Smrt Dade Vujasinović >

Dva komadića filca i sedamnaest godina nagađanja

Radislava Dada Vujasinović (30 godina), mlada novinarka "Duge", stradala je nasilnom smrću između 7. i 8. aprila 1994. Od tada traju sporenja i prebacivanja u javnosti: je li se ubila sama, kako tvrde vlasti, ili ju je neko ubio, kako veruju porodica i neki drugi ljudi. Slučaj je zahvalan za senzacionalistički pristup: lepa mlada cura, povezana sa raznima preko svojih tekstova i putovanja po raznim bojištima, traumatizovana zbog svega toga, možda u posedu delikatnih informacija... Tu se povremeno, u ciklusima, pojavljuju razni likovi koji "znaju" nešto, zaključno sa ovim Draganom Paravinjom (ni tu nije kraj), ali od toga do sada ništa

Ovde treba početi od početka, što je i inače dobro. Razni likovi koji su do sada tvrdili da "znaju ko je ubio Dadu" nisu najverovatnije znali ništa. Bilo ih je devedesetih više; imamo i tog nekog "zemljaka" Ratka Mladića koji oktobra 1994. (sedam meseci kasnije) tvrdi Mladiću da su Goran Majmun Vuković i neki Dušan Malović u to upetljani itd. Sada Dragan Paravinja priča kako je, eto, priznao otmicu i ubistvo Antonije Bilić (17) iz Drniša samo zato da ga ne izruče Srbiji (gde je osuđen za silovanje), jer da bi ga onda Udba ubila pošto zna ko je ubio Dadu. Sada zbog toga srpska i hrvatska policija imaju zajedničku radnu grupu, jer se sve mora proveriti, pa i priče Paravinje, poznatog manipulatora i intriganta. Pričalo se da je Dada išla na živce raznima: Arkanu ("Ti si sledeća!"), Božidaru Stevanoviću zvanom Mika Šprajc iz RV i PVO (navodno ju je organ bezbednosti RVPVO saslušavao oko nečega), RDB i kome sve ne. Verovatno jeste: krenula je kao veoma patriotski nastrojena, ali se – kako izgleda – ubrzo razočarala u razne rodoljubne profesionalce i počela da piše ne baš naklonjene članke, da pita ovo i ono i uopšte da se bavi nepotrebnim temama.

Možda je Dadu neko doživeo kao "izdajnika" iz sopstvenih redova? Takvi se lakše ubijaju od drugih; setimo se sudbine Slavka Ćuruvije koga su u Familiji smatrali za "idejno bliskog" – do jednog trenutka...

Motivi tih raznih likova čine se nedovoljni za takav zločin: Mika Šprajc bio je neozbiljni i preambiciozni karijerist (gurao se da postane načelnik Generalštaba posle Adžića); Arkan je bio suviše pametan da bi ubio jednu popularnu mladu novinarku "Duge" (nije mu to neki Iso Lero Džamba...); on je inače jako pazio da se ne zamera novinarskoj profesiji; u to vreme nije bilo ničega što bi nekog Jovicu Stanišića uznemirilo, a da to može da dozna neka Dada Vujasinović. Porodica kaže da se žalila na povremena maltretiranja, formalna i neformalna saslušavanja, tužbe za klevetu (Bora Jović) i da je sve to teško doživljavala. Bila je tu još i intimna trauma zbog krize u odnosu sa tadašnjim partnerom.

Treba, dakle, krenuti od početka, onako kako su stvari izložene u spisu.

POSLEDNJI DAN: Radislava Dada Vujasinović poslednji je put bila viđena živa u svom stanu na Novom Beogradu 7. aprila 1994. kasno uveče. Njen drugar je toga dana oko podneva razgovarao s njom telefonom; trebalo je da joj donese neko gorivo (to je 1994, ne zaboravimo); kaže da je zvučala neraspoloženo. Oko osam uveče došao je po dogovoru pred njenu kuću i pozvonio, ali ga je ona pozvala gore u stan. Bila je uplakana i "vidno uznemirena", kaže, pa je probao da je oraspoloži: predlagao je da izađu negde, da prošetaju itd; bio je vidljivo zabrinut za nju. Odbila je i nastavili su da piju viski: iz flaše od 0,7 dcl falila je već trećina, kaže. Dada je popila još "5 do 6 čašica" i na kraju ga posle ponoći praktično izbacila napolje. U međuvremenu je telefon zvonio, ali je Dada molila njega da se javlja. Pre nego što će otići, Dada ga je molila da joj da pištolj, jer da se plaši. Čovek je odbio: sve i da je imao svoj registrovani pištolj na sebi, ne bi joj ga bio dao, normalno sasvim. Iste noći, pola sata kasnije zvao je Dadu, ali se javljala samo telefonska sekretarica; i tako sutradan ceo dan.

Zabrinut s razlogom – Dada je par meseci ranije bila popila izvesnu količinu sredstava za umirenje, pa je imala posledice – čovek zove redakciju "Duge". Ni tamo se nije javljala; zatim zove druge poznanike i prijatelje: niko nije mogao da stupi s Dadom u dodir. Nastaje uznemirenje: prijatelji i kolege zovu Dadine roditelje koji žive u Berlinu; majka im kaže da ne pokušavaju da provale vrata, jer su veoma solidna i jaka; onda pokušavaju da nađu Dadinog tadašnjeg dečka, Bratislava Bracu Grubačića, jer da on ima ključ od stana. Našli su ga tek oko 23 sata, 8. aprila, kod "žene s kojom je bio u razvodu", kako se navodi u policijskom informativnom razgovoru, jer se bavio celoga dana po gradu svojim poslima. Ima tu i jedna delikatna i intimna pozadina cele priče, ali nije od značaja u konkretnom slučaju. Bilo kako bilo, Braca Grubačić odlazi na Novi Beograd, do Dadinog stana gde ga čekaju još dva prijatelja i tast jednog od njih koji živi u neposrednom susedstvu; već je 9. april, iza ponoći. Otvaraju vrata i nalaze Radislavu Dadu Vujasinović mrtvu ispred veoma okrvavljene fotelje i sa lovačkom puškom pored sebe, ispod savijene leve noge. Vrata su, kaže se u spisu, bila zaključana samo automatskom bravom (nemaju kvaku spolja), ali ne i kompletnom bravom sa šipovima, što je Dada inače savesno činila.

SPIS OD 15 REDOVA: Ne raspolažemo prvim kriminalističko-tehničkim nalazom iz te noći (ako postoji...); imali smo uvid u jedan veoma kratak izveštaj (15 redova pisaćom mašinom), gde se suvo konstatuje da šta je sve nađeno na licu mesta. Jedna lovačka puška sa jednim orozom (levim) zapetim; s drugim (desnim) opaljenim; jedna puna patrona kal. 16 u levoj cevi, jedna ispaljena u desnoj; obe proizvodnje "Krušik" Valjevo, sa sačmom br. 2 (prečnik sačme: oko 5 mm). Sve fotografisano i tačka. Nema podatka o procenjenom trenutku smrti, što se inače procenjuje na licu mesta (merenje temperature nađenog leša; nalaz ukočenosti; itd.); to je važno, jer Dada Vujasinović nije bila viđena živa više od 24 sata. Kako je prvi uviđaj na licu mesta prošao – ne znamo; znamo da o tome, osim ovih 15 redova, nema traga u spisu. Pritom na uviđaju nije bio prisutan dežurni istražni sudija, niti dežurni tužilac, što bi morali u ovakvom slučaju (niti su se sutradan pojavili na licu mesta). U jednom kasnijem dopunskom uviđaju pronađeno je nekoliko zrna sačme prečnika 5 mm u fotelji i u zidu iza fotelje; nekoliko identičnih zrna je nađeno pri obdukciji.

PROBLEM STRANIH PREDMETA: Sledeći prirodni korak – koji je i jedan od razloga za celu ovu komplikaciju – bila je obdukcija tela Dade Vujasinović. Obdukcijski nalaz jasan je u glavnom delu: masivni prostrel pod uglom od 37 stepeni, s desna ulevo i odozdo na gore od 7 cm levo od grudne kosti, pa do pazušne duplje. Tom prilikom razneseno je bar tri rebra, ramena kost i pokidani glavni krvni sudovi. Izlazna rana je, naravno, velika. Procena obducenata i drugih stručnjaka je da je Dada iskrvarila posle desetak minuta, ali i da je trauma bila onesposobljavajuća. Dodaju i da je nivo alkohola u krvi (1,75 promila) i želucu (još nije bio apsorbovan) bio toliki da je produžio život žrtvi. S obzirom na izjavu Dadinog drugara koji je s njom pio prethodne noći, ta okolnost sa nivoima još neapsorbovanog alkohola u želucu i apsorbovanog u krvi zasluživala je veću pažnju – zbog procene trenutka smrti.

E sad: prilikom obdukcije patolozi-anatomi dr. Branimir Aleksandrić i dr. Slobodan Kovačević u telu su pronašli i strane predmete. Reč je o "nekoliko dramlija" (zrna sačme; neka su i ispala iz odeće) i o "dva filcana čepa". Nekada se znao red: svaki strani predmet bio bi izmeren (po dimenzijama, mikrometrom; na primer "oživalni predmet sa olovnim punjenjem obložen metalnom legurom sa uzdužnim tragovima" dužine i prečnika tih-i-tih i mase te-i-te). Kad je o sačmi reč, skupila bi se svaka dostupna dramlija, to bi se izbrojalo i zapisale bi se dimenzije (n komada olovnih kuglica prečnika n). To je u ovom slučaju veoma važno: patrona kal. 16 za lovačku pušku sa sačmom br. 2 (prečnik 5 mm) sadrži tačno određen broj (sa minimalnim odstupanjem) kuglica; u slučaju "Krušika" oko 40 (provereno u praksi). Patrone kal. 16 iz "Krušika" imaju za tu vrstu municije isključivo jedan čep od grubog i jevtinog filca dimenzija 17 mm (prečnik) X 15 mm (dužina), kako je to s mukom kasnije utvrdio balistički veštak Vlada Kostić putujući čak u fabriku u Valjevu, da bi bio sasvim siguran.

PROBLEM "DVA ČEPA": Ostaje, dakle, nepoznato na šta su doktori Aleksandrić i Kovačević mislili u svom sudsko-medicinskom nalazu pominjući "dva filcana čepa", iz čega će kasnije izaći sva ova konfuzija. Da su bili tada izmerili dimenzije ta "dva filcana čepa", danas bi nam svima bilo lakše. Tu se sad treba pozabaviti i tim filcanim čepovima. Naime (videti crtež) lovačka patrona između barutnog punjenja i sačme ima – po pravilu i redom – kartonski poklopac, filcani čep i još jedan kartonski poklopac. Nekada, dok se znao red, čep je bio od skupog kompaktnog namašćenog belog filca koji se jako teško kida. Odatle u klasičnoj literaturi (M. Ćirić, Z. Jovanović itd.) uverenje da se filcani čep ne raspada; štaviše, praksa je pokazala da su takvi čepovi nalaženi na 2-3 metra posle prostrela puškom sačmarom; inače se nalaze na 5-6 metara od mesta opaljenja. U današnje vreme, međutim, čepovi od belog i skupog filca zamenjuju se čepovima od jevtine grube vune smeđe boje (videti sliku) koji su manje kompaktni ili – što je bolje – plastičnim kupama koje sačmu drže na okupu po ispaljenju i obezbeđuju kompaktniji snop. To je slučaj kod austrijskog "Hirtenberga", "Rotweila", "Trepče" i "Krušika", kao i kod drugih proizvođača lovačke municije. Ima sad tu jedna razlika: "Trepča" i "Hirtenberg" koriste takav čep od dva očigledno fabrički razdvojena dela (videti sliku); "Krušik" koristi isključivo jednodelni čep dimenzija 17 X 15 mm (za kalibar 16). U eksperimentu se pokazalo da se takav jevtini čep od smeđe vune može bez napora prstima razdvojiti na dva dela (videti sliku). To bi značilo da se ne može isključiti okolnost da se čep iz "Krušikove" patrone od koje je poginula Dada Vujasinović raspao sam od sebe u sudaru sa kostima (kojih je bilo na putu: rebra, ramena kost) na dva dela. Polazna brzina paketa (čep, sačma, poklopac) iz puške kalibra 16 je 370 metara u sekundi za tu patronu, ne zaboravimo. Dr Dušan Dunjić, poznati sudsko-medicinski veštak, priseća se da je već imao jedan sličan slučaj u svojoj praksi: pre nekoliko godina je u lešu koji je obducirao naišao na takav čep koji se popreko raspao na dva dela. Ali, on je to uredno zabeležio i tu je razlika.

Balistički veštak Vlada Kostić u svom inače sjajno i savesno urađenom veštačenju iz juna 2008. pokušao je sve moguće eksperimente. Pre svega je utvrdio da je puška TOZ (iz Tule, SSSR) nađena na licu mesta ispravna (mnogi lovci vole dvocevke sa otvorenim orozima, jer su bezbednije). Iako Dadin otac tvrdi da iz te puške "nikada nije pucano", ing. Kostić je otkrio da je iz leve cevi ipak bilo pucano – ne zna se ni ko ni kada. Pokušao je i sa istovremenim opaljenjem obe cevi, ne bi li potvrdio teoriju "dva čepa"; teško: trzaj je strašan i izazvao bi povrede prstiju, bilo nožnih, bilo ručnih. Svi se veštaci, naime, slažu da je Dada mogla da se ubije pritiskajući okidač nožnim ili ručnim prstima – ako se ubila. Da su obducenti izmerili dimenzije "dva čepa" i izbrojali zrna sačme odmah, ing. Kostić ne bi morao da se muči sa eksperimentima, mada je izvesno da će oni biti od koristi za balističku nauku. Ing. Kostić, kad je o "dva čepa" reč, polazi od toga da projektil te mase ispaljen iz te puške na toj (veoma maloj) razdaljini tom brzinom pravi "balistički kanal" (ranu) kroz koju će nesmetano proći i čep i eventualno prisutni poklopci – bez prepreka. Terminalna balistika je, međutim, čudo: ne može se isključiti mogućnost sudara opisanog čepa sa kostima, kojom prilikom bi on promenio smer kretanja i raspao se na dva dela; za kuglice sačme priznaje se da značajno skreću u sudaru sa kostima i gušćim tkivom. Ali – mi nemamo podatke o dimenzijama "dva čepa": da li su nekada bili jedan čep ili šta? Zato ing. Kostić, suočen sa istim ovim dilemama, veoma razborito predlaže istražnom sudiji da opet sasluša obducente i još nekoliko lica. Naime, "dva filcana čepa" i tih "nekoliko dramlija" iz obdukcije dr. Aleksandrić predao je na revers "nepoznatom licu iz GSUP Beograd", čiji je potpis na reversu temeljito nečitak; pozitivne identifikacije nema. Beogradska je policija tada, 12. aprila 1994. taj dokazni materijal progutala, podrignula i – nikom ništa. U odgovoru na dopis istražnog sudije Nebojše Živkovića na tu temu iz marta 2008, Policijska uprava beogradska nekoliko dana kasnije odgovara da nije došla do "takvih informacija, jer se na Institutu za sudsku medicinu protokoli čuvaju deset godina", pa da zato oni to nemaju. Taj odgovor je ing. Kostić s pravom nazvao "nerazumljivim": oni iz GSUP, kao, ne znaju "ko je i da li je uopšte preuzeo te delove", jer da se "protokoli ne čuvaju posle deset (10) godina"! Ovde je reč o istrazi koja traje i živa je; kakvih deset (10) godina?

SKANDALOZNA ISTRAGA: Jasno je, dakle, da su i uviđaj na licu mesta (onaj najvažniji!) i kasnije istražne radnje bili aljkavi, uključujući tu i obdukciju. Niko se, na primer, nije bavio ni sa "dva čepa"; ni brojem zrna sačme br. 2 iz tela i sa lica mesta; ni sa okolnošću da je Dada Vujasinović nađena na podu pored fotelje, a da nema podataka o okrvavljenju poda, mada je fotelja bila veoma natopljena njenom krvlju, čak toliko da je krv prokapala kroz nju sve do poda. Kako je Dada dospela na pod posle takve traume? Gde je njena odeća iz trenutka smrti? Nema je, izgubljena, kao i ti čepovi. Osim toga, na desnom naslonu fotelje nađeni su tragovi kapajuće krvi grupe A, kako je istakla grupa veštaka iz Novog Sada u kasnijem superveštačenju; Dadina je bila grupa O. Odakle i čija je ta krv? To niko nije tražio.

Osim toga, veštak iz Instituta za bezbednost Dragan Krstić ustvrdiće u jednom trenutku (iz spisa nije jasno kada tačno) da je primedba jednog drugog veštaka – da sa puške nisu bili uzeti otisci prstiju – neumesna. On kaže sledeće: "Inače, veoma je redak slučaj da se na oružju mogu izazvati otisci papilarnih linija prstiju." Ta je tvrdnja izazvala zgražanje balističkih i kriminalističkih veštaka koje smo kontaktirali: šta, zar se sa visokopoliranih površina čelika i lakiranih površina drvenih delova vatrenog oružja ne mogu izuzeti papilarni otisci? Puška nije bila obrađena na otiske i to je činjenica; štaviše – to je skandal.

S obzirom na sva ova pitanja, sva je prilika da će se nasilna smrt Dade Vujasinović rasvetliti tek posle ponovne temeljite istrage – od samog početka. Čak je pitanje da li i tada, jer su originalni podaci i nalazi s lica mesta nezamenljivi posle sedamnaest godina. Mogla je da se ubije – tu se svi slažu. Mogao je i neko da je ubije – ali nema dokaza, osim iznesenih pitanja. Stan je bio zaključan; da li je u tih 24 sata dok je bila nedostupna nekome otvarala vrata? Ništa od toga mi ne znamo, a sva je prilika da nećemo ni saznati. Dotle će nas zamajavati razni Mladićevi "zemljaci", Dragan Paravinja i ostali koji još čekaju na red da se istaknu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

MESTO SMRTI: Okrvavljena fotelja i tepih
  • MUNICIJA »KRUŠIK«: Od ovakve patrone je stradala Dada Vujasinović
  • PRIMERI FABRIČKI PROIZVEDENIH FILCANIH ČEPOVA ZA LOVAČKU MUNICIJU CAL. 16: Levo: austrijski »Hirtenberg«, desno »Trepča«
  • RASTAVLJENA PATRONA »KRUŠIK«: U prvom planu razdvojene polovine fifi lcanog čepa, u drugom planu čep
  • PITANJE BEZ ODGOVORA: Sahrana Dade Vujasinović

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net