foto: tanjug

Tri godine Cvetkovićeve vlade >

Defanziva i njen umetnički dojam

Vladi Srbije najviše se zamera nedostatak "vođstva" u nesigurnom vremenu, koje je baš to najviše tražilo. Istina, čini se da je predsednik Republike Boris Tadić u proteklom trogodišnjem razdoblju upravo tražio nešto suprotno, da Vlada uspešno, ali ćutke obavlja poslove, a da on brine o "vođstvu" – što nije ispalo dobro ni za njega, ni za Vladu

Vlada Srbije je 7. jula svečanom sednicom obeležila svoj treći rođendan i ocenila svoj rad kao uspešan, jer je, navodno, Srbija "izdržala na nogama" teško razdoblje svetske krize, "održala makroekonomsku stabilnost" i "sprečila propadanje privrede", a na početku ove godine pojavili su se i znaci oporavka. Premijer Mirko Cvetković dodao je ovim ključnim ocenama i uspešan nastavak politike usmerene na evropsku integraciju Srbije, zaustavljanje procesa priznavanja nezavisnosti Kosova, obezbeđeno ukidanje viza za putovanja u EU, profesionalizaciju Vojske Srbije, reformu pravosuđa "poslе pola veka" i uspehe u borbi protiv organizovanog kriminala.

foto: a. anđićDO POSLEDNJEG DANA MANDATA:
Mirko Cvetković

Politička opozicija je, dakako, i ovu prigodu iskoristila da istakne nesposobnost Vladinog tima, njegovu nemoć da učini nešto "za otvaranje radnih mesta i rešavanje socijalnih i egzistencijalnih problema građana". Naročito se ističe da je Vlada dozvolila gubitak 400.000 radnih mesta, mada je na početku mandata obećavala 200.000 novih.

Privrednici su povodom trećeg rođendana Cvetkovićeve vlade uglavnom izrаžavali nezadovoljstvo zbog zastoja reformi (javnog sektora i javne potrošnje), preopterećenosti državnog budžeta i širenja nelikvidnosti, pada konjunkture i tražnje na tržištu, nedoslednosti u deviznoj i spoljnotrgovinskoj politici itd.

Cvetkovićeva vlada verovatno najslabije stoji kod građanstva, koje u Srbiji Vladu smatra glavnim i najmoćnijim organom svekolike vlasti, pa mu je otuda Vlada i za sve kriva – za pad standarda, masovni gubitak zaposlenja, nedostatak perspektive i tako redom. U stvari, kako se to stručno kaže, premijeru Cvetkoviću i njegovoj vladi zamera se nedostatak "vođstva" u nesigurnom vremenu, koje je baš to najviše tražilo. Istina, čini se da je predsednik Republike Boris Tadić u proteklom trogodišnjem razdoblju upravo tražio nešto suprotno, da Vlada uspešno, ali ćutke obavlja poslove, a da on brine o "vođstvu" – što nije ispalo dobro ni za njega, ni za Vladu.

PRIVREDNI AUTOBUS: Identitet "Tadićeve vlade", koju je vodio premijer Mirko Cvetković, nije mogao biti izgrađen u skladu sa očekivanjima i nadama naroda i zbog njenog šarenog koalicionog sastava, u kome su se dugo za publicitet takmičili, pre svega, njeni potpredsednici Ivica Dačić i Mlađan Dinkić – pa se stalno sticalo uverenje da u Srbiji ne vlada Vlada, nego svako ministarstvo za sebe i u skladu sa interesom stranke koja ga predvodi. Predsednik Tadić se u svim tim sporovima, sve do proleća ove godine, doimao manje kao arbitar, a više kao aranžer kompromisa. Tako se širio utisak o hroničnoj nemoći i konfuziji, koje i inače prate svaku vladu koja tapka u mestu i stalno se bavi defanzivom. Taj spor je naizgled rešen otpuštanjem Dinkića, ali ne i njegovih ljudi, i "rekonstrukcijom vlade" čiji je smisao ostao nejasan i najdobronamernijim posmatračima.

Ključni i najbolji potez koji je učinila Vlada u vreme starta svetske ekonomske krize bio je ulazak u aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom – bez oklevanja i skanjeranja (aranžman je utanačen krajem 2008, a u Vašingtonu usvojen 19. januara 2009). Taj sporazum ne samo de je obezbedio relativno konforan finansijski kišobran Srbiji (oko tri milijardi evra) nego je omogućio Vladi i da se koliko-toliko odbrani od apetita i koalicionih partnera i svih aktera jedne duboko ukorenjene inercije rasta državne i javne potrošnje u celini. Ono što je bila stega, opravdavano je pritiskom misije MMF-a, a ne programskim ciljevima Vlade. Taj potez sa uvođenjem MMF-a u domaću ekonomsku politiku, međutim, omogućio je relativno povoljan Bečki sporazum sa poslovnim bankama (u većini u stranom vlasništvu) o održanju nivoa plasmana u Srbiji, što je amortizovalo glavni udar svetske krize 2009. godine. Nažalost, već 2010. banke su krenule da zarade ono što su navodno rizikovale da izgube prethodne godine.

Očuvanu stabilnost bankarskog sektora, međutim, ne treba potcenjivati. Jer, ne treba zaboraviti sa čim se Cvetkovićev kabinet suočio već u drugoj polovini 2008. godine. Srbija je u prvom kvartalu te godine imala stopu međugodišnjeg rasta bruto društvenog produkta od 8,5 odsto, a u poslednjem kvartalu ta je stopa pala na 2,7 odsto. Međutim, kada se pogleda produkt prerađivačke industrije, onda je Srbija 2008. godinu počela kvartalom sa stopom rasta od 3,9 odsto, a završila sa stopom od minus pet odsto, to jest završila je 2008. godinu sa dubokom industrijskom recesijom. Zamislite kako izgleda kada "privredni autobus" odjednom smanji brzinu za tri ili četiri puta – ko može ostati na nogama.

Glavni uzrok pada privredne aktivnosti bio je pad domaće tražnje, i to odjednom – sa stope rasta od 10,7 u trećem kvartalu, na stopu rasta od 2,8 odsto u poslednjem kvartalu. Zamislite to kočenje konjunkture u sto dana. Kupci u Srbiji, zapravo, odjednom su ostali bez kredita. To pokazuje i podatak da je prirast kredita u prvom kvartalu 2008. godine u Srbiji bio 1333 miliona evra, a u poslednjem kvartalu samo 287 miliona evra. A bez kredita ni u Srbiji, pa ni u celom svetu, nema tražnje.

Narodna banka Srbije je u takvoj situaciji, paralelno sa osekom priliva kapitala iz inostranstva i bekstvom 926 miliona evra devizne štednje sa deviznih računa i 113 miliona evra depozita privrede iz poslovnih banaka, tokom jeseni 2008. godine, kontrolišući depresijaciju dinara prema devizama (prodajom deviza, pa tako istovremeno i "poništavanjem" dinara) toliko "isušila" tražnju, da to nije mogla kompenzirati ni država, koja je trošeći svoje depozite na namirenje predizbornih obećanja išla naruku privrednoj aktivnosti.

UMETNIČKI DOJAM I OBAVEZNE FIGURE: Od tog udara s kraja 2008. godine, Srbija se nije oporavila do današnjeg dana i zato nešto konkretnije podsećamo na njegove dimenzije i na činjenicu da bez oživljavanja tražnje nema šansi da se ponovo vratimo na neophodni tempo rasta od oko pet odsto. To što to isto traže i "tajkuni", a profesori su protiv, jednostavno znači da nas čeka spor oporavak biznisa. Tražnju, naravno, nije mogao da oporavi i prilično neodgovoran rast javne potrošnje u 2009. i 2010. godini (neodgovoran sa gledišta raspoloživog dohotka) – no, problem je što je glavni državni zadatak, "pokriće" javne potrošnje i njeno sužavanje u Srbiji uvek shvatan kao udar na samu državu. Zbog toga je najteža bila 2010. godina, kada se ispostavilo da je na delu "kriza ciljeva" Vlade Srbije, a reč je bila o tome da nije bilo dovoljno sredstava za "dopingovanje" privrede. Kako je i privreda nastavila da troši, na kraju 2010. godine, imali smo veoma visok nivo "neizmirenih obaveza", težak oko 2,2 milijarde evra (pri zaduženosti privrede bankama od blizu deset milijardi evra).

Zagušenost privrede obavezama, na jednoj, i nenaplaćenim potraživanjima na drugoj strani, naravno da je dovela do pat pozicije, pa su ceh platili zaposleni. Iako o "statistici nezaposlenosti" ima u poslednje vreme dosta diskusija (kao i o kredibilnosti same statistike, uostalom), neki podaci su neumoljivi. Srbija je, prema anketi o radnoj snazi RZS-a, 2008. godine imala 2.646.000 zaposlenih, a u aprilu ove godine na evidenciji je 2.191.000 zaposlenih. Kad se od prve oduzme ova druga cifra – ispada da ima 455.000 zaposlenih manje nego što ih je bilo pre tri godine – što otprilike znači da je Srbija u "beloj zoni poslovanja" gubila oko 150.000 radnih mesta godišnje. Koliko je tih radnih mesta prešlo u sivu zonu, to se može proceniti, ali ne i dokazati. Zbog toga je stopa nezaposlenosti porasla sa oko 17 odsto, na preko 22 odsto.

U kontekstu takvog kretanja zaposlenosti i nezaposlenosti može se razumeti što je Vlada usporila reforme u javnom sektoru, koje podrazumevaju restrukturaciju, to jest, jednostavno rečeno, masivno smanjivanje broja zaposlenih u javnim preduzećima. Sa neke teorijske strane, to je neprihvatljivo, ali nijedna vlada na svetu nije mogla da ignoriše generalne socijalne teškoće i svaka je izbegavala da "doliva ulje" na vatru krize. Vlada Srbije će, verovatno, uskoro ipak morati da se vrati na reforme javnog sektora, jer njegova neracionalnost ubija čitavu ekonomiju. Kada? Valjda će postojeća, apsurdna konstrukcija privrednog sistema, izdržati – do posle izbora.

I položaj zaposlenih je, u međuvremenu, pogoršan. Prosečna zarada u Srbiji, u vreme starta Cvetkovićeve vlade, bila je 33.000 dinara, a danas je 36.000 dinara. Kada se, međutim, to izrazi u evrima, ispada da je prosečna plata polovinom 2008. godina bila oko 423 evra, a danas je oko 360, dok je početkom ove godine bila oko 340 evra. Uprkos stalnom "lelujanju" deviznog kursa poslednjih godina, ipak se može reći da je prosečna plata u Srbiji za tri godine opala za oko 15 odsto. Pad kupovne snage te plate je i veći.

Takozvani obični građanin Srbije, ma šta to značilo, ne može biti srećan što mu je za tri godine standard opao za spomenuti sedminu (a verovatno i više), bez obzira na to što i sam razume da je svetska kriza u velikoj meri izmenila čitav svet. Argumenti da je Srbija tu krizu prebrodila veštije od komšijskih država, a time se Vlada Srbije doskora hvalila, uzdrmani su aferom o "statističkom promašaju" procene pada bruto društvenog proizvoda 2009. godine (procenjen je na minus 3,1, a naknadno se procenjuje na minus pet-šest odsto, u odnosu na prethodnu godinu). Naime, i u komšiluku očuvane su banke i makroekonomska ravnoteža (Grčka je poseban slučaj), ali nisu očuvani vodeći državni funkcioneri.

Prema tome, na svoj treći rođendan Vlada Srbije nije imala mnogo razloga za slavlje – ali bi do kraja mandata mogla još štošta učiniti da popravi "umetnički dojam", ako je već nekako odradila "obavezne figure".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Prosečna zarada u Srbiji, u vreme starta Cvetkovićeve vlade, bila je 33.000 dinara, a danas je 36.000 dinara. Kada se, međutim, to izrazi u evrima, ispada da je prosečna plata polovinom 2008. godina bila oko 423 evra, a danas je oko 360, dok je početkom ove godine bila oko 340 evra

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net