foto: tanjug

Nasilje u porastu >

Pouke incidenta na festivalu piva

Nasilje postaje deo našeg života – nažalost. Prvi put se desilo da na javnom skupu neko izbode nožem nekoliko sasvim slučajnih učesnika, a zatim i da napadne opet sasvim slučajne prolaznike. Stručnjaci su zabrinuti i ukazuju na dva elementa: sve prisutnije shvatanje nasilja kao opravdane reakcije i opasnosti od medijskog senzacionalizma koji podstiče imitiranje nasilnih ispada

Sve je počelo kao obična tuča – u kontekstu nimalo povoljnom. U rano jutro, posle ponoći, prošle subote, došlo je do sukoba dva mlađa čoveka sa drugim učesnicima manifestacije Birfest na beogradskom Ušću. Bila je vrela letnja noć, žestoka i glasna muzika, popijenog piva više nego što bi prisutni preplivati mogli. Ono što bi se u uobičajenim okolnostima završilo kao blesavi polupijani ili pijani okršaj, međutim, preraslo je u mnogo ozbiljniji incident: sedmoro učesnika završilo je u bolnici sa ozbiljnim ubodnim ranama nožem, nanetim nasumično, bez biranja; dva lica su nešto kasnije povređena udarcima bokserom na Brankovom mostu – bez ikakvog povoda.

foto: tanjug

Sutradan je nastalo uobičajeno zgražavanje. Te kako je moguće; te ko bi i pomislio; te šta su radili zaštitari i policija; te poslednje vreme došlo; i u tom pravcu. Vidno iznervirani Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova, izjavio je kasnije da "ne može svaki građanin da ima svog policajca" i da neka pitaju organizatore kako se to desilo. Ministar je u pravu što se policije i građana tiče, ali ovde je reč o nečemu drugome što – istini za volju – nije u njegovoj nadležnosti. Policajci koji se rutinski bave obezbeđivanjem javnih skupova kažu nam da su zabrinuti: ovako nešto još se nije desilo. Plaše se da će opasnost od ovakvih napada postati veća u budućnosti i razmatraju šta s tom procenom da rade.

Razmotrimo sada tok događaja. Imamo dva počinioca, površno opisana od strane svedoka i oštećenih (ubodenih, to jest): mlađi ljudi, jedan, s nožem, "ćelav" (jači opis u današnje vreme...). Uspeli su da na ograđeni teren Birfesta na Ušću unesu hladno oružje – nož sa oštricom od najmanje deset cm i bokser. Tu ne treba odmah pljuvati po radnicima privatne firme za obezbeđenje, ni po policiji: trebalo je za kratko vreme pretresti 100.000 posetilaca... Dogovorena taktika bila je da se pretresaju samo sumnjivi, pa ako se nešto nađe da se predaju policiji. Postojala je mogućnost da, recimo, nož bude prebačen preko ograde ili sakriven ranije. To bi značilo – a svakako znači – da je reč o umišljaju: neko je došao naoružan nožem; zašto? Neko je, očigledno, tražio kavgu. Ključno pitanje je – zašto? Koliko se zna, među povređenima iz te noći nema nikakvih zajedničkih crta – osim što su došli na Birfest; pogotovo nema zajedničkih crta sa prolaznicima na Brankovom mostu koje je drugi počinilac toga jutra povredio bokserom. Zašto?

KRITERIJUM: U prethodnim slučajevima nasilja na javnom mestu počinioci su imali neki – kakav-takav – kriterijum: navijači su ubadali u vozu druge navijače ili mlatili nekog tamo Brisa Tatona; klerofašistički revnitelji su tukli učesnike gej parada; policiju su tukli iz principa, jer je policija. Ovo na Ušću u subotu primer je nasumičnog difuznog nasilja koje do sada nismo imali. Jedan Anders Brejvik pucao je po onom ostrvcetu Utoja na omladinu stranke koju je doživljavao kao protivničku; pre toga je auto-bombu detonirao ispred predsedništva vlade koju je takođe smatrao neprijateljskom. To je, dakle, politika – kao i gej parade, uostalom. Oni nebrojeni američki snajperisti koji sa visokih zgrada pucaju na nevine civile ili klinci koji ubijaju decu po školama – nemaju kriterijum. Ili ga mi ne znamo; ono što se do sada saznalo u takvim nasumičnim ubijanjima civila bilo je samo da je reč o opštoj frustraciji – svojim bednim životima, neuspesima, nesrećnim ljubavima, otkazima, paranojom (svi me mrze i rade mi o glavi, pa sam preuzeo inicijativu); i već takvim motivima. Pa onda izvrše "samoubistvo putem policije". To mi ovde još nismo imali i to je ono što brine policajce: "Plašimo se da će ubuduće svaki javni skup, pa i sasvim zabavne prirode, biti moguća meta ovakvih napada", kaže jedan stručnjak za obezbeđivanje javnih skupova.

Tu dolazimo na psihološka tumačenja. Ozbiljan stručnjak MUP-a iz te oblasti smatra da se ne može zaobići fenomen imitacije ("copycat" iz TV serija). Način izveštavanja o takvim događajima ima veliku ulogu: jurnjava za senzacijom, pristup nekada poznat kao "krv, seks i kamena soda", ohrabriće labilne i frustrirane ličnosti da potraže svojih "pet minuta slave"; navodi Andersa Brejvika kao najnoviji primer (i nije jedini kome je to palo na pamet). Po mišljenju tog stručnjaka-psihologa, mediji bi trebalo da o sličnim događajima izveštavaju hladno, činjenično i sa jasnim vrednosnim stavom – da je reč pre svega o zločinu protiv nevinih, slučajnih žrtava; bez dreke i glamurizacije slučaja preko krvi, iznutrica, srcedrapateljnih budalaština i sličnih tabloidnih specijaliteta.

PESIMIZAM: Ljudi kojima su ovakvi događaji posao pesimistični su. Kad jednom krene, eto njima još većeg posla. Ako su mogla ova dvojica – što ne bismo i mi; tako glasi njihova procena ponašanja budućih počinilaca. U masovnim scenama sa pivom, glasnom muzikom i pratećim pojavama iz oblasti kontrolisanih supstanci modernih u poslednje vreme, treba očekivati sve. Ne zavaravajmo se: živimo u doba kada je nasilje bilo legitimizovano tokom deset krvavih godina Miloševićeve vlasti, ali i kasnije, do ubistva Zorana Đinđića, što je bio vrhunac te iste legitimizacije. Siromaštvo, bezizlazna sudbina, kultura nasilja i bogaćenje na brzaka; očajanje, "užas je moja furka" (Johnny Štulić, proročanski); "živci slabi, a pesnice jake". I odu oni onda na taj neki Birfest: a tamo svi pijani, veseli, dobro im je, đipaju i dižu ruke, "piju pivo, jebe im se živo". Frustrirana reakcija mladih životnih gubitnika na takvu jednu situaciju mogla bi da objasni nasumičnost napada nožem: svi su im krivi jer se zezaju, lepo im je, šize i već. Dalje od toga se teško može dok ne budu uhvaćeni i dok ne ispričaju kako im je bilo te noći – ako budu umeli da ispričaju, to jest.

Policija i zaštitarske firme koje će ubuduće raditi ovakve poslove moraće da se oslone na više rada i gnjavaže; na više opservacionih kamera (ali za žrtve je već kasno kad dođe do pregledavanja snimaka). Prevencija je praktično nemoguća ako imate 100.000 ljudi na malom prostoru. Koliko god temeljito ih pretresali, neko će prošvercovati nož – ili nešto gore, daleko bilo. Možda bi trebalo da neko pokuša da se stavi u njihovu kožu; da proba da oseti kako je takvim ljudima; šta ih pokreće, kako misle, šta očekuju? Zašto im se nasilje čini kao jedini – pa makar i samoubilački – izlaz? Ali – ima li nekoga ko bi se time pozabavio?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

PITANJE BUDUĆNOSTI: Dobra zabava, bez nasilja, molim<br><br>foto: milovan milenković
  • foto: milovan milenković

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net