Goran Petrović se spuštao u rudarska okna i u strahovitoj tmini tražio je rudu jezika i priče na koju niko pre njega nije udario. Zato su njegovi romani, pogotovo ta dva s konca prošlog veka, lagani i teški poput onog pera angela kojeg u bradi čuva iguman Spasovog doma
Balašević je činio stvari koje ne mogu da se naplate i koje ne mogu da dobiju “monetarni karakter”. Zar nije sam nebrojeno puta govorio kako koncerti ne mogu da se svedu na broj prodatih ulaznica i na cijenu karte? Magija koja je nastajala u ta tri ili četiri sata zaista nije mogla da se opiše ili objasni. Ona je – ma koliko to sentimentalno zvučalo – jedino mogla da se osjeti, a još nije napravljen konvertor valuta koji emocije pretvara u dinare
