Feljton

Vreme broj 496, 8. jul 2000.

Istorijski portreti (2): Živko Topalović

Put jednog socijalpatriote

Da li politička zaostavština naše starije političke emigracije, njena romanesknost, njeno preživljavanje i okajavanje velikog sloma može da posluži kao naravoučenije. Iz knjige Desimira Tošića "O ljudima" u ovom broju prenosimo odlomak o Živku Topaloviću. U sledećem broju emigrantske svađe Miloša Crnjanskog

Bio je to jedan februarski dan, gde se mrzlo sve, i spolja i iznutra, gde se para iz čovečijih usta ledila, gde je studen sekla kao nož. Stajali smo nekako na uglu Svetosavske i Katanićeve ulice i čekali da se na vratima nedovršene Svetosavske crkve izređaju besednici pred kovčegom u kome je mrtav ležao jedan politički čovek. Hroničar veli za taj dan, 21. februar 1940. godine: "Iako se februarsko sunce s mukom probijalo kroz oblake, mraz kakav se ne pamti nije popuštao." Mi smo kao slušali govornike, ali ih na onoj zimi, na rastojanju verovatno od dve stotine metara, nismo mogli čuti. Ni jedan jedini glas. Odjednom, kao vihor sa planine, zaori se jedna snažna ali čista glasina, činila mi se kao pitoma:

- Okupili smo se ovde po mrazu i ledu, veliki i mali, bogati i siroti, iz sela i gradova, od svih političkih stranaka i od sviju vera. Iza svojih predstavnika stoji danas sabran sav naš narod. Došli smo da se poklonimo odru na kome leži mrtav jedan veliki narodni vojvoda.

To je bio Živko Topalović. Govorio je o Ljubi Davidoviću.

Posle nekoliko nedelja, ili nekoliko meseci, na čelu jedne studentske delegacije Demokratske omladine, išao sam u posetu Živku Topaloviću, u njegov partijski stan u Zorinoj ulici. Razgovor se vodio, i sa njim i sa njegovom suprugom, profesorom Milicom Đurić-Topalović, o političkim problemima studenata na Beogradskom univerzitetu gde je Komunistička partija Jugoslavije bila već potpuno ovladala jednim krugom studenata, ali jedino aktivnim. Ogromna većina studenata je bila politički i socijalno pasivna. Kako da se iz nje izvuku izvesne konstruktivnije snage, i okupe oko tzv. Saveza studentske omladine, koji bi davao otpor ne samo malobrojnim pripadnicima studentske desnice, uglavnom oko jerezovskog "Slovenskog juga", nego i onima koji su jednostavno vladali na Beogradskom univerzitetu? Od toga prvog susreta sredinom 1940. godine, pa do poslednjeg njegovog pisma što sam ga primio na pet nedelja pre njegove smrti, datirano 30. decembra 1971. godine – Živko Topalović je ostavljao utisak koji se nije menjao. Bio je to čovek pribran, sa onom punom mirnoćom i opreznošću našeg seljaka i rabotnika, sa uravnoteženošću onog intelektualca koji je potpuno siguran u sebe.

U poratnim godinama, posle prepiske između Rima i Pariza, i Pariza i Rima – ja sam ga po prvi put sreo ponovo tek 1948. u Parizu. U toku nekih isprekidanih osam godina stalnih susreta, razgovora i saradnje – na osnivačkom sastanku Međunarodnog centra slobodnih sindikalista (1948), sastanka Evropskog federalističkog pokreta u Strazburu, Kongresa naroda Evrope, Azije i Afrike u Parizu, osnivanja prvog jugoslovenskog slobodnog sindikata 1949, osnivanja Udruženja srpskih federalista 1956 – ja sam bio i njegov činovnik (1951–53) u Međunarodnom centru slobodnih sindikalista. I tu sam upoznao i druge velike kvalitete Topalovićeve. Bio je to najpre sistematski radan čovek, prava krtica, koja je mogla satima sedeti, čitati i pisati. Bio je on neumoran radnik. Potom, bio je on retko introvertan politički čovek; zatvoren, malo govorljiv, nikada ne zapitkujući, ni politički ni lično. Svaka inicijativa za razgovor morala je doći s druge strane. Činilo mi se tada kao da me podseća na poslednjeg pašićevca. Međutim, u nastupima za govornicom, u raspravi sa saradnicima, bilo na našem bilo na stranim jezicima – govorio je francuski i engleski, nemački i ruski (i verovatno još koji jezik koji ja nisam čuo) – Topalović je bivao ne samo ubedljiv nego je uspevao da ovlada često i nekom nesigurnom slušalačkom publikom (što se dogodilo na Kongresu naroda Evrope, Azije i Afrike, negde u predgrađu Pariza). Bio je to sasvim redak naš politički čovek koji nije imao ikakvog kompleksa inferiornosti pred strancima, a u isti mah trudio se, razgovarajući na ravnoj nozi, i izuzetno tolerantno, da svoje sagovornike ubedi u svoje poglede, braneći nacionalne interese i svoja neposredna uverenja.

Ljudi u njegovoj radnoj okolini – nisu voleli Topalovića, posebno sindikalisti i socijalisti iz Istočne Evrope, bili su prosto ljubomorni, jer su se svi poslovi Međunarodnog centra sa strancima, prvenstveno Francuzima i Amerikancima, odvijali preko njega; niko nije bio dorastao Topaloviću u razgovorima sa spoljnim svetom.

Mi, iz Saveza Oslobođenje, imali smo poseban interes za saradnju sa Topalovićem. Do izvesnih rezultata je dolazilo, iako smo mi hteli više. Postojale su izvesne inicijative i u pogledu proširenja i produbljenja sindikalnog rada u Parizu, pedesetih godina, i docnije u odnosu na Socijalističku internacionalu, šezdesetih godina, ali o tim pitanjima ne mislimo u ovoj prilici da pišemo.

Delatnost Živka Topalovića (1887–1972) bila je mnogostruka i svuda je ostavila vidna traga. Advokat, jedan od najuglednijih u Srbiji, i publicist, koji je objavio desetine studija o socijalnim pitanjima. Topalović je započeo svoju delatnost kao mlad čovek na dva polja koja nisu bila u vezi. On je jedno kratko vreme, pred Balkanske ratove, započinjao predavačku karijeru na Pravnom fakultetu; od toga su ostali njegovi "tabaci", predavanja o Krivičnom pravu (1912). Ali već i pre toga, njegova delatnost je bila vezana za rađanje sindikalnog i socijalističkog pokreta u godinama 1902/3, kada se zajedno sa drugom generacijom pionira – Radovanom Dragovićem, Dimitrijem Tucovićem, Dušanom Popovićem, Dragišom Lapčevićem – našao na čelu toga mladog pokreta. On se tome poslu vratio u poratnim vremenima kada je bio generalni sekretar Radničkih komora (1925/6). Dve je godine potom proveo u Švajcarskoj, u ženevskom Međunarodnom birou rada kao šef odeljenja za održavanje veza s radničkim pokretima. Vrativši se u Beograd, Topalović je svoju sindikalnu aktivnost produžio: on se više od desetak godina u stvarnosti nalazio, iako ne formalno, na čelu Ujedinjenog radničkog sindikalnog saeza koji je bio tolerisan i za vreme šestojanuarskog režima. U žestokom sukobu sa komunistima još na Vukovarskom kongresu 1920, gde je on predstavljao samo "centrumaše", Topalović je izazvao oštru opoziciju komunista i u sindikalnom pokretu. Što komunisti nisu uspeli da zavladaju sindikalnim pokretom, ima se zahvaliti ponajpre Topaloviću. Ali su mu komunisti vraćali "milo za drago", i u političkoj propagandi sve učinili da onemoguće Socijalističku stranku Jugoslavije, na čijem se čelu našao 1929. godine sam Topalović. Ova je stranka bila i ostala najmanja politička stranka Prve Jugoslavije. Radnička klasa, iako malobrojna, ostala je u okvirima demokratskog sindikalizma, socijalističkog pravca, ali su socijalističkim idejama izvan radničke klase zaošijali zavereništvo, terorizam, antidemokratizam, militarizam i vernost Sovjetskom Savezu i Staljinu! Da je stranka demokratskih socijalista bila snažnija – pitanje se postavlja da li bi se jugoslovenska gerila 1941. pretvorila u građanski rat, i stvorila prva komunistička vojska u Evropi!

U oslobodilačkim naporima za vreme Prvog rata skoro šest godina (1912–18), Topalović se verovatno nekako instinktivno povezao sa gerilskom akcijom za vreme Drugog svetskog rata na strani Mihailovića. Njegova uloga, i pokušaji, da kongresom u Ba januara 1944. skrene Mihailovićev pokret ka nekoj alternativi, bili su od velikog značaja, iako se to ignoriše od strane njegovih protivnika. Pokušaji nisu doveli do pozitivnih rezultata, i onog istorijskog najznačajnijeg – prekida građanskog rata. Koliki je pak lični Topalovićev uspeh bio kod samog Mihailovića vidi se po činjenici što se sam Mihailović, u toku rada kongresa u Ba, opredelio sasvim jasno – između Moljevića–Vasića, s jedne, i Topalovića, s druge strane – za Topalovića!

U emigraciji, osuđen od sadašnjeg režima in contumacium na dvadeset godina robije, zbog saradnje sa generalom Mihailovićem za vreme poslednjeg rata, Topalović je pored svoje aktivnosti na međunarodnom polju, bio pre svega publicist: uređivao Sindikalist, Le Syndicaliste Exile (koji je izlazio i na engleskom) i Budućnost, potom objavio dve rasprave na francuskom i sedam knjiga na srpskohrvatskom jeziku. U prvim dvema knjižicama Topalović je opisivao, bistro i ubedljivo, stvaranje i teškoće sindikalnog i socijalističkog pokreta u Srbiji i u Jugoslaviji; u drugih pet knjiga, Topalović je branio Mihailovića od neopravdanih optužbi kako od strane komunista tako i od nacionalističke desnice među preostalim Mihailovićevim pripadnicima.

Topalović je bio sindikalist i socijalist, kao i cela njegova "užička" generacija, ali kod njega ideološko obeležje nije bilo upadljivo niti mu je smetalo u saobraćanju s drugim političkim gledištima. Možda dublje nego sindikalizam i socijalizam, kod Topalovića su nacionalizam i država predstavljali korene koji su hranili njegove aktivnosti i njegovu energiju. Njegovo državotvorsto ličilo je mnogo na ono uobičajeno, između dva rata, bar kod Srba: stvaranje Jugoslavije 1918. je takvo istorijsko i sveto delo koje ne može da se uzima u raspravu! "Ova je država stvarana krvlju", govorio je Topalović u trenucima sukoba u raspravi o Jugoslaviji, "i krvlju će se braniti". Problem je bio međutim kompleksniji, u svakom slučaju danas daleko kompleksniji, ali se Topalović teško odvajao od onih dubokih, i razumljivih, reminiscencija srpskih generacija koje su zaista svojom krvlju stvarale granice sadašnje jugoslovenske zajednice.

Ovakav odnos prema socijalizmu i državi od strane Topalovića – komunisti su krstili jednim, za njih, pogrdnim imenom: socijal-patriotizam. U međuvremenu, i oni su postali i te kakvi socijal-patrioti. Kada im je Topalović na Vukovarskom kongresu besedio da se ne predaju bezuslovno i bezrezervno Sovjetskom Savezu – jugoslovenski komunisti nisu poslušali. Ono što nije uspeo Topalović 1920. godine – može se reći, sa mnogo ironije, uspeo je Staljin svojim stavom 1948, kada je te iste jugoslovenske poklonike izjurio iz kruga svoje porodice. Istina, lako je braniti interese države i verovati da se time brane i interesi radničke klase – kada se u isto vreme drži jedna nekontrolisana, totalitarna vlast. Ali braniti državu od onih koji samovlasno vladaju nad njom i eksploatišu radničku klasu u ime samoupravljačkog socijalizma – nije danas lak posao. Takav napor preuzeo je na sebe Topalović u jednom vremenu izuzetnih talasa promena koje su zahvatile ne samo svet nego i naš srpski i jugoslovenski prostor.

Priredio: Milan Milošević

prethodni sadržaj naredni

vrh