RAT

Vreme vanredno izdanje broj 4, 7. april 1999.

 

Diplomatija

Strategija vađenja

Amerika i Engleska su u prvi mah arogantno odbile ruski predlog o sastanku osam najrazvijenijih zemalja sveta o Kosovu, ali se ispostavilo da ostale zapadne zemlje misle suprotno. Sledeća nedelja predstavlja šansu za povratak diplomatiji

Ruski predsednik Boris Jeljcin je prošlog četvrtka najavio hitan sastanak grupe G-8 koju čine najrazvijenije zemlje sveta: Sjedinjene Države, Britanija, Nemačka, Francuska, Italija, Kanada, Japan i Rusija. "Naložio sam ministru spoljnih poslova Igoru Ivanovu da zatraži što skoriji sastanak G-8 u cilju hitnog razrešenja krize na Balkanu", rekao je tada Jeljcin u televizijskom obraćanju naciji. Zalažući se za prestanak nasilja i povratak na teren diplomatije, ruski predsednik je ukazao da "svaki dan nosi nove žrtve i nova razaranja".

U prvom trenutku izgledalo je da će Jeljcinova inicijativa doživeti istu sudbinu kao i nedavni pokušaj premijera Primakova da posreduje između Beograda i Zapada, to jest da će biti grubo odbačena. Lideri Sjedinjenih Država i Britanije izjavili su da se nema o čemu razgovarati dok se Vojska Jugoslavije i MUP potpuno ne povuku sa Kosova i ne prepuste južnu srpsku pokrajinu vojnicima NATO-a. I ovaj put, Amerikanci i Britanci požurili su da stave na znanje svojim saveznicima da ih nikakve međunarodne institucije i inicijative više ne zanimaju, i da je gola oružana sila jedino na šta se oslanjaju.

Ovaj put, međutim, izgleda da su se preračunali, jer se ispostavilo da svi njihovi najbliži saveznici imaju suprotno mišljenje. Led su probili Kanadjani: kanadski premijer Lojd Eksvorti opisao je ruski predlog kao koristan. "Ukoliko je to prilika da se nađe rešenje, onda smo mi i te kako spremni da se uključimo", izjavio je Eksvorti, dodavši uz to da se osluškuju i reakcije Beograda.

Odmah posle Kanađana, iz američkog čamca su iskočili i Nemci, izjavom da ruski predlog "valja pažljivo razmotriti". Nekoliko sati kasnije, italijanski premijer je od reči do reči ponovio nemački stav. Kada je, nedugo potom, Francuska opisala Jeljcinov predlog kao "koristan", postalo je jasno da su Amerika i Britanija ostale u manjini.

U noći između petka i subote zujale su telefonske žice na liniji Vašington-Pariz-Moskva-Rim-London-Bon. U subotu je francuski ministar spoljnih poslova Iber Vedrin najavio da će tokom sledeće nedelje biti održan sastanak G-8, i da će Sjedinjene Države i Britanija učestvovati. Ovim je angloamerička diplomatija pretrpela još jedan očigledan poraz u pokušaju da ostatku sveta diktira uslove, poraz utoliko veći što su se njihovi najbliži saveznici svrstali uz Ruse.

Istovremeno, iz Pariza je objavljeno da će se iste nedelje sastati i Kontakt-grupa, čiji je sastav isti kao G-8, uz izuzeće Kanade i Japana. Iako se za sada (ponedeljak) još ne znaju ni dan ni mesto sastanka, jasno je da će lideri najmoćnijih zemalja sveta do kraja nedelje dobiti priliku da ponovo ožive mirovni proces, koji je nakon NATO agresije zapao u kliničku smrt.

Pitanje je, međutim, da li će oni tu priliku umeti da iskoriste, s obzirom na to da politika sile još dominira u Vašingtonu i Londonu. Paradoksalno, međutim, podsticaj preispitivanju strategije ognja i mača stiže iz samog srca NATO-a, gde pojedini generali nevoljko (i za sada još uvek anonimno) priznaju da dosadašnje operacije nisu postigle željeni efekat, i sve glasnije se pitaju koji je politički cilj sukoba u kome su se našli, i koji im iz dana u dan donosi samo gubitke.

Upravo stoga što na to pitanje nisu u stanju da odgovore, Medlin Olbrajt i Robin Kuk insistiraju da Srbiju i dalje treba zasipati bombama, računajući valjda da će se u međuvremenu dogoditi nešto što će učiniti da se zaboravi da su upravo oni krivi za ćorsokak u kome su se našli.

Stoga ne treba očekivati da će na sastancima G-8 i Kontakt-grupe ti ljudi priznati grešku i narediti hitno obustavljanje bombardovanja, ali se uspešna ruska inicijativa ne sme ni potceniti. Susreti koji će se održati ove nedelje predstavljaju prve korake prema stavljanju poludele NATO mašinerije pod kakvu-takvu međunarodnu političku kontrolu. Treba se nadati da će ti koraci biti krupni.

 

Cena rata

Koliko će Amerikanci da plate za agresiju?

Petnaestog aprila američki poreski obveznici popunjavaju prijave, a u američkom Kongresu već se javljaju znaci zabrinutosti zbog opterećenja budžeta cenom agresije na Jugoslaviju. Ta avantura mogla bi da dovede do znatnih prelivanja sredstava, što brine određene interesne grupe na Kapitolu

Jedan očajni posmatrač ove naše muke primetio je nedavno kako mu se čini da svaka najmodernija eksplozivna naprava koja padne na Jugoslaviju košta više od cilja koji je uništila. Nije sasvim tako, ali nije ni daleko od istine - ako uračunamo sve troškove vojne mašinerije NATO-a. Prošle nedelje javili su se prvi glasovi u Predstavničkom domu Kongresa SAD zabrinuti za ravnotežu budžeta u ovoj godini. Republikanska većina poziva se sada na dogovor iz 1997. sa Klintonovom administracijom o ravnoteži budžeta, nezvanično, doduše, jer je Kongres na odmoru, ali zato ne manje ozbiljno. Napad na SR Jugoslaviju, naime, košta toliko da će budžet znatno morati da se rebalansira, što će poremetiti obećanja i obaveze prema mnogim lobističkim i glasačkim grupacijama. Ako se ovako nastavi onoliko dugo koliko administracija preti, vojni analitičari u SAD procenjuju da će ova avantura koštati "najmanje nekoliko milijardi" dolara.

Brojka je donekle uopštena i suvuše velika da bi je običan čovek sasvim razumeo. Recimo samo da bi se za te pare mogla uveliko nadoknaditi kompletna šteta nastala tokom ratova na Balkanu od 1991. i pokrenuti privreda stradalih zemalja bivše Jugoslavije. Po računici dr Džona Pajka iz Federacije američkih naučnika, jedne ozbiljne ustanove, samo prva dva dana napada na SR Jugoslaviju koštala su oko 600 miliona dolara; on računa da svaki dan trajanja agresije na Jugoslaviju košta Ameriku barem 100 miliona. Pre svega, samo održavanje u vazduhu aviona SAD u ovom broju i s ovom učestalošću letova košta 10 miliona dolara dnevno. Onda dolazi municija: jedna krstareća raketa košta milion dolara; laserski vođena bomba košta 100.000 dolara; vođeni protivtenkovski projektili koštaju od 130.000 do 300.000 dolara po komadu, zavisno od tipa. Samo na eksplozivna sredstva svih vrsta trošeno je u proseku 10-20 miliona dolara dnevno. Na to treba dodati troškove razvijanja tih snaga, zemaljsku podršku i snabdevanje: u baze NATO-a u Italiji i Nemačkoj dnevno sleće po pedesetak velikih transportnih aviona koji doturaju municiju i delove iz Amerike. Istu strukturu troškova - umanjenih u srazmeri svog učešća u agresiji - imaju i ostale zemlje NATO-a, pre svega Velika Britanija, kojoj to mora da pada veoma teško s obzirom na ekonomske teškoće koje ima.

Američki vojni analitičari upozoravaju da je ovo tek početak: do sada su avioni leteli relativno visoko i brzo, i jugoslovenska odbrana čuvala se za kasnije; kada pokušaju taktičke napade leteći na manjoj visini sporije, broj izgubljenih aparata mogao bi dramatično da poraste, jer tehnološka nadmoć u tim uslovima ne pomaže. Moderni taktički lovci-bombarderi i jurišni avioni koštaju od 30 do 50 miliona dolara po komadu.

Svesni da dosadašnja taktika nije mnogo postigla, Amerikanci su u nedelju odlučili da iz Nemačke u Albaniju pošalju dve eskadrile jurišnih helikoptera AH-64 "Apache", jedan bataljon dalekometnih višecevnih bacača raketa (domet od 160 km), jedan oklopno-mehanizovani bataljon sa borbenim vozilima "Bradley", jednu četu vojne policije i prateće jedinice za podršku i vezu, ukupno oko 2000 vojnika. Ideja je da sa teritorije Albanije helikopteri idu u taktičke borbene misije na Kosovo, uz podršku dalekometne raketne artiljerije koja je korišćena i u Iraku 1991. sa bojevim glavama sa kasetnom sub-municijom za uništavanje oklopa i pešadije. Reč je o takođe veoma skupim sistemima naoružanja, naročito helikopterima koji nisu tako neranjivi kao što se veruje. Već protivavionska artiljerija kalibra 20 mm može da ih obori, a kamoli raketni sistemi za blisku odbranu. Suočen sa logičnim novinarskim pitanjima - je li to korak bliže intervenciji kopnenim trupama - sve zabrinutiji Ken Bejkon, portparol Pentagona, opet je demantovao takvu mogućnost, ali nije zvučao preterano ubedljivo. Dodao je i da će SAD prihvatiti 20.000 izbeglica sa Kosova i "privremeno ih smestiti na Guam", američku vojnu bazu usred Pacifika - od svih mesta.

Dakle, ova agresija na Balkanu ne samo što je glupava i krajnje nezgrapna s tačke gledišta deklarisanih političkih ciljeva, nego je i skupa preko svake mere. A kad se završi, moglo bi se lako desiti da košta još toliko u reparacijama koje će se, naravno, zvati "programi pomoći i rekonstrukcije"...

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)