RAT

Vreme vanredno izdanje broj 4, 7. april 1999.

 

Druga nedelja rata

Gori, moja gospo

U subotu 3. aprila nešto pre jedan, naš reporter koji živi na Senjaku u Čolak Antinoj u prohladnu noć izašao je na prozor da bi čuo kako šapat sitne kiše sa juga presecaju dva šišteća zvuka. Na severu odatle video je jak crveni blesak na udaljenosti od oko 500 metara u vazdušnoj liniji, a potom su se čule dve eksplozije. Odmah potom čulo se i treće šištanje, pa detonacija. Posle toga opet se čulo nešto što je ličilo na pucnje, jedinačne ali vrlo česte, i s vremena na vreme potmule eksplozije. Od svega toga stakla na prozorima su se blago zatresla, manje nego kad je nedelju dana ranije gađan Topčider, koji je dalje, i sa druge strane brda.

Gorele su zgrade republičkog i saveznog MUP-a. Zgrada republičkog MUP-a, Antićeva kreacija od metala i tamnobraon stakla, jedan dobar primer uklopljenosti moderne arhitekture u staro jezgro grada bila je srećno uklopljena u usek padine na kojoj stoji bolnički kompleks.

dan.jpg (36855 bytes)Možda je ta razlika u nivoima doprinela da se ne desi prava tragedija. Udaljenost Ginekološko akušerske ambulante meri se odatle samo desetinama metara, a malo dalje je porodilište. Reakcije medicinskih sestara govore o šoku, ne toliko zbog eksplozije koliko zbog saznanja da je takav napad moguć.

Danijela Matijašević se bukvalno porađala dok su na zgrade MUP-a padale krstareće rakete. Treća raketa je pala svega tridesetak metara od zgrade Instituta za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije. Te noći je na Institutu bilo sedamdeset novorođenčadi. Desetoro ih se rodilo te noći, među njima i jedni blizanci.

Posle prve detonacije na zgradi su popucali prozori, a osoblje porodilišta počelo evakuaciju pacijenata u obližnje sklonište. Dok su trudnice i porodilje koje su mogle da hodaju peške išle u sklonište, oko njih su padali zapaljeni delovi pogođene zgrade. Žene koje nisu mogle da hodaju, među kojima je bilo i upravo operisanih, prenete su na nosilima. Onda su svi zajedno u skloništu proveli ostatak noći. "Bebe su bile neverovatno mirne. Tek poneka je zaplakala", rekla je posle dr Olga Antonović, pedijatar. A direktor Instituta, prof. dr Spasoje Petković kaže samo: "Znali su da su ovde bebe, a ipak su gađali."

Tek rođena deca su u tim trenucima hitno evakuisana u sklonište, poređana jedno pored drugog, kao neke bele vekne na velikim mobilnim kolicima za evakuaciju.

Kad je u ponedeljak u rano jutro nešto gađano na Zvezdari, jedan teški bolesnik, očigledno pod anesteticima i trakvilizatorima, priča nekom TV reporteru o svom utisku posle eksplozije: "Puca strašno, a najgore što ne možeš ni da se pomeriš - ni da se uplašiš!"

Bombardovana je Zvezdara, brdo u Beogradu, nazvano po staroj opservatoriji koja je tu davno napravljena. U ponedeljak, 5. aprila izjutra, dva neprijateljska projektila pogodila su policijski kompleks na Zvezdari, u Volginoj ulici, tik uz dvorište osnovne škole "Marija Bursać". Na školi su popucala stakla na krilu zgrade okrenutom prema bivšoj kasarni i u svoje vreme važnom centru veze koji odavno nema toliki značaj. Naime, nekadašnja kasarna iseljena je pre pet-šest godina, a policija koja se tu uselila, napustila je objekte pre nekoliko meseci. U centru su praktično ostali samo stražari, pa, srećom, nije bilo ljudskih žrtava. Pogođene su kantina i jedna ispražnjena baraka. U dvorištu kompleksa vidi se nekoliko automobila prekrivenih slojem otpalog kreča. Treba naglasiti da je direktor OŠ "Marija Bursać" odmah došao na mesto zločina. Do ranog popodneva većina stakala već je bila zamenjena.

Ovim napadom agresor nije postigao nikakav vojni cilj, ali je zagorčao život stanovnicima ovog kraja, naročito žiteljima Čingrijine ulice i Ulice Milana Rakića. Osim školskih, popucala su mnoga stakla na privatnim kućama. Jedan "jugo", koji je inače stalno u garaži, te noći slučajno je ostao napolju i geler mu je probio krov. Šoferšajbne nekoliko automobila takođe su stradale, kao i neka vrata i prozori u ovom kraju blizu sportskog centra "Olimp". Eksplozija je probudila i uznemirila pacijente u kompleksu Gradske bolnice, na kojoj, naizgled, nema oštećenja.

"Jedan poveći geler izvalio mi je kosnik s krova na kući koju upravo zidam", kaže jedan od žitelja ovog kraja i pokazuje štetu koja mu je naneta. "To je bila poveća greda, 14 centimetara visoka i 12 centimetara debela. Prva eksplozija me je probudila, onda sam čuo fijuk i posle nekoliko sekundi udarilo je opet. Osetio se karakterističan miris raketnog goriva. Vatrogasci su brzo stigli i ugasili požar. Osim izvaljenog kosnika, otpalo još nekoliko crepova i razbijen mi je prozor u spavaćoj sobi."

Blagi miris paljevine policijske zgrade u subotu osetio se posle dvadesetak minuta i na Senjaku u Čolak Antinoj, odakle je nebo na severu izgledalo tamno-narandžasto-crvene boje. Jedna "kredibilnost" je viđena na delu - bomba je pala u jezgro Beograda. Dramatičnost trenutka bila je u tome što su plameni jezici lako mogli da zahvate rastinje na platou iznad RMUP-a i što je temperatura tog požara mogla lako da zagreje i zapali bolničke zgrade. Pola sata posle detonacije, na Mostarskoj petlji sa senjačke strane nešto više od sto ljudi je gledalo u pogođene zgrade u plamenu. Čuli su se naknadni pucnji, valjda iz zgrada koje gore, a naknadne potmule detonacije izbliza su zvučale više kao da unutar zgrade republičkog MUP-a s vremena na vreme padne nešto vrlo teško. Republički MUP je goreo jako, plamen se dizao dvadesetak metara iznad centralnog dela zgrade koji je bio potpuno obavijen vatrom. Konstrukcija zgrade je ostala cela, čak i ispust na stubovima, prema Ulici kneza Miloša, koji se kasnije srušio. Požar u zgradi saveznog MUP-a bio je slabiji, najburnije je gorelo krilo okrenuto petlji. Na sred nadvožnjaka bilo je nekoliko ukrivo zaustavljenih automobila, otvorenih vrata, očigledno zaustavljenih u trenutku eksplozije. Nekoliko policajaca sa te strane petlje nije obraćalo pažnju na okupljene, samo su gledali u požar. U Ulici kneza Miloša između zgrada, videlo se par desetina vatrogasnih kola, a preko nadvožnjaka su, u oba smera, s vremena na vreme prolazila još poneka.

Sutradan posle "napada na policijsku stanicu" Ulica kneza Miloša bila je zatvorena za saobraćaj, a na početku nadvožnjaka i u parku ispod saveznog MUP-a bilo je sigurno više od hiljadu ljudi. Jedan mladić na licu mesta ispravlja retoriku državne televizije koja, u novom standardu, ovaj i druge događaje naziva "agresijom fašističkih zločinaca predvođenih zločincem i ubicom Klintonom" (nekad se tome dodaje i jedno "saksofonista"); mladić kaže: "E, ovo je klasični oružani napad na policijsku stanicu!" Tu je i nekoliko cisterni "Gradske čistoće" koja je deo svojih kapaciteta odvojila za brzo raščišćavanje. Ispust prema ulici na republičkom MUP-u kao da se istopio. Na delu fasade te zgrade okrenutom autoputu nije bilo tragova požara, i prozori su ostali celi. Na krilu saveznog MUP-a koje je najviše gorelo na sredini fasade velika garava mrlja, a na krajevima ništa. Jedan balkon ("Rankovićev") se srušio, ali se nigde ne vidi mesto ulaska projektila. Niz prozore curi voda, ponegde se diže para. Na ovoj zgradi je popucala većina prozora, ali ne svi. Sa boka zgrade, grede su pukle negde iznad polovine visine zgrade i savile se ka spolja. Na okolnim zgradama ima dosta polomljenih stakala, ali sve što nije okrenuto pogođenim zgradama, ili je zaklonjeno drugom zgradom ili drvetom ili roletnom, ili je niže, ili se prozor sastoji od više manjih staklenih površina, ostalo je neoštećeno. U Sarajevskoj nema mnogo popucalih prozora, ali ima nekoliko raspuklih izloga. U Durmitorskoj je polupanih prozora više na vrhu, a kibicfensteri nove zgrade na uglu sa Kneza Miloša na gornjim spratovima izgledaju kao da je kroz njih nešto uletelo. Na drugim prozorima krpe, zavese vire i lelujaju se preko izlomljenih talasa kao da ih je udar iznutra izbacio napolje. U staklu okruglasta rupa, a oko rupe staklo stoji. Najviše su nastradali prozori na zgradi Jugoslovenskog rečnog brodarstva, a najdalja šteta je na izlogu ekspoziture Beobanke, prekoputa nemačke ambasade. Kanadska ambasada u blizini, veoma lepo zdanje od kamena i stakla, ona zgrada u kojoj je do skora hiljade ovdašnjih mladića čekalo za vizu bežeći iz balkanskog pakla izgleda takođe prilično razbijeno, ali to ne izgleda da je od eksplozije već od "ručnog rada" onih koji su nekoliko dana ranije Kanađanima crvenim slovima poslali poruku istovetnu kao onu Francuzima: "Republika Kvebek". Američka ambasada, kojih sto metara dalje stoji zaključana. Mnogo uvredljivih aluzija i sa jednom obešenom lutkom, koja mora da se od tog udarnog talasa jako ljujlala, ali se nije od udara posle eksplozije otkinula.

Beograd je u podne pun dece sa zvončićima oko vrata i sa tek olistalim vrbovim prućem u kosi, u Beogradu je praznik koji se zove Lazareva subota, jedan od veselih hrišćanskih prolećnih praznika s kojim su kombinovani i neki paganski običaji povezani s plodnošću. Nekada su na taj dan dodolke pevale moleći se bogu za kišu. Na Trgu Republike muzika je za dva stepena jača, za mikrofonom je Cane, Partibrejkersi, naši drugovi iz antiratnih manifestacija iz 1991. i 1992, mlađi svet je ispunio Trg i razmileo se do Terazija, tamo gde na Mc Donaldsovom razlupanom, pa belim panoima zakrpljenom, zatvorenom restoranu stoji neki grafit o leskovačkim ćevapčićima. U hrpi parola stoji ispravljena poruka: "Sorry we're still singing!" Na jednoj, na engleskom piše: "Srećan Uskrs!"

Uveče svet se tiho povlači sa ulica i grad utihne čekajući da kao u nekom sonaru uhvati gde je sad palo.

U prvi sumrak u subotu tog trećeg aprila na novosadskom mostu "Sloboda" koji vodi ka Mišeluku i Sremskoj Kamenici ima putničkih vozila, pešaka i biciklista. Jedan od onih koji će malo kasnije završiti u bolnici tvrdi da je video kako dolazi projektil i kako je zalegao "onako kako smo učili". Televizijski snimak sa Mišeluka pokazuje kako se ogroman slap vode diže pošto se srednji deo mosta prelama i pada u Dunav. Jedan jedriličar tvrdio je izveštaču Bete da je video kako su automobili padali u reku i kako je kroz polumrak čuo pozive u pomoć. Naš izveštač iz Novog Sada piše da je novosadska televizija javila da su se u vodu srušila dva automobila, a da se još vidi kako se jedan zadržao na kosini oborenog dela mosta. Kaže da su prisebni spasioci sa nekoliko čamaca izvukli nekoliko ljudi koji su s mosta pali u vodu.

Protivavionska odbrana je delovala i prema nepotvrđenim izveštajima pogodila, ali ne i oborila napadača.

Veći deo Novog Sada je u prvom satu napada ostao bez vode, ali je potom snabdevanje vodom nekako normalizovano. Gradonačelnik Novog Sada dr Stevan Vrbaški na jednoj od preostalih radiostanica kaže da je gradska vlada posle rušenja Varadinskog mosta uz mnogo napora prebacila vodosnabdevanje na Most Slobode - a onda je i on oboren. Problem je u tome što je Novi Sad postavljen tako da mu je prerada vode smeštena na bačkoj strani, a izvorišta na sremskoj, te što se prerađena voda mora prebacivati na obronke Fruške Gore da bi prirodnim padom obezbeđivala potreban pritisak u sistemu, tako voda dva puta prelazi Dunav. Iz toga proizilazi da se uredno snabdevanje posle rušenja dva mosta održava teškom mukom i uz smanjeni pritisak. Iz Jugoslovenskog ministarstva za inostrane poslove čula se izjava da je zapravo ugrožen regionalni vodovod i da nestašica vode preti čak za 600.000 ljudi. Most Slobode izgrađen je pre desetak godina i služio je isključivo za saobraćaj prema Rumi i ka širem području Fruške gore. Promet kamionima preko njega je bio zabranjen ne samo zato što se preko njega ulazi u u zonu gradskog centra, nego i zbog toga što je desna obala Dunava sva u klizištima, pa su i na ovom mostu stubovi sa desne strane stalno kontrolisani stacionarnim sistemom instrumenata. Njegovim rušenjem odsečen je od grada i u svetu poznati Institut za kardiovaskularne bolesti u koji se voze najhitniji slučajevi srčanih udara. U prvi mah ta bolnička ustanova koja ima teške i hitne slučajeve ostala je bez vode.

U Novom Sadu, u mirnim Lalama, piše naš dopisnik raste osećanje ogorčenog besa. U prvom naletu srušeni Varadinski most je na mestu sa koga su tokom nacističke racije u toku Drugog svetskog rata fašisti bacali svoje žrtve u ledeni Dunav. Gađani su i delimično oštećeni i mostovi kod Beške i most "25. maj" u Bačkoj Palanci. Među Novosađanima se stalno ponavlja pitanje šta planeri ovog užasa iz Brisla strateški žele postići napadom na četiri mosta koji spajaju Bačku i Srem. Na brifinzima NATO-a ponavlja se surovo hladna analiza o sistematskom uništavanju kapaciteta za vođenje rata, ali u zapadnim medijima se primećuje da je deo tih ciljeva namenjen kolektivnom kažnjavanju i masovnoj torturi stanovništva koje prkosi pesmom po gradskim trgovima. Da beogradska mladež stasala u demonstracijama kapira podmukle namere govori i brzi odgovor na grafitu: "Klintone, dabogda te budio Avram Izrael" (portparol gradskog Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje). Odgovor ulice je po pravilu vispreniji od državne ratne propagande i od raznih portparola agresije.

Oni znaju da pevati u ovakvim okolnostima može da bude i pogrešno tumačeno, ljudi ginu, izbeglice, metež i nesreća su pred njihovim pragovima, ali oni istrajavaju u slanju te poruke možda jače od raketa i topova sa zemlje: "Gospodo, što se nas tiče vaša sila se topi u apsurdu, izvolite gađajte, svi smo mi meta." U trenutku kada se razaraju fabrike ("Sloboda" Čačak je po TV snimcima potpuno slupana i prevorena u krš, a pet hiljada radnika je ostalo bez posla) jedna proizvodnja raste - proizvodnja malih metalnih belih bedževa na kojima su odštampani koncentrični crni krugovi. Meta? Target? Na zaključak o bombardovanju s ciljem masovnog terorisanja na svoj način govori vreme, mesto i objekat - katolički Uskrs, srpske Cveti u zoru, pet časova ujutru, Toplana u Novom Beogradu koja greje čitav Zemun i Novi Beograd. Naša saradnica bila je tog uskršnjeg, nedeljnog jutra na dvanaestom spratu solitera u 28. bloku, nekoliko stotina metara daleko od tog mesta; kad je puklo, pala je s kreveta, zgrada se tresla kao da je zemljotres i ona je jedva napravila ona dva koraka do prozora da osmotri šta se zbiva, postupak koji se onima koji nisu novinari nikako ne preporučuje, preporuka za takve prilike govori da treba biti što dalje od prozora, u ragastovima, pod stolom ili u skloništu.

noc.jpg (26248 bytes)Taj stan je malo uvučen u izlomljenoj projektantskoj liniji tlocrta tog solitera i nije bilo pucanja stakla. Na izloženijim prozorima srča se rasula. Vatrena lopta je izgledala toliko velika da je u stanovima u toj zgradi u 28. bloku sve bilo potpuno crveno čak sat i po posle eksplozije, vatra pulsira, kao da se smiri pa se pojača. Posle se nad celim blokom nadvio ogroman crni oblak tako da se ništa nije moglo videti. Iz daljine tog jutra se videla ogromna crna pečurka na plavom nebu, plavljem možda zbog kontrasta sa prljavim crnim gustim dimom, možda zato što je kiša prethodne noći isprala nebo.

Pola sata posle eksplozije došli su i gradski vatrogasci kao pojačanje vatrogasnoj službi toplane.

Pred soliterom u 28. bloku ispred te visoke zgrade stoje ljudi, mahom stariji, u mrtvoj tišini. Komšija sa dva kofera kaže da se neće vratiti u stan. Neko kaže da je pre eksplozije čuo sedam tupih eksplozija - naši ga gađali, ali...

Nedelja veče, 3. aprila Radio-televizija Srbije oštro kritikuje izveštaje američke i britanske televizijske mreže CNN i SKY o noćašnjem napadu NATO-a na zgrade republičkog i saveznog ministarstva inostranih poslova u centru Beograda. "CNN je ponovo imao spektakularnu predstavu za svoje gledaoce - rat uživo, požare i stradanja u udarno vreme, u 19 časova, kada se Amerikanci ne odvajaju od televizora". Izgleda da su s obzirom na vremensku distancu napadi na Beograd vremenski programirani tako da padaju u američko "prime time". Trenutak za napad na novosadski most po kome šetaju civili skrajnut je u "sporedno vreme", uostalom "s tog mesta nema TV slike. Uostalom, nije važno gde, važno je da kamera bude blizu da uhvati kako se svetla tačka približava nekoj zgradi i kako velika vatrena kugla osvetljava prizor. Kraljevo je u toj konfuziji proglašeno za grad na Kosovu, a kod Lari Kinga u razgovoru s ruskim ambasadorom, u trenutku kada se odnosi s ovom zemljom pogoršavaju, ruskog premijera Primakova zove Gari Kasparov.

Stvarno, dobro vam kažu tužna raspevana beogradska deca, jenki, idite kući, silni ste, a ništa neznate. Pravite veliku štetu. U novobeogradskom Bloku 28 park između 28. i 22. bloka pun je mlađih ljudi koji pevaju pop-pesmice uz gitaru, igralište u obdaništu puno je dece... U blizini stoje sasvim mladi policajci i noćni čuvari i puše.

Problema sa duvanom je u Beogradu bilo čim je zagrmelo, ljudi su prvo pokupovali sve što se našlo po trafikama, kod uličnih prodavaca i na beogradskom Buvljaku čiji je jedan pogon radio tu u blatu između opisanih solitera i opisanog mesta eksplozije. U ponedeljak je iz Niša došla vest da je pogođena Fabrika duvana DIN, prve vesti su govorile da je zapaljem magacin, ali naši izvori kažu da je oštećen pogon, da su radnicima rekli da fabrika do daljeg neće raditi ali da su magacini duvana neoštećeni.

Naš izveštač iz Valjeva piše kako je u ovom gradu, ko god je imao rodbinu ili vikendicu pošao selu u pohode. Seljaci su se prihvatili setve, oni što su poorali, ostali obećavaju da će zaorati čim im stigne obećana nafta (Predsednik SRJ jutro posle subotnjeg napada na Beograd razgovarao sa vladinim funkcionerima o obezbeđenju nafte za setvu.). Jedino im je noć ista kao u gradu, čim se smrači, zamračuju prozore i podnose i tu nedaću. Kako? Tako što svunoć zabrinuto gledaju televiziju. U Valjevu traje neko takmičenje u disciplini vezano za zamračenje i valjda zabave radi jedni druge "tužakaju" medijima. Direktorka jedne škole se začudila kada je čula da svetlo gori baš u njenoj školi. Ode na lice mesta da proveri i utvrdi da svetlo gori u tolaetu zbog slomljenog prekidača. Popne se nekako i odvrne sijalicu i vrati se u sklonište. Po povratku pita prisutne da li znaju broj Radio Valjeva kako bi se zahvalila što su je opomenuli i da objasni razloge prekršaja. Kako niko nije mogao da joj pomogne, seti se da neko možda dežura u jednoj drugoj školi u blizini i pita znaju li oni taj broj: "Kako da ne koleginice, upravo sam im prijavila svetlo u vašem objektu." U Beogradu, naš reporter s čuđenjem primećuje kako Beograđani, rođeni šverceri i borci protiv "ridžveja", kontrolora GSP - redovno poništavaju karte.

Tako se nekako jedna "nacija" sa 26 nacionalnosti svih uzrasta prilagođava najvećem američkom spoljnopolitičkom promašaju posle vijetnamskog rata. "Tajm" piše o krizi takozvane Pauelsove doktrine (Powell's doctrine) koja je bila dizajnirana kao neka vrsta nacionalne vakcine protiv sporo-krvarećih i sporogorećih konflikata kakav je bio vijetnamski, ali prošle nedelje, Amerika ne samo da se upustila u više nego slepo nasilje, već je, takođe, ušla u konflikt ne znajući kako da iz njega izađe. Prvu nedelju te neslavne kampanje američki predsednik Klinton je kažu otišao da igra golf, u predsedničkom odmaralištu Kemp Dejvid u Merilendu, odbivši i Papin apel da prekine bombardovanje Jugoslavije u vreme katoličkog i pravoslavnog Uskrsa.

Ta "potpišite da bismo ih bombardovali" strategija ("Times" je ipak blaže definiše kao "sign-or-be-bombed ultimatum", potpiši da ne bi bio bombardovan) tako eksplodira stostruko većim tragedijama nego što je bio njihov obim pre nedelju dana. UNHCR izlazi s podatkom da ima oko 150.000 izbeglica. Zapadne televizijske mreže u nedelju uveče kalkulišu sa podatkom da je više od 350.000 etničkih Albanaca pobeglo s Kosova u Albaniju i Makedoniju i da moli za urgentnu pomoć. Na makedonskoj strani oni stoje bukvalno na ničijoj zemlji, jer makedonska vlada ne može da prima više izbeglica kako ne bi poremetila labilnu etničku ravnotežu. Ima slika koje pokazuju gladne izbeglice u drugom planu, a u prvom planu makedonske carinike kako fruštukuju. Po zapadnim agencijama izbeglice i dalje stižu pešice preko prevoja Morina. Tuga bez opomene, neviđena tragedija. U Kuksu, u Albaniji, polivaju ulice hlorom kako bi sprečili da bukne epidemija. Krajem prošle nedelje Kristijana Amanpur na graničnom prelasku teatralno se okrene i sagne da bi kolona izbeglica korak po korak ušla u kadar. Voajerizam nesreće, gore od onoga kada je pre četiri godine jedan reporter naše državne televizije dočekivao ojađene izbeglice iz Krajine sa: "Kojim dobrom braćo!". Tragedija ovih ljudi koristi se, međutim, kao novi casus beli - uzrok nastanka rata i sva ova nesreća se pripisuje "srpskim vojnim i paravojnim formacijama". U nedelju je preko nekog albanskog izvora emitovan snimak dvadesetak poginulih ljudi, tvrdi se da su oni streljani, da je to snimljeno tajno i uz rizikovanje života preneto na zapad kao svedočanstvo za potomstvo. NATO se hvata za taj detalj likujući kao kad šerif nađe leš - ako imamo leš imamo i ubistvo. TV voditeljke već izriču kaznu. Gašić u Londonu kao privatni srpski informativni zastupnik brani se kontrapitanjima - od kuda znate da su ti ljudi Albanci, a ne Srbi, da li to što su u civilnim odelima znači da su oni civili i jeste li sigurni da oni nisu ubijeni u borbi...

Medlin Olbrajt, američki državni sekretar izjavljuje da će Amerika "podeliti teret" i da će prihvatiti nekoliko hiljada izbeglica, posle pominju čak i 20.000. Italija i Turska pripremaju ćebad dok bolesti počinju da se šire u izbegličkim logorima u Makedoniji. Nemačka na rečima "ispoljavaju spremnost" ili "razmatraju mogućnost" da privremeno prihvate te izbeglice. Izveštaji kažu da tiranski aerodrom vrvi od vazdušnog saobraćaja. Tri transportna aviona C130 iz Nemačke stigla su u Tiranu; a nešto šalje Francuska, Saudi Arabija, Britanija i Italija... Makedonski ministar unutrašnjih poslova Pavle Trajanov kaže da je makedonska granica tehnički otvorena, ali samo za one izbeglice koje prime treće zemlje.

"NATO i Klintonova administracija su bile totalno nepripremljene za ovu krizu", izjavljuje Fred Abrahams istraživač ljudskih prava na Kosovu, priznajući da je i sam iznenađen.I, šta Mašina u tim trenucima radi? Bombarduje jedan civilni most s pešacima i automobilistima, u Novom Sadu lišava 600.000 ljudi pijaće vode, na Novom Beogradu uništava gradsku toplanu projektujući nepodnošljivu zimu, ruši most na Ibru kod Raške, raspravlja o slanju kopnenih trupa preko Pentagona. U nedelju objavljuje da će u Albaniju biti poslato 24 helikoptera (Apači) i 2000 vojnika za podršku. (Ken Bekon, portparol Pentagona to zove: "Čisto i jednostavno proširenje vazdušne operacije ("pure and simple an expansion of the air operation,") i dodaje da će to "stegnuti omču oko Miloševićevog vrata". Što jes, jes. Spirala nasilja tako se progresivno širi. Sledi opis te moćne mašine koju zovu "istrebljivač tenkova koji ima veliku vatrenu moć, može da se spusti nisko iza žbunja i kuća, da opali i da brzo pobegne. Obrazloženje: "Moramo nešto brzo uraditi s ljudima na Kosovu." I pamet redova vidi da te mašine nikako nisu pogodne za spuštanje hrane izbeglicama, niti za spasavanje ranjenika. One su poslate da nekim spektaklom poprave američki poljuljani vodeći imidž. Naša saradnica iz Makedonije (a tamo je dolazilo više diplomata, što javno, što tajno) kaže da i među tim ljudima postoji tiho likovanje zbog toga što je onaj F-117 ostao u blatu. Privatno tvrde da su naprosto gurnuti od Amerikanaca u tu intervenciju i da su "prosto morali". Paralelno sa tim novim turiranjem ratnih mašina pred televizijskim kamerama u Albaniji se vrši mobilizacija među izbeglicama. Jedan nemački snimak pokazuje omanjeg dečkića koji ne može imati više od 14-15 godina u maskirnoj uniformi. Taj detalj niko ne zapaža, a to nekako budi sećanje na ono vreme kada se čitava zapadna javnost zgražavala (i veliki deo domaće) zbog mobilizacije Krajišnika koji su pred "Olujom" upravo bili izbegli u Srbiju. Jedan od njih je kasnije dobio i spor protiv ove države. Sada, nema reakcije. Očigledno se krpi neka vojska za kopnenu intervenciju, mada zapadni zvaničnici kažu kako ona "nije planirana", ili kako "NATO neće kopnenu intervenciju, jer te trupe ne bi mogle da bidu 'čuvari mira'". Toni Bler proglašava vaskršnju intervenciju kao "ekstremno uspešnu" i najavljuje novo bljuvanje prave vatre.

Pojedini svetski mediji, a još više neki od zapadnih političara (Kuk, na primer) ne prestaju da trojicu američkih vojnika zarobljenih u Srbiji blizu makedonske granice vode u rubrici "mirovnjaci UN". Mandat trupa UN u Makedoniji (zvanično Unpredep) istekao je početkom marta pošto je Kina u SB-u stavila veto na produžetak mandata. Vojnici iz ove misije dobili su dva meseca za povlačenje iz Makedonije, a teško je poverovati da su Sančez, Ramirez i onaj treći odlučili da se povlače preko Srbije. U ovom trenutku u Makedoniji boravi bar nekoliko hiljada NATO vojnika. To su oni koji su u Makedoniju stigli pod imenom "ekstrakšen forsis", čiji je dolazak i razmeštanje bio obrazložen isključivo potrebom da u slučaju ratne opasnosti pomognu članovima KVM-a (Kosovske verifikacione misije) da mirno napuste Kosovo. Verifikatori su Kosovo mirno napustili pre intervencije i to je bio jedan od ultimativnih poteza u "sign-or-be-bombed ultimatum" igri. Jugoslovenska vlada je konstatovala da zbog toga žali i da će iz toga izvući konsekvence. UČK je takođe izvlačio konsekvence i počeo aktivnost na terenu kako bi pripremio teren da se g. Voker vrati. Dok je jugoslovenska pogranična policija poništavala vize g. Voker je rekao novinarima da će se vratiti za osam dana (eight days!) i da mu tada neće trebati vize. Treća armija je zauzela položaje i počela da priprema teren za odbranu, a vesti o sporadičnim sukobima vojske i policije sa UČK stizale su svakodnevno. Rusi su svoje verifikatore povukli, mada im NATO nije dozvolio da misiju evakuišu preko Beograda. Nije poznato da su u međuvremenu UN ili bilo ko drugi autorizovali njihov dalji boravak u Makedoniji. Žalba Jugoslavije zbog pretnje agresijom blokirana je u Savetu bezbednosti od većine, samo su Kina, Rusija i Malezija bile protiv. Ist river "ne zna šta se dešava". Ruski političari (Seljeznov) traže da se sedište UN-a iz Njujorka premesti u Ženevu.

Rusi su opominjali i još opominju na to da je Savet bezbednosti lancem postupaka zaobiđen i da su UN u krizi. Posle svih vojnih manevara oni sa visokog vojnog mesta šalju poruku da se neće vojno umešati u konflikt jer ne žele da i oni unize svetsku organizaciju.

Hteo neko to da prizna ili ne, na tužnom jugoslovenskom slučaju istorijsko štivo o krizi Društva naroda postaje možda ilustracija krize Ujedinjenih nacija. Umereni Gorbačov razložno traži da se prizna greška i da se kopnenom intervencijom ne prave nove. On kaže kako je po glasovima koji od uticajnih ljudi do njega dolaze, ova agresija "pokazala Evropi ko je gazda" (hazjajin), da je ponizila Rusiju, da će poremetiti posthladnoratovski aranžman bezbednosti i da će neminovno voditi ka novoj trci u naoružanju. Ta poslednja Gorbačovljeva pretpostavka se pomalo vidi na berzama - dok sve gori, dolar raste.

"Vašington post" piše 5. aprila da su pentagonski generali "sa četiri zvezdice" izrazili rezerve u pogledu pristupa Klintonove administracije Kosovu, da se bombardovanjem ne mogu postići politički ciljevi i preporučivali su - još sankcija i drugi nevojni pritisak. Prigovorili su da ne postoji dugoročna vizija Balkana i pitali da li postoji dovoljno jak američki interes da bi se zbog njega išlo na vojnu konfrontaciju. Dve nedelje posle početka bombardovanja vojni lideri, prema "Vašington postu", ostaju sumnjičavi prema proceni da bombardovanje može da ostvari deklarisane političke ciljeve. Oni misle da američko javno mnjenje nije spremno da prihvati produžene vazdušne operacije, ali i oni su takođe frustrirani, ali se i boje da je angažovanje trupa još jedan beskonačni angažman. To nezadovoljstvo međutim sada vodi ka eskalaciji - traže da se učini sve "to get the job done!". I pored svog skepticizma, generali navodno nisu preporučili slanje kopnenih trupa - pogotovu ne američkih, ili nisu još.

Zamimljivo je da se u svoj toj uzavrelosti uopšte ne pominje da posle slamanja UČK na terenu možda postoji i mogućnost koju simbolizuje činjenica da je Ibrahim Rugova, na primer, živ, a ne mrtav, da je sa predsednikom SRJ Miloševićem potpisao jednu političku izjavu. Izražava se sumnja da je Rugova primoran, te da uopšte nije ni bio u Beogradu, itd... Politički portparol NATO-a sad sumnja i da je taj snimak mogao da bude snimak sa ranijeg susreta. U trenutku zaključenja ovog teksta čujemo da je ruski ambasador Jurij Kotov otišao Prištinu da obiđe stadion i da lično vidi Rugovu...

Prikrivajući da su u Srbiji izgbuli tlo za svaki politički angažman, britanski i američki političari, a i Pentagon, uhvatili su odjednom da "brane" Mila Đukanovića. Robin Kuk usred ove krize počinje odjednom da "ispoljava zabrinutost" zbog navodmo mogućeg puča koji preti crnogorskom predsedniku Milu Đukanoviću, zbog čega će oni - bombardovati. Narodna stranka preko vikenda saopštava da su glasine o puču protiv Đukanovića - obična glupost.

Kako prenosi podgorička "Pobjeda" u svom nedeljnom izdanju, Milo Đukanović, predsednik Crne Gore, u intervjuu američkom CNN-u rekao je da primena sile ni u jednoj fazi kosovske krize, uključujući i poslednju, ne može doneti ništa dobro, niti doprineti rešavanju kosovskog problema.

"Apelujemo protiv sila međunarodne zajednice, verujući da sila zapravo predstavlja samo pokazatelj kraha političkog procesa i da se svetska diplomatija ne sme prikloniti logici sile. Svetska diplomatija mora sada izaći na scenu i pokušati da obnovi pregovore i politički proces na Kosovu", rekao je Đukanović.

Povodom bombardovanja Beograda Svetozar Marović, predsednik Skupštine Crne Gore, rekao je da je "užasnut" i da NATO agresiji "ništa nije sveto, jer su na samo nekoliko metara od projektila na svet dolazili novi životi". Marović kaže da ubijanja treba zaustaviti razumom, slogom i zajedništvom, jer mir i zemlju u Crnoj Gori zajedno brane građani, predstavnici naroda u parlamentu, vlast i opozicija zajedno.

"Kada bombe i projektili padaju na našu zemlju, svojoj državi i narodu treba pomoći služenju mira, vojnoj i ratnoj obavezi, poštovanjem civilnih i vojnih vlasti i njihovom saradnjom, jer svako ima dužnost i pozvan je da pomogne", izjavio je Marović RTV-a Budva.

Filip Vujanović, premijer crnogorske vlade, rekao je da je intervencija NATO-a na žalost, donela do gubitka velikog broja života, do invaliditeta velikog broja ljudi, do razaranja izuzetno velikih razmera i da je povećala humanitarnu katastrofu.

Premijer Vujanović je rekao da je rukovodstvo Crne Gore svu političku energiju sada usmerilo na zaustavljanje agresije na SRJ i na ponovno otvaranje diplomatskog puta rešavanja kosovske krize, "koji je težak i dug, ali je moguć".

Političku i sigurnosnu situaciju u toj republici Vujanović je ocenio kao "relativno stabilnu" kojom, imajući u vidu uslove, možemo biti zadovoljni - državni organi i lokalna samouprava funkcionišu, kao i javna preduzeća i privreda, a sistemi zdravstva i školstva normalno rade. U Podgorici je u nedelju mirovni koncert napunio centralni gradski trg.

Dok se ta konfuzna igra nastavlja jedna strašna mašina lomi most po most, zgradu po zgradu, kao kad siledžija nekom detetu lomi prst po prst...

Ekipa izveštača "Vremena"

 

sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)