SLAVNI DANI: Protesti protiv ratova u bivšoj Jugoslaviji / foto: vesna pavlović

Sukob unutar građanske Srbije >

Palanka kuloarske filozofije

Jasno je da su pojedine organizacije koje se zalažu za ljudska prava autokratske, što nije u skladu sa idejom slobode koju zagovaraju, ali je mnogo strašnije od toga stanje u državnom dvorištu, tako da one imaju puno pravo da se prevashodno bave smećem koje se valja prema njihovim malim zabranima

Nema knjige koja se manje čita, a više citira od Filosofije palanke Radomira Konstantinovića, gurua Druge Srbije, koja se ovih dana ponovo bavi sama sobom. Jednog dana organizuje se tribina na kojoj se o ovom delu govori kao o instituciji XX veka, a već sutradan ga novo-srpsko-politički-mislioci proglašavaju kriptomarksističkim, na zlovoljnu opasku Predraga Palavestre da je knjiga ispunjena mazohizmom stiže odgovor kako se on sam prepoznao u tome, posle toga publika Ateljea 212 danima gleda grafit koji poručuje da je upravnik izronio iz palanke, da bi se na kraju ove knjige dohvatio i Dragan Popović, pravnik i direktor Centra za praktičnu politiku, koji je verovatno ovim delom, ostavljajući osmotomno Biće jezik za neku odsutnu bitku, pokušao da dotuče svoje saborce iz nevladinog sektora. Verovatno ovim, pošto Popović stalno piše o nekakvoj Filozofiji palanke, mada knjiga s takvim naslovom ne postoji, ali pošto citira onu dobro znanu rečenicu da nam je "iskustvo palanačko", on očigledno misli na Konstantinovićevo delo, jer većina onih koji mrcvare tu knjigu nisu ni mrdnuli dalje od njene prve rečenice, u čitanju pre svega, a u razumevanju još manje. Da nije tako, kuloari ne bi mogli da budu izvor saznanja o problema nevladinog sektora o kojima Popović govori u tekstu "Filozofija NVO palanke", jer su čaršijske priče u samoj biti palanačkog iskustva.

MLADI I MEDVEDI: A kada kuloari počnu da sude, lako je reći kako je očigledno da se u civilnom sektoru ćuti kada neko "napravi neku budalaštinu", što podrazumeva da se tu stalno čine razne gluposti, ali ne znamo koje, jer autor ne navodi nijedan konkretan primer; on kaže da se ne govori ružno o "belim medvedima" iz civilnog sektora, na osnovu čega proizlazi da ima mnogo razloga da se o njima ispredaju najstrašnije priče, samo što se nigde ne vidi šta su to oni zgrešili; ćuti se, piše Popović, kada se "vuku pogrešni ili nesumnjivo štetni potezi" ili kada se u "žaru borbe prekorače granice dobrog ukusa, pa čak i zakona", ali i dalje ne znamo koje su to pogreške, štete ili, daleko bilo, kršenja propisa zbog kojih se katkad ide u zatvor; on tvrdi da su na sceni "moćni klanovi koji kontrolišu pojedine oblasti ljudskih prava", "uspostavljeni monopoli" i "stavljene šape na donatore", ali već dve nedelje od kako je objavljen tekst u "Danasu", a da niko nije video neki klan, vlasnika bar jedne šape, ili saznao ulicu i broj gde se skrivaju strašni monopolisti. Imenom i prezimenom se spominju jedino predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić i glavni urednik E-novina Petar Luković, "naš Pera", za koga svi priznaju "da su E-novine obično smeće" i liderka REKOM-a, koja se dovodi u vezu sa "mobingom, diktatorskim ponašanjem i vređanjem ljudi". Možda baš njih dvoje prave one budalaštine, trpaju šape ispred tuđih ruku, vuku pogrešne poteze i, ne daj bože, krše zakone, samo što takve vesti još nisu stigle do kuloara u kojima su postavljene programske odrednice "Filozofije NVO palanke".

U tom manifestu mlađi borci za ljudska prava ustaju protiv nekih belih medveda, ali se osim autora teksta niko od tih omladinaca ne nazire na horizontu. Traži se razbijanje mafijaškog kodeksa ćutanja u civilnom sektoru, dok se pravi mafijaši dogovaraju sa vlastima, koje njihovim novcem prave i finansiraju para-nevladine organizacije. Usput, tek toliko da se kuloarske tvrdnje podupru nekim dokazima, ljudskopravaški sektor se proglašava "malom NVO palankom", jer je Konstantinovićev obračun sa plemenskim duhom postao garant svih budućih pobeda. Tako je građanska Srbija, koja nikada nije bila posebno jedinstvena, otkrila svoju novu pukotinu, na sveopštu radost desničarske bolumente, koja je dobila krunski dokaz kako je Nataša Kandić, osim što je osvedočeni izdajnik, lopov i diktator, a da Petar Luković, osim što se iživljava nad Nemanjom i Ugrcom, nije u stanju da proizvede ništa više od elektronskog đubreta.

KODEKS I MANIFEST: Bilo je i ranije nagoveštaja da će se potpisivanje Etičkog kodeksa organizacija civilnog društva, koje su inicirale Građanske inicijative Miljenka Derete, a čiji je Dragan Popović pravni konsultant, sručiti nekome na glavu, jer se već tu provlači teza o problemima unutar neprofitnog sektora i "razlici između deklarativne posvećenosti vrednostima i njihove stvarne primene u praksi". Ono što se sada naziva krađom, predupredilo bi se "pažljivim upravljanjem finansijama", šape na donatorima možete naći pod stavkom "apliciranja za sredstva i aktivnosti koji su u skladu sa ciljevima i programima", dok se protivljenje mobingu, diktatorskom ponašanju i vređanju ljudi skriva iza "tretiranja zaposlenih i volontera sa poštovanjem i dostojanstvom". Između "Etičkog kodeksa" i "Filozofije NVO palanke" nedostajala je samo ona teza koja govori o tome da svet nije dovoljno interpretirati, već da on mora da se promeni. A upravo ta misao autora čije ime nije bilo baš uputno spominjati na sesijama Beogradskog kruga gde se rodila građanska Srbija, bila je kamen spoticanja između onih koji su, još ranih devedesetih, ustali protiv nacionalističkog terora i zločina. Upravo na tim tribinama je, uz antiratne manifestacije, poput hoda mira oko skupštine Jugoslavije, solidarnosti Beograda sa Dubrovnikom, svećama za poginule u ratu, demonstracijama protiv sukoba u Bosni, rok koncerta "Ne računajte na nas", mirovnog piknika u Pionirskom parku, "Crnog flora za Sarajevo" ili "Žute trake", koje je organizovao Centar za antiratnu akciju, začeta građanska Srbija, iz koje se formirala gotovo čitava NVO scena.

ETNIFIKACIJA ZLOČINA: Bilo je tu od početka razmimoilaženja: dok je Srđa Popović prizivao vojnu intervenciju protiv zločinaca, Staša Zajović je klečala protiv militarizma; kada su pristalice Antiratnog pokreta Beograda palile sveće ispred Predsedništva, Nataša Kandić je bila sa njima, ali je potom gunđala kako joj to izgleda kao mrtvozornički posao i pakovala hranu i lekove koje je htela da odnese u Sarajevo; Borka Pavićević je pričala da je nacionalno dovelo na površinu sve ono što divlja po našim gradovima, dušama i životima, i što razara, uništava pljačka i ubija, a Sima Ćirković, pred istovetnom publikom, nije odbacivao mogućnost da se druga Srbija veže i za nešto što je tradicionalno ili nacionalno. Može se tako nizati sve do dana današnjeg kada E-novine pišu o "nenadjebljivom" Etičkom kodeksu koji su donele Građanske inicijative, i uvodničarki Dubravki Velat-Dereta, a Dragan Popović zapomaže do neba zbog vređanja Miljenka Derete i njegove porodice, mada su se urednik E-novina i osnivač Građanskih nekoć nešto bolje slagali o tome kako je prva Srbija ratnohuškačka, okićena kičem, da živi u unutrašnjosti i ne čita novine.

No, vremena se menjaju, propustio je da kaže Konstantinović u duhu banalnosti kuloara, što je potom pokazao i spor u okviru građanske Srbije koji se odigrao na stranicama "Vremena" oko toga da li zločini imaju nacionalni predznak, ili ime i prezime počinioca, mada je čak i onima koji su jednom prošli pored Studentskog kulturnog centra gde su se održavale sesije Beogradskog kruga, videli preko puta ulice kako neko pali sveće u Pionirskom parku ili kleči u fraku sa notama ispred savezne skupštine bilo jasno da ratni zločini imaju etnički predznak, jer su ih počinili pripadnicima jednog naroda protiv članova drugih nacija, a da pojedinci vrše samo kriminalna dela jer ne mare da li su prislonili cev pištolja na glavu Srbina, Hrvata, Bošnjaka, Albanca ili dalekog Aboridžina, pošto to čine samo zbog novca čiju vrednost ne određuje etnicitet.

MALA JE BARA: A upravo kuloari u koje Dragan Popović ne stiže da svrati ovih dana već uveliko zbore kako je sukob u nevladinom sektoru izbio upravo zbog novca, uz citiranje čuvene, ali nedovoljno poznate misli Radomira Konstantinovića, "mala bara, mnogo krokodila", koja će se naći na početku prvog izdanja Filozofije palanke, kada autor konačno shvati da je kriptomarksista, i da može ostati ono što je bio za deo Druge Srbije jedino ako se promeni i prihvati banalnost kuloara.

Ni civilni sektor se, zajedno sa svojim klasikom, suštinski ne menja, jer i danas postoje oni koji pišu projekte i uzvikuju parole, i organizacije koje izdaju knjige pamćenja sa sudbinama pojedinačnih žrtava, objavljuju godišnje izveštaje o stanju ljudskih prava sa preporukama ili okupljaju najznačajnije stvaraoce iz regiona. No bez obzira na to da li svi oni samo interpretiraju ili menjaju mali svet Srbije, NGO je i dalje najbolji deo ovog društva. I bez kuluorskih izvora je jasno da su pojedine organizacije koje se bore za ljudska prava autokratske po ustrojstvu, što baš i nije u skladu sa idejom slobode ali je, ako je to za utehu, mnogo strašnije stanje u državnom dvorištu. Za razliku od suočavanja sa zločinima koji se mogu jedno prevladati po načelu – politički lideri naroda bivše Jugoslavije su odgovorni za rat, ali su srpski najodgovorniji, i vojske svih sukobljenih strana su kršile humanitarno pravo, ali su srpske formacije počinile najviše zločina – građanska Srbija može i dalje da se prevashodno bavi gomilama đubreta koje se valjaju prema njihovim zabranima jer je nacionalizam koji se neguje u krilu aktuelne vlasti mnogo opasniji od onoga koji je obuzeo igrače kola sa Ušća, i tresnuo ih o ledinu čim su dobili po nosu, jer sada u zgradama ispred kojih su gorele sveće tokom devedesetih sede i posetioci sesija Beogradskog kruga koji su propustili da čuju neke ključne lekcije.


 

Zašto me napadaju

Zašto me napadaju

Nataša Kandić, Fond za humanitarno pravo


Kada je reč o tome da li FHP smeta nekim drugim nevladinim organizacijama, pre bih rekla da nevladine organizacije koje preko inicijative REKOM napadaju FHP to čine jer smatraju da ta inicijativa smanjuje šanse za njihove projekte, nezavisno o kakvim projektima je reč

Godinama sam u "patriotskoj" štampi viđena kao "izdajnik", kao i drugi kritičari poricanja odgovornosti za zločine u ime Srbije. Vremenom je zvanična Srbija prihvatila minimalni deo odgovornosti, sadržan u stavu "sve strane su činile zločine", što je uticalo i na odnos prema "izdajnicima". Događalo se da i poneke novine iz kategorije "patriotske štampe" objave profesionalan izveštaj o događaju u kojem učestvuje "izdajnik". Međutim, od pokretanja Inicijative za osnivanje REKOM, tačnije od marta 2010. godine kada ta inicijativa postaje prepoznatljiva u javnosti i praćena u medijima, započinje nova vrsta napada, koji sadrže ocene moje ličnosti, kojih nema u sadržaju ranijih napada. Osim toga, tzv. patriotski mediji nisu više jedini koji prenose napade, koji sada dolaze iz krugova nevladinih organizacija. Ja sam postala kriminalna osoba, koja raspolaže milionima evra, troši ih na svoju promociju, autoritarna osoba koja je privatizovala Inicijativu REKOM, do toga da sam upropastila i zaustavila proces osnivanja Regionalne komisije za činjenice o žrtvama, uništila šanse za regionalno pomirenje. Osim toga, u tim napadima ja sve više dobijam na moći. Ja sam ta koju navodno slušaju donatori, sprečavam da određene nevladine organizacije dobiju donacije. U tim napadima se za svaki podatak koji se tiče uspeha Inicijative REKOM, npr. broj prikupljenih potpisa u Banja Luci, kaže da je falsifikat. Moje duboko uverenje je da ima dva razloga za ovu novu vrstu napada: suprotstavljanje ideji da se prekine praksa bezimenih žrtava i gubljenje vrednosnog sistema, koji je ranije pokretao nevladine organizacije da se bore za "vrednosne" projekte, kao npr. uspostavljanje tranzicione pravde. U prvom slučaju postoje politički razlozi kojima se određene nevladine organizacije rukovode, npr. da je važnije utvrditi odgovornost za agresiju, prioritet je nacionalno samokritičko preispitivanje, strah od izjednačavanja odgovornosti, a ima i sumnje da Inicijativa REKOM vodi ukidanju Republike Srpske i dr. U drugom slučaju nevladine organizacije se više na okupljaju oko ideja koje su ih u prošlosti povezivale, npr. kritika Miloševićeve politike. Povezuju se na osnovu projekata i odnosa sa institucijama.

Kada je reč o tome da li FHP (Fond za humanitarno pravo) smeta nekim drugim nevladinim organizacijama, pre bih rekla da nevladine organizacije koje preko inicijative REKOM napadaju FHP to čine jer smatraju da ta inicijativa smanjuje šanse za njihove projekte, nezavisno o kakvim projektima je reč. Ne znam kako drugačije da objasnim da u procesu REKOM nema nevladinih organizacija koje ne iznose političke argumente zbog kojih nisu deo procesa. FHP je uređena organizacija, koja na odgovoran način vodi regionalnu koordinaciju procesa REKOM. Postoje pravila, kako u sprovođenju aktivnosti tako i u trošenju sredstava i finansijskom izveštavanju. Duboko verujem da su partnerske organizacije u projektu proces REKOM naučile kako se razvija ideja, ciljevi, zadaci, kako se vodi proces, zašto je važno dokumentovanje procesa, i da moje insistiranje na doslednom sprovođenju koncepta nije autoritarizam nego profesionalizam.

Očajna sam što sam primorana da učestvujem u nepristojnim razgovorima o donatorima a ne u preko potrebnim razgovorima o suočavanju sa prošlošću. Najbolje je da se novinari obrate donatorima koje navode pokretači hajke na FHP i mene, a to su Civil Rights Defenders, NED, Evropska komisija...

FHP ima monopol na rad. Ono što mi radimo niko drugi ne radi, ali ne zato što nema posla za druge. Nemam objašnjenje zašto niko ne prati suđenja za ratne zločine, zašto se niko nikada nije bavio dokumentovanjem ratnih zločina (mislim na nevladine organizacije), zašto niko drugi nije pripremao transkripte sa suđenja pred Haškim tribunalom na lokalne jezike, da li smo time što smo pre četiri godine krenuli da stvaramo "Kosovsku knjigu pamćenja" postali monopolisti.

Kada je reč o aktuelnim sporenjima u okviru civilnog sektora, više bih volela da ima polemike o argumentima protiv REKOM-a, kao što je Branislav Ristivojević sa Pravnog fakulteta iznosio, iz nedelje u nedelju, na portalu Nove srpske političke misli, ili o argumentima protiv "Kosovske knjige pamćenja", koju ćemo predstaviti javnosti 3. septembra, a sve drugo je priča o nečemu drugom, a ne o suočavanju sa prošlošću.

Da li sam autor teksta "Filozofija NVO palanke"?

Da li sam autor teksta

Miljenko Dereta, Građanske inicijative


Odsustvo dijaloga u civilnom sektoru je poprimilo dramatične razmere. Zatvoreni u minijaturne tematske i programske zabrane, opsednuti kratkoročnim preživljavanjem NVO-i skoro u potpunosti previđaju promene šireg društvenog konteksta i nove izazove koje, između ostalog, i EU integracije pred njih postavljaju

Sve tekstove koje napišem ja i potpišem punim imenom i prezimenom i sigurno nisam jedini koji tako radi. Zato ne želim da prećutim da pitanje da li je gospodin Dragan Popović svoj tekst pisao po mom zadatku i diktatu smatram uvredljivim za obojicu.

Zabrinjavajući je znak dubine moralne krize u kojoj se nalazimo činjenica da se smatra očekivanim i prihvatljivim da iza tekstova koje čitamo u medijima uvek "NEKO STOJI" i da postoji armija poslušnika spremna da ih potpisuje. U tom smislu zanimljivo mi je da niko iz samozvane i samoizolovane "Druge Srbije" nije javno postavio pitanje KO stoji iza buncanja E-novina o Građanskim inicijativama, meni i mojoj porodici? Verovatno zato što znaju.

Želim da podsetim kako se i zašto podigla ovolika buka koja je NVO stavila u centar medijske pažnje jer mislim da su lončići o tome namerno polupani. Dakle iz Banja Luke je došla vest da neki partneri iz BiH i Hrvatske u Inicijativi REKOM nisu zadovoljni kako Fond za humanitarno pravo vodi projekat i informacija da se Nataša Kandić povukla iz tela koje procesom rukovodi. To se preklopilo sa pitanjima registracije Ujedinjenih regiona kao udruženja građana i sve većeg broja NVO-a koje registruju političke partije koje sam ja otvorio u nekim svojim tekstovima i izjavama. Onda se to sve pomešalo i, pre svega, pokazalo ogromnu količinu neznanja i predrasuda koje u našem društvu postoje po pitanju civilnog društva.

Ne postoji sukob u nevladinom sektoru jer on nije koherentni pokret i hijerarhijska struktura, već zbir potpuno ravnopravnih, ali po svemu ostalom različitih organizacija. Ta različitost podrazumeva i jednakost drugačijih pristupa istim temama. Problem se javlja pri pokušaju da se jedan pristup proglasi obaveznim, "pravovernim" i moralno podobnim. Čini mi se da se to u Srbiji, ili tačnije rečeno u Beogradu, dogodilo po dve osnove.

Prva "podela" je po pitanju da li su NVO-i svojom misijom i svojim aktivnostima okrenuti prema prošlosti ili prema budućnosti. Meni se čini da je jedan broj "belih medveda", kako ih naziva Dragan Popović, ali nažalost i organizacija iz domena ljudskih prava, zaspao u devedesetim i pokušava da nametne kao programski (ali i moralni) imperativ da se sadašnjošću i budućnošću možemo baviti tek pošto budemo dosegli apsolutnu istinu po pitanju prošlosti. Ja smatram da sve pomake koji su do danas ostvareni u pogledu objektivnijeg sagledavanja prošlosti treba odmah, na dnevnom nivou, ugrađivati u vrednosni sistem srpskog društva, između ostalog, i kroz institucije države. Tako su Građanske inicijative otvorile pitanje uvođenja Deklaracije Skupštine Srbije o zločinu u Srebrenici u školske programe. Profesorka Zagorka Golubović je izvanredno sažela ovaj problem rekavši: "Ja nisam za to da se zaboravi sve ono što je bilo, ali ako se samo na tome insistira, mi ćemo onda ostati u prošlosti, nećemo nikad zakoračiti u sadašnjost, a kamoli u budućnost".

Druga podela je delimično nametnuta prvom i odnosi se na, po mom mišljenju, anahronu i površnu osudu bilo kakve "saradnje sa državom" koja se maltene poistovećuje sa kolaboracijom sa neprijateljem. Pritom se ne objašnjava kako se zove proces kada su NVO-i direktno učestvovali u donošenju zakona protiv diskriminacije, slobodnog pristupa informacijama, zakona o udruženjima i fondacijama, pozitivne regulacije položaja osoba sa invaliditetom itd. Ova tema je toliko složena da Građanske inicijative pripremaju jedan skup NVO-a na kome želimo da otvorimo dijalog o tom pitanju.

Sa Popovićevim tekstom se uglavnom slažem, pre svega jer se delimično prepoznajem u ćutljivoj većini koju proziva. Odsustvo dijaloga u civilnom sektoru je poprimilo dramatične razmere. Zatvoreni u minijaturne tematske i programske zabrane, opsednuti kratkoročnim preživljavanjem NVO-i skoro u potpunosti previđaju promene šireg društvenog konteksta i nove izazove koje, između ostalog, i EU integracije pred njih postavljaju. A pitanja "nevladinog, trećeg sektora" jesu pitanja slobode građana i građanki, slobode udruživanja, slobode misli i govora, slobode okupljanja, pitanja građanske participacije u političkom životu koja su ugrožena na najširem globalnom planu, a potpuno su izvan naših uskogrudih lokalnih interesa i fokusa.

Priča o lovorikama je svinjarija

Priča o lovorikama je svinjarija

Borka Pavićević

Taj izraz i taj vapaj, i ta žudnja i taj predmet želja jasno se vide kroz izraz "pare", "pare", "pare". To je jedna projekcija nesrećne zajednice bez para, ali uzrok njihove nedostatnosti svakako nije prevashodno u ozbiljnim nevladinim organizacijama

Čini mi se da je rasprava, pogotovo ona u "Utisku nedelje", otišla potpuno pogrešnim putem. Niti se ustanovljava šta je to civilni sektor, šta ga definiše, niti kakav je njegov odnos prema državi. Time su nesporazum i nerazumevanje postali potpuno jasni, a to se ispoljilo i u raspravama o Zaštitniku građana, ili ombudsmanu; naime, šta je uloga i smisao autonomnih institucija u ovom društvu i državi?

Reći da prvaci Druge Srbije žive na lovorikama potpuna je svinjarija, sem ako te lovorike nisu trnovite. Nije pristojno da sada ja klasifikujem ljude, a pogotovo žene, u Drugu Srbiju, ali zna li se koja je količina i kakvoća posla urađena od istorijskog i istoriografskog do esejističkog, pa i projektno-genetnog, pa ako hoćete i aktivističkog. Bilo bi mi krajnje uzbudljivo da ih nabrojim, od stručnog i produktivnog, do analitičkog i aktivističkog. Nadam se da će se pristupiti ozbiljnoj analizi, a ne budalaštinama proisteklim iz tračeva, palanke, gluposti i panjkanja, a naročito neodoljive javne potrebe da se svi ovi važni poslovi podvedu pod jedno i kompromituju, to jeste da se kaže "svi su isti".

U Srbiji ima raznih medveda o čijoj bi zaštićenosti trebalo da se govori, o budžetskoj liniji 481, na primer, koja je uglavnom udeljena Crkvi kao nevladinoj organizaciji, i o devedeset tri miliona namenjenih veroučiteljima za njihov "edukativni" program u pogledu racionalnog vaspitanja dece i omladine.

Odvratno je provocirati da vam se spočitava šta je ko od ozbiljnog posla uradio, od tranzicione pravde kojom su se kompetentni ljudi bavili do ozbiljne produkcije ostvarene sa veoma malim brojem ljudi. Zašto se ne raspravlja o svim institucijama države koje ne obavljaju "svoj posao", već su ga obavljale nevladine organizacije, i koliko su sveopšteg nedostatka i nesreće amortizovale.

O kakvom zavetu ćutanja se govori kada mnogi ljudi iz Druge Srbije, i iz nevladinih organizacija, imaju svoju javnu reč, pismenu ili usmenu, javnu, da li se ona dovoljno čuje, to je drugo pitanje.

Kada se ne zna šta da se čini, počne se o klanovima. Samo koliko ih je bilo u pozorištu, zavisno od propasti ili uspeha sezone. Svakom onom ko zna šta radi, a to i ume, klanovi nisu ni pomoć, ni isprika, takva je priča izvinjavajuća zabluda za neuspeh i nemoć. Onaj ko ima ideja i organizovanosti, niti može uspeti, niti propasti zbog klanova.

Koliko znam, teško je vršiti pritisak na donatore. Uostalom, šta znači "donator"? To je pomoć, to su sredstva za posao, mogućnost da se realizuje ono što se ima u glavi i u nogama. Ima, nažalost, ljudi kojima ni pare, danas se tako zove novac, ili materijalna sredstva, ne mogu pomoći.

Uostalom, taj izraz i taj vapaj, i ta žudnja i taj predmet želja jasno se vide kroz izraz "pare", "pare", "pare". To je jedna projekcija nesrećne zajednice bez para, ali uzrok njihove nedostatnosti svakako nije prevashodno u ozbiljnim nevladinim organizacijama.

Šta je sa "parama" ostvareno, šta je sadržaj za čije ostvarivanje su "pare" uložene, čini mi se da je to važniji razgovor. I istovremeno, zna li se koliko je naših najpametnijih glava godinama radilo i bez "para", pa ima ih koji rade i danas.

O svemu tome ne može se govoriti mimo konteksta i hronologije, iz sadašnje potrebe da se nagrize i kompromituje baš sve, istovremeno neću pominjati stvarnu cenu određenih važnih gestova u našoj dvadesetogodišnjoj istoriji. Ipak, nešto malo više dostojanstva bilo bi neophodno da bi se o bitnim stvarima govorilo, i da bi se one "stavljale na mesto".

Ako hoćemo da imamo sliku, uvid i predstavu u ono što se događa u nevladinom sektoru, onda treba da se pozabavimo i učincima, bilo da je reč o produkciji zalaganja za ljudska prava, ili konfrontaciji.

I, ne znam da li će biti bolji odnosi u civilnom sektoru, ali svakako se ide na to da odnos prema civilnom sektoru bude gori, ovoga puta na tranzicioni način, i na način "para, ne zabranama i političkim pritiskom, već mrvljenjem, žvakanjem i prežvakavanjem, zamenom političkih pitanja za tračeve, istine za govorkanja. I još jednom, kakav je ovde red, odlaganjem pravih pitanja i znanja kako se može raditi, i šta bi bio put da ova sredina učini nešto sama sa sobom.

Rasprava je banalizovana

Rasprava je banalizovana

Sonja Biserko

Do najvažnijeg dela rasprave koja bi se odnosila na nevladine organizacije koje formiraju političke stranke, iako dotaknut, praktično nije ni došlo. Utisak je da je smišljeno potisnut u stranu, jer bi razgovor o njima pokazao da je reč o stvaranju mreže nevladinih organizacija koje bi trebalo da dopunjavaju budžet političkih stranaka

Do aktuelne rasprave o nevladinim organizacijama nije došlo slučajno. Uvažavajući činjenicu da je svaka rasprava legitimna, pa i o civilnom sektoru, utisak je da je u ovom slučaju fokusirana samo na neke od organizacija, prevashodno one koje se bave ljudskim pravima, raspadom Jugoslavije, ratovima i njihovim posledicama. Rasprava je banalizovana i nije se dotakla suštinskih tema. Ne može se zaobići činjenica da su neki NVO-i već 20 godina aktivni na ovoj sceni. U početku kao najizrazitiji protivnici rata, a kasnije i još uvek na prevazilaženju posledica, pogotovo kad je reč o žrtvama, manjinama i izbeglicama. Te organizacije su predstavljale tačku otpora u Srbiji svemu onome što je predstavljao Miloševićev režim. Na tu tekovinu se upravo oslonio i DOS i ona mu je poslužila kao moralna i politička legitimacija pred svetom.

Taj deo sektora, posebno organizacije koje su ukazivale na pogubnost nacionalizma, bio je permanentno izložen ozbiljnoj represiji, ne samo za vreme Miloševića već i tokom predsedničkog i premijerskog mandata Vojislava Koštunice.

Međutim, do najvažnijeg dela rasprave koja bi se odnosila na nevladine organizacije koje formiraju političke stranke, iako dotaknut, praktično nije ni došlo. Utisak je da je smišljeno potisnut u stranu, jer bi razgovor o njima pokazao da je reč o stvaranju mreže nevladinih organizacija koje bi trebalo da dopunjavaju budžet političkih stranaka.

Dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU podrazumeva promenu fokusa i načina rada organizacija za ljudska prava, kao i svih ostalih. U tom kontekstu i strateško partnerstvo civilnog sektora i države biće sve značajnije. Državi je potrebno jako civilno društvo. Zato je neophodno pomoći jačanju mreže civilnog sektora kako bi što efikasnije doprineo unutrašnjim reformama i evropeizaciji Srbije. Time će i Srbiji biti ubrzan put ka članstvu u EU.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net