Provela sam mnogo sati pored mame u bolnici, smenjivali su se negovatelji, diskretni i suptilni; pričali su ako mi se pričalo, teme sam birala ja, odgovarali su na moja pitanja, ćutali su kada sam ja ćutala. Jednu od njih sam upitala kako izdržava posao u kome neko svaki dan umire. “Smrt je deo života, naš posao je da taj proces učinimo lakšim. Iz te pomoći dobijamo snagu”, rekla je nežno
“Biću neskroman, sve sam ih zeznuo – i naše i njihove. Zašto kažem da ne mogu da me svare. Prvo imam gde Srbi proteruju muslimane, onda godinu dana kasnije muslimani proteruju Srbe. Oni ne veruju u to, ali evo ih slike. Vukovar, imaš stradanje Srba i imaš stradanje i proterivanje Hrvata. A i Srbi bi hteli da pobrišem ove slike i ostavim one gde su oni žrtve. A nije tako bilo”
Podele nam nisu strane. Vučemo ih vekovima, nesposobni da čujemo drugog
U Beogradu gostuje izložba fotografija Pazi snajper o sarajevskoj Aleji snajpera iz devedesetih. Srbija nema kolektivno sećanje o onom što se dešavalo na pet sati vožnje od njene prestonice. Izložba pokazuje da rat ubija ljude, civile i mlade vojnike i zato je sad, u vreme Kosovske krize i Ukrajine, ovo pravi momenat za nju
Devojke u mrežastim čarapama i zihericama u ušima blajhane kose, momci u crnim majcama sa belim printovima omiljenih bendova sa kojih sevaju strelice gromova, uske kožne pantalone, teksas prsluci ukrašeni bedževima, lanci na sve strane. Njihova doslednost muzici i stilu izazivala je moje divljenje. A na bini su pržili bendovi, svaki bolji od prethodnog
Dostupno samo pretplatnicima zbog zaštite autorskih prava.
Dve grafike Vorhola i Rozenkvista na aktuelnoj izložbi u beogradskoj Kući legata, koje su 1984. godine bile deo Zimske olimpijade u Sarajevu, podsetile su da se o ostalima gotovo ništa ne zna
