NAKON HAPŠENJA: Goran Hadžić bez brade / foto: rts

Hapšenje Gorana Hadžića >

Poslednji putnik za Hag

Uskoro će javnost saznati brojne detalje koji su pratili skrivanje i okolnosti hapšenja poslednjeg begunca od Haškog tribunala. Već je tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević rekao da je do "prodora" u potrazi za Goranom Hadžićem došlo nakon što je po saznanju Akcionog tima begunac pokušao da proda sliku čuvenog italijanskog umetnika Amadea Modiljanija pošto je ostao bez novca za skrivanje; da je uhvaćen kada je trebalo da se sastane sa jatakom koji mu je nosio pare; da je imao ličnu kartu na lažno ime; da je bio naoružan, ali da prilikom hapšenja nije pružao otpor; da mu je pomagalo svega nekoliko osoba među kojima je bilo i sveštenika Srpske pravoslavne crkve; da je obrijao bradu po kojoj je bio poznat itd. Ali ono što se već sada zna jeste da je Srbija nastavila da se obračunava sa ratnim zločinima i njihovim posledicama ne samo da bi okončala saradnju sa Haškim tribunalom, već pre svega zbog sebe same

U 8 časova i 24 minuta, 20. jula 2011, uhapšen je na obroncima Fruške gore poslednji preostali haški begunac Goran Hadžić.

"Srbija je završila najteža poglavlja saradnje sa Hagom, a nastaviće i dalje da ispunjava svoje međunarodne obaveze. Hapšenjem je izvršena naša zakonska obaveza i moralna dužnost. Srbija nije znala gde se Hadžić nalazi i odmah unapred demantujem sve spekulacije oko toga. Nije uhapšen između vojnog objekta i manastira Krušedol, i demantujem sve insinuacije koje idu ka manastiru Krušedol ili Vojsci Srbije", rekao je na vanrednoj konferenciji za štampu predsednik Srbije Boris Tadić.

Goran Hadžić uhapšen je nakon tačno sedam godina skrivanja. Optužnica protiv njega stupila je na snagu 4. juna 2004. kao tajna. U Beograd, u Ministarstvo spoljnih poslova, stigla je 13. jula ujutru, a istog dana po podne Hadžić je nestao iz svoje porodične kuće u Novom Sadu. Kako "Vreme" saznaje, Hadžićeva kuća bila je pod prismotrom sa "statične pozicije" već neko vreme, 24 sata dnevno, ali nije postojao mobilni tim za daljnje praćenje. U svakom slučaju, Hadžićev beg je i snimljen: pre nego što će nestati, on se neko vreme motao po bašti u šortsu i majici kad mu je zazvonio mobilni telefon; javio se, razmenio nekoliko reči i ušao u kuću; ubrzo je izašao obučen i sa torbom, seo u auto koji je, u međuvremenu, stigao i odvezao se u nepoznatom pravcu.

Bivši predsednik SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema tereti se za zločine protiv čovečnosti i povrede zakona i običaja ratovanja. Zarobljavanje, mučenje i ubijanje civila, progoni i deportacije deo su optužbi koje se Hadžiću kao saučesniku stavljaju na teret. Osim njega kao ostali učesnici u zločinačkom poduhvatu stvaranja nacionalno homogene srpske države nalaze se i Slobodan Milošević, Jovica Stanišić, Frenki Simatović kao i Milan Martić i Vojislav Šešelj, ali i Radovan Stojičić Badža i Željko Ražnatović Arkan.

Zajedno sa Arkanom, Goran Hadžić je optužen i za zatvaranje više desetina civila u Dalju septembra 1991. godine i ubistvo 11 zatočenika čija su tela zakopana u masovnu grobnicu u Ćelijama.

Prema optužnici, ličnu odgovornost snosi i za zatvaranje, mučenje i ubistvo najmanje 35 likvidiranih zarobljenika. Tu se navodi i da je svrha ovog udruženog zločinačkog poduhvata bila da se većina Hrvata i drugog nesrpskog stanovništva silom trajno ukloni sa gotovo trećine teritorije Republike Hrvatske sa ciljem da ta teritorija postane deo nove države sa pod srpskom dominacijom. Goran Hadžić optužen je i za istrebljenje ili ubistvo više stotina hrvatskih i nesrpskih civila, uključujući žene i starije osobe, u Dalju, Erdutu, Klisi, Lovasu, Grabovcu, te za dugotrajno i rutinsko zatvaranje i zatočavanje više stotina civila u zatočeničkim objektima u Hrvatskoj i van nje, za uspostavljanje i održavanje nehumanih životnih uslova za hrvatske i druge nesrpske civile, za mučenje, batinanje i ubijanje zatočenih civila. Haški tribunal tereti nekadašnjeg predsednika Republike Srpske Krajine za premlaćivanje i pljačkanje hrvatskih i drugih nesrpskih civila. Hadžić je okrivljen i za deportaciju ili prisilno premeštanje desetina hiljada hrvatskih i drugih nesrpskih civila, uključujući deportaciju najmanje 5000 stanovnika Iloka i 20.000 stanovnika Vukovara u Srbiju i prisilno premeštanje najmanje 2500 stanovnika Erduta.

Goran Hadžić je rođen je 7. septembrа 1958. u Pačetinu, u opštini Vinkovci. Pre sukobа u Hrvаtskoj rаdio je kаo mаgаcioner VUPIK-ovog pogonа u rodnom selu.

foto:  srđan ilić / apPONOVO ZAJEDNO: R. Karadžić, R. Mladić i G. Hadžić

Od mlаdosti je bio člаn Sаvezа komunistа. Pre 1990. godine, Hаdžić je bio predsednik Mesne zаjednice Pаčetin, a u proleće iste godine, kаo kаndidаt Sаvezа komunistа – Strаnke zа demokrаtske promene, izаbrаn je zа odbornikа u Skupštini opštine Vukovаr. Zаtim je pristupio Srpskoj demokrаtskoj strаnci. Već 10. junа 1990. godine izаbrаn je zа predsednikа SDS-а zа Vukovаr da bi u mаrtu 1991. postao člаn Glаvnog odborа i Izvršnog odborа SDS-а u Kninu i potpredsednik Regionаlnog odborа SDS-а zа Istočnu Slаvoniju, Bаrаnju i Zаpаdni Srem.

Nekoliko dana kasnije – 1. aprila 1991. – Goran Hadžić našao se na krivom mestu u pogrešno vreme. Naime, tada se na Plitvicama dogodio prvi veći sukob između krajiških milicionara i MUP-a Hrvatske u kome su pale prve žrtve ratova u bivšoj Jugoslaviji – po jedna sa svake strane. Šta je Hadžić na Plitvicama tada radio ostaje nejasno do dana današnjeg; on je govorio da je bio na nekoj sjednici u Kninu i da se na mestu sukoba slučajno zatekao. U svakom slučaju, zajedno sa više desetina krajiških milicionara uhapšen je i Hadžić. Kako je on tada figurirao kao političar, oslobođen je nakon par dana: Slavko Degoricija, tadašnji zamenik ministra unutrašnjih poslova Hrvatske (Josipa Boljkovca), ispričao je kasnije da je Hadžić bio jako uvređen i ljut dok ga je u službenom vozilu vozio u Vukovar; da je tamo, na Plitvicama, popio par šamara; da su mu uzeli pištolj itd. Degoricija kaže da mu se "popeo na glavu s tim pištoljem", pa da je izvadio svoj pištolj i poklonio ga Hadžiću. Kasnije su se pojavile i tvrdnje da je Goran Hadžić bio saradnička veza prvo RSUP-a, pa onda i MUP-a Hrvatske i da je pušten po toj liniji. Ipak, čitava njegova kasnija karijera to demantuje.

Haška statistika Srbije

Srbija je hapšenjem Gorana Hadžića ispunila sve obaveze prema Tribunalu u Hagu. Ovim hapšenjem suštinski je okončan proces saradnje sa Tribunalom koji je posebno intenziviran nakon 5. oktobra 2000, od kada je Srbija u Hag poslala 45 osoba, odgovorila na oko 3000 zahteva Tužilaštva, odbrane okrivljenih i sudskih veća za dostavljanje dokumentacije. Najtraženiji begunac Ratko Mladić uhapšen je 26. maja 2011, a izručen 31. maja. Radovan Karadžić uhapšen je 21. jula 2008. a izručen desetak dana kasnije. Vojislav Šešelj, predsednik SRS-a, dobrovoljno je otišao u Hag u februaru 2003, a suđenje je počelo četiri godine posle toga. Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, u Hag je otišao 2005. godine, tereti se za opsadu Sarajeva i granatiranje Zagreba. Vlastimir Đorđević, bivši pomoćnik ministra policije, odgovara za ratne zločine nad kosovskim Albancima tokom 1999. godine. Uhapšen je 2007. u Crnoj Gori. Jovica Stanišić, bivši načelnik Državne bezbednosti Srbije, i Vojislav Simatović, komandant specijalnih jedinica policije, Hagu su izručeni 2003. godine na osnovu optužbi za zločine u Hrvatskoj i BiH. Zdravko Tolimir, pomoćnik komandanta za obaveštajne poslove Glavnog štaba VRS, optužen je za ubistva i progone muslimana u Srebrenici. Stojan Župljanin, načelnik Centra bezbednosti Banjaluke, i Mićo Stanišić, ministar policije Republike Srpske, okrivljeni su za ubistva i deportacije muslimana i Hrvata u više bosanskih opština. Stanišić se predao u martu 2005, dok je Župljanin uhapšen u Pančevu, juna 2008. godine. Zbog zločina nad kosovskim Albancima tokom 1999. godine, u februaru 2009. prvostepeno su osuđeni predstavnici vlasti i funkcioneri vojske i policije Srbije, Šainović na 22, Ojdanić na 15, Pavković na 22, Lazarević na 15 i Lukić na 22 godine zatvora, dok je Milutinović oslobođen optužbi. Veselinu Šljivančaninu, bivšem oficiru JNA, decembra 2010. preinačena je kazna posle vanrednog preispitivanja pravosnažne presude od 17 na 10 godina, što je prvi put u 16 godina dugoj istoriji Tribunala da je sud priznao grešku, i on je u međuvremenu pušten na slobodu. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju optužio je od osnivanja 1993. godine ukupno 161 osobu, a do sada okončao 125 postupaka, u kojima su Srbi osuđeni na više od 900 godina zatvora. Haško tužilaštvo je do 2004, kada je zaključena poslednja optužnica, povuklo 20 optužnica, a od preostalih 141, Srba je 95 – te čine 68 odsto optuženih. Srbi su zaključno sa početkom 2009. osuđeni na 904,5 godina zatvora. U Tribunalu su oslobođena dvojica Srba – Miroslav Radić i Milan Milutinović, a posle hapšenja Ratka Mladića, jedini preostali begunac sa haške liste bio je Goran Hadžić. U toku su postupci protiv 36 optuženih. Na doživotni zatvor pravosnažno je osuđen Srbin iz RS Stanislav Galić. On je prvostepeno bio osuđen na 20 godina zatvora, ali mu je presudom Žalbenog veća u novembru 2006. ta kazna preinačena u doživotni zatvor. Nepravosnažne presude na doživotni zatvor imaju i Srbi iz RS Milan Lukić, Vujadin Popović i Ljubiša Beara, dok su na 40 godina zatvora osuđeni Goran Jelisić i Milomir Stakić, a na 35 godina Radislav Krstić i Milan Martić. Gojko Janković je dobio 34 godine zatvora, Dragomir Milošević 33, Radoslav Brđanin 30. Na 28 godina osuđen je Dragoljub Kunarac, a na 25 godina Zoran Žigić. Momčilo Krajišnik, Radomir Kovač, Mlađo Radić, Mile Mrkšić, Dragan Nikolić, Momir Nikolić i Duško Tadić "zaradili" su po 20 godina. U Shevenignenu su umrli Milan Kovačević, Slavko Dokmanović i Slobodan Milošević, dok je Momir Talić preminuo na privremenoj slobodi, a Miroslav Deronjić u zatvoru u Švedskoj, na izdržavanju kazne. Po rečima direktora Kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Dušana Ignjatovića, 95 odsto dokumenata koji se predaju Tribunalu dolazi od MUP-a Srbije, VBA i BIA. Obaveze čuvanja tajne oslobođeni su svi svedoci za koje je postojao zahtev od strane odbrane okrivljenih ili Tužilaštva, što je ukupno više od 600 osoba. Takođe, Tribunalu je omogućen uvid u arhiv državnih organa po svim zahtevima strana u vezi sa postupcima pred Tribunalom. Srbija je pružala zaštitu svedocima i svi sudski pozivi uručeni su osobama kojima su bili namenjeni.

Posle sukoba na Plitvicama, Hadžić je u jednom intervjuu rekao da Srbi iz Slavonije sa Hrvatima nemaju šta da razgovaraju sve dok se "barem jedan ili dva hrvatska intelektualca ne oglase i osude bestijalnost i genocidne namere do zuba naoružanih HDZ-ovaca"; "nama se spremaju novi Jasenovci"... Od tada pa do početka otvorenog srpsko-hrvatskog rata zahteva da Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem budu federalna jedinica u Hrvatskoj, a kasnije će tražiti i "ravnopravno učešće na međunarodnim konferencijama".

Nakon ovih i drugih sličnih izjava, politički rejting Gorana Hadžića počeo je naprasno da raste. Već u septembru 1991, ohrabren razvojem situacije, on "prihvata i mogućnost dogovora za zelenim stolom sa hrvatskim vlastima": granice da se povuku po reci Ilovi do Virovitice; da se razmeni stanovništvo, pa smo kvit. Pregovora međutim nema, ali rata i te kako ima: na području krvave borbe vodiće se gotovo do kraja godine.

Na dan pada Vukovara, 18. novembra 1991, u tom gradu održava se sastanak kome prisustvuju Goran Hadžić, predstavnici JNA (uključujući i Milu Mrkšića), teritorijalci, Željko Ražnatović Arkan i ostali. Tada je JNA lokalnim vlastima dopustila da se dokopaju ratnih zarobljenika iz Vukovara, što je izravno dovelo do masakra na Ovčari narednih dana. Taj sastanak je postao jedan od ključnih događaja za Haški tribunal i koštao je slobode mnoge učesnike; Slavka Dokmanovića stajao je i glave, jer se obesio u Sheveningenu.

Kada Milan Babić i tvrda kninska linija nisu prihvatili plan specijalnog izaslanika Ujedinjenih nacija Sajrusa Vensa za prekid sukoba, dolazak plavih šlemova i uspostavljanje zona u Hrvatskoj pod njihovom kontrolom, Hadžiću je pošlo za rukom da bude lansiran u sam vrh tadašnje politike: nakon što je Babić na zahtev Slobadana Miloševića ekspresno smenjen, Hadžić je isto tako 26. februаrа 1992. izabran za predsednika Republike Srpske Krajine. Bespogovorno slušajući Miloševića, na tom položaju je ostao do decembrа 1993; naime, izazivao je takav animozitet da njegov opstanak na toj funkciji više nije bio moguć.

Arkan o Hadžiću

Arkan o Hadžiću

RATNI DRUGOVI: Arkan, Hadžić i B. Plavšić


"Hadžić je na Svetom Stefanu bio samo tri dana. Bio je i na Karinskom moru, ali niko nije o tome pisao. Stan u kojem Hadžić živi u Novom Sadu nije njegov. Osim toga, njegov sin od šest godina mora svaki dan kod lekara. Kuća u Pačetinu nešto je bolja od štale i nalazi se 400 metara od prve linije. U Kninu nije, jer mu se pripremao atentat. Znate, narod priča da je dosta pravih Srba poginulo od metka ‘sa strane'. Svodi se na priču, ali sve ukazuje na Martića. Krajina bi funkcionisala da se Martić stavi za komandanta stanice milicije ili da u Kninu kontroliše jednu ulicu. To mu je domen.

Priča se da je Hadžić rasipnik. Pas nema za šta da ga ujede! Nikad se nije mašio za džep, nikad ništa nije platio. Nema! Plata mu je od sedam do devet maraka. Nema imovine. Dosledan je od prvog dana. Pravi Srbin: ide u crkvu, poštuje vojsku, brine o porodici... To što ide u kafanu, molim vas, koji predsednik nije bio u kafani!"

Iz intervjua sa Željkom Ražnatovićem Arkanom: „Martiću, juri lopove"
"Vreme", broj 156, 18. oktobar 1993.

foto: Janez Kranjc

Hadžić je bio samo formalni predsednik: u Kninu ga niko ionako nije ni za šta fermao, a stvarni vladari Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema su Radovan Badža Stojičić ispred MUP-a Srbije i Željko Ražnatović Arkan ispred Državne bezbednosti i Miloševića. U martu 1992. Hadžić se mota po Baniji i Kordunu sa idejom "trupci za motorole": hajde da sečemo drvnu građu, pa da kupujemo radio-stanice za našu vojsku...

Izgleda da se trgovina drvnom građom bila jako dopala Goranu Hadžiću, ali i njegovom drugu Arkanu. Radili su oni za vreme sankcija tečna goriva (šverc iz Mađarske i Đeletovci), cigarete na veliko i slično, ali drvna građa bila je nekako slatka: Arkan, Hadžić i kompanija bacili su se tada na seču izvanredno kvalitetne slavonske hrastovine iz spačvanskih i ostalih šuma i na izvoz. Ko se tu i koliko ugrađivao – nikoga nije zanimalo, niti ga zanima i danas. Sve je to tako trajalo do kraja sankcija i 1997. kada se Goran Hadžić preselio u Novi Sad gde je našao uhlebljenje na visokoj funkciji u "Jugopetrolu", a Hrvatska je "mirno reintegrisala" UN područje Istok.

Da se ponovi: stvarni gospodari Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema bili su u Beogradu; Goran Hadžić teško da je komandno odgovoran za ono što su Arkan, Badža i paravojske radile na teritoriji njegove "države", ali mu je bilo veoma udobno i unosno da izigrava predsednika Krajine dok ga Milošević nije godinu dana kasnije zamenio Milom Martićem. Hadžić je veoma dobro znao šta se radi: i za progone i za ubistva i za pljačke i za masakre. Najbolje je znao kako se potkrada sopstvena zemlja. Nije rekao nikad ništa – osim opštih šovinističkih velikosrpskih frazetina. Imao je – doskora – zanimljivu osobinu: da bude neprimetan do nevidljivosti – u javnom životu. Prosečan proćelavi bradonja; lupeta isto što i svi, sklanja se od medija. Prosečan, zanemarljiv, nevidljiv; takvih je bilo na hiljade.

Veliko je pitanje da li je Goran Hadžić uopšte shvatio kuda vodi istraga oko Ovčare; ako i jeste – onda kada. Neko drugi je, međutim, shvatio na vreme i sklonio Hadžića. Konačno, nakon dugih sedam godina Goran Hadžić je ponovo postao vidljiv. Njegova karijera begunca je okončana. Sada ostaje šta će iz svega toga da ispriča u Hagu i kakve će to posledice imati po razne njegove prijatelje, jatake i mentore.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

foto: boris subašić

Bramerc: Iskrena posvećenost

Glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc ocenio je da je Srbija hapšenjem Gorana Hadžića i Ratka Mladića dokazala "istinsku posvećenost" saradnji s Hagom. To je novinarima na redovnoj konferenciji za štampu u Hagu preneo njegov predstavnik Frederik Svinen. Bramerc je hapšenje Hadžića pozdravio kao "važan kamen međaš" u istoriji Tribunala i odao priznanje vlastima za hapšenje Hadžića, naročito ističući ulogu akcionog tima za potragu, Saveta za nacionalnu bezbednost i operativnih službi koje su sprovele hapšenje. Hapšenje Hadžića je pozdravila i predstavnica Tribunala Nerma Jelačić, naglašavajući da će ono omogućiti da Tribunal uspešno ispuni svoj mandat.

Del Ponte: U korist budućnosti

Bivša glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte ocenila je danas da je hapšenje Gorana Hadžića, poslednjeg haškog optuženika, veliki uspeh srpskih vlasti koji će ubrzati njen put ka Evropskoj uniji. "Srpska vlada je time napravila ogroman korak napred za demokratsku i mirnu budućnost zemlje. To je od velikog političkog značaja", istakla je ona u izjavi Tanjugu. Del Ponte je izrazila uverenje da je hapšenje Hadžića, kao i prethodno izručenje Ratka Mladića, veoma važno i na putu Srbije u EU, te ocenila da će se zasigurno Srbija sada brže kretati u pravcu ka članstvu Unije. "Srpska vlada je odlično delovala, jako inteligentno i u korist budućnosti zemlje", naglasila je ona, dodajući da će sada put ka EU biti lakši. Hapšenje Hadžića je, prema njenim rečima, i ogroman uspeh za međunarodno pravosuđe. "Možemo reći da su sada svi optuženi za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije uhapšeni. Mandat Saveta bezbednosti UN je ispunjen. To je jako bitno. Verujem da je sve učinjeno da svi odgovorni za ratne zločine budu uhapšeni i da se nađu pred sudom. To je važno za žrtve", poručila je Del Ponte. "Ovim se može reći da je misija uspešno okončana", istakla je ona dodajući da će Tribunal moći, kada se završe suđenja i žalbeni procesi, da zatvori svoja vrata.

Svetski mediji: Poslednja
"krupna riba"

Hаpšenjem Gorаnа Hаdžićа uklonjenа je poslednjа preprekа Beogrаdа u međunаrodnim integrаcijаmа, pišu strаni mediji, nаvodeći dа su srpske vlаsti uhаpsile poslednju "krupnu ribu" među hаškim beguncimа. Svetske novinske аgencije pod oznаkom hitno jаvile su dа je uhаpšen poslednji hаški begunаc Gorаn Hаdžić. Američkа аgencijа AP nаvodi dа su srpske vlаsti uhаpsile poslednjeg hаškog beguncа bivšeg liderа hrvаtskih Srbа, kojeg vlаsti u Beogrаdu nisu uspele osаm godinа dа uhаpse i pored ogromnog pritiskа međunаrodne zаjednice. Njegovo hаpšenje ruši poslednju prepreku Beogrаdа dа se reintegriše u međunаrodnu zаjednicu posle punih deset godinа izolаcije devedesetih, kаdа je Srbijа pod vlаšću Slobodаnа Miloševićа bilа viđenа kаo glаvni krivаc zа rаtove nа prostoru bivše Jugoslаvije, piše AP. Rojters prenosi vest o hаpšenju Hаdžićа pozivаjući se nа neimenovаnog srpskog zvаničnikа, nаvodeći dа je predsednik Srbije Boris Tаdić zаkаzаo vаnrednu konferenciju zа novinаre u 11 čаsovа. Ovа аgencijа nаvodi dа je Hаdžić bio ključnа figurа bosаnskih Srbа u Hrvаtskoj. Bi-Bi-Si, tаkođe, prenosi vest o hаpšenju Hаdžićа nаvodeći dа je optužen zа ubistvo više stotinа Hrvаtа. Austrijskа novinskа аgencijа, rаdio i televizijske stаnice istаkle su dа je Srbijа uhаpsilа poslednjeg hаškog beguncа. Mediji u prvim informаcijаmа nаvode dа je Hаdžić optužen zbog rаtnih zločinа u Hrvаtskoj, te dа je 2004. godine, sаmo pаr sаti pred hаpšenje u Novom Sаdu, nestаo.

Poljski, češki i slovаčki mediji jаvili su kao hitno dа su srpske vlаsti uspele dа uhаpse poslednju "krupnu ribu" nа listi hаških begunаcа – bivšeg predsednikа Republike Srpske Krаjine Gorаnа Hаdžićа. Češki dnevnik "Prаvo" nа svom sаjtu nаvodi dа je Hаdžić poslednji hаški begunаc čijim hаpšenjem je EU uslovljаvаlа dаlji nаpredаk Srbije nа putu kа punoprаvnom člаnstvu u Uniji. Slovаčkа аgencijа TASR istаklа je dа je Hаdžić bio ključnа ličnost u sаmozvаnoj sepаrаtističkoj Republici Srpskoj Krаjini.

I mediji u regionu preneli su vest o Hadžićevom hapšenju. Na naslovnoj strani sajta hrvatskog "Jutarnjeg lista" dominira naslov: "Gotovo je. Uhićen Goran Hadžić".

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net