Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Ivica Dačić se vratio iz bolnice sa fanfarama, dok Branko Ružić poručuje da SPS treba sačuvati od dobrovoljne eutanazije
Iako nema naznake da li će biti vanrednih parlamentarnih izbora i da li će oni biti spojeni sa redovnim predsedničkim koji moraju da se održe do proleća 2027. godine, vlast se pokrenula na ovim nivoima. U tu svrhu pokrenula je inicijativu na tri nivoa – institucionalnom, digitalnom i stidljivom izlasku na ulicu. Vodeću ideju svega toga svojevremeno je formulisao SPS: “Ako se izbori organizuju kako treba, narod na njih ne mora da izlazi”
Valjda od tolikih obilazaka bogomolja postao sam vernik i počeo da gledam gde je to Bog kada nije u svim ovim važnim građevinama. Ponekad ga vidim u tome da svakoga dana u isto vreme pogledam na sat, a ponekad u komšiji koga bukvalno sretnem svakog dana kada izađem u ulicu. Nemoguće je da je toliko slučajno! Do narednog čitanja, tako mi Bog pomogao
Kako se odnosi na međunarodnom planu komplikuju i sukobi pojačavaju, sve više postaje jasno da desetogodišnje tvrdnje Aleksandra Vučića kako Srbija sa pojedinim državama ima bratske odnose nisu ništa drugo osim prazne priče
Na početku je propagandno-bezbednosni kamp u Pionirskom parku bio mesto “studenata koji žele da uče”, a sada ga Vučić naziva “ostrvom slobode”. Ispada da vlast kreće u oslobađanje države. Od koga? Pa valjda od studenata i građana, nikog drugog
Opozicija i njoj naklonjena javnost očekuje veći angažman Evropljana kada je u pitanju srpski politički prostor, vlast takve najave koristi da argumentuje tezu o obojenoj revoluciji, ali bi sa radošću ugostila bilo koga sa te strane, posebno ako daju neke pare. Čini se da i jedna i druga strana preteruju: niti će Evropa doći da nam organizuje izbore, niti će više stizati bilo kakva lova kojom će vlast da krpi budžetske rupe nastale vanrednim korupcionaškim troškovima
Vučić je u kampanji u kojoj proba različite poruke i pristupe jer se podrška umanjila, a njegov legitimitet je doveden u pitanje. I još gore, polako prestaje njegova kontrola ulice – što je bila sve vreme njegova osnovna prednost u odnosu na političke protivnike i pobunjene građane
Pored Andreja Vučića, mesto na kormilu batinaša zauzeli su Vlada Mandić i Ljuba Jovanović, nekadašnji sportisti koji, očevidno, imaju kontrolu nad izvesnim grupama “mladića”. To se posebno se odnosi na one iz Republike Srpske jer je Mandić sa njima i tamo bio aktivan. Pored njih, angažovani su i oni iz javnog sektora “koji znaju da se biju”, kao što je bio slučaj sa Lukom Petrovićem, gradskim sekretarom za investicije
Kao i sada, predsednik Republike Srpske se sa Sarajevom svađao javno. Kao i sa Evropom i sa SAD, pod čijim su sankcijama on i njegova porodica. Uprkos tome, njegovo se bogatstvo uvećavalo i njegova je moć u RS rasla iz godine u godinu. Ako je na početku karijere izgledao kao tvrd ali razuman političar, s vremenom se pretvorio u svojeglavog i nepristojnog kabadahiju koji galamom i psovkama rasteruje neprijatelje. Sada je, izgleda, stigao račun na naplatu
U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost
Vladajuća partija je kampanju u Zaječaru i Kosjeriću vodila kao u centru Beograda – pravila je mala naselja od šatora, pekla prasiće i jariće, mesila hlebove, točila rakiju i sokove i delila dnevnice. Vučić je kampanju pretvorio u proizvodnu delatnost gde postoji tačna računica koliko “košta” glas, a kako je u mogućnosti da sam određuje način na koji će se trošiti javni novac, bukvalno mu ništa nije skupo. Protiv ovoga stoje građani koji su odlučili da se ne boje, da prihvate socijalni rizik, neki i po cenu da izgube posao. Da li na ova dva mala ogledna polja može da se vidi promena o kojoj se govori i u koju se veruje
Naprednjačka vlast se bori i rukama i nogama da pobedi u dva različita mesta, jer ne bi smeli na oči Aleksandru Vučiću ako izgube. Na drugoj strani, ostatak Srbije navija da krene iz Zaječara i Kosjerića, pa da se “ide redom” po celoj zemlji i da tako vide leđa ovima što već 13 godina upravljaju u svakom mestu, svakoj ulici i svakom selu
Poziv na raspisivanje izbora je poziv režimu, a trebalo bi da se vidi da li će postojati i studentski poziv svim ostalima na društveni dogovor o tome kako se suprotstaviti režimu na budućim izborima. Oni mogu biti raspisani neočekivano brzo, a možda ih i ne bude pre nekog “redovnog termina” ako ne bude izuzetno jakog pritiska na ulici
Studenti i građani koji ih prate na ovim šetačkim podvizima, dočekani su kao najrođeniji skupa s onima koji su došli dan ranije iz drugih mesta. Na bini pored šetališta uz reku pušten je i golub mira – taj simbolički gest dvoje studenata najupečatljiviji je gest razumevanja i poštovanja između bošnjačkog i srpskog naroda od završetka ratova u nekadašnjoj Jugoslaviji
Izgleda da je Đuro Macut ono što je deo javnosti tražio, pa dobio na vučićevski perverzan način: on je stručnjak koji treba da vodi prelaznu Vladu Srbije, ali ne da bi napravio politički konsenzus i smirio društvenu krizu, nego da bi premostio vremenski period do trenutka kada Vučić – formalno ili sa Zoranom Jankovićem u timu – opet može da zasedne u kabinet u Nemanjinoj 11
Dok je deo javnosti uznemirila činjenica da je Aleksandar Vučić razgovarao sa Evropskom unijom posle 15. marta, ne čini se da to išta znači Briselu. Možda novo studentsko hodočašće do Strazbura unese malo emocija i u taj ograđeni politički prostor
Sporadične akcije opozicije sve manje interesuju javnost. Narod kreće u samoorganizovanje u nedostatku vere da sadašnje političke stranke mogu bilo šta suštinski da promene. S druge strane, režim je uzdrman, ali dok tužilac i policija ne krenu da hapse sami zbog korupcije, a ne po nalogu, mora se tražiti političko rešenje za ono što se dešava u Srbiji
Opozicija nije bojkotovala parlament (osim DS-a), ali ga nije ni blokirala. Razlozi su brojni, ali sad je tako kako jeste. Očito, opozicija nije u stanju da napravi zajednički dogovor i strategiju, pa da onda radi po nekom planu. Iako je izgledalo da je događaj od utorka 4. marta zapravo nastavak onoga što građani zovu “pumpanje”, nema nagoveštaja da posle ovog “skupštinskog prepada” koji im je doneo reputaciju nasilnika (što nije ni ključno, ni toliko važno), sledi neka druga akcija. Znalo se i pre ovoga da je parlament paravan, kao i sve druge institucije. Još uvek se ne vidi na koji način to može da se promeni
Premijer je saopštio da podnosi ostavku jer je čuo šta se te noći dogodilo u Novom Sadu. Ne znamo da li bi iko u to mogao da poveruje, tim pre što će se docnije tokom dana pojaviti informacije o povezanosti napadača i vladajuće partije. A ponovilo se ono što smo videli već više puta: kad god Vučić, kao što je učinio na konferenciji za novinare u ponedeljak, garantuje bezbednost – neko nastrada
U suženom i opustošenom političkom polju, opozicione partije još uvek ne uspevaju da istupe. Zato je sastanak predstavnika svih opozicionih lista najmanje što mogu da urade. Tu su partije koje imaju poslanike u Narodnoj skupštini plus Proglas plus Kreni-promeni. Svi oni bi trebalo da se nađu na istom mestu i probaju da se dogovore šta im je činiti. Da li neko ne voli Đilasa, Sava ili Radomira – nikoga u Srbiji ne zanima
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Vučićević je u TV etar izlio sav “sadržaj” koji je ustanovio u svojim novinama: red urlanja, red skandala, red izmišljotina, red najogavnijih uvreda i red pohvala na račun velikog vođe i svog prijatelja Vučića... U najnovijem “izdanju”, posle tragedije u Novom Sadu i događaja koji su usledili, spremljeni su poseban “jezik” i posebne poruke: na ulicama su “Đilasovi huligani”, ustaše, antisrbi, mrzitelji svega srpskog, uništitelji narodne imovine
Bivši ministar građevinarstva i saobraćaja, odani saradnik Aleksandra Vučića, ušao je u istoriju: on je prvi uhapšeni ministar u istoriji obnovljenog srpskog višestranačja koji je imao neki značaj i za kojeg je znala šira javnost
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Pominjanje crkve je, razume se, ironično, ali nije bez značenja. Dačić je sklon da se našali (i na svoj račun) u prisustvu kamera, voli da bude kozer i da na žovijalan način šalje poruke koje se mogu tumačiti na različite načine. Izjava kojom povezuje crkvu i izbore podseća na njegovu davnašnju izjavu koja zvuči poput citata iz kultnog italijanskog stripa Alan Ford: “Bolje ceo život biti na vlasti, nego jedan dan u opoziciji”.
Dačićeva izjava da je Partija neuništiva zvuči kao slogan, ali govori i o njemu samom, posle teškog oporavka iz bolnice. Tu je negde istina: SPS, nastao u leto 1990. godine kao simbioza Komunističke partije i Socijalističkog saveza radnog naroda, nastavio je tradiciju koja seže iz 1919. godine i osnivanja prve Komunističke partije na ovim prostorima. Obrni-okreni, to je jedina partija koja ima institucionalni kontinuitet, za razliku od demokrata i radikala kojima je rad bio obustavljen od 1945. do 1990. godine.
Ono što je nastalo u Vukovaru i razvijalo se u Lepoglavi, čeličilo se u Drugom svetskom ratu, doživelo svetsko priznanje posle rata i nakon “istorijskog NE Staljinu” 1948, tokom devedesetih, pod vođstvom Slobodana Miloševića, transformisalo se u nacional-socijalističku partiju. SPS i danas “jaše”, bar formalno, ali je istovremeno suočen sa dosad najvećom pretnjom.
Izgleda da je, u političkom smislu, zagrljaj Aleksandra Vučića smrtonosniji i od 5. oktobra, i od dešavanja koja su usledila nakon promene, pa i perioda do 2006. godine kada se Ivica Dačić ustoličio, a Milošević se iz pritvorske jedinice u Ševeningenu preselio “u večna lovišta”.
KRAJ BOGOVSKE POZICIJE SPS
Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Pod Dačićevim vođstvom Partija je prošla kroz zanimljiv period – uvek i sve vreme na vlasti ili oko nje, što bi moglo da se oceni kao njegov liderski uspeh. On je od stranke čije se gašenje iščekivalo stvorio ono što danas Branko Ružić naziva mostom između dve Srbije. Bogovska pozicija, između demokratske i radikalske Srbije, ne zahteva visoke rejtinge, ali joj treba taman toliko da donese prevagu jednoj ili drugoj strani.
Dve i po decenije nakon gubitka vlasti SPS se danas, poput svog lidera, bori da ne bude potopljen u sveopštoj političkoj kaši oko Aleksandra Vučića. U toj kaši se više ne vidi ni ko je ko, ni ko je odakle, ni ko je šta radio ili bio; samo se meri stepen podrške lideru tog političkog događaja. Teško je to nazvati koalicijom, jer bi za koaliciju ipak trebalo da postoje neki principi koje politička teorija poznaje. Teško je to nazvati pokretom, jer niko ne želi da se odrekne svog političkog identiteta. To je politički događaj u kome se različiti akteri okupljaju oko jedne ličnosti, zaklinju mu se na vernost i pokornost, i rade sve u njegovom najboljem interesu.
Posle više od 30 teških dana na bolničkom lečenju, Dačić se vratio i krenuo na posao, i u Vladi i u partiji. U jednom trenutku je izgledalo kao da je u bezizlaznoj situaciji, ali je na sreću svoju i svoje porodice, kao i svih koji ga vole i podržavaju, uspeo da prebrodi zdravstvenu krizu. Za to vreme, partija na čijem je čelu učestvovala je na izborima u deset lokalnih samouprava kao deo zajedničke liste “Aleksandar Vučić – Naša porodica”. Prema izjavi Branka Ružića, SPS je osvojio “nešto manje mandata nego ranije”.
Ovo su, čini se, bili prvi “ozbiljniji” izbori na kojima SPS nije imao svoju listu kandidata i moglo bi da izgleda da je time, na način na koji je to već ranije učinjeno sa SPO ili SRS, zatvoreno i njegovo postojanje. Iako Dačić vodi jedno od najvažnijih ministarstava, njegov mandat je poslužio Vučiću da ga dalje i dublje ponizi i potčini, a ne da osigura uticaj “stare velike srpske partije”. Vučić radi šta Vučić radi: ide i gazi sve pred sobom. Uspeo je da unutar SPS-a nađe pojedince koji će se zadovoljiti ličnim pozicijama, poput Aleksandra Antića ili Suzane Paunović, ili još ranije Slavice Đukić Dejanović, koji će biti privrženiji njemu nego svojoj matičnoj partiji, a sve pod parolom “odbrane države i sistema”, omiljenom frazom socijalista. Dačić se na izborima 2017. godine nije kandidovao za mesto predsednika Srbije i time pomogao Vučiću lakšu pobedu u prvom krugu. Za uzvrat je, izgleda, dobio samo to da ne bude potpuno udavljen u jednoličnoj masi Vučićevih političkih pratilaca, klovnova i dvorskih luda.
Paralelno, u SPS-u se pojavio glas Branka Ružića, uticajnog lidera stranke kada je reč o lokalnim odborima koji je formalno na mestu potpredsednika Glavnog odbora partije. Uvek izdvojen, ali konzistentan, Ružić se pojavio odmah posle održanih lokalnih izbora i poručio drugovima i drugaricama da je vreme da se partija sačuva od dobrovoljne eutanazije. Ne deluje da je Ružić slučajno upotrebio ovaj termin kada je pozivao SPS da se ne “samougasi” i da uradi kako bi očuvao svoje dostojanstvo dok još ima onih koji se SPS-a sećaju kao samostalne političke opcije.
SPS: BRAK SA DVE SRBIJE
Dačić, Ružić i SPS imaju jedinstveno iskustvo braka sa dve Srbije – i onom demokratskom do 2012. godine, i ovom autoritarnom nakon ove godine. To im daje mogućnost da vide gde im je veća šansa da prežive. Ako je za njih period neposredno posle 5. oktobra bio težak, danas je to davna prošlost i mogu da budu srećni što tada uspostavljena vlast nije imala snage da se izbori sa partijama odgovornim za sveopšti raspad države, društva i institucija, kao i za ratne zločine nad civilnim stanovništvom, SPS-om, JUL-om i SRS-om. I danas se javljaju oni koji govore da kada “dođe do promena”, SPS neće moći “da preleti”, ali to je više revolucionarni san nego politička relanost. Na sreću SPS-a, iako čvrsto podržava Vučića, SPS predstavlja “lepšu i normalniju” stranu tog režima, kao što su bili neka vrsta političkog Kvazimoda u koaliciji sa demokratama.
Suživot sa naprednjacima ih je ulepšao, koliko god to čudno zvučalo, jer je gotovo nemoguće takmičiti se sa lojalistima u nepočinstvima i nepristojnosti. SPS populizam izgleda kao lagani razgovor spram onoga što svakoga dana servira onaj koji traži apsolutnu podršku i lojalnost. Njihova odgovornost za urušavanje državnog sistema i institucija skoro da ne postoji – naprotiv, deluje da institucije, javna preduzeća i slično u koje su prekomandovani članovi iz SPS-a još uvek imaju šanse da se sačuvaju od potpunog raspada. Zato, na primer, sednice Skupštine grada Beograda ne deluju toliko nenormalno pod upravom Nikole Nikodijevića u poređenju sa Skupštinom Srbije pod rukovodstvom Ane Brnabić.
BAZIČNI INSTINKTI IVICE DAČIĆA
Došlo je vreme za nove procene, a pokazalo se da Dačić, kada je priseban, na volšeban način na vreme oseti šta će se u bliskoj budućnosti dešavati na političkoj sceni. U to ime je ovih dana izazvao buru u javnosti objavljujući imena onih koji su mu se javljali dok je bolovao. Ta “Dačićeva lista podrške” je nešto što bi Vučića moglo posebno da nervira, ali se čini da je zato i obelodanjena. Dačić je pokazao da se ne predaje, da i dalje veruje da može nešto da uradi na političkom planu, pa su možda i zbog toga dodatno pojačavani nastupi Branka Ružića koji je otvoreno protiv ovakvog političkog poretka u državi. Socijalisti, odnosno ono što je ostalo od njih, bore se da prežive političku golgotu u koju ih je ubacio “većinski partner”, ali izgleda da su njihova snaga, kao i uticaj na lokalu i u institucijama, sve manji.
Oni odavno nisu ideolozi i prodavci velikih priča, poput dugo prodavanog znanja “upravljanja sistemom”. Sada je taj sistem razlupan, ćaciziran, pa se postavlja pitanje da li su ikome više potrebni. Izgleda da će i za njih ova godina da bude 1933. kada su u Nemačkoj, pored Jevreja, proganjali i komuniste, pa se moralo u ilegalu, i docnije u šumu. Ako ne krenu uskoro da pevaju stare pesme, završiće kao dr Šešelj – kao komoda ili kanabe na televiziji Informer, bez suda i bez presude. Tada Dačićeva rečenica s početka, da je SPS neuništiv, neće značiti ništa. Zato gledajmo i pažljivo pratimo šta se dešava posle 40 dana izbivanja, suočavanja sa najvećim strahovima i demonima – kakav SPS će nam se ukazati posle ovog Vaskrsa.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
title: 'Golgota i mogući vaskrs SPS-a',
pubdate: '2026-04-09 00:23:22',
authors: authors,
sections: "Vreme",
tags: "Branko Ružić,Ivica Dačić,Jubilej,Socijalistička partija Srbije",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Golgota i mogući vaskrs SPS-a',
'pageContent': 'U strašnoj nedelji, onoj koja prethodi najstrašnijem i najtužnijem danu – Velikom petku, kada je Isus iz Nazareta razapet na brdu Golgota kraj Jerusalima, u Predsedništvu Srbije se prvi put posle 40 dana iskušenja ovaplotio Ivica Dačić – i dalje predsednik Socijalističke partije Srbije i dalje ministar unutrašnjih dela u Vladi Srbije. Rekao je dve zanimljive stvari, citiramo:
“Socijalistička partija je neuništiva.”
“Da su vanredni izbori dobri i crkva bi ih imala.”
Pominjanje crkve je, razume se, ironično, ali nije bez značenja. Dačić je sklon da se našali (i na svoj račun) u prisustvu kamera, voli da bude kozer i da na žovijalan način šalje poruke koje se mogu tumačiti na različite načine. Izjava kojom povezuje crkvu i izbore podseća na njegovu davnašnju izjavu koja zvuči poput citata iz kultnog italijanskog stripa Alan Ford: “Bolje ceo život biti na vlasti, nego jedan dan u opoziciji”.
Dačićeva izjava da je Partija neuništiva zvuči kao slogan, ali govori i o njemu samom, posle teškog oporavka iz bolnice. Tu je negde istina: SPS, nastao u leto 1990. godine kao simbioza Komunističke partije i Socijalističkog saveza radnog naroda, nastavio je tradiciju koja seže iz 1919. godine i osnivanja prve Komunističke partije na ovim prostorima. Obrni-okreni, to je jedina partija koja ima institucionalni kontinuitet, za razliku od demokrata i radikala kojima je rad bio obustavljen od 1945. do 1990. godine.
Ono što je nastalo u Vukovaru i razvijalo se u Lepoglavi, čeličilo se u Drugom svetskom ratu, doživelo svetsko priznanje posle rata i nakon “istorijskog NE Staljinu” 1948, tokom devedesetih, pod vođstvom Slobodana Miloševića, transformisalo se u nacional-socijalističku partiju. SPS i danas “jaše”, bar formalno, ali je istovremeno suočen sa dosad najvećom pretnjom.
Izgleda da je, u političkom smislu, zagrljaj Aleksandra Vučića smrtonosniji i od 5. oktobra, i od dešavanja koja su usledila nakon promene, pa i perioda do 2006. godine kada se Ivica Dačić ustoličio, a Milošević se iz pritvorske jedinice u Ševeningenu preselio “u večna lovišta”.
KRAJ BOGOVSKE POZICIJE SPS
Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Pod Dačićevim vođstvom Partija je prošla kroz zanimljiv period – uvek i sve vreme na vlasti ili oko nje, što bi moglo da se oceni kao njegov liderski uspeh. On je od stranke čije se gašenje iščekivalo stvorio ono što danas Branko Ružić naziva mostom između dve Srbije. Bogovska pozicija, između demokratske i radikalske Srbije, ne zahteva visoke rejtinge, ali joj treba taman toliko da donese prevagu jednoj ili drugoj strani.
Dve i po decenije nakon gubitka vlasti SPS se danas, poput svog lidera, bori da ne bude potopljen u sveopštoj političkoj kaši oko Aleksandra Vučića. U toj kaši se više ne vidi ni ko je ko, ni ko je odakle, ni ko je šta radio ili bio; samo se meri stepen podrške lideru tog političkog događaja. Teško je to nazvati koalicijom, jer bi za koaliciju ipak trebalo da postoje neki principi koje politička teorija poznaje. Teško je to nazvati pokretom, jer niko ne želi da se odrekne svog političkog identiteta. To je politički događaj u kome se različiti akteri okupljaju oko jedne ličnosti, zaklinju mu se na vernost i pokornost, i rade sve u njegovom najboljem interesu.
Posle više od 30 teških dana na bolničkom lečenju, Dačić se vratio i krenuo na posao, i u Vladi i u partiji. U jednom trenutku je izgledalo kao da je u bezizlaznoj situaciji, ali je na sreću svoju i svoje porodice, kao i svih koji ga vole i podržavaju, uspeo da prebrodi zdravstvenu krizu. Za to vreme, partija na čijem je čelu učestvovala je na izborima u deset lokalnih samouprava kao deo zajedničke liste “Aleksandar Vučić – Naša porodica”. Prema izjavi Branka Ružića, SPS je osvojio “nešto manje mandata nego ranije”.
Ovo su, čini se, bili prvi “ozbiljniji” izbori na kojima SPS nije imao svoju listu kandidata i moglo bi da izgleda da je time, na način na koji je to već ranije učinjeno sa SPO ili SRS, zatvoreno i njegovo postojanje. Iako Dačić vodi jedno od najvažnijih ministarstava, njegov mandat je poslužio Vučiću da ga dalje i dublje ponizi i potčini, a ne da osigura uticaj “stare velike srpske partije”. Vučić radi šta Vučić radi: ide i gazi sve pred sobom. Uspeo je da unutar SPS-a nađe pojedince koji će se zadovoljiti ličnim pozicijama, poput Aleksandra Antića ili Suzane Paunović, ili još ranije Slavice Đukić Dejanović, koji će biti privrženiji njemu nego svojoj matičnoj partiji, a sve pod parolom “odbrane države i sistema”, omiljenom frazom socijalista. Dačić se na izborima 2017. godine nije kandidovao za mesto predsednika Srbije i time pomogao Vučiću lakšu pobedu u prvom krugu. Za uzvrat je, izgleda, dobio samo to da ne bude potpuno udavljen u jednoličnoj masi Vučićevih političkih pratilaca, klovnova i dvorskih luda.
Paralelno, u SPS-u se pojavio glas Branka Ružića, uticajnog lidera stranke kada je reč o lokalnim odborima koji je formalno na mestu potpredsednika Glavnog odbora partije. Uvek izdvojen, ali konzistentan, Ružić se pojavio odmah posle održanih lokalnih izbora i poručio drugovima i drugaricama da je vreme da se partija sačuva od dobrovoljne eutanazije. Ne deluje da je Ružić slučajno upotrebio ovaj termin kada je pozivao SPS da se ne “samougasi” i da uradi kako bi očuvao svoje dostojanstvo dok još ima onih koji se SPS-a sećaju kao samostalne političke opcije.
SPS: BRAK SA DVE SRBIJE
Dačić, Ružić i SPS imaju jedinstveno iskustvo braka sa dve Srbije – i onom demokratskom do 2012. godine, i ovom autoritarnom nakon ove godine. To im daje mogućnost da vide gde im je veća šansa da prežive. Ako je za njih period neposredno posle 5. oktobra bio težak, danas je to davna prošlost i mogu da budu srećni što tada uspostavljena vlast nije imala snage da se izbori sa partijama odgovornim za sveopšti raspad države, društva i institucija, kao i za ratne zločine nad civilnim stanovništvom, SPS-om, JUL-om i SRS-om. I danas se javljaju oni koji govore da kada “dođe do promena”, SPS neće moći “da preleti”, ali to je više revolucionarni san nego politička relanost. Na sreću SPS-a, iako čvrsto podržava Vučića, SPS predstavlja “lepšu i normalniju” stranu tog režima, kao što su bili neka vrsta političkog Kvazimoda u koaliciji sa demokratama.
Suživot sa naprednjacima ih je ulepšao, koliko god to čudno zvučalo, jer je gotovo nemoguće takmičiti se sa lojalistima u nepočinstvima i nepristojnosti. SPS populizam izgleda kao lagani razgovor spram onoga što svakoga dana servira onaj koji traži apsolutnu podršku i lojalnost. Njihova odgovornost za urušavanje državnog sistema i institucija skoro da ne postoji – naprotiv, deluje da institucije, javna preduzeća i slično u koje su prekomandovani članovi iz SPS-a još uvek imaju šanse da se sačuvaju od potpunog raspada. Zato, na primer, sednice Skupštine grada Beograda ne deluju toliko nenormalno pod upravom Nikole Nikodijevića u poređenju sa Skupštinom Srbije pod rukovodstvom Ane Brnabić.
BAZIČNI INSTINKTI IVICE DAČIĆA
Došlo je vreme za nove procene, a pokazalo se da Dačić, kada je priseban, na volšeban način na vreme oseti šta će se u bliskoj budućnosti dešavati na političkoj sceni. U to ime je ovih dana izazvao buru u javnosti objavljujući imena onih koji su mu se javljali dok je bolovao. Ta “Dačićeva lista podrške” je nešto što bi Vučića moglo posebno da nervira, ali se čini da je zato i obelodanjena. Dačić je pokazao da se ne predaje, da i dalje veruje da može nešto da uradi na političkom planu, pa su možda i zbog toga dodatno pojačavani nastupi Branka Ružića koji je otvoreno protiv ovakvog političkog poretka u državi. Socijalisti, odnosno ono što je ostalo od njih, bore se da prežive političku golgotu u koju ih je ubacio “većinski partner”, ali izgleda da su njihova snaga, kao i uticaj na lokalu i u institucijama, sve manji.
Oni odavno nisu ideolozi i prodavci velikih priča, poput dugo prodavanog znanja “upravljanja sistemom”. Sada je taj sistem razlupan, ćaciziran, pa se postavlja pitanje da li su ikome više potrebni. Izgleda da će i za njih ova godina da bude 1933. kada su u Nemačkoj, pored Jevreja, proganjali i komuniste, pa se moralo u ilegalu, i docnije u šumu. Ako ne krenu uskoro da pevaju stare pesme, završiće kao dr Šešelj – kao komoda ili kanabe na televiziji Informer, bez suda i bez presude. Tada Dačićeva rečenica s početka, da je SPS neuništiv, neće značiti ništa. Zato gledajmo i pažljivo pratimo šta se dešava posle 40 dana izbivanja, suočavanja sa najvećim strahovima i demonima – kakav SPS će nam se ukazati posle ovog Vaskrsa.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
'pageDate': '2026-04-09 00:23:22',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
