Portret savremenika – Vo Ngujen Đap >

Stogodišnji general koji je
sve pobedio

"Amerikanci će definitivno izgubiti rat u trenutku kad njihovi efektivi dostignu vrhunac, a ogromna ratna mašina koju su sastavili se više ne bude mogla pomerati. Potući ćemo ih u trenutku kad budu imali mnogo ljudi, mnoštvo oružja, veću nadu u pobedu. Jer će čitavo to bogatstvo, ta snaga, postati kamen obešen o njihov vrat"

Bio je petak, 25. avgust 1911: u selu An Ksa provincije Kvang Bin u tadašnjoj Francuskoj Indokini, mali zemljoposednik Vo Kvang Ngijem i njegova žena Ngujen Ti Kien dobili su sina Vo Ngujen Đapa. Zvaćemo ga Đap jer mu je to ime – "kratko i odsečno kao šamar". Otac Vijetnama Ho Ši Min će ga kasnije, zbog njegovih orkanskih srdžbi i njegovih grobnih ćutanja nazvati Vulkan pokriven snegom, a zbog njegove hrabrosti Kui, Đavo

Đap je danas, u četvrtak 25. avgusta 2011, napunio 100 godina.

Nepoznato je koliko je neprijatelja protiv kojih se borio mrtvo, ali živih je veoma malo preteklo, a oni poslednji stradaju od starosti koju je on odavno prevazišao. Bivši američki državni sekretar za odbranu Robert Maknamara je 1995. godine imao priliku da ga pita šta se tačno dogodilo 4. avgusta 1964. u drugom tonkinškom incidentu, koji je Sjedinjenim Američkim Državama poslužio kao povod za ulazak u Vijetnam. "Apsolutno ništa", odgovorio je Đap, potvrđujući time stav velikog broja američkih i drugih istraživača i istoričara da je navodni severnovijetnamski napad na američki razarač bio – izmišljen. Tu fikciju Vijetnam će u narednih deset godina platiti milionima žrtava, a Amerikance prisiliti da se posle devet godina i gotovo 60.000 poginulih vojnika, vrate kući, po onom receptu: "Proglasi pobedu – i beži."

PRVI UTISAK: Bio je glavnokomandujući u Prvom indokineskom ratu, protiv Francuza (1946–1954) i Vijetnamskom ratu protiv SAD i njenih saveznika (1960–1975). Učestvovao je u istorijski važnim bitkama Lang Son (1950), Hoa Bin (1951–1952), Dijen Bijen Fu (1954), u Novogodišnjoj (Tet) ofanzivi (1968), Uskršnjoj ofanzivi (1972) i završnoj Ho Ši Min operaciji zauzimanja Sajgona (1975). Bio je i novinar, ministar unutrašnjih poslova u vladi Vijetmina koju je vodio Ho Ši Min, vojni komandant Vijetmina, komandant Vijetnamske narodne armije i ministar odbrane.

Februara 1969. godine, usred rata i Hanoja, italijanska novinarka Orijana Falači (1929–2006) dobila je priliku da s legendarnim pobednikom Francuza kod Dijen Bijen Fua i osobom koja je plašila Amerikance kao strašilo decu obavi intervju. Đap je imao 58. godina. Šta je znala o njemu? "Uvek u novim i ispeglanim uniformama, živeo u maloj francuskoj kolonijalnoj palati, francuski nameštaj, mlada žena, automobil sa zavesicama na prozorima." Prvi utisak? "Prišao mi je s ispruženom rukom i nekom frivolnom živahnošću. I njegov osmeh je imao dah frivolnosti."

Kako izgleda? "Pre svega me je začudila njegova majušnost. Znala sam da nije visok ni 154 cm, ali izgledao je još niži. Kratke noge, kratke ruke i vrlo kratak vrat koji je tonuo u kaputić. Lice nabujalo i prekriveno plavkastim venama koje su ga činile ljubičastim. To nije bilo simpatično lice, nimalo... Velika usta puna sitnih zuba, širok i spljošten nos sa dve ogromne nozdrve, čelo koje se na polovini lobanje gubilo u busenu crne kose. Ali, oči! Oči su bile možda najpametnije oči koje sam ikada videla. Oštroumne, lukave, mile i okrutne: sve odjednom. Sijale su kao dve kaplje svetla, bole su kao dva oštra noža i ulivale čudesnu sigurnost. Veliki autoritet."

Na kraju? "Đap voli da govori i govorio je 45 minuta, bez prekida, pedantnim tonom profesora koji uči ne baš pametne učenike."

MAJSTOR SABOTAŽE: Sa 14 godina (1925) radio je kao kurir u Hajfong električnoj kompaniji i priključio se jednoj od mnogih romantično-revolucionarnih omladinskih grupa. Dve godine kasnije (1927) upisuje tzv. Nacionalnu akademiju, Kvok Hok licej u Hueu pod francuskom upravom. Iz njega je – kako sam kaže – bio izbačen dve godine kasnije (1929) zbog organizovanja studentskog štrajka. Poriče da je, "kao svi dobri građanski sinovi, učio u carskom internatu u Hueu", kao i da se školovao u prestižnom hanojskom liceju Alber Sara, u kom je lokalna elita obučavana da služi kolonijalnom režimu. Bio je u istom razredu sa Fam Van Dongom, budućim premijerom – koji takođe poriče da je bio u tom liceju, i sa Bao Dajem (1913–1997), poslednjim carem Anama, francuskog protektorata u centralnom Vijetnamu. Sa 22 godine (1933) Đap upisuje Univerzitet u Hanoju na kom diplomira iz političkih nauka, ekonomije i prava – ili, po drugim izvorima – filozofije i prava. Tridesetih godina radio je kao nastavnik i novinar, pisao članke za "Tien Dang" i istovremeno učestvovao u različitim revolucionarnim pokretima; Komunističkoj partiji Vijetnama priključio se 1931, učestvovao je u nekoliko demonstracija protiv francuske uprave u Indokini i osnivanju Demokratskog fronta 1933. Istovremeno je iščitavao vojnu istoriju i filozofiju, posebno Napoleona i Sun Cua kog vijetnamci zovu Ton Vu.

Uhapšen 1930, odležao je 13 meseci u zatvoru. U godinama francuskog Narodnog fronta pred Drugi svetski rat osnovao je jedan podzemni socijalistički list i "Rad" na francuskom. Oženio se 1939. godine socijalistkinjom Ngujen Ti Kvang Tai, s kojom je dobio kći Hong An. Kada su francuske vlasti iste godine zabranile komunističke organizacije, Đap je sa Fam Van Dongom pobegao u Kinu, gde su se pridružili Ho Ši Minu, vođi Vijetnamske lige za nezavisnost (Vijetmin). Dok je bio u egzilu, francuske vlasti uhapsile su mu, mučile i kasnije pogubile ženu, sestru, oca i svastiku. Kći, tada beba, umrla je u istom zatvoru zbog zapuštenosti i nepažnje čuvara. Orijana Falači kaže kako su "mnogi tvrdili da je zbog toga Đap naučio da mrzi, da je postao bezosećajan, nesposoban za sažaljenje, spreman na svaku okrutnost. Jesu li to znali Francuzi koji su između 1945. i 1954. upali u njegove zasede pune otrovnih pčela, u njegove rupe pune zmija, ili su ih raznele mine skrivene ispod napuštenih leševa na putu? Ovaj majstor sabotaže govorio je da će gerila uvek savladati moderno oružje. I prirodno je što je kod Dijen Bijen Fua pobedio topovima... Vijetnamci su tu izgubili 45.000 ljudi i, naravno, on o njima govori ravnodušno: ´Šta je to za jednu bitku? U ratu smrt ništa ne znači."

U Vijetnam se vratio 1944. Posle japanske kapitulacije u avgustu 1945. Vijetmin i druge grupe preuzele su deo gradova i formirale provizornu vladu u kojoj je Đap bio ministar unutrašnjih poslova. Septembra 1945, Ho Ši Min objavljuje formiranje Demokratske republike Vijetnam. Međutim, po dobrom starom običaju, drugi su se već dogovorili o budućnosti Vijetnama: američki predsednik Hari Truman, britanski premijer Vinston Čerčil i drug Josif Visarionovič Staljin složili su se u Potsdamu da severna polovina Vijetnama bude pod kontrolom Čang Kaj Šekovih Kineza, a južna pod vlašću Britanaca koji su već u januaru 1946. povukli svoje trupe u korist Francuza i Kineza, koji su za uzvrat napustili sever Vijetnama u zamenu za francusko obećanje da se odriču "teritorijalnih prava" u Kini.

PRLJAVI RAT: Sporadični sukobi se ubrzo, 19. decembra 1946, pretvaraju u opšti rat Vijetmina, Demokratske Republike Vijetnam (DRV) i Francuza. Isprva niskog profila, 1949. godine sukob prerasta u konvencionalni rat dve armije. Francuzi ratuju jedinicama iz svojih kolonija i Legije stranaca, jer je regrutovanje Francuza iz Francuske bilo zabranjeno kako rat ne bi postao još nepopularniji. Francuska levica i intelektualci, uključujući i Žan Pol Sartra, nazvali su ga prljavi rat (la sale guerre) tokom afere Anri Marten od 1950. do 1953, kada je suđeno mornaru koji je, regrutovan za rat protiv Japana, odbio da učestvuje u granatiranju Hajfonga u Vijetnamu.

Vijetmin je širio rat i prisiljavao Francuze da svoje snage široko rasipaju. Decembra 1953. general Anri Navar gradi odbrambeni kompleks u Dijen Bijen Fuu kako bi blokirao transportne puteve koji su išli prema Laosu i preko njega na jug Vijetnama. Predviđao je da će Đapa time prisiliti na masovni napad u kom je, činilo mu se, imao nadmoć. I bio je u pravu: Đap je prihvatio izazov, ali je pripremio pobedu, a ne poraz. Dok su se Francuzi ukopavali, borci Vijetmina su, na rukama i leđima, tajno, u delovima preneli 24 haubice kalibra 105 mm u zaklone na padinama brda koje su okrenute Dijen Bijen Fuu. Dodatno, lakom protivavionskom artiljerijom Đap je ozbiljno smanjio snabdevanje Francuza iz vazduha, prisiljavajući ih na izbacivanje pomoći sa sve većih visina na sve manje i manje opsednuto područje. Dijen Bijen Fu okružen je sistemom tranšeja iz kojih su ka centru odbrambenih jedinica iskopani prilazi i tuneli. Đap je ofanzivu počeo 13. marta 1954. i za 54 dana Vijemin je zauzimao položaj po položaj, da bi se Francuzi predali 7. maja, uz gubitke od 2200 mrtvih, 5600 ranjenih i 11.721 zarobljenih. Sutradan, francuska vlada objavila je povlačenje iz Vijetnama.

Đap je ostao vrhovni komandant sada velike Vijetnamske narodne armije, opremljene velikom količinom oružja iz savezničkih komunističkih zemalja, mada ni blizu naoružanju i opremi Amerikanaca. Još uvek ga smatraju tvorcem plana Tet ofanzive iz 1968, ali izgleda da on to nije bio. Ideja da se velikim napadom za vijetnamsku Novu godinu podstakne pobuna naroda nije mu se dopadala, a kada je postalo jasno da će Le Duan i Van Tjen Dung plan ipak sprovesti – otišao je na lečenje u Mađarsku. Kasnije je tvrdio da ofanziva nije bila samo vojna već deo "opšte integrisane vojne, političke i diplomatske strategije".

POVLAČENJE: Kao da je bio u pravu – što će tri godine kasnije, opet u razgovoru s Orijanom Falači, indirektno, ćutanjem, potvrditi i Niksonov državni sekretar Henri Kisindžer – mirovni pregovori počeli su u Parizu januara 1969. Pokazaće se da je general Đap u tom trenutku dobro ocenio stanje i problem: "Dakle, u kakvom se paradoksu nalaze Amerikanci? Ne mogu se povući iako to žele, jer bi trebalo da ostave čvrstu političku situaciju. To jest, nekoliko slugu koji će ih zameniti. Da, slugu, ali jakih. Marionetska južnovijetnamska vlada nije jaka i nije ozbiljna, nije dobra ni kao sluga, nestabilna je uprkos tome što ima tenkove. Pa kako da Amerikanci odu? A moraju da odu, ne mogu valjda da drže 600.000 ljudi još deset-petnaest godina! Eto u čemu je njihov politički poraz: ništa nisu politički postigli uprkos velikom vojnom aparatu koji imaju".

Današnje analize kažu da su američki predsednici Ričard Nikson i njegov prethodnik Lindon Džonson bili svesni nužnosti povlačenja – ali trebalo je da prođe pet godina da poslednja američka jedinica napusti Južni Vijetnam. Opet general Đap, četiri godine pre pobede nad Sjedinjenim Američkim Državama: "Amerikanci će definitivno izgubiti rat u trenutku kad njihovi efektivi dostignu vrhunac, a ogromna ratna mašina koju su sastavili se više ne bude mogla pomerati. Potući ćemo ih u trenutku kad budu imali mnogo ljudi, mnoštvo oružja, veću nadu u pobedu. Jer će čitavo to bogatstvo, ta snaga, postati kamen obešen o njihov vrat."

Poslednji očajnički pokušaj da ostavljenim južnovijetnamskim saveznicima pomogne Nikson je preduzeo u proleće 1972. naređujući novu seriju vazdušnih napada na Hanoj i Hajfong. Poslednje američke borbene jedinice otišle su u martu 1973, američka pomoć Sajgonu pala je sa 30 na jednu milijardu dolara godišnje (1974). U proleće 1975. Đap je posle niza uspeha napao i za tri dana osvojio Da Nang u kom se nalazilo blizu 100.000 dobro opremljenih vojnika najboljih južnovijetnamskih divizija. U sledećem koraku, operaciji Ho Ši Min, konvencionalnom napredovanju tenkova i teške artiljerije, osvaja Sajgon 30. aprila 1975.

Ubrzo posle osvajanja Sajgona formirana je Socijalistička Republika Vijetnam. U novoj vladi Đap zadržava mesto ministra odbrane, a jula 1976. postaje zamenik premijera. Ministar odbrane prestaje da bude 1980, a član Politbiroa 1982. Ostaje član Centralnog komiteta i zamenik premijera do 1991.

Đap je dosta pisao o vojnoj teoriji i strategiji, a među naslovima njegovih dela su i "Velika pobeda", "Veliki zadatak", "Narodna armija", "Narodni rat", "Dijen Bijen Fu" i "Pobedićemo". Američki istoričar Stenli Karnov, koji je kao novinar događaje u Aziji pokrivao od 1959. do 1974, Đapa smatra ravnim Velingtonu, Grantu, Liju, Romelu i Makarturu "u panteonu velikih vojnih vođa".

Neproverena i neproverljiva priča kaže da se slavni general već krajem sedamdesetih razišao s političkim vrhom Vijetnama koji se, umesto njegovog temeljno pripremljenog plana napada na Kambodžu uz prethodno stvaranje okupacionih i prelaznih institucija, odlučio za "ruski način", silom, koji će naknadno proizvesti najgore posledice za sve učesnike. Činjenica je da se zbog toga Vijetnam sukobio i s Kinom, koja je, kao i Amerikanci ranije, ali mnogo brže – proglasila pobedu i pobegla.

Svet se poslednjih godina svako malo bavio pitanjem gde je nestao general Đap ili, ako nije nestao, kada je umro. Desilo se nešto sasvim drugo. "Azija tajms" početkom juna 2009. objavljuje članak o kinesko-vijetnamskom poduhvatu otvaranja rudnika boksita na Centralnoj visoravni u Vijetnamu. Planovima koji predviđaju uništavanje postojećih seoskih plantaža čaja i kafe suprotstavio se i – Vo Ngujen Đap. U otvorenom pismu upućenom učesnicima savetovanja o projektu Đap traži da vlada odustane od rudnika boksita jer "u pogledu nacionalnog interesa, održivog i dugotrajnog razvoja, eksploatacija boksita će proizvesti velike ekološke, socijalne i bezbednosne posledice". Podsetio je i na svoje ranije pismo, odnosno stručni nalaz vijetnamsko-ruskih eksperata da projekat nije preporučljiv zbog "rizika od ozbiljne ekološke štete".

Pa, srećan rođendan.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

PRIJATELJI I NEPRIJATELJI: Đap sa Ho Ši Minom i...
  • ...i Robertom Maknamarom

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net