Portret savremenika – Nebojša Čović >

Čovek brend, gradonačelnik
i limenka

Novi predsednik KK Crvena zvezda biće upamćen po osobini da se hrabro prihvata najtežih zadataka, ali da dalje od toga ne može "da dobaci" jer nikada nije imao kritičnu podršku onih koji su činili političku većinu

Nebojša Čović, star 53 godine, uspešni preduzetnik iz Beograda, doktor mašinstva i nekadašnji gradonačelnik Beograda, bio je najuspešniji u kreiranju slogana za kampanje. "Kad je teško Čović" iz 2004. kada je trčao predsedničku trku i "Svi smo mi malo socijalisti" iz devedesetih možda su najuspeliji slogani od početka višestranačja u Srbiji. Mogu da im pariraju samo onaj Demokratske stranke iz 1993. godine "Pošteno" i možda slogan koji je pratio kampanju Vojislava Koštunice za predsednika SRJ 2000. godine "Ko sme da vas pogleda u oči".

foto: a. anđić

Iako se nikada formalno nije bavio "brendovima", "brendingom" i ne može se reći da je neko ko će osvojiti nagradu za najkomunikativnijeg političara (kao Rasim Ljajić, na primer), Čović se u poslove stvaranja i upravljanja proizvodima odlično razume. Iz te perspektive, logično izgleda povezivanje sa sadašnjim gradonačelnikom Draganom Đilasom, zvezdašem, mašincem i čovekom marketinga, na poslovima spasavanja KK Crvene zvezda. Ono što mu nije pošlo za rukom posle "oktobarskih promena" 2000. godine, kada mu očevidno Zoran Đinđić nije dozvolio da "preuzme" klub, ono što mu nije išlo sa tom garniturom Demokratske stranke, uspelo mu je ovog leta kada je nekako bilo neminovno – jer je Košarkaški klub Crvena zvezda toliko pao da mu je sledio prelazak u "beton" ligu.

Možemo da zamislimo kako je izgledao razgovor Nebojše Čovića i Dragana Đilasa, ljudi sličnih osobina u načinu bavljenja politikom i razumevanju košarke, i odnosa biznisa sa politikom. Đilas ide stazom kojom je Čović gazio pre skoro dve decenije, bilo da govorimo o upravljanju Beogradom, bilo o "vođenju" košarkaške organizacije (i ako želi da ima dobrog savetnika, Čović bi verovatno bio jedna od boljih opcija).

Dakle, kada više nije moglo da se ide u pravcu propadanja, prihvaćen je Čovićev koncept koji mnogi nazivaju srozavanjem "nacionalnog brenda" na nivo beogradskog predgrađa. Ali, kao što je više puta demonstrirao, Čović zna sa "brendovima", naročito sa onim koji nose predznak "nacionalni", pa da je reč o Slobodanu Miloševiću, o SPS-u ili "svetoj srpskoj zemlji Kosovu". S brendovima on zna i ta veština je motor njegovog opstanka na javnoj sceni Srbije.

Ono što Nebojšu Čovića muči, druge je prirode: kako da iskoči iz lika "onog što pravi limenke" koji mu čaršija neprestano pripisuje, kako da ga "krug dvojke" prizna da ima, a svakako ima, i neke druge dobre osobine koje je moguće iskoristiti za opšte dobro. Zbog tog obostranog nerazumevanja, zbog tog stalnog insistiranja da je KK FMP klub iz predgrađa, da je FMP kompanija iz predgrađa (kao da postoje kompanije u centru grada), stekao se utisak da Čović nije ličnost za velika dela i da jedino može da posluži u kriznim situacijama, ali – u lokalnim okvirima. Zbog toga je uvek imao ulogu nekoga ko gasi vatru, kad god se pomerio iz udobne pozicije jednog od vlasnika preduzeća FMP i najpoznatijeg navijača istoimenog košarkaškog kluba. On bi "obavio posao", a posle bi se pojavili drugi da žive na lovorikama, što je nekako bilo logično jer je Čović ličnost koja ne voli da glumi diplomatu i lako se odlučuje da u debati upotrebi "tešku verbalnu džebanu". On je stekao reputaciju kao čovek koji može da se nosi sa ljudima "nižeg profila" i uvek izgleda da najbolje razgovara sa nasilnicima ili onima koji misle da su nasilnici. Njegova tvrdoglavost i proklamovano insistiranje na "čistim računima" nisu mu bili dobar saveznik kada je trebalo da se prave koalicije.

"Dosta razmišljam pre nego što postavim principe, ali kad ih definišem, ne menjam ih. Ne mislim da sam uvek u pravu, ali obično jesam. Kada sam siguran u svoj stav, jako sam tvrdoglav", jedna je od njegovih izjava.

Počeo je 1958. godine u Beogradu. Osnovnu i srednju (mašinsku) školu završio je s odličnim uspehom. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu 1982. magistrirao1986, a u martu 2000. godine doktorirao.

"Nikad sebe nisam zamišljao kao političara. Imao sam averziju prema toj disciplini. Učio sam, igrao košarku, imao odlične ocene i bio neposlušan momak", govorio je o sebi.

Oženjen je Vesnom, imaju Tijanu i Filipa, žive u kući na Košutnjaku koju su dobili od FMP-a i otkupili je. Sin Filip je košarkaš i biće uzdanica KK Crvena zvezda Beograd u narednoj sezoni. Čović se u mladosti bavio košarkom, igrao je za Partizan i Železnik, gde je kasnije bio i trener.

Radnu karijeru počeo je kao asistent na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Potom je radio kao inženjer u beogradskoj fabrici alatnih mašina "ILR Železnik", a zatim i u rudarskom kompleksu "Kolubara". Godine 1990. postaje generalni direktor propalog preduzeća "Proleter". Menja mu ime u "FMP Trejd" i od tog trenutka, kada je napravio svoj prvi brend, počinje njegova politička karijera. Kao uspešnog "tehnokratu" prepoznao ga je vladajući SPS i regrutovao ga najpre za šefa mesnog odbora, a veoma brzo i za šefa gradskog odbora. O tome kako je postavljen na mesto šefa socijalista Beograda Čović je svojevremeno rekao: "Milošević je pozvao Radmilu Anđelković, tada glavnog kadrovika SPS-a, i upoznajući nas rekao joj kako sam ja novi predsednik Gradskog odbora. Istog popodneva sam postao najpre član, a onda i predsednik Gradskog odbora. Protivkandidat mi je bio Đoko Stojičić, a mnogi članovi su pitali mogu li uopšte da me vide pre glasanja."

U julu 1992. godine izabran je za potpredsednika, a u februaru sledeće godine za predsednika gradske vlade. Kada su u decembru 1992. održani izbori, Čović je vodio izbornu kampanju SPS-a za Beograd koja je ostala upamćena po sloganu "Svi smo mi pomalo socijalisti". Socijalisti su na tim izborima pobedili i to su bili poslednji izbori na kojima je ova stranka pobedila u glavnom gradu Srbije. Čović je tih godina, koje su bile najteže za građane Srbije što zbog rata što zbog bede, važio za drugog čoveka i za nekog ko će naslediti Miloševića. Njegova biografija i uspesi na mestima na kojima je radio govorili su tome u prilog, a on sam je bio drugačiji od svoje partije jer je govorio otvorenije, jezikom koji je većina ljudi mogla da razume. Ostao je upamćen kao dobar gradonačelnik iako je ukinuo "nezavisni" Studio B, iako je slao policiju da rastura štrajk radnika GSP-a, iako su građani Beograda plaćali dodatni porez od tri odsto.

Druga tačka njegove transformacije dogodila se na prelazu iz 1996 u 1997. godinu, kada je postao prvi čovek koji je rekao "Ne" Miloševiću, čime je na neki način najavio njegov politički sunovrat. U vreme "zimskih protesta" odbio je da zakaže konstitutivnu sednicu Skupštine grada jer mu je bilo jasno da su izborni rezultati lažni. Pojavio se na bini iza Miloševića na kontramitingu 24. decembra 1996. godine a iz SPS-a je isključen tri nedelje docnije. Iako je imao lepe ponude, nije se priključio nijednoj opozicionoj partiji, već je pokušao da uradi nešto više u političkom životu osnivajući Demokratsku alternativu vođen rezultatima na mestu gradonačelnika i pokušavajući da politički unovči hrabar potez odmicanja od Miloševića.

Čović je isključen iz SPS-a uz obrazloženje da je svojim istupanjima naneo štetu partiji. Mesec dana kasnije oduzet mu je mandat republičkog poslanika. Dok je bio u SPS-u obećavao je: "Ako izađem iz SPS-a, zaboraviću na politiku." Kada je izbačen, Čović je brzo objavio da će nastaviti da se bavi politikom, "jer to dugujem svim građanima koji veruju u političke principe i ciljeve za koje sam se oduvek zalagao".

Bio je koordinator Saveza za promene (1998/99) i kopredsednik koalicije DAN. Kao kandidat Demokratske alternative na izborima za predsednika Srbije u septembru 1997. godine osvojio 99.133 (2,25) glasa birača (šesto mesto).

Kao čovek koji je na vreme osetio da je Milošević potrošena priča, Čović je odigrao važnu ulogu u oktobru 2000. godine kao jedan od lidera koalicije DOS. On je, prema svedočenjima, bio izuzetno važan jer je obezbedio logističku podršku unutar postojećeg sistema, pomogao je u obezbeđivanju podrške navijačkih grupa i Jedinice za specijalne operacije. U javnosti je postojao utisak da je upravo Čović uz Zorana Đinđića bio najvažniji čovek u prevratu i da je svojim delovanjem pomogao da se izbegne krvoproliće na ulicama Beograda. U vladi Zorna Đinđića bio je jedan od potpredsednika koji se u najvećoj meri bavio najtežim problemima.

Dokazao se na jugu Srbije u kratkotrajnom ratu na teritoriji opština Bujanovac, Medveđa i Preševo, kada je uspeo da umiri situaciju ali i da spreči divljanje srpskih jedinica koje su u ranijim ratovima bile daleko bezobzirnije prema neprijatelju i lokalnom stanovništvu, što je bila značajna promena. Njegova logika za smirivanje sukoba bila je jedostavna: "Ne možemo da pobijemo sve Albance niti oni mogu da pobiju sve nas", opisivao je građanima Bujanovca svoj plan o suživotu na jugu Srbije.

Deset godina nakon sukoba i dalje se mnoge stvari u toj oblasti rešavaju onako kako ih je "Čović postavio", a kada nešto ne ide kako treba govori se o tome da se ne sprovodi "Čovićev plan za tu regiju". Međutim, dok je on obilazio gudure po administrativnoj granici sa Kosovom, u Beogradu je trajao politički rat među članicama DOS-a. Čović je znao tih dana da komentariše kako bi svi trebalo malo više da rade, ali njegove reči nisu imale veliki uticaj. Posle angažmana na jugu Srbije bio je nekoliko godina šef Koordinacionog tela za Kosovo i Metohiju, pa ga se po toj liniji i danas neki novinar seti da ga pita za komentar ili stav o trenutnoj politici ili "situaciji" na Kosovu. U danu kada je ubijen Zoran Đinđić, Čović je bio taj koji je saopštio vest naciji, ali je ubrzo bio pomeren sa mesta za koje se mislilo da bi trebalo da mu pripadne i za premijera je bio izabran Zoran Živković. Čovićeva politička karijera se od tog trenutka urušavala i, čini se, potpuno okončala jalovom kandidaturom za predsednika Srbije 2004. Njegovo docnije spajanje Demokratske alternative sa Socijaldemokratskom partijom, pa pokušaj koalicije sa PUPS-om nisu mu doneli opipljiv politički rezultat. Čović je konačno otišao na krajnju političku marginu odustajanjem da se aktivno uključi u prikupljanje potpisa za registraciju stranke prošle godine, čime je ta njegova ideja okončala svoje postojanje.

Za sve te godine aktivnog bavljenja politikom i rada u javnoj upravi Čović nije zanemarivao svoje poslove u kompaniji FMP koja je vremenom postala preduzeće, u kojem on i njegova supruga imaju veliki vlasnički udeo, i nije zaboravio na svoj mali ali uspešni lokalni klub FMP, koji je zagorčavao život poznatijim klubovima širom bivše Jugoslavije i uspeo da izgradi status referentne tačke za obrazovanje i obuku mladih košarkaša i drugih sportista. Međutim, ni sjajni uspesi tima za koji će on reći da nije njegov niti njegove kompanije – ali da se on pita za sve, nisu ga pomerili dalje od margine jer je njegov uticaj bio slab. Njegove inicijative za prekompoziciju lige, bilo srpske bilo regionalne, nisu prolazile, njegovi predlozi za drugačiju organizaciju udruženja srpskih klubova bili su zanemareni, ništa što je dolazilo od Čovića a ticalo se većeg prostora od onog koji zahvataju kompanija, košarkaški klub i ostalo što ide uz njih nije moglo da se realizuje.

Napokon, jedna je ideja prošla i tiče se pokušaja da se za ime Crvena zvezda i dalje čuje u košarkaškim krugovima. Čović je, što je iz ugla preduzetništva, pristao da poništi ime koje je stvarao zarad nesigurnog održavanja nečega što mnogi vole da nazovu "klubom od nacionalnog značaja". Nije jasno zašto je KK Crvena zvezda važan za Srbiju, ali je još manje jasno zašto se Čović bavi time osim ako nije procenio da mu je to nova ulaznica u estradni svet srpske visoke politike. Iako to demantuje i govori o "izazovu", teško je poverovati da se isplati stvoriti brend pa ga potom poništiti zbog želje da neko iz konkurentnog brenda napreduje, što bi trebalo da bude krajnji ishod oročenog petogodišnjeg braka Crvene zvezde i FMP-a. Ovako kako je čitava akcija izvedena teško je odoleti utisku da je akcija lične prirode i da spaja interese dva čoveka sličnih pogleda na svet i strasti, Dragana Đilasa i Nebojše Čovića. Prvom treba još jedna igračka jer takvu nije imao u svojoj karijeri, a drugom je potrebno da se još jednom bar okuša u ambijentu u kome se oseća odlično jer veruje da je mnogo bolji od konkurenata, ali mu neprestano nedostaje još malo soli da bi bio na vrhu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net