Nedim Sejdinović je novinar nedeljnika "Vreme" od 2018. godine, književnik i esejista. Autor je dve prozne, jedne poetske i jedne knjige političkih eseja. Novinarstvom se bavi od 1992. godine. Saradnik je brojnih medija u Srbiji i regionu, kao i osnivač i urednik izdavačkog preduzeća "Cenzura". Član je Nadzornog odbora Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Od 2004. do 2012. godine je generalni sekretar Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), a od 2012. godine do aprila 2016. nalazio se na mestu predsednika Izvršnog odbora ovog udruženja. Predsednik NDNV-a bio je 2016. do 2019. godine. Dobitnik je OEBS-ove nagrade za ličnost 2018. godine za lični doprinos borbi za medijske slobode u Srbiji.
Već sada se vidi da će na parlamentarnim izborima biti više antivučićevskih kolona, koje su posledica sujeta i sitnih interesa a ne ozbiljne političke strategije. Dobra je stvar, međutim, to što je veći deo opozicionih faktora najavio da će podržati predsedničkog kandidata kojeg bude predložila studentska lista, pa to može biti mesto nekakve sinergije. Naravno, možemo se nadati da će predsednički kandidat studentske liste biti neko ko može da bude prihvatljiv najširem biračkom telu. Dobra je vest i to što do sada nisu napravljene nepopravljive greške
Na sajtu „Vremena“ prenesen je deo intervjua Gavrila Andrića sa akcentom na njegove optužbe Lazara Dinića i Ivana Bjelića. Ne zove se druga strana. Ne navodi se izjava Dinićeva povodom ovog slučaja objavljena na Instagramu, ali i u nekim medijima. Čak se ne navodi ni to da je, eto, to isti taj Dinić koji je boravio sedam meseci u pritvoru
Sva istraživanja koja smo do sada videli ukazuju na to da prvi put postoji mogućnost da vladajuća koalicija ne osvoji većinu u parlamentu, a odluka će verovatno biti doneta u narednim mesecima, u zavisnosti od stalnog merenja rejtinga i pozicioniranja protivničke strane
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Iz saopštenja tužilaštva stiče se utisak da se uloga bivšeg šefa beogradske policije u čitavom događaju kontinuirano umanjuje. Da li je to zaista rezultat do sada sprovedenih dokaznih radnji i novih saznanja prikupljenih tokom istrage ili je reč o relativizaciji njegove uloge iz nekog drugog razloga, teško je utvrditi. Ipak, imajući u vidu sve čudne i neuobičajene poteze Visokog javnog tužilaštva u Beogradu, sasvim je opravdano sumnjati da se radi o relativizaciji odgovornosti i da neko sa veoma visokog položaja pokušava da zaštiti Milića
Srbija, korak po korak, postaje ne samo nestabilna iznutra već i faktor nervoze u regionu. Pričam o ekscesima i trzavicama sa vlastima Crne Gore, pa Hrvatske, Bosne i Hercegovine. I, naravno, zapaljivoj atmosferi u odnosima sa Prištinom – čemu, doduše, Priština mnogo više kumuje. Ni jedan od naših suseda nema toliko komplikovane i napete odnose sa okruženjem kao današnja vlast u Srbiji. A to uopšte ne odražava ono kako mi – narod i građani ove zemlje, želimo da živimo i kako doživljavamo druge zemlje i narode oko nas
Naprednjaci u Novom Sadu nastavljaju da „treniraju strogoću”, što je zapravo deminutiv za sadističko političko nasilje koje se sprovodi prema kritičarima režima. U glavnom gradu Vojvodine otpor je najžešći i najjači, i valjda je ideja da se tu na njega mora najjače i udariti
Zahtevi za ostavkom direktora Radivoja Petrovog Stojkovića (na slici) postoje praktično od početka protesta. Zbog načina na koji su odavali počast žrtvama nadstrešnice, nazivao je učenike “paganima”, poredio ih sa “albanskom iredentom”, bili su “petokolonaši”, a ustvrdio je i da oni koji nisu religiozni – nemaju dušu! Đaci i zaposleni tvrde da ih je psihički maltretirao i šikanirao na različite načine
Korupcija je prvi i najveći neprijatelj EU članstva. Prilagodba evropskim normativnim, institucionalnim i proceduralnim standardima značajniji je dio ulaska neke države u EU. To je način da se ubrza izgradnja političke samosvijesti i institucionalne infrastrukture demokratske države u zemljama s vrlo oskudnom ili nikakvom demokratskom tradicijom. Bez zadovoljavanja bar minimuma tih standarda, ne samo da nije moguće funkcionirati unutar EU već članstvo nema nikakvog smisla. Dakle, neka “utješna nagrada” nema nikakvog smisla
Postavlja se već neko vreme pitanje da li je Vučićeva vladavina zapravo hipertrofija i metastaza političkog liderstva, koje su neprestano proizvodili kreatori javnog mnjenja, svih ovih godina. Da li je, zahvaljujući njemu, potreba za liderima koji će se pitati za sve – građanima postala kost u grlu od koje se ne može disati? Da li je u tom pogledu studentski pokret u pravu kada želi da preokrene ovu tradiciju, odnosno kada veruje da neliderskom politikom može promeniti Srbiju? Odnosno – da li se Vučić može srušiti bez “jakog lidera”
Verujete li anketama koje se odnose na snagu i slabost političkih aktera? Šta su u tom pravcu pokazali izbori u Mađarskoj? Da li ste čuli za bandwagon efekat i znate li o čemu je reč? Koji su istraživački, a koji neistraživački razlozi za odstupanje rezultata od realnog stanja na terenu? Kakve veze s tim imaju i metodološke “zavrzlame”? Zašto u Srbiji ne postoji tržište za utvrđivanje javnog mnjenja i koliku tu ulogu igra novac onog ko je na vlasti? Kako je došlo do krize poverenja u celu profesiju istraživača? I šta su sve posledice autoritarizma, represije i otete države
Režim je pozvao građane da iskažu bunt zbog “policijske torture”. Usput i da policija hitno obustavi “blokadersko nasilje”, odnosno da hapsi, bije, ako treba i ubije (da parafraziramo ministra informisanja) svakoga ko digne glas protiv režima. Ukratko – uz nešto naprednjačkih aktivista, protestvovali su Miloš Vučević, Maja Gojković, Žarko Mićin i niko drugi
Kako se pobeđuje autokratija nalik srpskoj pokazao je Peter Mađar sa svojom mladom partijom Tisa. Ubedljivo je porazio Viktora Orbana koga su podržavali i Vladimir Putin i Donald Tramp, uprkos režimskoj kontroli medija u zloupotrebi državnih resursa
Šta kaže politikologija – šta treba činiti u predizbornom periodu, osim što se priprema infrastruktura za sam izborni dan, a u uslovima bespravlja, medijske blokade i satanizacije? Kako da u teškim uslovima doprete do što većeg broja birača, izgradite njihovo poverenje i podstaknete ih da izađu na izbore? Za to treba vojska obučenih ljudi i ozbiljna strategija. Potencijal i te kako postoji, ali da se on iskoristi, biće potrebno mnogo Alija Sirotanovića
Evo izbornog komentara jedne “obične žene”: “ Bio je to trenutak u kojem su mnogi prvi put stali uspravno. Bez galame, bez velikih reči, ali sa nečim što se ne može fingirati – dostojanstvom. Rezultati su objavljeni kako su objavljeni. Papir trpi svašta, brojevi još više. Ali ono što ne trpi jeste osećaj u stomaku kad znaš da si uradio kako treba. I to vam, deco, niko ne može oduzeti”
Nije Vučić Putin, niti to može biti. Putina se ljudi plaše, a od Vučića im se samo ide u toalet. Da bi postao ozbiljan diktator, čovek mora za to da bude talentovan. I mora imati validniju diplomu od one dobijene od Vojislava Šešelja
Može se reći da su izbori koji se održavaju u deset lokalnih samouprava – najskuplji lokalni izbori u istoriji svetskog višestranačja. Upregli su naprednjaci sve svoje resurse da bi pobedili na tim izborima, ne bi li održali utisak nepobedivosti. Represija koju svakodnevno sprovode ima pre svega za cilj da stvori percepciju režimske moći i odlučnosti. Bitka se, kako stvari stoje, vodi pre svega na psihološkom planu. Ključno je pitanje da li će utiske koje produkuju naprednjaci uspeti da nametnu većini građana i da im oduzmu svaku nadu da su političke promene moguće
Antirežimski blok veoma dobro stoji u Sevojnu, Boru, Kuli, Bajinoj Bašti i Aranđelovcu. Nešto je slabiji u Smederevskoj Palanci, Kladovu, Majdanpeku, Knjaževcu i Lučanima. Manje zbog toga što se nije baš najbolje organizovao, više usled visoke startne pozicije režima u pojedinim delovima zemlje – analitičari kažu da je SNS najmanje oslabio na jugu i istoku Srbije
SNS je kampanju za netom raspisane izbore počeo već pre nekoliko meseci. Za naprednjake ovi izbori imaju ogroman značaj, popularnost im se strovalila, valja to nadoknaditi, prikazati da ih “narod još hoće”. Nema sumnje da će vreće novca, megavati energije i najširi slojevi batinaštva biti angažovani u ovu svrhu. Verovatno će biti i žešće nego prošle godine u Kosjeriću. A sa čim će opozicija – kako ova stranačka, tako i studentski pokret – protiv SNS i kako? U jednoj ili više kolona? Kakva ih situacija čeka? Gde će biti najgora borba? I, nije li zanimljiv pokazatelj da se sva mesta u kojima će izbori biti održani suočavaju sa zastrašujućom depopulacijom, a sve po pravilu – što je SNS jači, to je stanovnika manje
Skoro da je opšte mesto da su totalitarni vladari, koji se propagandno predstavljaju kao veliki junaci, zapravo prilično strašljive individue. Zauzvrat, stalno govore o svojoj snazi, odlučnosti i hrabrosti i ličnom heroizmu, istovremeno se okružujući desetinama slojeva superlojalista
“Viktor Orban je počeo kao stipendista Soroša, nastavio kao istaknuti liberal, ali je prepoznao dominantni vrednosni sistem mađarskog društva i pomerio se ka desnom centru, gde je stekao trajnu vlast. Aleksandar Vučić je krenuo sa krajnje desnice, s vremenom je svoje mesto potražio na desnom centru, gde je takođe stekao trajnu vlast. Obojica su za glavne protivnike označili liberalizam i levicu”
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Aleksandru Vučiću je istekao rok trajanja. Njegov kleptokratsko-šalabajzerski režim puca po šavovima. Mogu da ga spasu samo trvenja u širokom antivučićevskom bloku, ukoliko njegovi akteri ne budu na visini svoje istorijske odgovornosti
Zbog trauma u našem društvu iz devedesetih jak je sentiment da je revizija svetskog poretka korisna za Srbiju, jer će za njenu politiku biti manje nadzora spoljnih aktera da je ograničavaju. Međutim, u toj kalkulaciji često se zaboravlja da bi krah takvog poretka izvesno bio poguban za manje razvijene države, kakva je i Srbija
Konsolidacija autoritarnog sistema unutar bezbednosnog aparata, zamena lojalista superlojalistima, njihovo finansijsko nagrađivanje – govori u prilog tome da režim priprema teren za nasilnu odbranu vlasti. Imali smo nekoliko proba za takvo šta, recimo upotrebu zvučnog topa, masovno batinanje građana bez ikakvog razloga, zasipanje demonstranata nelegalnim hemijskim sredstvima, i tako dalje. Režim je očigledno spreman za masovnu upotrebu represije nad građanima kako bi opstao
“I dalje postoji onaj nekadašnji Mostar – on živi. Postoji i nekadašnje Sarajevo, i nekadašnji Beograd – ali kao manjinska energija. Koja neće nestati. Zbog toga je nemoguće da se prostor do kraja 'presiječe' i da se sve završi onako kako nacionalisti priželjkuju. Iz tog razloga i dolazi nacionalistički grč. Oni bi toliko željeli da te manjine, tog zajedničkog kulturnog i društvenog refleksa nema – da to ne postoji, da ne opstaje – ali ne mogu protiv toga da se izbore. I to je, paradoksalno, i naša snaga i naš najgori problem: mi jesmo medijski i javno uticajna manjina, brojna dovoljno da smeta, ali nedovoljno snažna da preokrene stvari”
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
title: 'Ko ima najveće šanse da pobedi kandidata vlasti',
pubdate: '2026-07-08 23:25:49',
authors: authors,
sections: "Vreme",
tags: "Srbija,Izbori,Politika",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Ko ima najveće šanse da pobedi kandidata vlasti',
'pageContent': 'U ranu zoru krvavih jugoslovenskih ratova, na sastanku sa predsednicima opština i gradova Srbije, Slobodan Milošević je izrekao često parafraziranu misao: “Ako ne umemo dobro da radimo, bar ćemo znati da se dobro tučemo!” I dobio je aplauz na otvorenoj sceni. Plitkoumna i mitomanska retorika koja nam je uspešno uništila živote, a mnoge i oslobodila životnih muka.
Ali nije Milošević baš skroz promašio – fakat je da je naša zemlja imala, i da još uvek ima, problem sa vrhunskim radnim dostignućima. A što se tiče dobre tuče? Kada se svedu računice, devedesetih se pokazalo da Srbija nešto baš i nije ispala vrhunski MMA borac – ma koliko god bila u ogromnom preimućstvu, izgubila je sve ratove, uključujući i one u kojima nije ni sudelovala.
Vučić to nije izgovorio, ali svi znaju da takvo što misli. Ako ne znamo da radimo, ako smo uništili i opljačkali sve čega smo se dotakli, ako smo državu i društvo rasturili tako da ni narednih pet generacija neće uspeti da ih poprave – bar znamo da bijemo. Politika je za naprednjake rat u kojem protivnika treba sravniti sa zemljom, kundacima lupati u glavu dok ne prestane da diše. I kao devedesetih, nema zazora, koristiš sva sredstva. Igraš poganije nego reprezentacija Paragvaja protiv Francuske na aktuelnom fudbalskom prvenstvu sveta. Udaraš u cevanicu, laktom u rebra i, kada niko ne vidi, pesnicom u glavu. Mora se priznati Vučiću da je, uz dobru saradnju sa domaćim i međunarodnim kriminalom, svoju stranku organizovao kao subkoordiniranu paravojnu formaciju, nepregledan bataljon siledžija koji ne znaju ništa da rade, ali znaju da biju. Doduše, isključivo slabije. Recimo, četvorica bilmeza palijama biju studentkinju koja leži na zemlji.
[caption id="attachment_5003890" align="alignright" width="226"] B. Tadić[/caption]
Naravno, glavni boj se bije na izborima. Vučić nije dobio niti jedne izbore koje sam nije organizovao. Setimo se, nije on pobedio Tadića nego nesrećni Toma, kojem se Vučić kasnije zahvalio na saradnji. Ako Vučić nešto zna da radi, onda je to organizacija izbora na kojima nema izbora. Vučićevi izbori su izgledali slično sceni iz završne rečenice prethodnog pasusa. Ide tenkom na protivnika koji od oružja ima samo gaće. I potom slavi pobedu i podršku naroda. Brojni izborni ciklusi održavani su da se narod malo zabavlja, ali i da se stranačko-paravojna izborna mašinerija uvežbava. Ali sa tom pričom je završeno! Bar u to možemo biti sigurni.
STVARI SE SE, MEĐUTIM, PROMENILE
Od početka studentsko-građanske pobune stvari su se izmenile. Više je nego jasno da je režim nervozan. Ne samo da je rejting naprednjaka ozbiljno opao, ne samo da se njihova mašinerija raspada na naše oči već se prvi put pojavio protivnik koji ima realne šanse da ih pobedi uprkos razrađenom izbornom inženjeringu, odnosno medijskom, političkom i klasičnom, uličnom nasilju. Tu su mnogi, mnogi građani, u svakom selu ih ima, koji neće ćutati na, deminutivno rečeno, izborne nepravilnosti, bar one na biračkim mestima. Znaju naprednjaci da tuku samo slabije, kao i svi nasilnici, ali sada će slabiji znati i hteti da odgovore na udarce. Videli smo već to. Nije to isprazni optimizam: građani se u tišini pripremaju za ovu bitku. A mrak je najgušći pred zoru.
Promenilo se tu još štošta drugoga. Vučić je bio glavni junak svih izbora od 2014. godine do danas, bilo da su u pitanju parlamentarni, ili predsednički, ili lokalni. Hteće on da bude glavni junak i svih narednih izbora, svejedno kada i u kom formatu budu raspisani. Ali i tu dolazimo do problema.
Prvo, njegov rejting je krahirao. Ljudima se smučio toliko da će njegovo pojavljivanje u prvom planu biti veći motiv za građane koji će glasati za njegove protivnike nego za naprednjačku klapu. Drugo, on više ne može da bude predsednički kandidat, nije razmišljao na vreme pa promenio ustav. Odnosno, tu će se morati pojaviti još neki lik kojeg treba probrati i brendirati, i koji će izigravati predsedničkog kandidata. A gde ga naći?
Vučić je od svojih saradnika sa namerom napravio karikature da bi u odnosu na njih sam izgledao manje karikaturalan. Osim toga, broj javnih ličnosti koje ga podržavaju baš se istanjio – zapravo, oko njega nema niti jednog kredibilnog čoveka koji ima šanse da pobedi makar u svojoj mesnoj zajednici. A čak i da postoji, Vučić neće moći mirno da gleda kako neko drugi, pored njega živog, postaje politički važan.
Iz svega ovog se može naslutiti da će vlast verovatno ići na raspisivanje istovremenih predsedničkih i parlamentarnih izbora, u kojima će Vučić biti u prvom planu, a kandidat za predsednika biti predstavljen kao zastupnik njegovih interesa. Neki naprednjaci znaju da to može biti kobna kombinacija za njih, ali ako sultan tako odluči – tako će biti.
Kako god, režim je ne zreo za pad nego je istrunuo. Kada ljosne sa drveta, od njega će ostati samo fleka. Jedino može da ga spase ova “naša”, druga strana, ukoliko bude povlačila sumanute poteze i nastavila da zabija autogolove. Što manje budu dirali dugmiće, to bolje.
Vidimo već sada de će na parlamentarnim izborima biti više antivučićevskih kolona, koje su posledica sujeta i sitnih interesa, a ne ozbiljne političke strategije. Dobra je stvar, međutim, to što je veći deo opozicionih faktora najavio da će podržati predsedničkog kandidata kojeg bude predložila studentska lista, pa to može biti mesto nekakave sinergije. Naravno, možemo se nadati da će predsednički kandidat studentske liste biti neko ko može da bude prihvatljiv najširem biračkom telu. Dobra je vest i to što do sada nisu napravljene nepopravljive greške.
SILAZNA PUTANJA REŽIMA
Sa Miloradom Đurićem, politikologom, i Bojanom Pajtićem, profesorom Pravnog fakulteta u Novom Sadu, razgovaramo o tome koje profile ličnosti možemo očekivati kao kandidate vlasti i antirežimskog bloka na narednim predsedničkim izborima. I da li i njima miriše, kao nekim političkim komentatorima, na to da će parlamentarni izbori biti raspisani paralelno sa predsedničkim.
Đurić veli da je sasvim vidljivo da neminovno približavanje izbora u vladajućoj stranci proizvodi nelagodnost i napetost, posebno kada je reč o predsedničkom kandidatu. Smatra da njihov problem proizilazi iz naše političke kulture, u kojoj funkcija predsednika ima izraziti značaj, uprkos tome što je taj značaj obrnuto proporcionalan normativnim ovlašćenjima koje ova funkcija sa sobom nosi. Zbog toga, kaže, raste nervoza u redovima režima, budući da dosadašnji predsednik više nema prava da se kandiduje za to mesto, a to, u za njih nepovoljnom političkom kontekstu, “pojačava utisak silazne putanje”.
“Drugi problem je potreba za svojevrsnim resetovanjem i reprogramiranjem političkog polja. Izvesno je da Vučić nastavak svoje političke karijere vidi u premijerskoj funkciji, kao što je izvesno i da će svu efektivnu političku moć poneti sa sobom. Zato potraga za režimskim predsedničkim kandidatom istovremeno znači pokretanje svojevrsnog ‘alhemijskog’ procesa. U njemu će biti neophodno da se obezbedi pobeda za mesto predsednika koje će ubuduće biti obesmišljeno. Istovremeno, uloga premijera, do sada brutalno obezvređena, moraće ponovo da bude predstavljena kao centar političke moći. U tom normativno-funkcionalnom rolerkosteru niko na režimskoj strani neće biti naročito zadovoljan. Neće biti zadovoljan ni budući predsednički kandidat, jer mu je namenjena funkcija ispražnjena od gotovo svakog političkog smisla. Neće biti zadovoljan ni Vučić, jer se, ipak, vraća na funkciju koju je do sada tretirao s očiglednim prezirom”, kaže Đurić.
On ukazuje i na još jedan problem naprednjaka: u stranci stranci nema “ličnosti broj dva” koja bi mogla da zadobije autentičnu i masovnu podršku građana.
“Foto-robot idealnog režimskog kandidata podrazumevaobi da ta ličnost poseduje politički integritet i kvalitet i da, istovremeno, bude apsolutno lojalna i potpuno podređena Aleksandru Vučiću. Imajući u vidu da to, sasvim izvesno, nije moguće, najverovatnije će vladajući režim odlučiti da se predsednički i parlamentarni izbori održe zajedno, kako bi se omogućio transfer Vučićevog političkog rejtinga na njihovog predsedničkog kandidata, i kako bi se u potpunosti iskoristio mehanizam ‘povezanih’, sigurnih glasova (‘povezanih’ na sve moguće i zamislive načine)”, kaže Đurić.
“GLASATE ZA VUČIĆA!”:
I Pajtić smatra da je veliki problem režima to što je godinama stvarao sistem u kojem postoji samo jedan politički autoritet. Aleksandar Vučić je, kaže, sistematski uklanjao svakoga ko je mogao da stekne ozbiljniji politički ugled ili samostalnu podršku građana. Zato SNS ima ogroman državni aparat, ali gotovo da nema političara koji može samostalno da dobije poverenje građana na predsedničkim izborima.
“U demokratskim i fer izbornim uslovima teško je zamisliti da bilo koji kandidat SNS-a može da pobedi. Posle toliko godina vlasti, ta stranka je postala sinonim za korupciju, bahatost, urušavanje institucija i partijsku državu. Međutim, bilo bi naivno zanemariti činjenicu da Srbija još nema ravnopravne izborne uslove. SNS kontroliše najveći deo medijskog prostora, zloupotrebljava državne resurse u kampanji, kupuje glasove, a hiljade ljudi u javnom sektoru, kao i zaposlene u delu privatnih kompanija koje zavise od poslova sa državom, drži u atmosferi pritisaka i ucena. Zbog toga nijednog kandidata vlasti ne treba potcenjivati, bez obzira na njegov lični rejting”, kaže Pajtić.
On pretpostavlja da će režim pokušati da pronađe kandidata koji nije mnogo politički eksponiran, koji nema mnogo “političkih ožiljaka” i koga će predstaviti kao “novo lice”. Ali to neće biti kampanja tog kandidata, već Vučićeva kampanja. Ime tog kandidata biće na glasačkom listiću, ali će svaki plakat, svaki televizijski spot i svaki miting zapravo govoriti: “Glasate za Vučića!”
“Zato ne bih isključio mogućnost da predsednički i parlamentarni izbori budu raspisani istovremeno. To bi bio pokušaj da se Vučićev lični rejting iskoristi kao politički respirator za predsedničkog kandidata i za listu SNS-a. Kada nemate dovoljno jakog kandidata, pokušavate da ga sakrijete iza najjačeg političkog brenda koji imate”, kaže on.
KANDIDAT KOJI JE SIMBOL NORMALNOSTI
Pajtić kaže da će antirežimske snage učiniti ogromnu uslugu režimu ako predsedničke izbore pretvore u međusobno nadmetanje. Predsednički izbori, smatra, nisu takmičenje sujeta niti konkurs za najlepši politički program. To je izbor između dva politička pravca. Zbog toga je potreban jedan kandidat oko koga će se okupiti svi koji smatraju da je Srbiji potrebna promena.
“Taj kandidat ne mora da bude najglasniji niti najradikalniji. Naprotiv. Mora da bude osoba koja uživa lični integritet, profesionalni autoritet i poverenje šire javnosti, uključujući i one građane koji nisu tradicionalni opozicioni birači. Predsednički kandidat mora da bude simbol normalnosti, pristojnosti i države koja služi građanima, a ne jednoj partiji. Jedan zajednički kandidat nije pitanje političke romantike, već elementarne političke logike. Svaki dodatni kandidat koji uzme nekoliko procenata glasova objektivno povećava šanse kandidata režima. To nije stvar emocija, već proste izborne matematike”, kaže Pajtić.
Poručuje da svi koji žele kraj ovog sistema moraju da pokažu političku zrelost. “Razlike među njima neće nestati, niti treba da nestanu. O njima će se raspravljati na parlamentarnim izborima. Ali predsednički izbori imaju samo jedno pitanje: ko ima najveće šanse da pobedi kandidata vlasti? Ako odgovor na to pitanje podredimo partijskim interesima ili ličnim ambicijama, onda ćemo ponovo dobiti isti rezultat i još jednu propuštenu priliku za promenu”, kaže Pajtić.
MOGUĆA KONFUZIJA U SLUČAJU SPOJENIH IZBORA
Đurić smatra da antivučićevske snage imaju mnogo jednostavniju poziciju od režima kada je reč o mogućem predsedničkom kandidatu, uprkos nesporazumima koji su vidljivi na ovoj sceni.
“Studentsko-građanski pokret još uvek ima pozitivan rast. Zbog toga bi, kao najjača antirežimska snaga, on morao da predloži predsedničkog kandidata. Taj kandidat bi trebalo da bude poznat i međunarodnoj i domaćoj javnosti, popularan i – nedvosmisleno lišen bilo kakve ideologije. Takve ličnosti u okviru pokreta već postoje, samo je pitanje donošenja dovoljno racionalne i pragmatične odluke. Ovakav izbor bi omogućio političku sintezu antirežimskih aktera, odnosno, najširu moguću podršku i proevropske opozicije i autentične (ma šta to značilo) desnice”, kaže Đurić.
On, međutim, smatra da je u slučaju spojenih predsedničkih i parlamentarnih izbora moguć izvestan stepen konfuzije kod antirežimskih birača, pošto je sasvim sigurno da će opozicione stranke izaći na parlamentarne izbore u nekoliko kolona.
“Zbog toga bi konkretnu taktiku i za predsedničke izbore trebalo testirati na osnovu validnih predizbornih istraživanja. Ukoliko pobeda antirežimskog kandidata nije izvesna u prvom krugu predsedničkih izbora, možda bi veći značaj trebalo dati čvrstom dogovoru o zajedničkoj podršci u drugom krugu”, kaže on.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
'pageDate': '2026-07-08 23:25:49',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
