NAKON PADA SREBRENICE: Zbeg i Plavi šlemovi

Ratni zločini >

Uloga holandskog bataljona u Srebrenici 1995.

Nedavna presuda Apelacionog suda u Den Hagu, posle deset godina parničenja, više je nego spektakularna: dve porodice iz Srebrenice dobile su priznanje holandske države da su njeni vojnici odgovorni za smrt njihovih srodnika, jer ih nisu zaštitili od Mladićevih trupa. Ova će presuda imati i međunarodno-pravnih posledica jer dovodi u pitanje do sada priznati imunitet UN-a pri njihovim operacijama na terenu bilo gde u svetu. Priča je, međutim, malo složenija od puke pravničke logike, kako to već u stvarnom životu biva

Ovde valja početi od početka. Holandski bataljon UNPROFOR ("Dutchbat" u žargonu UN-a) našao se razvijen u zoni Srebrenice, u bazi UN-a "Potočari", pored tog gradića u Istočnoj Bosni. Kada su snage Vojske Republike Srpske pod komandom Ratka Mladića lično počele ofanzivu na Srebrenicu početkom jula 1995, dvojica Srebreničana – prevodilac UN-a Hasan Nuhanović i električar Rizo Mustafić, zaposlen kod UN-a – našli su se u bazi Holanđana u Potočarima. Hasan Nuhanović imao je legitimaciju UNPROFOR; Rizo Mustafić nije; Nuhanovićevi roditelji i brat sklonili su se u bazu, očekujući zaštitu – kao i hiljade Srebreničana i izbeglica koji nisu imali kud.

Kada je 13. jula 1995. holandski bataljon naredio svima koji nemaju legitimacije UN-a da bazu napuste – a znamo kako su onda završili – Hasan Nuhanović molio je zamenika komandanta, majora Frankena, da njegovom bratu izda legitimaciju. Hasanov otac dobio je dozvolu da ostane u bazi, ali nije hteo da se odvoji od supruge i drugog sina koji su morali da odu. Odluka Glavnog stana UNPROFOR-a u Sarajevu da se moraju zaštititi i neformalno zaposlena lica stigao je prekasno za Rizu Mustafića: već je bio izbačen iz baze.

DESET GODINA ČEKAO PRESUDU:
Hasan Nuhanović

Posmrtni ostaci Hasanovog oca pronađeni su 2007, a ostaci majke i brata 2010. godine, kao i ostaci Rize Mustafića, koji je sahranjen 11. jula ove godine u Potočarima.

Hasan Nuhanović, zajedno sa sinom i ćerkom Rize Mustafića, tužio je 2000. godine holandsku vladu, jer da njihov bataljon nije učinio ništa da spase lokalno osoblje koje je radilo za njih i njihove porodice, mada su starešine mogle i morale da pretpostave najgori ishod – do koga je i došlo. Stav holandske vlade bio je da su njihovi vojnici bili deo UNPROFOR-a, pa je komandna odgovornost time bila preneta na Ujedinjene nacije, koje su 2000. godine saopštile da ne prihvataju nikakvu odgovornost. Opšta sudska praksa bila je da nacionalne vlade nisu odgovorne za delovanje svojih vojnika u sastavu operacija UN-a. Još 2008. sud u Den Hagu tvrdio je da "nije nadležan" da presudi je li Holandija odgovorna za genocid u Srebrenici", što je viši sud i potvrdio.

ODGOVORNOST I PRESEDAN: Ova najnovija presuda Apelacionog suda u predmetu Nuhanović i Mustafići protiv Kraljevine Holandije, međutim, veoma je značajna: prvi put jedan nacionalni sud prihvatio je odgovornost svoje države za neuspeh jedne mirovne misije UN-a – makar i na naizgled malom individualizovanom primeru. Sud je bio mišljenja da se holandska vlada u kritičnom periodu aktivno mešala u odlučivanje kako holandskog bataljona u Potočarima tako i Glavnog stana UNPROFOR-a u Sarajevu, po pitanjima evakuacije izbeglica, pa da se može reći da je imala stvarnu kontrolu nad događajima. Nuhanovići i Mustafić morali su da ostanu u bazi i budu zaštićeni; u trenutku kada su isterani iz baze bilo je poznato da postoji stvarna opasnost po njihove živote, pa je stoga vlada Holandije odgovorna za njihovu smrt. Sud pritom precizira da je reč o "specifičnoj situaciji dotičnih individualnih slučajeva"; o ostalim izbeglicama se ne govori.

Pravni zastupnik države odbio je da komentariše presudu; kaže da je "neočekivana" i da mora da je prouči. Još ne zna hoće li se žaliti, mada je na sudu osporavao odgovornost vlade za ta ubistva. Pravna zastupnica porodica Nuhanović i Mustafić, advokat Lizbet Zegveld, ocenila je presudu kao "hrabru" i kaže da na osnovu nje porodice mogu da traže odštete od vlade. Rekla je takođe da priprema građansku parnicu protiv Ratka Mladića: "Mi nećemo čekati presudu Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju." Damir Mustafić, sin ubijenog električara Rize, kaže da je presuda "neverovatna": "Deset godina je trajao proces i ovakav ishod nismo očekivali. Uz to je moj otac konačno identificiran i sahranjen 11. jula. Presuda je stigla u pravom trenutku." Hasan Nuhanović kaže da je ovo "godina pobede. Juče sam bio u Tribunalu, na suđenju Mladiću, a danas sam dobio ovu presudu."

Advokat Marko Geritsen, koji godinama zastupa Majke Srebrenice, smatra ovu presudu značajnom, jer "sadrži vrlo korisne elemente: da se Holandija mešala u evakuaciju". Profesor međunarodnog prava sa Univerziteta u Lajdenu Niko Šrijver, koji je radio u pravnim službama UN-a, kaže da je ceo sistem u kome su određene zemlje stavljale svoje trupe u službu UN-a sada "izgubio svoje temelje". On pozdravlja činjenicu da se na pojedinačne žrtve sada obraća pažnja, ali ističe da su UN imale konačnu odgovornost, sa čime sada treba izaći na kraj; bilo bi dobro da se Savet bezbednosti i Generalni sekretar o tome izjasne, kaže on. Jedan drugi profesor međunarodnog prava i advokat, Gert-Jan Knops, misli da bi vojnici koji se budu angažovali u budućim mirovnim misijama morali da vode računa o ovoj presudi i da bi pojam odgovornosti morao da bude deo buduće obuke.

HOLANDSKI VOJNICI U SREBRENICI: 1995...

Jan Pronk, ministar u holandskoj vladi 1995, kaže da se – zajedno sa svojim tadašnjim kolegama – oseća odgovoran i da će "država pokazati pristojnost i neće se žaliti na ovu presudu"; kaže i da od ove vlade očekuje da se velikodušno izvini i ponudi pristojne odštete porodicama žrtava. Premijer Mark Rute očekivano je uzdržan i kaže da bi vlada trebalo da razmisli i o žrtvama, ali i o holandskim vojnicima iz Potočara; zna se već da su traumatizirani, nesrećni i posramljeni; bilo je i samoubistava među njima. Oni su takođe žrtve – ali čije?

Sve je to do sada lepo i fino i valja se nadati da će Kraljevina Holandija nastaviti ovim putem. Treba, međutim, razmotriti i jedan drugi ugao priče: položaj holandskog bataljona na licu mesta.

NIZAK MORAL I JOŠ GORA GOTOVOST: "Dutchbat", holandski bataljon u sastavu UNPROFOR-a u Potočarima, Srebrenica, trebalo je da formacijski ima oko 700 vojnika sa odgovarajućim naoružanjem: oklopnim transporterima sa topovima, protivoklopne rakete, minobacače, teške mitraljeze i šta već spada uz standardno popunjeni bataljon. Trebalo je da računa i sa vazdušnom podrškom NATO u slučaju potrebe, jer je takav bio prvobitni dogovor. Umesto toga, taj bataljon brojao je u trenutku događaja svega 460 ljudi; deo je bio neiskusan i neuvežban, bez borbenog iskustva. Dobro sad: holandska vojska nije baš nešto poznata po borbenom iskustvu (osim Kraljevskih marinaca, koji su elitna jedinica ravna bilo kojoj drugoj); ali barem ima iskustvo u mirovnim operacijama ove vrste, pa je trebalo voditi računa o sastavu ljudstva. Što se naoružanja tiče, tu je tek bila katastrofa: ideja UN-a bila je da bi formacijsko teško naoružanje "provociralo" Mladićeve trupe, pa je uskraćeno holandskom bataljonu. Protivoklopne rakete, ispostavilo se, bile su dobrim delom neupotrebljive (istekao rok trajanja), sve i da ih je bilo dovoljno – a nije. Oklopni transporteri, američki "M-113", bili su bez uobičajenih teških mitraljeza kalibra 12,7 mm sa štitom; umesto toga imali su mitraljeze kalibra 7,62 NATO, bez štita, pa je tako jedan vojnik (neposredno pred pad Srebrenice) poginuo od ručne bombe koju je neko bacio na transporter; da je imao standardni štit, bio bi preživeo. Mladićeve trupe mesecima su ometale snabdevanje i smene ljudstva u Potočarima, pa je holandski bataljon bio bez dovoljno municije, protivoklopnih sredstava, opreme, hrane i – što je najvažnije – goriva. Zato su Holanđani uglavnom patrolirali peške. Jedva su imali i za agregate za struju. Treba se sada staviti u njihove čizme: pošalju ih tamo negde u bosansku vukojebinu o kojoj jedva da nešto znaju; tamo ih mrze jedni, drugi i treći: jedni zato što su tu; drugi zato što ne mogu da ih zaštite; treći zato što se stalno nešto žale – te treba im ovo i treba im ono. Moral trupa bio je zaista nizak – svi kažu. Uostalom, strategija UN-a bila je "odvraćanje prisustvom", pa se na stvarne vojne kapacitete nije mnogo ni mislilo – do izvesnog trenutka koji je u Srebrenici bio propušten. Da je onaj pristup RRF-a (Brze snage za reakciju) sa preciznom britanskom teškom artiljerijom i odlučnim oklopnim formacijama (britanskim i nordijskim) bio na snazi, stvari bi bile drugačije ispale. "Diplomatija bez sile iza sebe nije ništa drugo no trula grana za oslonac", kaže Džozef Konrad u svojoj sjajnoj knjizi "Pobeda" iz 1915.

...i deset godina kasnije u Potočarima

DVOSTRUKI KLJUČ: Pretpostavimo sada – sasvim akademski – da je holandski bataljon UNPROFOR-a u Potočarima početkom jula 1995. bio formacijski popunjen iskusnim vojnicima, naoružan kako treba, snabdeven i u punoj formi. Šta bi se bilo desilo? Tih oko 700 vojnika bilo bi se našlo pred daleko ljudski i tehnički nadmoćnijim Mladićevim trupama. Oružani otpor bio bi značio eskalaciju sukoba koju niko u UN-u, a i inače, nije želeo. S druge strane, očekivati od tih holandskih vojnika, pa i da su najhrabriji i najpošteniji, da herojski izginu braneći neku tamo Srebrenicu – donekle je preterano. Zamisliv je bio sledeći scenario: da holandski bataljon nastupi tvrdo i pruži otpor; da istovremeno zatraži odlučnu vazdušnu podršku NATO-a, na koju je mogao da računa – prema pravilima igre – pa da vidimo hoće li Mladić nastaviti sa ofanzivom. Mladić je možda mahnit – ali koliko? Možda treba videti blefira li, po običaju. Holandski bataljon bio je zatražio vazdušnu podršku na vreme, to je utvrđeno i nije sporno. E, sad: vazdušni udari NATO-a i UN-a u to vreme bili su regulisani po principu "dvostrukog ključa": NATO i UN morali su da se slože oko upotrebe ratnog vazduhoplovstva. NATO je pristao na vazdušne udare; Jasuši Akaši, glavni čovek UN-a za BiH nije. Možda je taj sud u Den Hagu trebalo da pozove Akašija kao svedoka pre nego što će odlučiti protiv države Holandije; stvari bi bile jasnije. Hipotetički opet: da je holandski bataljon bio formacijski popunjen ljudstvom i naoružanjem; da je dobio odlučnu podršku ratnog vazduhoplovstva NATO-a u smislu ozbiljnog bombardovanja i sistematskih napada na Mladićeve trupe; da je podignuta odgovarajuća prateća politička galama oko Srebrenice kao zaštićene enklave UN-a – šta bi se bilo desilo?

To – nažalost – ne možemo danas znati.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Ratko Mladić i holandski vojnici u Srebrenici<br><br>(slika sa štampane naslovne strane)

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net