Džejms Daglas Morison umro je od srčanog udara, u kadi, u hotelskoj sobi, trećeg jula 1971. godine. Ovakav kraj ubrzao je početak ostvarenja njegove poslednje želje – želje da bude ozbiljno shvaćen kao pesnik (Vreme br 674, 4. decembar 2003)
Nije baš na današnji dan, ali jeste prošlo sto godina od kako postoji Uliks, roman Džemsa Džojsa od koga po mnogima počinje savremena književnost. Tekst Zorana Paunovića prevodioca Uliksa na srpski jezik koji sada ponavljamo, napisan je povodom jedne druge stogodišnjice vezane za ovaj roman: 16. juna 2004. godine prošao je vek od onog običnog dablinskog dana u životu Leopolda Bluma, a koji je Džems Džojs učinio večnim samo zato što je tog dana sreo Noru Barnakl. („Vreme“ br. 702)
Koen je pesme po pravilu pisao dugo i mukotrpno; snimao bi ih verovatno još duže, da mu je to dopuštalo skupo studijsko vreme. Ogoljeni i oslobođeni, njegovi stihovi udarali su pravo u čelo.
Osamnaestog septembra 1970. godine oko sedam ujutro krenuo je na počinak. Istanjenih nerava od probdevene noći, uzeo je nekoliko pilula za spavanje. Potom još nekoliko. Kad su ga četiri sata kasnije dovezli u bolnicu, bio je mrtav. Gitarista koji je svirao najčistiji mogući rokenrol
U američkoj popularnoj kulturi šezdesetih godina prošlog veka, na čelu dugačke, šarene i raspevane kolone onih koji su verovali u drugačije, slobodnije sutra, zastavu revolucije koja se nikad neće dogoditi nepokolebljivo i ponosno nosila je Džoan Baez. Nosi je i danas, uspevajući da pritom ne deluje nimalo patetično
Šta je to što je bledunjave britanske dečake, pripadnike materijalno bezbrižne i bezbrižno dosadne srednje klase, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka tako snažno privuklo bluzu kao muzičkoj formi, ali i kao životnom stavu i stilu
Rasterećen slobodom odmetnika koji je brutalno rano osetio da više nema šta da izgubi, šunjao se kroz život kao greškom zaboravljeni junak iz nekog noir romana – sasvim svoj i okrenut duboko u sebe čak i onda kad se nalazio pod jarkom svetlošću reflektora: mrak koji je izbijao iz njega bio je jači od svakog svetla. Zbog toga je u svakom trenutku svog sedamdeset jednu godinu dugog života mogao da bude ono što bi mu se tog časa prohtelo: pogani cinik ili ranjivi romantik, unajmljeni hitmejker ili beskompromisni istraživač novih puteva umetničkog izraza; umeo je, crn kao Poov gavran, da gnevno ćuti godinama, a umeo je i da u Centru "Sava" na bis zajedno s razdraganom clap-your-hands publikom peva "Walk on the Wild Side" – da učini ljudima
Gotovo prežaljen i proglašen "nestalim u akciji" nakon srčanih tegoba zbog kojih je 2004. godine prekinuo turneju i praktično nestao, Bouvi se desetak godina kasnije trijumfalno vratio da s rasterećenošću i lakoćom svojstvenom samo onima koji su u bliskom susretu s tvorcem (u Bouvijevom slučaju možda i s Mefistofelesom) spoznali suštinsku besmislenost svake ovozemaljske sujete, pokaže šta sve možeš da učiniš u popularnoj muzici kad si mrtav. I kad već odavno nisi pop-muzičar
"Ko je bio majmun u Kruševcu"; VREME 1138
Reč je o remek-delu. Robert Zimerman, poznatiji pod estradnim pseudonimom Bob Dilan, svojim novim, trideset petim po redu albumom, nazvanim jednostavno i gromoglasno Tempest, pored ostalog, kao da poručuje: ne verujte onima koji nisu prešli sedamdesetu
Na ranijim albumima, Stonsi su rokenrol definisali kao bunt, gnev i strast. Na Sticky Fingers konačno su ga i neopozivo pretvorili u umetnost
