RAT

Vreme vanredno izdanje broj 10, 15. maj 1999.

 

Na licu mesta: Niš

Masakr civila klaster bombama u centru grada

Najveći broj kasetnih bombi pao je u neposrednoj okolini Tvrđavske pijace. Na pločniku Ulice Anete Andrejević, koja izlazi na pijacu, u lokvama krvi ležalo je nekoliko leševa. Jedna starica čije je telo bilo prosto isečeno ležala je na kolovozu između dva uništena automobila. Kraj njene glave stajala je plastična kesa sa nešto šargarepe. Nedaleko odatle, u ogromnoj lokvi krvi ležao je i sredovečan muškarac, izranjavljen po celom telu. Kraj njegovih nogu stajao je ceger sa salatom i mladim lukom

Jedna od kasetnih bombi bačenih prošlog petka (7. maja) nešto posle 13 časova na Niš pala je tačno na krov Infektologije niškog Kliničkog centra. Na krovu Infektologije stajala je u tom trenutku velika bela zastava sa crvenim krstom u sredini. Zastava koja se na svim jezicima sveta čita na isti način i ima isto, univerzalno, sveto značenje. U niškom slučaju služila je izgleda samo kao uzaludno vizuelno upozorenje NATO pilotima da je reč o objektu koji nikako ne bi smeo da bude meta.

05.gif (22750 bytes)NATO pilotu se izgleda učinilo kako je onaj crveni krst na beloj zastavi zapravo cilj na koji treba spustiti razarajuću kasetnu bombu koja kao stabilizator koristi neku vrstu malog padobrana. "Klasteruša" koja je pala na krov Infektologije završila je na samo metar - dva od one zastave i nije, na sreću, eksplodirala. Da jeste, broj ljudi koji su tog dana u Nišu ubijeni kasetnim bombama (inače zabranjenim po svim međunarodnim ratnim konvencijama) daleko bi premašio listu od 14 imena. Listu koja se svakodnevno produžava, jer je tog crnog petka u Nišu povređeno oko 60 ljudi, dosta njih veoma ozbiljno. Mnogi će, ako prežive, ostati najverovatnije doživotni invalidi, bez ruku ili nogu.

Sutradan su u Pentagonu, prilično rutinski kada je reč o ovoj vrsti "kolateralnih grešaka" (greškom smo ubili ljude, dešava se, idemo dalje), priznali kako su "kasetne bombe korišćene jer je cilj napada bio aerodrom, ali je greškom lovac F-16 skrenuo dva do tri kilometara i pogodio grad". Reporter "Vremena" koji se nešto kasnije zatekao na licu mesta (tačnije rečeno zločina), zajedno sa još mnogo domaćih i stranih novinara, mogao bi da potvrdi kako sa NATO merama i kartama nešto zaista nije u redu. Ciljani niški aerodrom nalazi se neuporedivo dalje od centra grada po čijim su ulicama ležali civili izmasakrirani zabranjenim kasetnim bombama.

Najveći broj kasetnih bombi pao je u neposrednoj okolini Tvrđavske pijace. Na pločniku Ulice Anete Andrejević, koja izlazi na pijacu, u lokvama krvi ležalo je nekoliko leševa. Jedna starica čije je telo bilo prosto isečeno ležala je na kolovozu između dva uništena automobila. Kraj njene glave stajala je plastična kesa sa nešto šargarepe, kupljene prethodno na obližnjoj pijaci. Nedaleko odatle, u ogromnoj lokvi krvi ležao je i sredovečan muškarac, izranjavljen po celom telu. Kraj njegovih nogu stajao je ceger sa salatom i mladim lukom. Kasetna bomba stigla ga je tridesetak metara dalje od obližnje pijace i samo metar - dva od kapije kuće u kojoj živi Smilja Đurić, 73-godišnja penzionerka. U dvorištu njene prizemne kuće ukazivana je pomoć nekolicini ranjenika pre nego što ih je hitna pomoć odvela u pravcu kliničkog centra. "Nekima nije bilo spasa", objašnjava ova žena dok uklanja tragove krvi iz svog dvorišta. "Kada je puklo, bila sam u kući i to me je spasilo. Na sreću, unuk i suprug mi nisu bili ovde. Dete se često igra ispred kuće, ne smem ni da pomislim šta je moglo da se desi."

Gotovo identična slika mogla se videti i u okolnim ulicama - Šumatovačkoj i Franca Rozmana. Svuda naokolo ubijeni i ranjeni, oštećene kuće, razbijeni automobili, geleri, uzrujani ljudi, i česta upozorenja - "pazite gde stajete, još je mnogo neeksplodiranih bombi". Na jednoj od njih stoji oznaka "CP FRAL BLU/97-AB". U jednoj od ovih ulica, nedaleko od pijace, gradonačelnik Niša Zoran Živković prilično ogorčeno izjavljuje novinarima: "Ovo su ovde nove Markale. Ako se svet pravio da ne zna ko je učinio ono na Markalama u Sarajevu, ovde ne može da bude zabune. Ove ljude je pobio NATO."

Tog petka NATO piloti ubili su i osakatili mnoge građane Niša i pored Kliničkog centra. Najveći broj kasetnih bombi pao je na parking Kliničkog centra i na zgradu Patologije, koja je prilično oštećena. Na ulazu u Patologiju teško je povređen portir koji je u trenutku eksplozije bio na svom radnom mestu. Na obližnjem parkingu stradalo je 17 automobila kojima niko nije smeo da priđe zbog velikog broja kasetnih bombi vidljivih svuda naokolo. Nedaleko od ovog mesta ljudi su ginuli i po obližnjim privatnim kućama, kao na primer u Ulici Ljube Nenadovića 39 gde je poginula jedna osoba.

Tog petka, napad na Niš je počeo još u ranim jutarnjim časovima. Tada je bombardovano prigradsko naselje Medoševac, koje se nalazi nekoliko stotina metara od aerodroma. Bar desetak kuća u Medoševcu sravnjeno je tog jutra sa zemljom. U ovom niškom predgrađu žive ljudi koji verovatno najviše odgovaraju nekom zamišljenom foto-robotu juga Srbije: skromna kućica s baštom, malo paprike, paradajza i luka oko kuće, poneka kokoška i svinja, i posao negde u gradu. Obično u nekoj firmi kojoj slabo ide, a takvih je u Nišu mnogo. U jednoj takvoj bašti, ispred nečega što je nekada bilo njena kuća, na valjda jedinoj preostaloj stolici sedi 59-godišnja Radmila Mitrović i plače. Plače i potvrđuje kako "kiša obično pada na one koji su već mokri":

"Ode ceo moj život", kaže kroz plač Radmila. "Ceo život smo se s mukom kućili od samo jedne plate. Sada više nemamo ništa. Ama baš ništa."

Radmilin sin je negde na frontu. Tog jutra je dobio odsustvo i jedva prepoznao kraj u kome je odrastao. Nigde njegove kuće.

 

Zločini

Smrt strpljivog i pomirljivog čoveka

Za razliku od većine aktera kosovske političke scene, dr Fehmi Agani je do samog kraja ponavljao da se nada da neće doći do bombardovanja Jugoslavije. Prvog dana agresije, izjavio je za "Gardijan" da zbog toga nije srećan. Italijanski premijer Masimo D' Alema kaže da je Ibrahim Rugova "izrazio osećanje ogorčenosti i dubokog žaljenja" zbog smrti najbližeg saradnika; Hašim Tači koji je pretio obojici, sada smatra da ipak može sarađivati s Rugovom

06.gif (20305 bytes)Telo doktora Fehmija Aganija, savetnika Ibrahima Rugove je, kaže se u saopštenju prištinskog SUP-a, nađeno u petak 7. maja kod Lipljana. MUP pretpostavlja da su ga ubili pripadnici ilegalnog UČK-a: "Ovo može da se protumači kao potvrda odluke terorista da isto učine i sa Rugovom."

Dr Fehmi Agani bio je član albanskih delegacija na susretima u Rambujeu i Parizu. Takođe je bio šef prva dva pregovaračka tima kosovskih Albanaca. Jedan je od osnivača LDK-a i do obračuna sa radikalnom strujom unutar ove partije, aprila prošle godine, njen potpredsednik. Od tada je bio samo savetnik Ibrahima Rugove. Agani je uživao ugled pragmatičara i iskusnog političkog operativca.

"Bez njega je Rugova slep, gluv i nem", govorili su poznavaoci kosovske političke scene. Rođen je u Đakovici 1932. godine. Pomagao je NOP, bio član SKOJ-a od 1945, član KPJ-a od 1948. godine. Spoljnopolitički urednik "Rilindije" postao je 1957. godine. Od 1965. do 1969. bio je direktor Albanološkog instituta. Doktorirao je sociologiju 1973. i iste godine je izabran za dekana Filozofskog fakulteta u Prištini. Početkom sedamdesetih bio je predsednik Komisije za međunacionalne odnose UK SKJ-a. Suspendovan iz nastave 1982. godine. Tokom 90-ih kratko je bio član UJDI-ja, a jedan je od osnivača Foruma za međuetničke odnose, koji je 10. maja povodom njegove smrti izdao otvoreno pismo u kome se Agani opisuje kao "zagovornik i učesnik svih važnijih pokušaja uspostavljanja srpsko-albanskog dijaloga, strpljiv i uporni pregovarač".

Opisivali su ga kao "neobično pomirljivog čoveka". Do samog kraja je, za razliku od većine aktera kosovske političke scene, ponavljao da se nada da do bombardovanja Jugoslavije neće doći. Poslednji put je to izjavio 23. marta, a "Blic" objavio sutradan. I prvog dana agresije je, šetajući se glavnom ulicom Prištine sa novinarem "Gardijana" Džonatanom Stilom, rekao da zbog početka bombardovanja nije srećan.

Profesor Agani se u Prištinu vratio 21. marta. Po propasti pariskih pregovora 18. marta u četvrtak, u petak je sa još nekim članovima delegacije posetio Komandu NATO-a za Evropu, u Monsu i razgovarao sa Vesli Klarkom, u subotu odleteo iz Francuske za Tiranu, a sledećeg dana prešao u Jugoslaviju, iako je skoro sigurno znao šta će se dogoditi. Ni po otpočinjanju napada NATO-a nije se krio. U nedelju 28. marta otišao je na sahranu prištinskog advokata Bajrama Keljmendija, pravnog zastupnika "Kohe Ditori" i člana prvobitnog albanskog pregovaračkog tima, i njegova dva sina, koje su nepoznati naoružani ljudi u sredu 24. marta odveli iz kuće, da bi njihovi leševi bili pronađeni dva dana kasnije.

Dan posle ove sahrane profesor Agani je odlučio da počne da se skriva. Nije jasno zašto i od koga, ali je zanimljivo da je istog dana komodor Dejvid Vilbi, jedan od portparola NATO-a, obznanio novinarima vest iz "pouzdanih izvora" da su Agani i još četiri albanska intelektualca mrtvi i da su ih pobili Srbi. Agani je navodno otet baš posle sahrane Keljmendijevih. Vilbijeve tvrdnje su već sledećeg dana demantovane. Aganijev sin Špend, koji je pobegao u Makedoniju, rekao je da je u telefonskom kontaktu sa rodbinom u Prištini ustanovio da mu je otac živ, a "Fajnenšal tajmsu" je neimenovani Aganijev kolega potvrdio da je Aganija video baš tog ponedeljka.

Posle ovog medijskog gafa NATO-a jedine vesti o profesoru Aganiju stigle su 5. aprila od Jorgosa Papandreua, grčkog ministra inostranih poslova, koji je Aganija ubrojao u albanske političare sa Kosova sa kojima, posredstvom nevladinih organizacija, održava kontakt, i sarajevskog "Dnevnog avaza", koji je tog dana preneo tvrdnju člana albanskog pregovaračkog tima, koji je želeo da ostane anoniman, da su Agani i Suroi živi i da se nalaze "negde na Kosovu".

Saopštenje prištinskog MUP-a objavljeno je 8. maja, dan posle pronalaženja Aganijevog tela. Istog dana, u Skoplju, Špend Agani zakazuje pres konferenciju povodom smrti svog oca i za njegovu smrt okrivljuje srpsku policiju. Upitan kakve dokaze ima za takvu optužbu, Špend je rekao da ga je tog jutra pozvao rođak iz Prištine od kojeg je policija upravo telefonom tražila da ode u prištinsku bolnicu i preuzme telo. To je učinio drugi Aganijev rođak, koji je, kako kaže Špend Agani, dobio batine kad je pokušao da se raspita o detaljima profesorove pogibije. Začudo, Špend Agani odbija da novinarima otkrije identitet svojih prištinskih rođaka i ostale detalje, pod izgovorom da je zabrinut za njihovu bezbednost. U prevodu: "Neću da kažem ko su oni čiji telefon policija ima i koje je videla, legitimisala i navodno tukla, jer se toliko brinem za njih da ću policiji odmah, putem medija, dojaviti da su mi sve ispričali."

Profesor Agani je umro pod nerazjašnjenim okolnostima. I SUP u onom saopštenju pretpostavlja da su ga ubili teroristi. Tanjug ovo ubistvo dovodi u vezu sa novopostavljenim načelnikom štaba UČK-a, hrvatskim generalom Agimom Čekuom, ničim ne argumentujući te tvrdnje. UČK je, preko svoje novinske agencije "Kosovapres", prvo saopštio da o sudbini Fehmija Aganija ne zna ništa, da bi već u sledećem redu pisalo kako "izgleda da je on od tada bio u rukama srpske policije". Edita Tahiri, član predsedništva Rugovinog DSK-a, naprotiv tvrdi da se Agani krio, da bi 6. maja pokušao da vozom pređe u Makedoniju. Redžep Ismaili, koji tvrdi da se krio sa Aganijem po Prištini, opet tvrdi, pak, da on nikako nije hteo da napusti Prištinu.

Izjava Masima D' Aleme, italijanski premijer, kaže da je Ibrahima Rugovu, tek pristiglog u Rim, vest o Aganijevoj smrti teško pogodila. U razgovoru sa D'Alemom, Rugova je "izrazio osećanje ogorčenosti i dubokog žaljenja". Izvor AP-a kaže da je Rugova "ophrvan bolom".

Da Rugova ima razloga da se zbog Aganijeve smrti oseća poraženo potvrđuje i intervju koji je Hašim Tači 10. maja dao bečkom "Standardu". Tači, koji je sve do tada pretio "liderima navodnih partija koji se kriju po prištinskim podrumima", sada kaže da "može da sarađuje sa Rugovom".

 

"Zastarele mape"

Neoprostiva špijunska brljotina

Bombardovanje kineske ambasade u Beogradu ukazuje na zabrinjavajuće nizak nivo profesionalnih standarda CIA-e

Nekad davno, u zlatna doba Hladnog rata, pažljivo čitanje neprijateljskih novina smatralo se za krajnje važan posao u obaveštajnom radu. Stotine marljivih analitičara čitalo je čak i naizgled beznačajne lokalne listiće, indeksiralo ih unakrst i - uz upotrebu pameti - dolazilo do zanimljivih zaključaka i indicija. Kažu da je FBI, kada je 1961. uhapsio čuvenog sovjetskog špijuna Rudolfa Abela u Njujorku, kod njega našao impresivnu gomilu isečaka iz štampe. U međuvremenu su na vlast došli tehnokrati; na talasu razvoja informatike i elektronike obaveštajni rad okrenuo se trima veštinama: izviđačkoj fotografiji sa velikih visina, prisluškivanju telekomunikacija i dešifrovanju. Kad ih je to krenulo, izgleda da su zaboravili na sve drugo. I zaista: iz svemira se svašta vidi i čuje; iz telefonskog i radio saobraćaja svašta se zanimljivo uhvati; a ono najzanimljivije, što je šifrovano, sve lakše se dešifruje, jer su kompjuteri sve brži i sve moćniji. Jednom rečju - napredak nauke i tehnike. Kako se onda moglo desiti da Amerikanci prošlog petka sa tri navođene bombe precizno pogode zgradu ambasade NR Kine na Novom Beogradu i pritom pobiju i izranjave onolike diplomate? U poplavi izvinjenja, pravdanja i objašnjenja koja se prosula iz Vašingtona i Brisela moglo se razabrati otprilike sledeće: nisu promašili, pogodili su - i to veoma precizno - ali, na žalost, pogrešnu zgradu; gađali su, naime, SDPR (Saveznu direkciju za promet robama posebne namene), koja slično izgleda, a i nalazi se na Novom Beogradu; najsvežiji plan Beograda koji imaju je iz 1992, pa su se, eto, prevarili; obaveštajni izvor sa terena ih je doveo u zabludu - slučajno ili namerno, proveriće se.

Do sredine marta, kada je evakuisana, ambasada SAD u Beogradu brojala je više stotina zaposlenih, u raznim svojstvima. Poslednjih godina trajalo je zbližavanje sa NR Kinom, odnosi su otopljavali i sasvim je pouzdana pretpostavka da su američki diplomati odlazili barem na protokolarne koktele u kinesku ambasadu, pa znaju i gde je. Uostalom, sve i da nisu, gradnja i otvaranje nove zgrade kineske ambasade bili su uredno praćeni u beogradskoj štampi i na televiziji. Sve i da nisu, adresa je u telefonskom imeniku i na diplomatskoj listi MIP, a na vratima je tabla i u dvorištu se vije povelika zastava. Plan Beograda iz 1992. tu nema šta da traži. Što se izgleda tiče, sve zgrade na Novom Beogradu sa pet kilometara visine izgledaju isto; dele se samo na veće i manje. Što se tiče SDPR, to je još jedna ilustracija da treba čitati novine: naime, još pre više od godinu dana u svim novinama je pisalo da je Vojska Jugoslavije prodala Vladi Srbije zgradu u Nemanjinoj 9, gde je bilo službeno sedište SDPR i ta je adresa bila navođena u svim prospektima i reklamama te Direkcije. Pošto novine - očigledno - niko ne čita, NATO je Nemanjinu 9 pre mesec dana uzalud bombardovao, iako je ceo Beograd znao da je prazna i da u njoj rade moleri. Pošto se SDPR bavi uvozom i izvozom, verovatno je svoje partnere po celom svetu i izvestila o promeni adrese.

Greška je, dakle, neoprostiva. Ona je zločin koji se nije mogao desiti u gorem trenutku za američku politiku u Aziji i nikakva pravdanja ne pomažu, a izvinjenja neće oživeti poginule. Ni hvalisanje portparola NATO-a, čuvenog Džejmija Šea, statističkim podacima (od 9000 borbenih letova u kojima je gađano 1900 ciljeva samo 13 bombi je promašilo) tu ništa ne vredi. Sve i da je samo jedna bomba promašila, to ruši kompletnu propagandnu konstrukciju NATO-a, zasnovanu na inače sumnjivoj pretpostavci o "hirurškoj preciznosti" bombardovanja sa pet kilometara visine. Tehnika se, naime, kvari - čak i ona najsavremenija; što je složenija, više će se kvariti, kako Marfi upozorava. Tako je i pre mesec dana raketa HARM, ispaljena na neki radar PVO oko Pirota, koji se odmah isključio, odletela čak do Sofije i tamo razbila porodičnu kuću. Te rakete bi trebalo da imaju uređaj za samouništavanje u slučaju promašaja, ali je uređaj otkazao... Izgubivši lasersko navođenje ili pokvarivši se, više bombi je pogodilo civilne ciljeve širom teritorije SR Jugoslavije u ovih sedam nedelja i pobilo nenaoružane civile. To su samo tehničke greške; o verovatnim ljudskim greškama i da ne govorimo.

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)