poslednjem, komentari na promotivni spot "Volim devedesete" uglavnom su pozitivni. "Prst gore da se vrate devedesete", kaže jedan od komentatora, na čijem profilu stoji podatak da ima 26 godina. Ako je podatak istinit, imao je šest godina kada je počeo rat u Jugoslaviji, sedam kada su uvedene sankcije, osam u vreme hiperinflacije, deset kad je potpisan Dejtonski sporazum, 13 u vreme sukoba na Kosovu, 14 kada je počelo bombardovanje. Za šta diže prst gore? Za slike rata i leševa koje je gledao na TV-u pred spavanje, za vršnjake iz razreda sa izbegličkim iskustvom, za roditelje sa platom od tri nemačke marke, za redove za benzin, hleb, mleko, cigarete, prazne rafove u prodavnicama ili, pak, za čarobno iskustvo noćenja u podrumima i skloništima. Možda je nostalgičan prema švercovanom parizeru iz Segedina, bugarskim kakao-krem tablama, embargo-receptima za torte bez jaja, domaćem soku (pet litara soka od jedne smrznute pomorandže i dve kesice limontusa), prašku za veš iz humanitarne pomoći... Ili, može biti da se cela stvar odvija na spiritualnom nivou, pa mu fale proročke besede Milje Vujanović, ukus "hilandarskog kolača", lečenje bioenergijom...

Najpre će biti da ovom momku ne nedostaje ništa od navedenog, nego da je stvar mnogo blesavija i utoliko opasnija. Biće da mitološke predstave o devedesetima kao vremenu "žestokih momaka sa vrelog beogradskog asfalta", "vitezovima sa betona", brzim kolima, lakoj lovi i glamuroznim ženama, opštem bezakonju koje se poistovećuje sa slobodom – i dalje žive. Drugi problem je slučajno ili namerno falsifikovanje "duha vremena" o kom je ovde reč. Donekle to pokazuje i promotivni spot za festival "Volim devedesete". Spot počinje u sadašnjem vremenu, u kom izvođači pristižu na jedan beogradski splav. U trenutku kada prolaze kroz detektor metala, transformišu se, ili je bar tako zamišljeno, u svoje replike od pre petnaestak-dvadeset godina. Međutim, ono što je devedesetih bila dominantna estetika ove ekipe, u spotu je dato tek u naznakama. Svi su u trenerkama, ali niko nije upasan. Dame su nafrizirane i isfenirane po poslednjoj modi, jer, jasno je, nijednoj ne bi ni u ludilu palo na pamet da se pojavi sa ručno nagužvanom kosom od pre deceniju i po. Tek ponegde sevne kajla ili brushalter. Šminka je takođe ovovremska, iako se oni sa dobrim pamćenjem odlično sećaju da je tih godina karmin uokviren crnim krejonom bio neizostavni deo stajlinga. No dobro, suviše je silikona, umetaka i drugih nadomestaka proteklo zanosnim telima ovih dama, da bi se tek tako vratile na ono što je bilo nekad.

MUTANTI I HIBRIDI: A kako je bilo nekad, kada je reč o ovoj konkretnoj, dens kulturi u Srbiji? Slično turbo-folku, i ona predstavlja hibrid, mešavinu elemenata onoga što je bilo aktuelno na svetskoj muzičkoj sceni i onoga što možemo nazvati domaćim prokletstvom: manjka talenta i, naravno, manjka novca. Konkretno, srpski dens bio je kombinacija tada aktuelnog eurodensa, dizelaške kulture i opčinjenosti kriminalnim miljeom. Srpska dens tradicija započinje 1993. godine, sa bendom koji je osnovao niko drugi do stanoviti Ivan Gavrilović. Reč je o senzaciji za jedno leto pod nazivom Funky House Band, koja se proslavila sa svega dva hita: "Ribe da brže mrdaju guze" i obradom "Geljan dade" Šabana Bajramovića. Iz današnje perspektive, momci koji izvode koreografiju obučeni u preširoke pantalone i sakoe na golo telo, dok pevaju "Geljan dade" uz mutantsku tehno-dens muzičku podlogu, u estetskom smislu predstavljaju pravi horor, ali, već naredne godine, Ivan Gavrilović započinje solo karijeru, umesto širokih pantalona oblači kombinezon vozača Formule 1, stavlja kajlu i snima "200 na sat". Ostalo je istorija. Međutim, već sa Funky House Bandom polako počinje da izbija u prvi plan ono što će u narednim godinama postati jedan od glavnih motiva ove vrste stvaralaštva – fascinacija kriminalom. Jedna njihova manje poznata pesma zove se "Gangster si za ljubav (kada voliš, ubijaš)", čime je zapravo započela tradicija koju će nastaviti jedan od najboljih sinova domaćeg densa, Srđan Čolić, poznatiji kao muški deo dueta Moby Dick, u njihovom najvećem hitu "Kralj kokaina" ("Rodićeš mu sina, kralja kokaina, rodićeš mu decu belu kao sneg"), ili B3 u hitu "Olovna ruka" ("Ali nade su se srušile za tren, jer nju čuva neko mnogo jak, od udarca pao sam na pod i sve mi se ljulja kao brod") i Gru u pesmi "Srce" ("Još jedan prijatelj manje, kakvo sranje, na ulicama grada svaki dan neko novo klanje, ljudi oko tebe umiru u blatu, svakog dana neko nestane u uličnom ratu").

Dok su u muzičkom smislu pokušavali da kopiraju poznate eurodensere poput 2Unlimited, La Bouche i drugih, čiji stil karakterišu ženske melodične i muške rep pevačke deonice, sintisajzeri i jaki basovi, u estetskom smislu domaći denseri oslanjaju se pre svega na dizelaše.

Dizelaši su verovatno jedina autohtona srpska supkultura, a mogu se pohvaliti i time da imaju stranicu na srpskoj Vikipediji. Iako nikada nisu imali obeležje pokreta, dizelaše odlikuju sličan životni stil i stil odevanja. Pojavljuju se, naravno, devedesetih godina, a postaju masovna pojava nakon dokumentarnog filma "Vidimo se u čitulji", koji se bavi životom beogradskog podzemlja. Gotovo svi akteri su ili ošišani do glave ili, poput Kristijana Golubovića, nose čuvenu "tarzanku". Zlatne kajle sa masivnim krstovima, firmirana odeća, trenerke svilene i sintetičke, široke pantalone, kaiševi sa nitnama, "spit fajer" jakne, "er maks" i "ribok" patike, džemperi od trikotaže sa V-izrezom, uz držanje svojstveno opasnom momku i povezanost sa kriminalnim radnjama glavna su obeležja. Legenda kaže da je prvi koji se upasao i okačio kajlu bio Aleksandar Knežević Knele (1971–1992), jedan od pripadnika voždovačkog klana i svojevrsna legenda među "žestokim momcima sa vrelog beogradskog asfalta" devedesetih. Kristijan Golubović, ipak, poslednjih godina izjavljuje kako je taj stil u Srbiju prvi doneo on kopirajući stajling Mister Tija, američkog rvača, poznatog po ulozi u "Rokiju 3", poreklom iz čikaškog geta. Ruku na srce, između dizelaškog načina oblačenja i stila repera, ali i kriminalaca iz crnačkih geta po Americi, sličnost je nesumnjiva, a ogleda se pre svega u masivnom nakitu, kajlama, krstovima i prstenju, svilenim trenerkama i vezama sa podzemljem.

"Dizelašice" su mnogo manje pominjan termin nego dizelaši, ali bilo je i devojaka koje su nosile upasane trenerke i "er maks" patike. Devojke koje su se okupljale oko dizelaša, ipak, izgledale su sasvim drugačije. Veoma kratke suknje, mrežaste čarape, cipele sa platformama, mrežaste majice u kombinaciji sa brushalterom iste (ili kontrastne) boje, napadna šminka i tamni nokti glavne su odlike mode devedesetih. Međutim, tokom decenije, moda je evoluirala, pa, iako su krojevi ostali manje-više isti, dominantnu crnu iz prve polovine devedesetih kasnije su zamenile vrišteće fluorescentne boje, pre svega zelena i narandžasta. Ova promena u tom periodu verovatno je u vezi i sa rastom popularnosti tehno i rejv supkulture koja u to vreme jača na globalnom planu, a uticaji stižu i do Srbije. Međutim, bez obzira na koketiranje domaćih izvođača sa ovim žanrovima, u Srbiji su oni ipak ostali povezani sa takozvanom urbanom supkulturom, koja se krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih javlja između ostalog i kao reakcija na dizelaše i dizelašku kulturu.

DRUGI EŠALON: U tom i takvom svetu kakav je bio položaj junaka naše priče koji će se 8. oktobra okupiti u Areni? Iako su u kolektivnoj svesti ostali jedan od simbola vremena obeleženog ratovima, siromaštvom i kriminalom, zapravo, nikako nisu spadali u prvi muzički izbor žestokih momaka. Najveća fascinacija ovih stvaralaca, srpski kriminalci, koji su u to vreme činili džet-set, takođe su preferirali turbo-folk. Tome u prilog ide činjenica da nikada nijedna pevačica dens muzike nije bila u vezi ili braku ni sa jednim beogradskim kriminalcem, dok među folkerima spisak počinje neprikosnovenom Svetlanom Cecom Ražnatović i Željkom Ražnatovićem Arkanom, a nastavlja se sa Gocom Božinovskom i Zoranom Šijanom, Lelom Andrić i Srđanom Adžemovićem, Jelenom Karleušom i Zoranom Davidovićem Ćandom. Od muških polovina ovih estradno-kriminalnih parova nijedan više nije živ i nijedan nije umro prirodnom smrću, a muzički žanr kojim se bave njihove izabranice jasno pokazuje koja je muzika bila najbliža srcu ovih "vitezova sa asfalta". "Oči boje duge", "Vrati mi, vrati bundu", "Samo u snu", "Dak, ti si mrak" ili "Idemo na Mars", bili su devedesetih muzička podloga za početak žurki na čijem vrhuncu se sluša turbo-folk. Najverniju publiku srpski denseri imali su među – decom. U tome se i krije objašnjenje za to što među internet-komentatorima koji su oduševljeni događajem u Areni ima tako mnogo ljudi starih između 25 i 30 godina. Srpski dens je muzika njihovog detinjstva, a izgleda da su ljudi uvek nostalgični prema vlastitom detinjstvu, čak i kad ga provedu devedesetih na Balkanu.

Kada se pažljivo pregledaju arhive novinskih tekstova i društvenih analiza, vidi se da se o "povratku devedesetih" govori još od 2003. godine i prve ozbiljne društvene krize, nakon ubistva Zorana Đinđića. Ipak, u poslednje dve godine, analize i komentari sa ovakvim prizvukom su brojnije. To nije slučajno, jer se intenzitet govora o povratku devedesetih povećao baš u godini početka svetske ekonomske krize, 2009. A kad se u Srbiji pomene kriza, ima li jače prve asocijacije od devedesetih godina. One se ipak ne mogu vratiti, pre svega jer vreme ne ide unazad. Međutim, činjenica je da se mnoge trenutno važeće karakteristike srpskog društva podudaraju sa onima iz pretprošle decenije. To što su prošlonedeljni zločini u Zemunu i u Novom Beogradu, žurka "Volim devedesete" sa pretećim sloganom "Devedesete su tu" i estradnim pojavama za koje smo mislili da su duboko zakopana epizoda u istoriji domaće muzike, poskupljenja hrane, rastuća nezaposlenost, događaji na Kosovu i zatezanje diplomatskih odnosa sa Hrvatskom pokrenuli neprijatan asocijativni niz, znači samo da tu užasnu deceniju, koliko god se trudili, ne možemo da zaboravimo. A s obzirom na to kako je užasna bila, ne bismo ni smeli. Umesto zaborava koji je nemoguća misija, možda se samo treba pomiriti s tim da su nam, bez obzira na uloženi trud, posledice tog i takvog života ostale, kako na društvenom tako i na ličnom, ali i na kulturnom planu. A Dr Igi i Ivan Gavrilović su tu samo da nas podsete ko smo i kakvi smo bili.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

POP IKONE DEVEDESETIH: Models,...
  • ...Ceca i Arkan,...<br><br>foto: reuters
  • ...Funky G,...
  • ...Gru,...<br><br>foto: a. anđić
  • ...Slađa Delibašić,...
  • ...Gala,...
  • ...Ivan Gavrilović,...
  • ...Leontina
  • ZVEZDA IZ INOSTRANSTVA: Ivana Banfić
  • SIMBOLI JEDNOG VREMENA: Aleksandar Knežević Knele,...
  • ...nestašice benzina...<br><br>foto: zoran sinko
  • ...i demonstracije

Koga nema

Spisak izvođača na festivalu "Volim devedesete" sadrži skoro sve relevantne domaće densere iz tog perioda. Međutim, nekih pojava od izuzetnog značaja za pokret – nema. Pre svega, ozbiljno nedostaju Moby Dick i Tap 011. Ali, i jedni i drugi su nedavno obnovili karijere i nastupaju samostalno, tako da im ovakva vrsta reafirmacije ne treba. Iako je Slađa Delibašić, ženski deo dueta Đogani Fantastiko, najavljena kao jedna od učesnica, na spisku nema Gagija Đoganija, navodno, jer je bio nezadovoljan ponuđenim honorarom. Jedna od rodonačelnica žanra, Vesna Mitrović Hani, ne pominje se po medijima ni na spisku onih koji će izostati iz Arene 8. oktobra. Iako spisak obiluje raznim opskurnim i zaboravljenim pojavama devedesetih, i tu neki nedostaju, poput dueta Mars Venus ili Twins (sećate li se "Plavog slona"), prvog muškarca na domaćoj estradi koji je počupao obrve, stanovitog Ivana koji je nastupao pod imenom Sexpress, itd.

Izvođači i podsetnik

Slađa Delibašić – "Idemo na Mars"

Lina – "Bumbar, kome treba bumbar, pun para, debeo i star"

Gala – "Izaberi frajera po svojoj meri"

Dee Monk – "Samo želim da znam da li ćeš ostati sam"

Dobar Loš Zao – "Baci sve sa sebe, igraj sve do jutra, baš te briga šta će biti sutra"

Ella B – "Ajkulo sa ljudskim likom, svetiću ti se s užitkom"

Oliver Stoiljković – nema hitova

Energija – "Ja ne želim da više gledam te, nestalo je sve i nestani sa tim"

Emilija Kokić – "Ja sam bila s njim, samo jednom pa što, neka boli te, prvi si počeo"

Leontina – "Bila sam samo jedna od sto"

W-ICE & Mystic – bez većih hitova

Ivana Banfić – "Godinama!"

Vlatka Pokos – "Kad će taj petak, da te opet vidim, vidim ja, ti si ko metak kojeg strašno volim, volim ja"

May Day – bez većih hitova

Niggor – U duetu Monteniggers: "Aj, aj, pa se kroz grad zajebaj"

Dača Duck – "Dačo, volim te! Džaba, džaba!"

Beat Street – "Opsesija, opsednut sam ja, miris njenog tela mene dovodi do ludila"

Baki B3 – "Ona me blokira, ona menememene blokira"

Funky G – "Žao mi je, žao, to što si meni na put stao"

Models – "Pare, pare, pare, volim da me kvare"

Knez – "Ti si kao magija, javiš se pa nestaneš"

Ivan Gavrilovic – "200 na sat, u krivinu, 200 na sat, obožavam tu brzinu"

Dr Iggy – "Oči boje duge"

Gru – "Mišel, ti si drolja, svaka žena od tebe je bolja"

DJ Playa – nema hitova

Dj Marchez – nema hitova

MC Pop – nema hitova

Međunarodni karakter

Festival "Volim devedesete" treba da okupi "domaće i strane renomirane izvođače". Međunarodni karakter festivalu daju tri pevačice iz zemlje koja je devedesetih važila za neprijateljsku teritoriju, a danas za njih kažemo da su zvezde iz regiona. Hrvatske pevačice Vlatka Pokos, Emilija Kokić i Ivana Banfić nastupiće 8. oktobra u Areni. Dok Kokićevu publika pamti kao pevačicu grupe Riva, sa kojom je Jugoslavija pobedila na Evroviziji 1990. godine, Ivane Banfić se seća po duetu "Godinama", koji je otpevala sa Dinom Merlinom 2000. godine. Vlatka Pokos pevala je krajem osamdesetih u Srebrnim krilima, a onda je započela solo karijeru. Ipak, na spisku nedostaju i najveće zvezde hrvatskog densa. E.T., izvođači najvećeg hita devedesetih, "Tek je dvanaest sati", odavno ne postoje, a njihova pevačica Vanna odavno je u Hrvatskoj etablirana kao pop pevačica sa ozbiljnom karijerom, pa je i nerealno očekivati da se pojavi na ovakvom događaju. Međutim, iz Hrvatske ne dolazi ni Colonia ("Dok ljuljaju se kreveti, di-da-bu-di-bu-da") a zašto – ne zna se.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net