foto: reuters

Dragoljub Zarkovic

zoom >

Vikiliks i viđeni Srbi – Kako su se uzajamno ogovarali i potkopavali i kako su se Amerikanci sprdali s gorostasima naše javne scene zagrcnute slatkim prelivom preko šnicle

Shvatio sam da je Dinkić ogovarao Tadića, da su svi ogovarali Koštunicu, da je Palma raskrinkan kao Arkanov čovek, da su Nikolić i Vučić oduvek bili protiv Šešelja i još svašta nešto što sam i sam znao, kao i većina građana u Srbiji, a ponešto od toga sam znao i bolje nego američki izveštači

Ambasade: Izvor površnih vesti

Tabloidi su se dočepali novih Vikiliksovih otkrića o izveštajima američke ambasade iz Beograda u kojima se, na tabloidnom nivou, prepričavaju razgovori s akterima domaće javne scene. Ruku na srce, nema tu ništa što nismo znali o našima, ali i o Amerikancima.

Između rozbifa i pite od jabuka, prelivene sladoledom, naši ljudi su skloni da lupaju gluposti, isto kao što su spremni da na Dan državnosti, nezavisnosti SAD, stanu u red pred rezidencijom još u podne, usred julske pripeke piju ugrejanu koka-kolu, jedu lažne pljeskavice, sve da bi bili viđeni u društvu ekselencije najveće svetske sile koja je posle javljala da ovi naši imaju slab karakter, tanke živce i dvoličnu politiku.

A onda oko osam stotina depeša uhvati Vikiliks, pa se onda naši dočepaju Vikiliksa i tu se ne zna ko manje zna, a ko je veći idiot. Oduvek sam tvrdio da su te ambasade praizvor lošeg novinarstva i površnih analiza, ogovarači u svetskim razmerama i život me je naučio da tamo ne idem, osim kad mi kuma peva, ali to je jednom godišnje, zna se gde, a i onda se pravim blesav.

Proveo sam, zbog službene dužnosti, gotovo celu noć nad hiljadu i nešto strana tih papira. Shvatio sam da je Dinkić ogovarao Tadića, da su svi ogovarali Koštunicu, da je Palma raskrinkan kao Arkanov čovek, da su Nikolić i Vučić oduvek bili protiv Šešelja i još svašta nešto što sam i sam znao, kao i većina građana u Srbiji, a ponešto od toga sam znao i bolje nego američki izveštači.

Ali, nečega tu nema – paljevine američke ambasade u Beogradu. Ako ima besmislenih detalja, poput ispovesti Vlajka Senića o lažnom monarhizmu Vuka Draškovića, morala bi tu negde da bude i priča o događaju koji je temeljno uzdrmao srpsko-američke odnose.

Dva su zaključka mogućna: da onaj ko pušta presretnute beleške američke diplomatije ne razume značaj ovog događaja, prvi, i drugi, zaključak da je izveštaj o tome po stepenu tajnosti klasifikovan na način koji je i Vikiliksu bio nedostupan. Naravno, moguć je i treći zaključak – da ja to nisam pronašao u šumi dojava o tome ko je s kim večerao i kakve je sve gluposti lupao. Ali, čitaocima "Vremena" obećavamo da ćemo u narednom broju objaviti dosije pod radnim naslovom "Srbija, iz ugla američke ambasade", s ambicijom da na osnovu objavljenih dokumenata utvrdimo kako su se uzajamno lagali, obmanjivali, ogovarali i potkopavali i kako su se Amerikanci sprdali s gorostasima naše javne scene zagrcnute slatkim prelivom preko šnicle.


Kandidati: Dačić, Đilas i ostali

Od rane jeseni najavljuju se predizborne kampanje, što nije nelegitimno ni prerano jer datum održavanja izbora sada jeste tehničko pitanje. Koaliciona vlada Mirka Cvetkovića izgurala je pun mandat pa sve da izbori budu oko Nove godine ili u aprilu i prirodno je da se partije, ambiciozne posebno, pripremaju za taj čin.

Željko Obradović, SPS-ov kadar i ministar prosvete u vladi Srbije, otišao je najdalje i kandidovao, ovih dana, Ivicu Dačića za premijera. Nije to ništa novo. Tadić je, da bi sastavio ovu koalicionu vladu, Dačiću već dao mesto prvog potpredsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova, a zlobnici tvrde da bi Dačić dobio i mesto patrijarha samo da se setio da ga traži.

Dačić je, naime, i 2008. godine kada je ova vlada sastavljana, figurirao kao kandidat za premijera, ali je tada Tadić bio u nešto jačoj poziciji pa je Ivica dobio utešnu nagradu – prvi potpredsednik, nešto kao prva pratilja mis sveta, osoba koju zbog te titule ne bi niko upamtio da Dačiću nije data i realna moć – prvi pendrek Srbije, bez pratilja.

Dobro, a šta ćemo s Draganom Đilasom? On tvrdi da je njemu važniji drugi mandat na mestu gradonačelnika Beograda od bilo koje druge titule i funkcije, čak i premijerske. Nije to bez neke dalekovide pameti. Upravljanje Beogradom donosi vidljive uspehe, a upravljanje Srbijom ne donosi ništa vidljivo, niti je to lako ostvarivo u četvorogodišnjem mandatu.

Sudeći po pabircima s Vikiliksa i Amerikanci ga vide kao premijera Srbije, ali to je bilo pre nego što je Đilas postao drugi čovek Demokratske stranke, neko za koga se veruje da bi tu stranku mogao brzo i da preuzme. Apsurdno jeste, ali to u nekoj hipotetičkoj ravni povećava šanse Dačića da, pri približno ponovljenim rezultatima iz 2008. godine, preuzme premijersku palicu.

Upravljačko-savetnički sloj okupljen oko Borisa Tadića lakše bi svario Dačića, nego što bi podnosio Đilasa. Nije tu reč o ljudskim karakterima, već o prirodi političkih odnosa. To su ljudi svikli da se vrte oko jedne osovine, neke vrste srpskog centra sveta, i dvopolnost moći doživeli bi kao oblik kastracije.

Naravno, sva ova razmatranja imaju smisla ako na narednim izborima, kad god oni da budu, Demokratska stranka ostvari rezultat koji joj omogućuje da se pogađa oko premijera ili da ga postavlja. O tome američka ambasada ništa ne javlja, odnosno nešto javlja, ali nema ko da nas obavesti. Meni se čini da će DS i dalje imati jak koalicioni kapacitet, a ako premijer ne bude Ivica Dačić, tu je, recimo, Krkobabić Stariji ili neko treći, samo teško da će to biti Đilas, jer to podrazumeva ubedljiv trijumf DS-a, a u to je teško poverovati.


Slika sa bazena: Kako ove čike skaču?

Bio sam pretprošlog vikenda na ekskluzivnom bazenu u okolini Beograda. Negde do tri po podne bilo je sve u redu. Srednja klasa s osrednjom, dakle normalnom decom. Kad ti, inače poslušni mališani, krše kućni red i sa ivice bazena skoče u vodu, naiđe neki čika koji roditelje opomene da to nije dozvoljeno. Onda mi podviknemo na decu i ona više ne skaču.

A onda je došla "nova klasa" koja se najbolje vidi kad je u gaćama. Na njih petorici osam krstova, što oko vrata što na telu. Jedan je preko obe sise namalao hram Svetog Save. Išarani su kao ženke anakonde u vreme parenja. Površnim uvidom, njih petorica imaju devet mobilnih telefona. Skaču u vodu preko dečjih glava, pljuju u bazen i galame. Devojke su slične, samo što su više para potrošile na telesnu doradu nego na krečenje, mada je svaka napisala ponešto iznad stražnjice.

Običan svet počeo je tada evakuaciju kao što biva i u drugim segmentima života, a kad sam, s obe noge s one strane bazenskih vrata, dakle pošteno kukavički, upitao redara što i njima ne brani da skaču, on me je pogledao kao poslednjeg idiota koji ne shvata realnost sveta u kome živi i gde bezočniji i jači pobeđuju. Nešto slično Kosovu, mada o tome nismo raspravljali. Još me muči sumnja da sam ja bio budala koja je platila ulaznicu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net