Kroz Međunarodni krivični sud UN-a u Hagu prošla je do sada galerija svih mogućih i nemogućih likova; i optuženih i svedoka i veštaka. Došao je red i na međunarodne zvezde džet-seta. Otkud u Hagu Naomi Kempbel i Mia Farou? Zato što nisu pazile s kim se druže
... Ovo prvo razumjeli nismo, kaže narodna pesma. Pismo Darka Šarića koje se ovih dana telali na sva usta u stvari je ne-događaj, glupava tabloidna senzacija i koještarija. To što advokati i tabloidi imaju svoj interes u naduvavanju te priče, druga je stvar
Miloš Simović, osuđen u odsustvu, ima pravo na ponovno suđenje, dakle sve od početka; možda zaključi da bi u ponovljenom suđenju mogao sebi da olakša položaj ako ispriča punu istinu o ubistvu Slavka Ćuruvije i o drugim zločinima. Isto važi i za Sretka Kalinića – čim se vrati kući u Zabelu. Sada treba biti pametan
Neke ljubavi kratko traju. Ljubav kapetana Dragana Vasiljkovića i Službe državne bezbednosti potrajala je od aprila, kada nestaje s radara Službe do novembra 1991, kada je opet stavljen pod mere. Neke druge ljubavi potrajale su malo duže. Dragan je, sa svoje strane, odmah shvatio da treba raditi sa jakima, a ne sa slabima i za tren oka se snašao. Ispostavilo se kasnije da ni ti jaki nisu najpouzdaniji
Služba nije prepuštala stihiji čak ni svoje Frankenštajnove monstrume. Kolikogod tzv. paravojne grupacije bile od koristi, postojala je opasnost da se otrgnu, obezobraze i umisle; štaviše, da posegnu za vlašću. Koliko je ta opasnost bila realna i koliko je bila ozbiljno shvaćena, može se videti iz ovih arhiva
Sva ova galama oko Sretka Kalinića i Miloša Simovića puko je mrčenje hartije koja trpi sve – u nedostatku bolje senzacije. Ovde nije reč o tome ko je, kako i zašto uhapšen, kad je već uhapšen, niti o tome ko je i da li je kresnuo čiju ženu. Ovde je reč o nečemu drugome: gde su umetnici bili sedam godina i šta su radili
Slomovi piramidalnih banaka devedesetih – Jezdimira Vasiljevića i Dafine Milanović – naravno da nisu prošli neprimećeno kod Službe. Štaviše, pametniji operativci hladno su predvideli šta će se desiti i to uredno zabeležili u svojim periodičnim informacijama. Naravno da nije preduzeto ništa: suviše važnih ljudi bilo je upetljano u te bankarske prevare, sa ove, ali i sa one strane zakona i vlasti. Hijene su bile nanjušile debelu crkotinu i počele da kruže oko nje, čekajući da prvo Bengalski Tigar poždere koliko mu treba
Na četiri hiljade stranica tuđeg teksta po običaju se potpisao Vojislav Šešelj. Reč je o poslednja četiri toma "Sabranih dela" (od 113. do 116) pod nepreciznim naslovom Dr Vojislav Šešelj: Policijski dosije. Ta zbirka dokumenata, međutim, pruža dragocenu građu za istoričare političkog života, organizovanog kriminala i ratnih zločina u Srba. Štaviše, moglo bi se reći da je to do sada najzanimljivija istorija opozicije u Srbiji od 1982. do 2003, jer je pisana sa relativno dosledne tačke gledišta
"Novosti", nezavisni srpski nedeljnik koji izlazi u Zagrebu, imaju čudnu istoriju: počele su kao skrajnuti manjinski listić koji se slao pretplatom, došle su na internet, a onda i na kioske. Uskoro bi trebalo da se pojave i u Srbiji, sa nadom da će se dobro prodavati, jer su, u međuvremenu, zahvaljujući sve boljoj ekipi novinara, postale veoma značajan nedeljnik
Očaranost srpskog društva tajnom policijom neizlečiva je, kao i nepoznavanje njene suštine. Branislavu Nušiću uprkos, ta uzajamna ljubav traje tek od kada je špijanje kao zabava i hobi postavljeno na nove, napredne i naučne osnove 13. maja 1944. osnivanjem čuvene Ozne. Od tada do danas svako ko drži do sebe tvrdi da ga Služba prati i prisluškuje, a niko ga ne šalje psihijatru, jer to u Srba spada u normalno ponašanje
U zemlji čiji je premijer onako ubijen pre sedam godina, te se stvari ne uzimaju olako i toga su svi svesni. Bolje bi, međutim, bilo da su sve te procenjene mere povećanja obezbeđenja ostale tajna; bilo bi lakše svima. Ovako se u javnosti pravi atmosfera nesigurnosti i zabrinutosti, tim više što nema konkretnih kriminalističkih pokazatelja da o čemu je tu zapravo reč
